|
Ta zar se jedan nado od
ljudi?
Jednog je kletva stizala,
zar?
Mnoge su teret nosile grudi,
kletva je, srce, božiji
dar.
Ne očajavaj,
strpljivo samo
suđenju
svome stupaj u kob!
Budućnost?...
Mi je ne gledamo.
Možda
spasenja donosi... grob.
Vi'š
kako potok, raskidan,
žuri
kroz hladnu goru, kamen i
dol;
smeje se gromu, prkosi buri,
pa gorom mirno pronosi bol.
Često nad njime
orlovi sami
okreću
tiho lagani let,
pa tamo gore u višnjoj
tami
preziru davno prezreni -
svet...
Ne očajavaj,
strpljivo samo
suđenju
svome stupaj u kob!
Ta i ja i ti - mi jedno
znamo:
da nam spasenja donosi...
grob...
(1860)
|
