K O D   K I C O Š A

Kod kicoša

 
Moma
 
Kad bi moma zvezda bila,
nikad ne bi duša moja
bela danka zaželila.
 
(1856)
 
Još...
 
Jedan dim još, jednu čašu,
jedna pesma, jedna seka!
P'onda zbogom, tamburašu!Zbogom, krčmo, zanaveka!
 
(1856)
1832-1878
 
Otadžbina
I ovaj kamen zemlje Srbije,
što, preteć suncu, dere kroz oblak,
sumornog čela mračnim borama
o vekovečnosti priča dalekoj,
pokazujući nemom mimikom
obraza svoga brazde duboke.
 
Vekova tamnih to su tragovi,
te crne bore, mračne pećine;
a kamen ovaj, ko piramida
što se iz praha diže u nebo,
kostiju kršnih to je gomila,
što su u borbi protiv dušmana
dedovi tvoji voljno slagali,
lepeći krvlju srca rođenog
mišica svojih kosti slomljene,
da unucima spreme busiju,
oklen će nekad smelo, preziruć,
dušmana čekat čete grabljive.
 
I samo dotle, do tog kamena,
do tog bedema,
nogom ćeš stupit, možda, poganom.
Drzneš li dalje?... Čućeš gromove
kako tišinu zemlje slobodne
sa grmljavinom strašnom kidaju;
razumećeš ih srcem strašljivim
šta ti sa smelim glasom govore,
pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
brijane glave teme ćelavo
u zanosnome strahu lupati...
Al' jedan izraz, jednu misao,
čućeš u borbe strašnoj lomnjavi:
"Otadžbina je ovo Srbina!"...
 
(1875)
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Copyright © 2005-2012 kodkicoša.com