|
Kao zlatne toke, krvlju
pokapane,
dole pada sunce za goru, za
grane.
I sve nebo
ćuti, ne miče
se ništa,
ta najbolji vitez pade sa
bojišta!
U srcu se
život zastrašenom
taji,
samo vetar huji... To su
uzdisaji...
A slavuji tiho uz pesmicu
žale,
ne bi li im hladne stene
zaplakale.
Nemo potok beži
- ko zna kuda teži!
Možda
grobu svome - moru hlađanome?
Sve u mrtvom sanu mrka ponoć
nađe;
sve je izumrlo. Sad mesec
izađe...
Smrtno bleda lica, gore nebu
leti:
poginuli vitez eno se
posveti!...
(1857)
|
