|
I ovaj kamen zemlje Srbije,
što, preteć
suncu, dere kroz oblak,
sumornog
čela mračnim
borama
o vekovečnosti
priča
dalekoj,
pokazujući
nemom mimikom
obraza svoga brazde duboke.
Vekova tamnih to su tragovi,
te crne bore, mračne
pećine;
a kamen ovaj, ko piramida
što se iz praha diže
u nebo,
kostiju kršnih
to je gomila,
što su u borbi protiv
dušmana
dedovi tvoji voljno slagali,
lepeći
krvlju srca rođenog
mišica
svojih kosti slomljene,
da unucima spreme busiju,
oklen
će nekad smelo,
preziruć,
dušmana
čekat
čete grabljive.
I samo dotle, do tog kamena,
do tog bedema,
nogom
ćeš
stupit, možda,
poganom.
Drzneš
li dalje?...
Čućeš
gromove
kako tišinu
zemlje slobodne
sa grmljavinom strašnom
kidaju;
razumećeš
ih srcem strašljivim
šta ti sa smelim
glasom govore,
pa
ćeš
o stenja tvrdom kamenu
brijane glave teme
ćelavo
u zanosnome strahu lupati...
Al' jedan izraz, jednu misao,
čućeš
u borbe strašnoj
lomnjavi:
"Otadžbina
je ovo Srbina!"...
(1875)
|
