|
|
|
Naš
Božić
Borisav Stanković
|
More, kakav san? Nedelja evo ima kako se ne
spava. Te Božić došao do Skoplja, sad je u
Preševu, pa u Bilači, i sve bliže i bliže k
nama. Na verigama osušeni vrapci već se troše.
Cipele s "kopčama", mintan od jumbasme i
šajkača
od vojničkih
šinjela odavno su gotovi i
čekaju
me. Eno ih gde poređani jedno do drugog stoje
na sanduku. Naročito cipele, - one mi nikako ne
daju mira. Žute se, cakle, i miriše im
đon na
ćiriš.
Čim ode majka na pazar, zatvaram sobu i
oblačim se u novo.
Šetam po sobi i zagledam se,
da vidim kakav ću izgledati na Božić. A Božić?
Eh! Nije ovo Božić. Ovo je nešto
što miriše na
oman i suh bosiljak više ikone!
|
|
Nastavak -> |
|
|
Gazda Mladen
Borisav Stanković
|
-
Celog
života, uvek, samo je
radio ono
što jedan
čovek
treba da radi.
-
Još dok je bio mali, tek
pošao u
školu, znao je da,
kao
što dolikuje sinu i
prvencu njihove kuće, treba
da se najbolje uči, a opet
da kod kuće od svih najviše
se boji, poštuje babu, očevu
mater. Baba je bila u kući
sve i sva, svi su se nje
najviše bojali i poštovali
je. Za ručkom, večerom
čekalo se da ona prvo sedne
za sofru, ona prvo počne da
jede, okusi od jela, pa tek
onda oni: otac, mati... I
Mladen je tako i radio.
|
|
Nastavak -> |
|
|
Stari vruskavac
Svetolik Ranković
|
-
Nije to bila obična trešnja,
kakvih je puno naše selo; to
beše voćka za
čudo i za
priču. Rod joj izgledaše na
grani crn, ali kad se ubere,
nije drukčije no zrela
višnja. Uzmeš ga u ruku,
tvrd je kao kamen; metneš ga
u usta i pritegneš zubima,
on puca i pršti, a tebi
izgleda kao da jedeš tvrdu
jabuku, punu medovine... I
drugi su vruskavci lepi, ali
je ovaj odvojio od sviju.
Kad bude o Ivanu-dne, nigde
u selu trešanja, i vruskavci
svi prešli, a naš stari
vruskavac tek stiže. Kad
bude svečanik, skupi se ceo
naš kraj, skoro pola sela;
devojke, momci, mlade i
žene, pa beru slatke
trešnje, lome grane
dušmanski, a vruskavac za to
ne mari - on je svake godine
sve
širi i kitnjastiji.
|
|
Nastavak -> |
|
|
|
|
