K O D   K I C O A

 
Danko Popović
 
KNJIGA O MILUTINU
 
Lasno je ubiti princa i jednu enu
 
   Sinovče, nisam ja ranije bio ovako pričljiv. Ovde mi je govor omilio, ovde, u zatvoru. Ranije - poslovi, brige, ne daju glavu podići pa zaboravlja ta je juče bilo, a sad, ceo ivot ko na dlanu. Sećam se svega.
   Sećam se ko da je juče bilo - zvoni sa svih strana, a ljudi, dabome, znaju da se tako ne dozivlje na molitve i na pokajanja, nego da se u rat poziva.
   Izađem pred talu, sednem na mericu, a ono jutro, milina jedna. Treba da se odmori, baldisao si od kopanje, konje i drugi poslovi - jeka je rada, a ovo sad, jeka od zvonjave.
   Čujes li ti ovo, Milutine? - priđe mi majka. Kvri prste i vata se za reklu, guva je. Znam kako je njoj kad čuje zvonjavu, dva su joj sina - da kaem, moja dva brata - poginula u prolim ratovima, u turskom i bugarskom, a otac nam je - to bi se reklo, njen čovek - poginuo u Bugarskoj, na Slivnici.
   Čujem, bre - velim joj - nisam gluv.
   Pa ta čeka, vidi da ljudi odlaze koli.
   Ja ustado, dado joj onu mericu, pa na sokak iz oni stopa. Ona, moja majka, stoji sa mericom u rukama pred talom. E, tu sam sliku zapamtio. Moja majka, sa mericom u rukama, stoji ispred tale i gleda za mnom, a goveda zarikala, da l' od one zvonjave, da l' stoka togod predoseća - ne znam. Znam da mi bee teko. Teko, bre, sinovče - kako koji rat, a tebi iz tale ode par volova. A to nije igračka. Volovi su volovi, zna se ta je seljaku par volova. Taman podigne volove i ukoskas, a ono, uzme drava, treba da vuku, topove, da vuku komoru, provijant. Ama treba, bre, volovi i da oru, i da vuku ito, i seno, i drva, treba da i' proda, da uzme koju paru, a ne ovako, da idu dabe. Kaem ti, nije ni lako ni zbog volova, ovo je treći par volova iz moje tale za tri godine, a oni koje su mi mobilisali mesec dana ranije, zna kaki su bili - ko upisani. Al dobro...
   Odo ja koli, a tamo - ta da kaem. Učionica puna svriti ljudi, iskupili se, dabome, da nam učitelj kae ta se ovo događa, zato opet moramo u rat.
   I kako ne otvorite vrata, poguićete se - velim ja. Prigrijalo sunce, letnji dan, bazde opanci i teina, znoj; oseća se na talu i obore. A učitelj dri tapić i pokazuje Sarajevo, na karti. Čisto se raduje. I fali Mladobosance. Oni su učinili svoje, uzleteli se u nebo kao mučenici. Bacili bombe, kae, ubili vapskog princa i njegovu enu.
   Vasilije sedi i gleda me iskosa, ko veli: čuje li ti uču kako prezvonjava.
   Lasno je ubiti jednog princa i jednu enu, ama rat se ne dobija ubijanjem prinčeva i ena - mislim se. Interesuje mene ta će sad da bude - misle li ostali Bosanci za tim mladim Bosancima, oće li dići kaku bunu i ustanak? Nije nama do njinoga uzletanja u nebo, ni dosad se u mučenicima nije oskudevalo. Nama, bogati, pomoć treba. Oće li oni uz nas protiv vaba? - Odmanem ja vako glavom. Nisu mi tu čista posla. Ne volim da se Bosanci naprazno junače, da ubijaju prinčeve i ene, a posle, guzicu u stranu pa naa seljačija danak da plaća. Pa je l' tako? Ako si i Srbin i seljak, nisi stoka, ne voli da te neko pravi ludim.
   Polakote, učo, polako, nemoj tako sve iz jednog vitilja, nismo mi deca - veli Pavle i namiguje na me. A učitelj tera svoje. Tamo, veli, po Bosni i po drugim krajevima de ive naa braća Juni Sloveni, ustanak samo to nije planuo.
   Iz tvoji usta u boije ui, učo - izađem ja napolje, ne verujem ni u kake Slovene, a neću ni da se kvaim sa učiteljom pred narodom.
   Idem kući i sve gredom mislim o tim Slovenima. I da l' će da bude ko to učitelj reče. Teko ti, bre, da te u rat uvlače kad kome prasne ćef. Uvuku te u neto to ne razume. Bogami. Sluo sam ja i otpre mnoge one kolce. Dođu prekoleta na ferije pa se raspričaju o oslobođavanju svi krajeva de ive naa braća - čuje, naa braća, a moja braća izginula zbog neke "nae braće". Kaem ti, raspričaju se pred optinom, pred kolom ili pred crkvom, kako-kad, pa sve ko da će neko da im pokloni ono to bi oni mogli da itu. Sećam se jednom o Velikoj Gospojini, pred optinom - raspričao se Velibor Rović. Onako dugačak, pripo se na jedan kamen pa veze li veze. Oslobodili smo, kae, Makedoniju. I staru Srbiju, pobedili smo na Kumanovu i na Bregalnici, sad ćemo da se okrenemo naoj braći u Bosni, Ercegovini i u Dalmaciji.
   Sve tako Velibor, ko da mi samo treba da se okrenemo, pa da se tako i ostvari ono to je on zaumio.
   Dobro, Velibore, a koliko će to da kota? - javi se Čedoljub Petrović, bio onda jo iv. Oće li nam čeljad biti brojnija i veselija?
   Čedoljub star, al ume da misli. Koju smo mi vajdu imali od dojakonji ratova? - veli.
   E ne radi se o vaim ambarima i koevima, talama i torovima, o ujedinjenju se radi - drzak, bogati Velibor, drzak, a nema ga aka jada, dugačak ko pritka. I bolestan. Turbekuloza samo to ga nije načisto pojela, al eto, oće i on da određuje sudbinu zemlje i naroda.
   Kaem ti, nije uča nama prvi tako govorio. Nije. Sluali smo mi o tome podosta i ranije.
   Al dobro, da se vratimo.
   Odem kući, a nije mi lake. Muči sumnja, sikiracija. Čisto smeno, seljak si, a muči te sumnja zbog neki Slovena i neki ustanaka. Al opet, o ratu je reč, o koi se radi, o glavudi.
   Tumaram podrumom, pijem, ne krijem. I psujem, to da ne psujem. I kralja i vladu. I Gavrila Principa.
   Ne grei duu, Milutine - moja majka Gvozdenija ide za mnom, krsti se, misli, valjda, da je i taj Gavrilo neki velikomučenik i svetac.
   Spremi mi belu torbu - kaem eni - dvoje lanene gaće, dvoje čarape, ko i dosad kad sam polazio u ratove. A ao mi ene - ni sa njom nisam sredio. Bolesna je. Deca se u njoj ne primaju. Troje je rodila, a ni jedno se nije odralo.
   Majka mi pevca ispekla, po običaju, ko da ću na svadbu, a tri dana sam kosio na sirćetu i na perju belog luka - al, ajd, kad je taki običaj da Srbin dobro jede kad u rat i u smrt polazi.
   Obučem nove čakire, suknene, a ao mi. Poslednje su - dvoje sam u prolim ratovima pocepao. Gunj neću da oblačim, nov je, i jedini - crkveni, stajaći, zato da ga satirem o rovovima. A ena ko ena, ne ali ga, kae: Milutine, moe se desiti, ne daj boe, da pogine, pa neka se vidi da si bio domaćin čovek.
   Ba zato ga i ne bi nosio, zato to mogu da poginem, kaem eni. Računam, ako poginem neko će joj za taj gunj kositi i ito vezivati - al njoj ne vredi govoriti, naumila se pa ne da. Oblači me ko da ću u narodnu pesmaricu - sve novo i najlepe rpa na me.
   Nemoj, eno, preterivati - kaem joj - samo dvoje gaće i dvoje vunene čarape stavi u torbu, to je čoveku ratniku dovoljno. Ako nema sreće, ne mogu mi ni kone čakire pomoći.
   Sinovče, da ti sebi ne naudi to se drui sa mnom, zna kako je.
   E pa dobro, dobro, ako je ko to veli, idemo dalje...
   Rukujem se sa majkom i enom. Udarim sokakom u selo.
   Na sve strane odlee dernjava. Kad se pre izopijae toliki ljudi? Zato pevaju i plae golubove, to se sad junače, rano je?
   Uroeva kafana - prepuna. Pije se s nogu. Sve plaćaju Uroevići. Oni piju i najglasnije pevaju, oni najvie i psuju i pesmama prete vabi - nije im teko, oni su oduvek najvie pesama i znali i pevali, a mnoge su i sami sročili; već su i o Apisu i drugima pevali, i o Gavrilu Principu - oni će da pevaju, drugi će da ginu.
   Ajde, Milutine, da pijemo i da pevamo, - Pero Uroević, uzo čau i naliva mi rakiju - zeman je zemlja da se brani.
   Ajte vi Uroevići sa mnom da ratujemo. Meni je ovo treći rat, a tebi, Pero, i tvom bratu Jefti nije ni prvi - kaem. Zna to i on dobro, nego neće Uroevići belu torbu da prte. Dva meseca oni pod orujem paradiraju okićeni značkama ko komite, al neće tamo de se gaće krvave nego pevanjem i dernjavom pokazuju vlastima kako vole kralja i Srbiju. Taki su bili i u prolim ratovima. Njini su sinovi i sad po komandama u pozadini, a tuđu decu napijaju da se pijana dernjaju kad bi trebalo da plaču.
 
 
 
A da se mi o Turke ne ogreismo
 
   U četi mi bee student Mladen Jerinić, sin najboljeg gazde u naem kraju, Marka Jerinića. Doo Mladen iz Beča, dobrovoljno, oće i on da brani Srbiju. Fala mu. Srbija mora da se brani.
   ta će sa nama biti do posletka? Pitam Mladena, a on me, dua naa, vako zagrli. Očiju mi, kolac, u Beču kole učio, al zagrli Milutina. Meni milo, to da krijem, milo mi, zagrli me student, mene, običnog seljaka. Pun je vere i lepote. Srbija je, kae, izvrila najveću mogucu mobilizaciju koju je ikad jedna zemlja izvrila u svojoj istoriji. I sve on tako, a ja ga gledam, pa mi ga čisto ao. Nekako mi nije za vojnika. Slabačak je i suvonjav, nije, da kaem, neka koska.
   Nita se ti, Milutine - veli mi Mladen - ne sekiraj. Gavrilo Princip je pucnjem u Sarajevu otvorio vrata novoj istoriji. Nisu u Sarajevu poginuli samo jedan princ i jedna ena, veli, Austrija je tamo pala; videće kad ustanu Česi i Slovaci, pa naa braća Slovenci i Hrvati, Slavonci i Dalmatinci i Bosanci. Kad se to digne, ode Austrija bogu na istinu.
   Dobro, Mladene - kaem mu - dobro ako će i Slovenci, i Slavonci, i Dalmatinci, i Bosanci. U redu, ako je tako dogovoreno.
   A Mladen doliva: Austrija ti je, veli, Milutine, njima ko nama to je bila Turska, moraju je ruiti, ta će drugo...
   Vidim da i on veruje u te ustanke. Poverujem i ja. Valjda će svako svoju Tursku da rui. Obodri me Mladen.
   E pa dobro, idemo dalje.
   Dobismo ti mi bitku na Ceru, osvojismo poloaje po Mačvi. Nastupamo u one krajeve iz koji smo bili odstupili.
   Da bog sačuva. U Krivajici - tridesetak ena i dece vabe povezale i poklale. Tako u Zavlaci i po drugim mestima, na sve strane, po Mačvi i Jadru. Fotografi zalacaju aparatima, slikaju mrtve ene i decu. Treba, kau, za arhivu dravnu i za novine po svetu, da se vidi i zna kaka se zverstva čine nad srpskom nejači.
   Zaustavismo se na jednom đermu. Tu je i jedna baba. Deli vojnicima jabuke.
   Je li, baba - pita Vasilije - jesu li opasne vabe?
   Nisu sve vabe opasne, sinko - reći će ona baba - opasan je vaba koji govori naki.
   Vasilije se trudi da zapodene razgovor sa mnom, zapitkuje: Koji su to ljudi otud to govore ko i mi, Milutine, da l' su to oni Juni Sloveni o kojima nam pričaju oficiri?
   Da je sreće, Vasilije, ti bi meni o naim kućama pričao, ti bi o naim sokacima, o vinogradima, kukuruzima i votnjacima govorio. Onolike nae otave po livadama, onaka naa stoka, a ti mi o Junim Slovenima. Otkud ja to mogu da znam? Valjda za to ima ljudi razboritiji od mene, ljudi na poloajima, valjda se zna ko je zata nadlean. Sa mnom razgovaraj o oranju i o setvi i o rogatoj stoci. Sve nekako gledam da se sklonim od Vasilija, ali on trapulja za mnom i ljuti se. Sanćim, to mi nastupamo? Da ne nastupamo, ne bismo, kae, gledali ovu grozotu - pokazuje mi na kuće spaljene, na zgarita na nekadanje kotare. I na jednu kapiju. Lepa kapija. Zidani stubovi, ali koja joj je vajda od lepote. U kapiji čovek, biće domaćin, ko da je izaao da dočeka goste, vako, lepo obučen starac - visi, obeen, da bog prosti čisto smean.
   E pa, mi moramo da nastupamo, Vasilije; mi nastupamo kroz svoju zemlju, ne nastupamo kroz tuđu - okrećem ja glavu da ne gledam one jade, čeljad pobijenu i poveanu oko spaljeni kuća. Svud si to mogao videti po Mačvi. A Vasilije me tek dovati za ruku i vako trgne da ga u oči pogledam. Vidi li ti, Milutine, da ovi ni kalemljeno voće ne potuju; vidi li veaju i o pitome kruke i jabuke. Iskrljetio se Vasilije, gurka me da gledam u dvorita pored koji prolazimo, ko da je, boe me oprosti, vano da l' veaju o pitomo il' o divlje drveće.
   Gledaj, Vasilije, preda se, ne osvrći se, lake će ti biti; ne gledaj okolo, vrdaj malo pogledom, nije bog čoveku dao oči da gleda sve to se moe videti - ne znam ta bi drugo da mu kaem, nije meni lake nego njemu, al računam: ako gledam preda se, manje ću nesreće nae videti.
   Je li, bre, Milutine - povuče me opet Vasilije za rukav i zaustavi, i u oči mi se zagleda - da se mi o Turke ne ogreismo?
   Ja ga gledam, da nije enuo - kako mi moemo o Turke, nae stare zlotvore, da se ogreimo. A on, vako, trlja bradu. Mi smo, kae, protiv Turaka grdno ratovali al, ruku na srce, vakog jada i srama od nji ne videsmo - pokazuje na jedno detence ubijeno, ensko, zagolićeno, da bog oprosti, na jednoj mu noici čarapa, debela, od vunena seljačka pletiva, puna krvi, a roj muva zukti oko njega. Dete bazdi, boju ti majku, dete ubili, muve ga napale, a ono zagolićeno i bazdi, ej bazdi. A dete ensko i zagolićeno. A podalje, nema ni desetak koračaja, visi ena - mlada, vitice joj niz grudi, a grudi raskopčane i vidi se da je osramoćena, na jednoj joj se nozi, da prostis, gaće zadrale, da bog oprosti, a ja se mislim: mora da je ova ena majka one devojčice, sliče jedna drugoj ko jaje jajetu. Pa se mislim: da l' se u ovaj zločin umeae oni to govore naim jezikom, boiju ti majku?! Vasilije ide za mnom gurka me i opet priupitkuje: Da l' smo se mi o Turke ogreili?
   Moe biti da smo se o Turke ogreili, Vasilije, al to nije naom namerom. Kako smo mi nekad mogli znati koje nas nesreće čekaju; ko je mogao znati da ćemo i protiv vaki ljudi ratovati, ko je znao da i vaki ljudi ima na belom svetu.
 
 
 
Perorez
 
   Ne znam kako se ono mesto zvae, znam samo da je bilo u nedelju, čulo se crkveno zvono u daljini. A mi se oko vapskog barjaka otimamo. Da bog sačuva. Majku jedni drugima psujemo na istom jeziku. Stenjemo. Cepamo jedni drugima utrobe. Ne znam to li nam je vapski barjak toliko ustrebao, zato zbog jedne krpe da izginu toliki ljudi.
   A meni ba zapade da otmem onaj barjak.
   Poručnik Garaanin me pofaljuje pred strojem. To die ugled svima nama umadincima - kae.
   Bog i dua, voleo bi da smo mi umadinci ugledni po čemu smo i bili, po debelim svinjama i bikovima, po suvoj ljivi i rakiji.
   Tu je poginuo i Aksentije, familijaz nae kole. Jurnuo na bajonet. Proburazili ga zbog arene carske krpe. Zakopali smo ga. Dok sam ga zatrpavao, prolazilo mi je kroz glavu kako je Aksentije sluao učitelja dok je ovaj pričao deci kako su se nai stari junačili, za go no vatali i oko barjaka se otimali. Pa eto, i na Aksentije tako, ko nai stari iz priča za decu. A ta ja da kaem njegovoj deci ako se kad vratim kući pa i' sretnem?!
   Tu je Vojislav Dikinac grdni rana dopao. Krnut bajonetom. I on vidi ta je i kako je. apuće mi - ne moe da govori - da uzmem onaj perorez i da odnesem njegovim ukućanima.
   A taj perorez juče mu dao prestolonaslednik, kad je obilazio poloaje, pa Vojislav sav srećan bee. Falio mi se da će perorez odneti kući, da se Dikinci njim ponose. I da ga čuvaju. Velika je to stvar. Poklon od budućeg kralja.  Koja kuća ima taki perorez?
   Ja traim onaj perorez, ne mogu da ga nađem. Prevrćem depove, torbu - nema ga. Traim ga po slami, nema ga, a Vojislav mi ga u amanet daje da ga nosim i predam njegovim ukućanima.
   ta da kaem Vojislavu, on umire, a peroreza nema. Valjda mu ispo negde dok se krdumo po vojitu ili dok su ga ranjenog ovamo nosili. Ne verujem da mu ga je kogod ukro.
   ao mi Vojislava i krivo mi na prestolonaslednika, to je dao perorez jednom mučeniku, Dikincu. Da mu nije dao, moe biti da bi se Vojislav manje junačio i, moe biti, ne bi poginuo.
   Vojislav je umro pred nama, i lepo smo ga zakopali.
   Ti dana mnogi nam se predadoe. Zarobismo i oficira. Pa sedimo, tako, i pričamo. Jedan iz Zagreba, Srbin, raspričao se: nije Srbima u Austriji nita lake i lepe nego Srbima u Srbiji. I tamo Srbe proganjaju. Apse. Nasrću na kuće i imovinu. Lupaju izloge, rasturaju radnje zanatlijama i trgovcima, Srbima.
   Zato, bre? - pitam ja pred svima.
   Kako, zato? Pa zbog princa Ferdinanda.
   Dobro, je l' to vabe tako postupaju sa srpskim ivljem? - pitam.
   Ama, kake vabe, radićevci i frankovci. U Bosni, čujem, jo crnje, Srbe raseljavaju, u logore trpaju, imovinu i kuće otimaju...
   A, to li je, mislim se.
 
 
 
Mi smo narod suvozeman
 
   Poterali su nas preko Save, u Srem.
   A sa čim, brajko, s kojom vojskom da pređem Savu? Nema pontone, a ima seljake koji ne znaju da plivaju.
   Ljudi se potkočili, ne ide im se preko vode. I stoka se uznemirila, predoseća vodu. Volovi iskreću vratove, gledaju u nas, a mi ne smemo stoci u oči pogledati. Sude nebeski, kako li će nama naa komanda u oči pogledati!
   Kloparaju točkovi ispod topova i kara, topti konjica. ljuka peadija. Ama nije to kao kad se mi po Srbiji krećemo.
   Priđem uz obalu, strah mi se u kosti zavlači - zar smo mi vojska koja moe da pređe preko tolike reke.
   to li nas ovako natovarie? - vajka se Pavle.
   Pridravajte se za volove - savetujem ja - volovi nam mogu na vodi značiti vie nego na oranju. Jedino nam oni mogu pomoći.
   A most se ljulja.
   Oficiri viču da se uri i da se otaljava.
   Drim se Pavla i Vasilija, da se ne razdvojimo u pomrčini i guvi.
   De smo ovo? - pita Pavle.
   to će ti to da zna; sve drugo zna, samo ti to fali - idem ja za komandom.
   Na dobrom nismo, niti smo mu se uputili; podaviće se i oni koji od nas bolje plivaju - veli Vasilije.
   A Pavle nikako ne prestaje da zapitkuje. Stalo mu je da zna de je i kud je krenuo.
   Tamo ćemo, preko, u Mađarsku, da osvajamo Austriju, da oslobađamo nau braću; tamo ive nai ljudi, tamo su nai manastiri i kosti nai vladara - sve tako Vasilije, pa se, tek, okrete meni: Dobro, Milutine, ti si viđen čovek - bio si najbolji đak; učitelj Zarija, bog da mu duu prosti, tebe je cenio i uvaavao mimo nas ostali, ajde ti, brajko, sad nama reci kud nas vode.
   Ja ćutim. Gazim oprezno, staram se da ne izgubim njega i Pavla. Čekam da nas sa te strane de su nai manastiri braća dočekaju vrelim olovom. I trebalo bi. Ko nas je zvao da i oslobađamo? Da je njima do oslobođenja, oslobodili bi se i oni sami.
   Dokopasmo se mi nekako obale. Zagazimo u itku zemlju. Jedva izvlačimo noge iz blata.
   ao mi stoke - kud je vodimo, ovolike nae volove i konje. Ako smo reili svoje glave da pogubimo, zar moramo i stoku da upropastimo. Zato ovoliku imovinu da ćerdamo, u tuđoj zemlji? Nismo je na kocku zaimali.
   Mislim ja tako i gledam onu ravnicu, kad li Pavle Kezun podviknu: Lezi, Milutine, niko te, veli, nije na rabo uzeo!
   Da l' reče il ne reče, zasu nas vatra iz topova. Prti zemlja, svira rapnel. Vasilije psuje poganu vapsku majku. Pavle - ludu srpsku majku. I braću. I oslobađanje. I manastire. I ćivote kraljeva i velikaa. Zar zbog mrtvački sanduka i kraljevski kodanja da izginemo!
   Osue i mitraljezi. Tuku sve vie i crnje. Na ravnici si, ko na dlanu. Ojadie. A kako da bei, umoran od peačenja po mekim njivama, u opancima raspadnutim.
   Jednom pred veče, otud od sela za koje rekoe da su ainci, napade nas i peadija. A mi, suljaj, odstupaj.
   Konjica! - povikae odnekud i osue vatru, da nam ne bi zala za leđa.
   Prekini paljbu! - povikae opet. Nije konjica nego artiljerijska zaprega i nije neprijateljska, nego naa.
   Gedo! Psuju nam i srpsku majku, tuku i jure. Gedo, kud će sad kad ne zna da pliva? Eto, oni znaju da mi ne umemo da plivamo, a nai to nisu znali. Boe, to nam bar ne posla neprijatelja koji ne zna na jezik!
  ta nam je ovo trebalo, Milutine - gledam onaj jad i propast nau.
   Posle nam oficiri objanjavaju kako smo u Srem krenuli da pomognemo nae saveznike, da vabe i Mađare veemo za sebe. Mlogo je to korisno za saveznike, govore. Da mi nismo udarili na vabe i Mađare, oni bi na Ruse udarili jo vie. Mi smo se, kau, oduili svojoj slovenskoj braći. Ko će ako Srbi neće.
   E ba dobro to smo opet stradali za neku slovensku braću - mislim se, al ćutim. Stalno nas s nekim bratime, pa na se prtimo to nismo kadri poneti. Zar smo mi neka sila, mi treba jednom da pogledamo sami sebe i da se izmerimo pa da znamo koliki smo. I čudi me da smo tako veliku slavu - ako je verovati da ona o Srbima krui po svetu - olako utopili u beslovesnu vodurinu. Zar kruna i vlada nisu znale kaku vojsku imaju? to su se stidele pred saveznicima, zar nisu mogle reći da je njin narod suvozeman i da ne ume da pliva?!
   Muči to, sinovče. Pita se ko si i ta si ti toj tvojoj dravi, ko su joj i ta su joj noliki ljudi sto izgiboe i u beslovesnoj vodurini se podavie.
   Uvrebam priliku da priđem Mladenu nasamo i sve mu skinem sa srca, a on me rezili: Ne moe se, veli, o tome suditi iz seljačkog opanka. To su krupna pitanja istorije i politike, tvoji su, veli, vidici skučeni, Milutine. Ti, veli, govori ko da ti je Srem tuđa zemlja. Srem je, veli, naa zemlja, u Sremu ive najbolji Srbi. Koliko je samo nai iz umadije u Srem i druge krajeve Vojvodine prebeglo od Turaka. Zna li ti, Milutine, koliki su sremski Srbi stradali samo ovog rata zbog toga to su Srbi? Oni su nas pomagali i za vreme Ustanka i pomau nas i sad.
   Ja se pomeo. Nemam ja nita protiv Sremaca, znam ja za Sremce, ali se pitam koju su vajdu oni imali od naeg ludog stradanja.
   To su, Milutine, krupna pitanja za tebe, to mogu da razumeju ljudi kolovani - ljutka se Mladen.
   Dobro, mislim se, teraj dalje...
 
 
 
Nisam dozvolio da mi Raka "Trocki" soli pamet
 
   Dobismo mi bitku na Strmovu. - Mrtvaci na sve strane. Ja i merkam. Reio sam - oću da se obujem, nema tu ta da se krije. Merkam neke čizme ili cokule, moram nekog mrtvaca da izujem. I ne pomiljam ta bi mi ivana, i ta bi mi majka rekla, nema se sad za to vremena. Zapade mi za oko jedan sa fesom na glavi. Učini mi se da je mrtvac moga rasta i moje snage i da je nogat ko i ja. to da ga ne izujem, neka i mene izuju ako poginem. Nisam u rat poao da se obuvam i odevam, al kad sam te sreće, obuću se, neću vie vodu i blato da trpim u opancima.
   Jevrem mi za leđima bogorada: Nemoj, Milutine, sa mrtvaca neprijateljskog da skida obuću, stići će te nesreća, veli, skini je sa naeg mrtvaca, ima i' - pokazuje mi rukama na strmovačke poloaje.
   Kako sa naeg, mislim se, mi smo bosi il nam se obuća raspala, da se ne laemo.
   Priđem ja drugom neprijatelju, on podoficir. Krupan čovek i krakat. Mojeg rasta. I njemu fes na glavi. To mi odgovara. Lake mi je njega da izujem nego nekog pravog vabu. vabe bi me bilo stid, ovoga nije, ovo je poturica, nekad je bio Srbin pa se poturčio i sad, evo, na Srbina kidie.
   Skinem ja jednu čizmu - dobra čizma. Vučem drugu, a mrtvac tek pomeri nogu. Prestravi se ja, potego za no.
   Ne, brate, ja sam Bosanac! - pridie se mrtvac, isprui vako ruke prema meni. Moli. I pokazuje mi da ima fes na glavi.
   Jevrem se zaceri: Ostade ti, Milutine, bez čizme, veli, neće čizma na tvoju nogu.
   Dobro, bre, Bosanac - pitam ga - jesi li ti dosad znao da si Bosanac i da si mi brat, ili si to doznao tek ovde, na Strmovu? Od koga sam se ja dosad branio i od koga ja moram da beim sa svoje zemlje - ne dozvoljavam da me pravi budalom. Znam ja ko je meni brat. Tome ne treba da me uče ni kralj ni vlada. Pa je l' tako? Kako to da je meni Bosanac brat, je l' ja nisam brat Bosancu! Zavrljačim onu čizmu, setim se naeg učitelja i stanem ga psovati za sve to nam je o Mladobosancima pričao: da će svu Bosnu da dignu i sa nama da se svrstaju.
   Raka "Trocki" brani zarobljenika. Ne diraj čoveka, Milutine, veli, nije on kriv za klanja i veanja dece, ena po Mačvi, ovo nije rat naroda, ovo je, kae, rat careva. Pravi se vaan Raka opančar, to je video nekog Trockog u Beogradu, ako mu je verovati, i to je iao na te prvomajske izlete.
   Kakav rat careva, Rako! - dernem se, ne dozvoljavam da mi Raka Trocki soli pamet. Svi carevi sveta da su se skupili i preko Drine i Save da su u Srbiju upali zajedno ne bi onoliko ena i dece poklali, niti bi mogli onolike kuće popaliti i onoliku stoku odvesti.
 
 
 
Nije nam Paić doneo vake
 
   Samo to Srbiju povratismo, kad udari tifus. Ara li, ara. A mi se brani belim lukom i rakijom. Tu pomree Radovan iz Dragolja, Veselin iz Jelovika, Stania iz Stojnika, ne znam kako se zvae Trta iz Jagnjila i mnogi jo. Da bog sačuva.
   Pavle i ja odosmo do bolnice da obiđemo Milovana iz Misače. A Milovan, vidim ja, umire. Ne moe da nas prepozna. Zove nas, kao u kuću. Ajte, ljudi, evo sedi mi otac i čeka vas, uzvario rakiju sa medom.
   Tvoja kuća i tvoj otac, čekaju te, to je tačno, al ti neće doći, mislim se, tebe će u krečanu, a moda i nas za koji dan.
   One ponude to smo mu poneli mi vratismo, pa sednemo i pojedemo. I pričamo ta je i kako je sa Milovanom i straujemo od tifusa, a Mladen nas umiruje. Sve je to cena slobode otadbine, veli, moramo da je plaćamo, odgovorni smo.
   Kaka cena, sunce ti, mi smo svoje oduili, stradali smo od olova i bajoneta, bila nas artiljerija, bila kia i noć, gutalo nas blato; mi smo odgovorni za nae planine i reke i polja, a ko je odgovoran za tifus ?! - planem ja.
   E pa, nije nama Paić doneo vake, vake su nae, seljačke, nisu Paićeve - posmeva se Vasilije, izaziva, a Mladen vidi, pametan čovek, pa okrete razgovor na drugu stranu.
 
 
 
Koja je to računica?!
 
   Stalno se govorilo da ćemo u Solun. Mlogi se od nas nadali da ćemo vozom. I da nas tamo čekaju saveznici. A mi, na Kosovo. Pa odatle u arnautske planine i bespuća.
   ta je ovo - pitam Mladena - onako nasamo, u poverenju. A on mi, dua naa, objanjava. Bugari su nam presekli odstupnicu niz vardarsku dolinu i nabacili nas na Albaniju, drugog puta nemamo. Dobro, Mladene - pitam ga - zato su nas Bugari napali, s leđa? Mi smo sa njima zajedno Jedrene osvajali, tamo mi je brat poginuo. A Mladen mi objanjava, dabome, u poverenju: Bugari su nas napali zato to je Paić pogazio sporazum sa njima i trinaeste im uzeo Makedoniju levo od Vardara.
   Dobro, Mladene, da nije bilo rata trinaeste i Bregalnice, da nije Paić to učinio zbog Makedonije, da l' bi nas sad Bugari napali? pitam ga. A on, vako, slee ramenima: moda i ne bi, veli.
   Pa dobro - pitam ga - koliko će sad da nas kota levo od Vardara?
   Mladen oćuta.
   Ja stanem, pa se mislim: uzesmo Makedoniju levo od Vardara, a sad izgubismo Srbiju. I tolike ljude. A koliko li će nas jos ostati po ovim planinama i jarugama, pomiljam, koja je to računica.
 
 
 
ta je i kako je iza planine
 
   Gledam kako guramo i bacamo topove u surdume.
   Podalje tamo eksplozije potresaju zemlju - nai spaljuju municiju.
   Mladene - priđem mu ja opet - koja je ovo računica? Da l' bi za nas, Srbe bilo bolje da smo se nekako odavde vratili kućama, da ne satremo sve to nam je ostalo. Vidi li ti na ta mi ličimo, mi smo svi načisto zanemogali, zar vaki ljudi mogu preko tuđe zemlje, po vakim gudurama, na ovakvom vremenu, gladni.
   Vidi, Milutine, vaka je stvar - kae mi Mladen - ti, veli, vidi ta je i kako je, a ta će da bude, ti to ne vidi. I ne vredi da ti objanjavam. Ti, Milutine - pokaza mi on na jednu planinu, ne znam kako se zove - vidi samo do one planine, a ne vidi ta je i kako je iza planine.
   Mene secnu, da bee ko drugi mesto njega, bi mi se dlan otkačio, al znam Mladena, duu nau, nije on teo Milutina da uvredi. Samo, poteno da kaem, krivo mi. Primetio sam ja da nas seljake nai kolovani ljudi mnogo potcenjuju. I to ovi nai, seljački sinovi, oni to su juče opanke izuli. Bogami, kaem ti - oni sve ko da mi seljaci grokćemo ili ričemo, ko da zdrave pameti ne moemo imati ni kad se o naoj koi radi. Eto i ti, sinovče, stalno se neto mrti, krivo ti to ja ovako govorim. I ti zamilja da bi ja mogo samo o oranju, kopanju i o stoci da ti kazujem. A ja, eto, o tome ne govorim. I ti misli da ja pametujem, a ja ti ba govorim ono to me peče i to mi je sudbinu odredilo. Ne znam, sinovče, je l' tako i u drugi naroda prema seljacima? I ne znam čime smo to mi srpski seljaci zasluili. Ne znam da l' su drugde seljaci podneli i učinili za svoj narod neto vie nego mi. Pa zar nam najveći ljudi nisu bili seljaci? Ko nam je ustanke i bune dizo i vodio, ko je dravu stvaro, čuvo i spasavo, ajde, ruku na srce.
   A Mladen meni opet: Ne vidi, Milutine, preko planine. Oće reći: ne vidi ti dalje od koare, tora i obora, ne vidi dalje od praga i ognjita. A ne pomilja da je to manje opasno, nego kad se zablene preko planine i gleda u nebesa, ne vidi svoga praga i ljemena i ne vidi da ti odak ne dimi i da su ti se u vatritu zmije zalegle.
   E pa, u redu - kaem ja Mladenu - ako ja ne vidim, neka vide oni koji treba i mora da vide; preći će se i preko planine pa će se videti ko je dokle mogo da vidi.
 
 
 
Sveti oci
 
   Idemo mi tako, bolje reći, teturamo preko Albanije, iz ledare u ledaru, iz vučare u vučaru. Kad vako po strani, u jednoj zaravni, deca. Nisam i' brojo, al bee i' tridesetak.
   I pukovnik Ivović, odnekud, među onom decom. Darka vatru i priča im, a deca ga sluaju i cvokoću, dabome, prozebla deca, nije ovaki put za decu, nije ni za odrasle. E da je otadbina zemlja otaca, mislim se, ne bi sa nama bila deca, sami bi mi zavrili ovaj piljivi posao.
   Milutine - veli mi Pavle - zna li koji je dan? Danas su sveti oci.
   Koji, bre, oci, sunce ti - neću da kaem. To je nekad bilo, dok su se oci deci poklonima dreili, sad je drugo, sad su oci decu vezali i u ledare i vučare zavukli, zarad otadbine. Naopako. Ne znam samo kud su se dele majke i babe, to dozvolie vaku propas, kako one ne odbranie i ne zatitie svoju decu.
   Milutine - veli mi Pavle - ne znam ni ja ko pokupi i povede ovu decu u ovu nesreću, a voleo bi znati. I voleo bi znati, veli, de su ovoj deci bili dedovi, i kako su smeli unuke zarad otadbine da porinu u ove straote. ta će im otadbina bez unuka! Stra me, veli, da i moj otac nije poludio pa i on moju decu za mnom amo poslo. Zebem, veli, Milutine, sa dve strane. Ako mi deca u ovom ledenom paklu skapavaju od studeni i gladi, zato ja trebam da se borim - za koju otadbinu, za onu to mi je decu satrla! Pa ja ću, bre, da je ruim, neću da je branim, post ti tvoj! Ako bi tako bilo, njoj goreg neprijatelja od mene ne treba. I ta je to otadbina! - sikće on. Teko mu, dabome, okrenuo mu se svet naopačke, ko i meni, nismo mi deca, nismo ni stoka. Nismo ni oficiri, ni popovi. Ne ivimo od slave.
   Pitaj pukovnika Ivovića - pokaem Pavlu u pravcu vatre. A tamo pukovnik Ivović sedi sa decom. Priča im ta će biti kada stignemo do mora. Lae decu da na moru ima voća koliko ti dua eli, i čaja zaslađenog. Neće da kae da je more vodurina i bezdan.
   E, na ta je saspeo pukovnik Ivović, da lae decu, popiam mu se na epolete. Da l' ima koji zalogaj? - pita me Pavle i gleda onu decu.
   Imam jedan krompir.
   Daj ga deci. Oci su danas, red je, ja da imam togod dao bi im.
   Pa neću ni ja krompirom svoju guzicu da spaavam kad su deca u pitanju. Ponesem onaj krompir, a suze mi na oči, oću da se zagrcnem.
   Pruim onaj krompir - deca me gledaju, grlo mi se steglo, ni jedne reči u meni.
   to plače, vojniče? - pita me dete, a ja se zarosi i plači. Al, opet, kaem sebi: Milutine, pomisli kako je onima koje su njina deca stigla u ovom paklu - Radoa stigao sin, dete se razbolelo i umrlo od groznice, a on mora dalje. A zato? I protiv koga? Jesu li njemu veći krivci Nemci il ovi nai to su izmislili ovu dečiju strategiju?
 
 
 
Nije narod ko i trava
 
   Ne mogu posigurno reći de stigosmo vrhovnu komandu i vladu, al bee jedna zaravan i tu vatre naloene i konji osamareni, pod golemim teretom atorskim krilima pokriveni. Čujemo, tu su kosti neki nai vladara davni.
   Koji to vladara kosti nosite - pitam jednog redova - zar mi nemamo togod vanije za noenje? Pravim se ja malo onako, a onaj redov se nasmeja, neto bi reko, a sve pogleda u oficire da ne čuju. Oficiri su ljudi plateni, ne smeju da hule na sudbinu, a seljaci su drugo, seljaci, mislim, redovi.
   Pravo da ti kaem - veli mi onaj redov - da se ja pitam, ja ne bi nosio ove kosti, to da i' krpamo, ta će oni vabi, a ne znam ni mi ta ćemo sa njima.
   Pametan čovek, sinovče, kae: Ako i nosimo zbog nekog amaneta, nije nam potrebno, ta će nama amaneta kad smo mi u Srbiji ostavili svoje kuće, čeljad i stoku.
   ta ti kae? - priđem Mladenu. Mi nemamo čime da naranimo ovu decu to i' kroz ovaj ledeni pakao vodimo. Saranjujemo svoju uzdanicu i budućnost, a nosimo kodanje. ta misle kruna i vlada o nama, misle li one da smo mi đakoni i bogomoljci, pa su nam kodanje kraljevske preče od nasi kuća, čeljadi i stoke.
   Milutine - veli mi Mladen - narod mora brinuti o kostima svoji predaka, od kostiju predaka nema sigurnijeg oslonca, barem za nas, Srbe.
   A ta bi sa onom naom slovenskom braćom? - darnem ga. Njemu ne bi pravo, pa poče da priča o velikoj dravi budućoj, samo veze.
   Boe, ta li je ovim naim kolovanim ljudima, mislim se i sluam ga. Njemu dua u nosu. Gladan, bolestan, jedva noge vuče. Sneg uvitlio, noge mu promrzle, ruke mu se skočanjile, glava mu se smanjila - al on, o velikoj dravi sniva.
   Zna li ti, Milutine - pita me - ta je to srpsko vojvodstvo?
   Ja se pravim da ne znam - sleem ramenima.
   E, pa, Milutine, veli, i srpsko vojvodstvo će biti Srbija. A zna li ti ta to znači kad se nama zemljica ukrasi gradovima ko to su Novi Sad, Osek, Vukovar i drugi.
   Dobro - ućutim ja, ne smem se praviti pametniji od celog naroda - da stradamo za srpsko vojvodstvo, valjda i tamo ive Srbi.
   E, Milutine, da se mi nismo za ovo opredelili i voliko rtvovali, nikad ne bi dolo do ujedinjenja Juni Slovena. Ako smo, veli, izgubili zemlju, vojsku ćemo imati. A onda će saveznici, kad dođe do diplomatski dogovora, morati da udovolje naim zahtevima. Onda će, veli, saveznici da nam daju sve krajeve u kojima ive Juni Sloveni, onda su Dalmacija i Slovenija spasene. Kad tako ne bi bilo, Talijani bi, veli, uzeli Dalmaciju i jo neke krajeve.
   Ja slegnem ramenima, ne razumem srpska posla i srpsku računicu. Nisam siguran da zbog toga i ova deca treba da stradaju. Dobro - pitam ga, čovek je kole u Beču učio - bee li na svetu jo kojeg naroda da je satro decu zbog drave i neki krajeva i, ako bee takoga naroda, ta bi s njim, usreći li se?
   Mi ovaj rat ne smemo da izgubimo, to tebi, Milutine, ne moe biti jasno, to su neka via znanja.
   Kako, bre, ne smemo da izgubimo rat a smemo da izgubimo narod! - mislim se. Pa je l' tako, sinovče? ta ti znači da dobije rat a da satre narod?
   Posle sam vido tu računicu, al dockan. Dođe vreme, trebaju ti ljudi, treba ti pamet, Srbi su ti potrebni vie nego ikad, al de su, nema nji, ostali u snenim vejavicama. Pojela i' Albanija. Pa je l' tako? Ne niču ljudi ko pečurke. Lau oni koji kau da je narod ko i trava - kosi ga, a on se podmlađuje.
   E pa ti vidi da l' sam ja u pravu, il nisam...
   Al dobro, idemo dalje.
 
 
 
Ruku na srce
 
   Taman se dan od noći oprata, kad, u jednoj uvali, pored puta, pobijeni, ena i deca. Srbi, izbeglice. Bila tu i jedna devojčica, dete od pet-est godina, ranjena i svučena. I u snegu ostavljena. Tu i umrla.
   Da l' će ovi Arnauti uvek misliti da sa Srbima mogu kako im prasne ćef - pita me Pavle - da l' će, veli, uvek računati da smo mi slabotinja kako nas sad vide.
   U neko doba sustigoe nas nae izbeglice, goli ljudi. Svučeni, samo u gaćama i kouljama. Pričaju - napali ih Arnauti, oteli im kljuse, a njih poskidali. Cvokoću ljudi i pokazuju vako u pristranak, na neke kuće, tri - četiri kilometra udaljene. Treba, kau, da se vratimo, da pobijemo Arnaute u tim kućama, oni su pobili nae dečake, razmrskali im glave uicama sekira, nisu ni metkove teli da troe, pobili dečake i poskidali.
   Ne mogu da budem pametan: zato ubijaju i one koji već umiru? Valjda su prokljuvili da imamo po koju srebrnu crkavicu i po koji ućak - pokazali im Srbi kad su kupovali seno za volove i konje.
   Nemoj da se ljuti, sinovče! Ja ti svoju sudbinu kazujem. Oću jednom, evo, da je sastavim celu. Ranije mi se nije dalo. Ranije, kuća, njiva, stoka, ratovanje, pa nikako sebe da vidi celoga. Sad je drugo, sad mogu. U zatvoru sam, ima se vremena.
   Arnauti ubijaju nau decu - Raka Trocki drobi o bratstvu sa njima. Umire se od gladi i studeni, a nai kolovani ljudi melju o slovenstvu. Ne smemo vatru da zaloimo, obuća nam se raspala, a poručnik Garaanin objanjava nau sudbinu. Da smo se mi vratili naim kućama, a vlada i kruna da su potpisale kapitulaciju, kae, Talijani bi uzeli deo teritorije nai Juni Slovena i Dalmaciju; ovako, kae, mi ćemo sačuvati neto vojske, krunu i vladu, pa ćemo imati dravu kako dolikuje Junim Slovenima. Drava će nam biti velika čak do Soče.
   A de ti je ta Soča i ta je Soča? - pitam ga.
   Soča je, kae, naa reka u Austriji, tamo ive naa braća.
   Slabo ja znam o rekama, a za ovu prvi put čujem. A ne smem reći: e, moj poručniče, i nesrećniče, zar si se kolovao da bi omalovaavao svoj narod; zar smo mi i to zasluili, da nas moe pozvati da umiremo i za reke po Austriji.
   Ajde, vala, da umremo i za tu Soču - namignem Vasiliju - to da ne umiremo i za Soču, ovde, u Albaniji. Ko će ako mi Srbi nećemo - spade mi kamen sa srca. A poručnik Garaanin se ljuti: ta se egači, Milutine! Ja ga samo gledam. Ne smem reći - mnogo je za jedan narod, pogotovu ovako mali kao to smo mi, ako ga budu nagonili da umire za svaku reku. Valjda svaka reka ima svoj narod koji treba da umire za nju.
   Ruku na srce, vojska je vojska, al ta će sa narodom da bude, to te dere, sinovče.
   Sve vie je uplakani i prestraeni ena i dece, teturaju izgubljeni ili u povorkama bez kraja.
   Nabasa na nas patrola Dunavske divizije, trae neku decu, grupu đaka iz Beograda, izgubila se u snenim vejavicama i gudurama.
   Pored oni staza smrznuti leevi đaka i vojnika. I smrzle trupine konja.
 
 
 
Spaavaj volove
 
   Ne mogu tačno reći u kom ono mestu bee, tek dodelie naem vodu volove. Skupilo se, bogami, sedamdeset volova koje od artiljerije, koje od komore.
   A nama milo - seljacima rogata stoka mnogo znači, zna i sam.
   Idu nai volovi, bogami, sve ko da znaju da treba stići nae kolone, a ja pogledam koliko je suncu do zalaska. Kad, zviznu olovo. Sa oni čuka odjeknue puke.
   Zasue nas i bombama i kamenjem.
   Stenje stoka, riču volovi. Padaju niz litice u provalije. Mi u zaklone, a Arnauti zovu na predaju.
   E pa, nita nam ne vredi, ovima se ne smemo ni predati, mislim se, ne smemo im ni goveda predati. Da je bog teo da se predamo, on bi nam odredio neprijatelja kome se smemo predati, ne bi nam odredio Arnaute. Pucam i ja, pourujem volove i mislim se: ne bi ni prema Nemcima bilo lepo da se predamo ovima. ta bi o nama Nemci mislili i zar bi nas cenili da se ovima predamo. Pa je l' tako? Imali smo mi i jači i uljudniji neprijatelja od Arnauta, pa se nismo predavali. Kako sad ovima zarobljenici da budemo, na te grane da spadnemo; ja neka junačina nisam, al opet, stid bi me bilo da se ovima predam. Vala bogu, mislim se, ta li oni o nama misle kad nas zovu da se njima predamo. I to li će njima roblje? I roblju treba krov nad glavom i postelja. I roblju mora dati leba i uz leba.
   Smeno, dabome. Al - guraj dalje! Spasavaj volove. Pucaju oni, pucamo i mi. Stoka se poplaila od onog kamenja, ranjavaju je i ubijaju kamenjem i bombama. Padaju volovi u surdumu, niz litice. Al, opet, iskobeljasmo se.
   Jaoj, da li će ovo unuci i praunuci nai i praunuci praunuka nai' smeti da zaborave, da l' će ovo biti opisano! - odhukuje Tanasko Stragarac, a sve gleda ka onom mestu i onom paklu de nam volove izranjavae i pobie.
   Zaboraviće se, jata će, mislim se - ko će da opisuje ove nesrećnike to pore konjske leeve i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opie ove zbegove to se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji! Ko će da pie o onoj četi đaka to je zalutala u snenim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to moe da opie? Da je bog teo da to ostane zapisano, on bi onaku sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I narodu manje zaboravnom nego to smo mi.
   I sve tako, izmičemo mi, a stoka posluna, idu nai mravi volovi ko da znaju u kakvoj su opasnosti i ko napada.
   Da l' vredi uriti, Milutine? - zastajkuje Tanasko Stragarac - moemo se, veli, sresti sa drugim Arnautima.
   Sresti se nećemo, al će nas napasti sa strane ili s leđa - mislim se i sve pourujem: Ajte, braćo, da umaknemo ovima. Znate li, velim, koliko su nas iskotali ovi volovi i oni to nam propadoe, znate da nam Arnauti nisu seno prodavali za pare artijane, nego za zvečeće. Koliko je, velim, samo amajlija dato za seno, koliko prstenja i koliko zlatni satova oficiri poskidae i dadoe za seno.
   Izgubismo mi tries volova, ta će, ao ljudima, ao i meni.
   Posle sustigosmo komoru, tako se zove, a kaka je to komora koja nema da ti prui kai slanine, il aku brana, al dobro.
   Poručniku Garaaninu ao volova. Priča on ta je i kako je bilo, a jedan major, intendant, ta li je, tei poručnika i nas: Proli smo bolje nego oni to su provodili ergelu iz Ljubičeva, oni su, kae, pogubili rasne konje, a mi obične volove. Volove ćemo lako zaimati, a rasne konje potee, nji je Srbija skupljala i gajila jo od knjaza Mijaila. Stade onaj major nama pričati koliko je knjaz Mijailo truda uloio da Srbija dođe do rasni konja, pa sad i to propade.
   Ovde ti se steglo, al ta će. Guraj dalje!
 
 
 
Medaljoni
 
   Iza jedne okuke i poveće stene izbie Arnauti, nji estorica. Ugledae nas pa se malo i pometoe - naučilo to da prepada ene i decu pa se od nas kao malo i uplaie. Tek, puče jedna puka. Jedan je njin podigao bio na Vasilija, al vo spase naeg Vasa, te mi udri. Oni se potkočili, vide da su se sreli sa mrtvacima, a mrtvaci se ničega ne boje. I dok dlanom o dlan, troica nji padoe, jedan osta u mestu, uplaio se i zbunio, a dvojica pobegoe, vako, niz put. Vasilije zatee puku, pogodi, bogami, jednoga, rani ga.
   Pavle oće na no. Oće, veli, srce da mu izvadi, ako ga ima. Kivan Pavle zbog volova.
   Ne dam ja, nećemo nikog da koljemo: uzmem Arnautu puku, izvadim zatvarac i zavrljačim u surdumu. ernem u njinog mrtvaca i vidim, viri mu marama iz depa. Ja preturam po depovima, pa počnem vaditi - minđue, lančice, prstenje, sat eleznički, nekoliko zlatni zuba i dva medaljona, u njima vojničke slike, nosile i' neveste il sestre. Poturim to pod nos onom Arnautinu, a on cepti ko prut. Pavle i njemu zavuče ruke u depove - i kod njega ko i kod oni mrtvaca, puni depovi opljačkani stvari. Pavle ustuknu korak, pa potee iz puke, onaj drepi o ledinu. A Raka Trocki se uzmuvao, krivo mu na Pavla. Brani Arnaute. Oni su, kae, ljudi neduni, oni su narod siromaan, mlogo izrabljivan. Srbi su se grdno ogreili o ovaj narod. O tome je knjigu napisao jedan na prvak. U toj knjizi, veli Raka, grdno se osuđuje srpska vojska to je guila arnautsku pobunu. Pie da su vojnici grdno postupali, da su topovima tukli pobunjene Arnaute i njina sela.
   Raspričao se Raka Trocki, opet nam pamet prodaje, a mene zignu ovde. Ja se u knjige ne razumem i o tome neću da govorim, ali znam ono to sam očima svojim gledo i na svojoj koi osetio.
   Je li, bre, Rako - pitam ga - je l' ti to priča da smo se mi ogreili kad ono Arnauti na nas zajedno sa austrijskim oficirima udarie i nau umadijsku diviziju poklae.
   Raka se malo lecnu, a Pavle ga, vako, čepa za grudi. I opsova mu mater, tom to je pisao knjigu o Srbiji i Arnautima. Čuo sam ja za tu kuknjavu na tuđem groblju - drkće Pavle, psuje pisca te knjige, psuje njegove pristalice. Ta stranka je, veli Pavle, glasala protiv naeg ratnog budeta i onda kada su Nemci nadirali prema Kraljevu.
   Ček, bre! - umeam se ja. Uvatim Pavla za ruku. Ne dam da dođe do nesreće, računam, nije lepo da se mi među sobom za gue i noeve vatamo dok nam Arnauti ubijaju iznemogle vojnike i decu.
 
 
 
Uzmi se u pamet
 
   Sve smiljamo kako ćemo do nekog koa da dopadnemo da togod kukuruza uzvarimo za se i za onu dvojicu, za Mladena i poručnika, da neko jajce ukuvamo, njima je to potrebno, oni su ljudi kolovani, mekani, a mi smo seljaci, zna i sam, za nas je lasnije.
   Ne bi bilo prijatno da pričam kako smo ja i Pavle u tuđ ko i kokoar upadali, tek napunili mi torbe, vraćamo se i krijemo taj kukuruz i ona jajca, jer znamo da Mladen i poručnik, kad bi doznali, ne bi to okusili, čisto smeno; domaćin si čovek, stidi se to krade, a boji se onih radi čijeg spasenja krade.
   Vratimo se mi, pa ona jajca u jednu porciju i na vatru.
   Milutine - javi se Pavle - de je nama Mladen?
   Kako de je? - pogledam, stvarno, nema Mladena.
   Mladene, Mladene! - nema ga.
   Vičemo, ne oziva se. Glas nam se vraća iz gudura.
   Da se vratimo, nije on daleko, zasto je. Naki ne bee - Pavle se povrati, a nas nekoliko  za njim.
   Eno ga! - Vasilije prvi ugleda Mladena. U snegu. U stidnom  stavu, nad skramom krvavog izmeta.
   Mladene, sunac ti! - pritrčim. Ne daj se, blago Milutinu! - podiem ga, al vidim u čemu je stvar, zar sam jednog mrtvaca podigo.
   E, pa sad, sinovče, uzmi se u pamet i razmisli malo o Mladenu.
   Dabome, Mladenovu je sudbinu doivelo mnogo đaka i kolovani ljudi. Ja jesam seljak, al nisam cepanica, znam koliko bi nam naki ljudi uzvredeli.
   Onomad mi ovde u zatvoru priđe Pavle. Dobro, Milutine - veli mi - kako se neko ne zauzme za nas, mi smo, bre, u zatvoru na pravdi boga!
   A ti ko da ne zna da smo mi pogubili ljude - seti se ja Mladena i oni kolaca - sad ispatamo, nas sad slabo ko poznaje, nema nai ljudi, ko će da se zauzme za nas...
   Al dobro, da se vratimo Albaniji!
 
 
 
On je lep ko upisan, a nai opanci poderani
 
   I poručnik Garaanin se razbole. Sve se junačio, junačio, al vidi i on ta je sa nama, pa mu popustili ivci, a ni stomak njegov nije bio kako treba.
   Ovaj neće stići do Soče - veli Vasilije.
   Ne laj, Vasilije, ako smo onemoćali, nismo duu izgubili i nećemo! - ne dam mu da se posmeva.
   Ne daj se, sinovče! - priđem poručniku, pomilujem ga po glavi, a glava mu gori, vidim ja koji je vakat. A kako da mu pomogne? Ovde nema bolnice, sad je on u naim rukama i na naem obrazu.
   Uzmi cigaru, Milutine - apće mi poručnik Garaanin. Smei se i  rukom pipa dep.
   Lazar Senički skide kouk, navuče ga poručniku na leđa. Ja pridignem poručnika i stavim ga u krilo Lazaru, a on ga dri ko dete i nadnosi mu noge nad vatru.
   Spavaj, poručniče - kaem mu. On se promekolji, zavuče ruku u nedra, izvadi medaljon, bogorodicu, poljubi je, pa je skide i prui mi zajedno s lancem. Moli me da odnesem tu bogorodicu njegovoj majci u Aranđelovac.
   Ja uzmem bogorodicu, okrenem se, odvojim se od vatre i pomolim se. Pomozi sad, bogorodice, ako će ikad!
   Poručnik Garaanin se nasmei. Čuo me. Fala ti, Milutine, veli, al ne vredi.
   Pomoći će, blago meni, pomoći će, ko će, ako ona neće. I kome će, ako tebi neće. Zasluio si pomoć i kapom i akom. Dao je, bre, sinovče, prsten i amajliju da kupimo volovima seno. Nikad nije zatajio, ruku na srce. Jes me mučio, al ni sebe nije tedeo.
   Sluaj, dete, nemoj da se ali, ne daj se! - skinem pokrovac s vola, uvijem poručnika, pa za komandom. Nadletae nas i eroplani. Mi čekamo bombe, a ono - artija, odozgo vijori. Počee ljudi da skupljaju letke. I da čitaju. Pozivaju nas da se vratimo i da ostanemo kod svoji kuća, ba kako su učinili naa braća Crnogorci. Ljudi ono bacaju. I psuju Crnogorce. Toliko su se nadali u Crnogorce - a oni odoe kućama.
   Poručnik Garaanin trai da mu se donese letak, a kad ga pogleda samo izusti: Crnogorci! Bee mu, valjda, ao, manu glavom.
   Kamo nae sreće da smo učinili to i Crnogorci, drugo bi nam bilo brojno stanje, mislim se.
   Pade noć, a mraz eći. Prsti se kvre i koče. Mi jo jedno ćebe bacamo na poručnika. Pa ajde, pa ajde, pa ajde, do xvitanja. A u svitanje je najljuće.
   Poručniče, je li ti zima? - pitam, a on nita, ćuti.
   Vasilije na drugom kraju nosila zatee. Čekaj - kae  i stade - da vidimo da li je iv. Pridie Vasilije ćebad sa poručnikove glave, pipa ga, mae glavom.
   Poručniče, boju ti majku! - priđem, pipnem ga. Skinem kapu i prekrstim se. Boja volja, dečače! Krste se i ostali. I plaču ljudi. Umro bez reči. Oficirčina. Vojničina. Srbenda. Jes mi krivo to nemadosmo ljudi koji bi se mogli zaloiti da se ne vučemo kroz ovu studen - ama mi se srce stee od alosti i od ponosa zbog ovakvog oficira.
   Skidosmo ga sa nosila i poloismo u sneg.
   Nigde zemlje, kako da ga saranimo. Samo bela, snena, ladna planina i surduma. I lice poručnikovo ladno, a rumen, boe me prosti, ko za inat smrti i ladnoći. A oči, otvorene i usta otvorena ko da će sad da podvikne komandu, kao nekad, tamo u Srbiji.
   Maknimo se, ljudi - veli Vasilije i pokazuje vako rukom na njegovo lice. Ono tik uz nae opanke poderane. Eto, lice mu bee uz nae opanke. On lep ko upisan, a nai opanci poderani. Srce da ti prsne, nisi od čelika.
   Za ovoga rata, sećo sam se ja često poručnika naeg. Koliko bi nam vredio. Ne bi mi ni u aprilskom ratu nako zanemogli, a ne bi nam ni kasnije koje kake trčilae pamet solile i krvi pile: drukčije bi nama koka pevala. A sećo sam se i drugi, pogotovu dece, onolike dece koja bi sad bila u najboljoj snazi, zreli ljudi - a ti, sinovče, misli to misli. Moe ti, sinovče, da se ljuti koliko god oće, i ja sam se ljutio. I ostali. Koliko puta smo ja i moji rođaci i prijatelji, vako, na slavama i preslavama, o gozbama i daćama razgovarali i sećali se one dece. Ba na Vidovdan, pred ovaj rat, otili mi do kosturnice na svečanost i veliki pomen.
   Popovi pevaju i čitaju ono njino, redno, a mi po strani, izdvojili stare ratnike, Vidovdan je. Pa i kraljev izaslanik, đeneral doo, u uniformi. A Pavle, onako, uzdane glasno, pa veli: E, da budale ne satree noliku nau decu, i nae ljude, i Srbi bi mogli biti priličan narod.
   eneral se nađe pogođen, poče da melje i veliča nau pobedu.
   A Pavle ni pet ni est: enerale, veli, nismo mi deca, znamo mi ta govorimo - daj boe da i vi u Beogradu ne saznate to jednog dana. Ako vam budu ustrebali ljudi da branite ovu kalakurnicu od drave, znajte da i' neće biti, nema vie oni Srba iz proli ratova, pojela ih naa velika pobeda.
   I tako, sinovče, da ti ne duljim, zna i sam; da nije tako, zar bi ja sad bio ovde, u zatvoru, na pravdi boga.
   Al ta je tu je, od sudbine ne pobee.
 
 
 
Bacaju nas ribama, neopevane
 
  Stigosmo mi Srbi i do mora i videsmo svoju sreću.
   Cedi se studen iz kostiju. Pločnici se pune naim mrtvacima, a savezničke lađe ne stiu. Posle sam čito - trista devedeset hiljada mrtvi Srba ostalo je na obali mora od Skadra i Drača do Valone. Nisu Nemci, vabe i Mađari, ni Bugari morali da nas ubijaju - mogli su nas, komotno, prijateljima i saveznicima prepustiti, lasnije bismo od prijateljske pomoći stradali nego od sveg oruja neprijateljskog.
   Eto tako, na moru si i lebdi nad ponorom. Isputen, neprivaćen: tuđu milos čeka, a nje nema. Vuče se gomila bolesnika i mrtvaca, niko nji ne uračunava i ne ceni. I to bi, misli se, nisu nas cenili ni oni koje smo mi svojom seljačkom mukom plaćali, to su se juče iz nai seljački gunjeva iskotili - to bi nas cenila engleska i francuska gospoda.
   Stevo Tuleanac se uplaio, vidi zlo očima, al bodri - sanćim, nismo mi zatureni i zaboravljeni, nai saveznici su hrićani, a i mi smo neki hrićani. Nada se nekom izbavljenju, al koga sad da izbavljaju kad smo pomrli, neopevani.
   Vasilije, ko to ga je dao bog. Ne da, veli, evropska gospotina svoje lepe lađe da i one rede gegule; pogledajte se, veli, pa će vam biti jasno: nisu saveznici pravili svoje lađe da na njima skapavaju valjivi Srbi, briga je nji to su Srbi zbog lude glave bolesni i usrani. Vidite, veli, na ta ličimo: mi smo rulja kostura i ivi mrtvaca. Eto nam, veli, vazda smo se trudili da ličimo na svoje stare, sad smo ko i oni, mrtvi.
   Pa kad pogleda tako ti i dođe. alu na stranu, tako je i bilo. Oneredismo mi lađe, ba kad se silazilo na Krf. Ja sam bio među poslednjima, straota pogledati ta su kosturi izbljuvali.
   Malo ko je na nogama, sinovče. Lei u bolnici. U tuđim si gaćama, na tuđem lebu.
   A mrtvace, na gomile. Bolničari samo iznose. I za mene doli. De, bre, to mene! - uplai se ja, a oni bolničari se nasmejae: doktor im, kau, rekao da sam mrtav. Koji doktor, bre, valjda ja znam bolje od njega, bi mi krivo, vidim na koje sam grane spao.
   Stevo Tuleanac se prepo. Zna li ti, Milutine, da za nas nema kovčega, bacaju nas, veli, ribama, neopevane.
   Nema, ta moemo, nema ni za oficire - teim ga.
   E da je kaki dasaka da se za bilo kaki sanduk sklepa, pa da ga sarane u zemlju, kae. Teko mu se i pomisliti da će ga ribe pojesti. Mi seljaci, kae, nikad dosad nismo videli more. Sad nam se ukazala prilika, a mi moramo da umremo. I ribe da ranimo svojim telesima. Nisi u ivotu okusio morsku ribu, a sudbina ti odredila da te morske ribe pojedu.
   E pa, take smo  mi sreće. Al ne vredi nam kukati, nego da gledamo kako da se preivi.
   Malo po malo, nanoismo se mi koji smo preiveli.
   Počesmo i da obilazimo jedni druge. I da izlazimo iz atora, ko guteri na prvo sunce.
   Gleda okolinu, gleda more. Misli, dabome, na Srbiju. I kako će da se vrati.
   Sećam se, ko sad da gledam - iznee na nosilima nekog Branka, mislim da se prezivao Jovanović ili Janković, ne mogu ba posigurno reći, znam da je bio iz Kragujevca. Izneli ga vojnici, on traio, oće da gleda svet, mlad čovek, kolovan.
   Pridie se on, i sede na ona nosila. I on gleda more.
   Vidi li, dobro, kako se ovo more smirilo i umirilo, najelo se srpskog mesa, veli mi, pa otealo i čisto pridremalo, ko ubojnica.
   Ja nemam njegovo oko i ne poznajem more, prvi put ga vidim, al mi teko dođe. Pogledam ga kivno, a on pridodaje: Vako će da bude i posle rata ako se kogod od nas u Srbiju vrati, sve će, veli, da se smiri i zaboravi, ko da nita nije bilo, ko da smo, veli, tapovima udarali po vodi.
   Bolje bi za tebe bilo da te mi odnesemo u krevet, tebi ovo sunce kodi, kaem mu. Vidim da je bled i na pečate modar, bolesniku je i sunce neprijatelj, mloge je i ono dokusurilo. On neće, oće da čeka da vidi zalazak sunca - deklamuje neto o suncu i pučini.
   Izjutra njega odnee, dabome, ribama. Ja posle opet gledam ono more i mislim na Branka, sećam se ta mi je ko juče reko, pa i sam primećujem da je more otealo i da je pridremalo i da na njemu nema ni jedne rupice ni tačke tamo gde su Branka bacili, nita se ne poznaje.
 
 
 
Pevaju i plaču
 
   Vidi ti, sinovče, mene. Kad me pogleda u ovom zatvorskom odelu i vakog kaki sam sad, ćorav i opečen - ti ne bi mogao poverovati da sam ja i u Africi bio. A jesam. Premetae me, ko i druge, sa ostrva na ostrvo. U tuđim prnjama, na tuđim lađama, po tuđim morima, pa u Afriku. Tamo sam upoznao majora, doktora Ristića.
   Mogo bi ti ja ovo kazivati i kraće, al nije red zbog doktora Ristića. Sve nas je savetovao. Izađe tako s nama u etnju, pa kae: Čuvajte se, braćo Srbi, - tako nas je zvao, bogami, a čovek major, lekar - ovo je, veli, Afrika, ovde ima zmija u svako doba godine, ne bi valjalo da i od afrički zmija stradamo. Pa savetuje da se ne ičuđavamo i da ne zavirujemo da se mlogo ne zagledamo u ono to je pred nama. Moe se, veli, videti i da se mlogo ne zaviruje - stra ga, valjda, da se mi ne obrukamo u Africi, al de moe Srbin da ne zaviruje, sve mu čudno, ni stoka im nije ko naa, a rastinje - pogotovu.
   I sve nas doktor Ristić uči kako treba da se druimo kad na ulice izađemo. Nemojte biti smeni i zbunjeni, ispravite se i gledajte otvoreno, vi ste vojska, bili ste vojska, to se sad postiđujete, niste vi nikom ni krivi ni duni, niste vi ovde nikom nabili ognjite, vi ste zasluili ovaj tain to vam saveznici daju; vi ste, veli, imali svoje kuće i svoju stoku, bili ste domaćini u Srbiji. Ja vas gledam, veli, pa mi ao i krivo. Kad ko umre, vi se čisto razvedrite ko da ste se nekom razduili. To je opasno, veli, to moe da bude prenosno, sa kolena na koleno, kao kaka bolest - dabome, doktor učen čovek, sve zna.
   Sve je činio za nas taj doktor Ristić. Trudio se da nas zaposli. Da radimo na zemlji i oko stoke. Zna ta Srbina najlake moe okrepiti. Dabome, eleo čovek da ne ličimo na gomilu mučenika i beskućnika koji se stide i sveta i sebe sami, u tuđini.
   Sanja li togod, Milutine? - pita me jednom major, doktor Ristić. Od snevanja, veli, zdravlje mnogo zavisi.
   Ne sanjam - slaga ga, ne smedo reći: sanjam groblje bez krstača.
   Ima li dece, Milutine? - pita me jednom, ne mogu reći kad bee.
   Nemam, gosn majore.
   Pa to si toliko tuan? - pita me, dobar čovek.
   Valjda zato to smo čak dovde stigli, gosn majore, to je Srbija propala, a mi po svetu bazamo. Jes, lepo su nas Francuzi privatili, svaka im čas, - podignem ja vako ajkaču - ama, ta će s nama biti do posletka.
   On se uvati za bradu, zabrinu se, vidim ja nisam budala, ne moe to biti samo zbog Milutina, to je zbog nae srpske sudbine. Stoji tako, gleda me gleda, pa veli: Nemoj da se odvaja i osamljuje, Milutine, nije tebi tee nego drugima; araj i ti čuturice ko i drugi, pravi neke svirale, vidi kako ljudi svata rade, napravi neko kresivo za cigare, da pripaljuje. to manje sećanja, Milutine! Sećanja nas mogu dokrajčiti, mogu nas obrati ko slana papriku.
   Fala, gosn majore - to drugo da mu kaem, al mislim se: da je sreće ne bi mi arali čuturice i ne bi bili ovde, čak u Africi, na tuđim odelima, u tuđoj postelji i na tuđem lebu. Svoj bi mi lebac jeli, svoji se brda i planina drali.
   Te čuturice arene i te svirale koje mi ovde pravimo i aramo, to je moda jedino to će srpski vojnik steći i poneti ako se iz ovog pakla kadgod vrati svojoj kući - tako mi reče doktor Ristić, očiju mi.
   Znači tako, mislim se, u arenim čuturicama nam je spas, u sviralama koje pravimo u tuđem svetu - manem glavom. A koliko će ovi svirala zasvirati u umadiji i koliko će se čutura napuniti naom rakijom, koliko li će čuturica stići za buklije?
   Doktor Ristić me pomilova po glavi, pa ode druge da tei - lepota od čoveka: sin mu jedinac strado preko Albanije, ubili ga Arnauti, a on osto da leči tuđu decu.
   Pred povratak iz Afrike, doktor Ristić nas povede na nae groblje, da se oprostimo od nai mrtvaca.
   Ovo smo sad mi na grobovima nai drugova i vie nikad, - veli doktor Ristić - posle će o dravnim praznicima diplomate da im dolaze, al teko grobovima nad kojima diplomate suze liju.
   Na lađi kad bee, on sa nama.
   Neko zapeva: "Ječam ela Gruanka devojka". Zapeva i doktor Ristić. Sude nebeski, kako li mu je srce, jedinca sina ostavio u arnautskim gudurama, al peva, pusti Srbin. I plače. I doktor Ristić peva zbog drugi ljudi, pametniji je on od nas, zna on da smo mi narod satrven, da nam nije trebalo po sinjim morima da skitamo, na tuđim lađama i na tuđem lebu, al eto, peva, ta će.
   Dobro, doktore - pitam ga ja jednom, iskoristim priliku, nasamo - ko je taj Trumbić? Mnogo je u to vreme pričano o Trumbiću.
   ta će ti to da zna? - pogleda me on, čisto sumnjičavo.
   Moda je čovek pomislio da me je neko poturio da ga pijuniram - trgo se ja, bi mi krivo. Oprosti mi, gosn majore - zamolim ga, pođem da odem, ali on me zaustavi.
   Milutine - veli mi - ako mi budemo stradali do kraja, neće za to biti kriv Trumbić, nije nas on doveo ovamo.
 
 
 
Bespuća pod oblacima
 
   A kad bi ono pred Kajmakčalan, pukovnik Ivović me pozva u svoju zemunicu - mi smo ispisnici, moda sam ti reko: kad je on poo u Kragujevac, na kolovanje, ja sam ga pratio i torbu mu nosio do jaseničke ćuprije.
   Vidi, Milutine - pokazuje mi pukovnik vako - ovo ti je, veli, Kajmakčalan, visok je iljadu i osam stotina metara. Nikad niko od naroda evropski nije ratovao na ovim visinama, nikom putevi za spas otadbine i drave nisu prelazili preko ovoliki visina. Nai putevi, veli, vode kroz ova crna bespuća pod oblacima.
   Da l' je moguće da ćemo i mi Srbi i preko nji preći, mislim se. Zar mi ovako oslabili i omalili, pa sad preko tolike planine. Kamenjem da nas tuku u teme, pobiće nas. Ne verujem, sinovče, a nisam ni onda verovao da na tim visinama ima bilo kakve sreće za ikoga osim za orlove. Dok je bilo sreće, ne smedo reći, nisam ni znao da postoji Kajmakčalan.
   ta moemo, pukovniče, nismo mi gradili Kajmakčalan, nećemo ga ni meriti - pravim se lud, sinovče, znam kako se sa oficirima razgovara - valjda bog zna ta radi kad je Srbima odredio da ratuju na najvećim visinama, valjda je reio da pokae ta ljudi mogu, pa je izabrao Srbe. Pruim mu duvankesu da savije cigaru, pa velim: Moda je bog teo Srbe i na ovaj način da isproba, to ne bi i na visinama kad je isprobavo i na moru.
   Sinovče, zbunio se pukovnik Ivović, nije mu jasno da l' ja to neki otrov prosipam, ili se moda posmevam naoj sudbini.
   Kaem ti, gleda me pukovnik, a gledam i ja njega. to da ga ne gledam. On je od mene blii onima koji su određivali sudbinu naroda - pa da se gledamo. Moja je savest čista, a on neka vidi za svoju.
   Ajde, bre, Milutine, sva će ova naa stradanja, muke i patnje nae u čitanke da uđu; deca će, veli, unuci i praunuci nai da uče o nama i da se nad naim pobedama snae.
   Nad naim grobljima - ispravljam ga.
   Pa, dobro, nad naim grobljima - pljeska me on po ramenu.
   to me pljeska, mislim se, nisam ja budala da bi ivot svoj dao zbog čitanke, a pogotovu ne bi narod satro da bi ga uveo u čitanke, al dobro -de.
   Zauzesmo mi Kajmakčalan, sinovče, Prekrismo ga leevima. Samo konja ta je ostalo da se raspada na onim padinama.
   Kad bi pred ovaj drugi rat, siđem ja u čariju, sretnem Marka Draevića. I bog zna kako. Nismo se dugo videli, a on mi i rođak dođe, moja majka i njegova baba sestre od rođeni stričeva.
   ta ćemo, kud ćemo, ajde u Moravdijinu kafanu. I sve redno: rakija, kafa, razgovor. Pitam ja kako su njegovi kod kuće sa zdravljem, čuo sam bio da mi sestra, njegova majka, neto pobolela. Raspitujem se ja i za letinu, jesu li sredili, kako je godina ponela, kad on meni, ni pet ni es: Ujače, jesi li ti bio na Kajmakčalanu?
   Meni milo, sinovče. Dobro je, mislim se, da se neko seća tog Kajmakčalana, da to sve nije zaraslo ko mečki dupe, il, ko to onaj pokojni Branko kad je gledo more sa ostrva smrti reče da će sve da se izravna i da neće ostati ni belega nai stradanja.
   Jesam, velim, kako da nisam, bio sam na Kajmakčalanu. I zategnem ja da pričam iz jednog vitilja. I kad je artiljerijska vatra bila, i kako smo krenuli, kaki su poloaji nai bili, nemogući, pa nas Bugari i Nemci tuku u tome, i kako su za nama ostajali nai mrtvi. I kako smo ljubili zemlju kad smo preli preko Kajmakčalana.
   E to je bila pogreka, - prekide me Marko - to je bila velika pogreka. A smije se.
   Dobro, mislim se, pogreka, sigurno da je bila pogreka, znam ja da mi iz pogreki ne izlazimo otkako smo svoju zemlju napustili; seti se ja oni nai kostura i leeva preko Albanije i sinjeg mora i koji li sve ostrva, pa i Afrike.
   U redu, blago ujaku, greka, al koja, u čemu smo to pogreili? - oću ja da razaberem i vidim ta on misli.
   Pa to to ste toliko ginuli i to se pogibijom jednako ponosite, to je pogreka. Kajmakčalan nije srpska zemlja. Ne vai se ono to je bilo za vreme Duana Silnog.
   Sude svevinji, zato je on kole učio i po Beogradu bazo - mislim se, al se savlađujem.
   Dobro, blago ujaku, a to mi onda ljubismo zemlju? Zato mi onda otimasmo tu zemlju od Turaka dvanaeste? Mislim se, sinovče: imadosmo li mi neka druga posla, nego da po Makedoniji ginemo? Jesu li, blago ujaku, velim, jesu li ti čija je zemlja znali ranije da je njina? Ako jesu, to je ne osvajae i ne oslobađae, kako se tek sad setie čija je?
   Eto, ne vredi vam se vajkati, tako je to sa nama Srbima, mi prvo izginemo pa se posle razmilja da li je to tako trebalo da bude. Drugi su drukčiji, oni prvo razmiljaju, pa onda ako ikako mogu, ne ginu - smeje mi se u brk.
   Dobro, blago ujaku, ima li jo Srba koji misle kao ti? - pitam ga, a pod grudima poče da me stee. Zaletee se u me one slike i prilike; seti se pukovnika Ivovića, i onog razgovora u njegovoj zemunici, seti se pogibije Milića iz Kalanjevaca i Manojla iz Gurievaca - al, dobro, trpim, oću da vidim ta je i kako je.
   Ima, zar ne čuje i ne čita da vas Kajmakčalance nazivaju "kajmakčalanskim avetima".
   Ja gledam, a ovde me priteglo, uskovitlo se Kajmakčalan oko mene, al se uzdravam, ne dam rukama na volju, rođak mi je.
   Dobro, blago ujaku - sve ja tako njemu lepo, a dlan oće da mi se otkači - dobro, a ko to tamo po Beogradu tako nas "kajmakčalanskim avetima" naziva, koji su to Srbi tamo? Računam, kolac je, student je, drui se sa ljudima, čita knjige i novine apsili su ga, zbog toga je i kolu zabatalio. Da je sreće, on bi odavno sudija bio, al eto, bavi se nekom politikom. Dede, blago ujaku, reci ti meni ko su ti ljudi to su sad naknadno tako pametni?
   On reče, ne mogado sve upamtiti, znam da pomenu nekog Ristića i jo neke spisatelje. Svi oni sad piu i govore da smo mi oteli Makedoniju kad smo preli preko Kajmakčalana. A ja, sinovče, vidim nas kako ljubimo zemlju kad smo preli na ovu stranu Kajmakčalana pa mi krivo. to je nama bilo potrebno da ljubimo zemlju Kajmakčalana pa da se Makedonci ljute na nas i da sad, kako čujem, govore da smo mi njih okupirali osamnaeste. to mi nismo nji pustili da se oni sami oslobađaju i stvaraju svoju dravu Makedoniju, ako bi im dali Bugari? to da Makedonija za nas bude tri puta grobnica, pa da nas sad i nai kolovani ljudi kajmakčalanskim avetima nazivaju i da nas podrugljivo zovu Soluncima, ko da je to lako biti Solunac. Zato se zaboravlja da je i od one ake jada to je sa Halkidika pola kao desetkovana srpska vojska do kraja izginulo vie od polovine... Zato da ispadnemo smeni na kraju?
 
 
 
Lepa sela i varoi
 
   Da kaemo, pade Bugarska. Odoe  Bugari svojim kućama. Nama komanda ne dade da odemo u Bugarsku. I bolje, kaka je sreća biti nekome okupator, barem mi znamo ta je okupator, pribogu, zar je sreća za čoveka da pri babe i ubija tuđu decu. Fala naoj komandi te tako isposlova to sa Bugarima, pa se mi njima ne svetismo za Surdulicu, Toplicu, Jablanicu i druga njina zverstva, to da budemo ko oni.
   Dadosmo se mi za Nemcima. A oni, ljudi, dabome, bee svojim kućama, ne moe i' stići. Vasilije se, sećam se, egači: Blago Nemcima, veli, oni ljudi idu svojim kućama, a mi ko da svoji kuća nemamo, protutnjasmo pored svoji sela ko pored turskog groblja.
   I drugima teko, bili bi radi da svrate, da vide ta je i kako je sa rodbinom, ali oficiri ni da čuju: nije sad vakat da se Srbin sa rodbinom cmače, nego da se ide preko Save i Dunava, da zauzimamo zemlje u kojima ive Juni Sloveni. Sad se ostvaruju ratni ciljevi Srbije.
   Da bog sačuva. Ne daju ti odmora. Dre nas ko đake. Uče nas o Junim Slovenima. Teraju nas da pevamo o bratstvu i jednorodnosti. Ne sme reći: neka te pesmice pevaju Juni Sloveni, dosta je od nas, mi smo svoje oduili.
   Pa bogami, sinovče, teko mi je učiti. ta u moju glavu moe da stane kad je prepuna crni uspomena. Ali ko te pita. Samo napred. Pospadasmo s nogu po onim krajevima to su dotad bili austrijski.
   Neću da greim duu - lepa sela i varoi. I narod lepo obučen, nigde opanka, niko pocepan. Domazluci uređeni, nikom crep nije falio, ni na svinjcu.
   A nai, onako traljavi i tabanisani, zaviruju kroz kapije, pogledaju u dvorita, gledaju tale, obore. eljni ljudi domazluka, trapuljaju i gledaju. Čude se kako je sve očuvano i uredno. A kapetanu Topolcu, vidim, nije pravo, postiđuje se. Nije se ovde ratovalo, ni sad ni ranije, nije se ni ustaničilo - objanjava nam, vidim, stra ga da se ne obrukamo, ao mu, valjda, nai ljudi. Nisu, veli, ovde ljudi ni bune dizali, nije njima bilo kao nama, oni su se sa svojim dumanima dogovarali i nagađali.
   Koje smo mi sudbine - mae glavom Stevo Tuleanac - boiju ti majku i naoj sudbini i naoj Srbiji, koliko nas je kotala; kako se, veli, među nama ne nađe kogod za kake pregovore i nagodbe sa neprijateljima.
   E pa, ne vredi nam se vajkati, svak ima svoju pamet i svoju duu koje mu sudbinu određuju - kezi se Vasilije.
   Veličko Veličković, narednik iz druge čete, priio čin, posto narednik, odelo prepravio, zategao se, učustrio se, čini mi se da se bio i namirisao, taki je čovek bio, valjda mu to i od imena i prezimena dolazilo, sve je bio eljan neke veličine i izgleda, voleo da se dipli i glanca, pa se vako zaustavi pred jednom kapijom, a tu stoje dve devojke. Razgovaraju neto, vidi se lepo da jedna ispraća onu drugu, a Veličko Veličković mlad čovek, oće neto da upita, neto poče za crkvu da pripituje, a one devojke se samo pogledae pa nastavie svoj razgovor, ali vidim ja, ure one da se pozdrave, ne gledaju nas ko smrdljivi sir.
   On zna francuski, reko ja za  Velička, oću da ga učinim malo viđenijim. On, veselnik, stvarno bio naučio neto francuski, tamo po francuskim bolnicama po Africi i po Solunu, mnogo je voleo da se drui sa Francuzima.
   One devojke se pogledae i rastadoe, odoe bez reči, vidim, ne veruju da Veličko zna francuski; vidim, bre, da im ni najuredniji i najličitiji među nama nita ne znače.
   I pričam ja posle to kapetanu Topolcu. Voleo bi da mogu i onom učitelju iz naeg sela i poručniku Garaaninu, i Mladenu Markovom, a najvie bi voleo da mogu kralju i Paiću.
   Kapetanu Topolcu, dabome, nije pravo. Ljutka se na one devojke. One, veli, ne znaju ta je vojska, nikad svoje vojske ovde nisu ni imali, one misle da smo ajduci. Upiulje, veli, misle da su ispred nas, da su civilizovana Evropa. A ta civilizovana vojska u kojoj su njini sluili vesala je po Srbiji i po Sremu srpsku decu i ene. Dabome, ta vojska je vesala, nije srpska, srpska se vojska nikom nije svetila, ni jedino dete nije od njeni ruku stradalo. Mogli ste im to, veli, reći.
   Ama to je to meni potrebno da se ja sa devojkama pregonim i da dokazujem ko je ko. Da je sreće, mislim se, ja bi poodavno bio u svojoj kući i sa svojom pravom rodbinom.
   Metani nas, sinovče, posmatraju ko da nismo pobednici. Čude se ljudi da smo mi ovako malobrojni, uz to i tabanisani, pobedili vojsku koju su oni s divljenjem gledali na paradama.
   Jovan Venčanac, pao na kaldrmu, bacaka se, a metani gledaju. Ne daj se, Jovo - apućem mu, ne znam kako da mu pomognem - ovi ljudi nas ne poznaju, pomisliće da smo mi ove boljke od kuće poneli, da su nam urođene, ne znaju oni da smo mi te bolesti u ratu stekli, otkud oni mogu znati da ivi ljudski stvor s naeg puta nije mogo čitav da se vrati, nisu ni konji nai mogli da opstanu.
   ene okreću glavu, ne mogu da nas gledaju: pobednici udaraju temenom o kaldrmu, pena im na usta izbija.
   Seti se ja opet učitelja iz naeg sela, i Mladena Markovog se seti, i poručnika Garaanina, i mog ispisnika pukovnika Ivovića. On mi je, veselnik, govorio da se u neku veliku knjigu upisujemo, a mi, eto...
   I oni među nama koji su se dugo kinđurili da bi ličili na pobednike - splasnue, čue da nas ovde, u krajevima koje smo oslobodili, nazivaju srbijanskim gedama, gegulama, geacima, pa i ciganima.
   Pa kad već pomenu te "gede", onda i ovo da ti kaem. Bila je zima. I sneg napadao. A mi po selu, a selo nije ko nae, njino selo veliko, veće od nai varoica. A po sokaku guske. Imaju gusaka i pataka, boe sačuvaj.
   Gede, gede! - viču deca, rue nas, viknu pa smugnu iza kapije. Pa opet: Gede! A mi ko popiani.
   Ama koje gede! - skide puku Stevo Venčanac, pa zatee i opali po onim guskama.
   I drugi skidoe puke, pa na guske. Prti perje, gaču guske. ta bi, sunac ti!
   Prestanine, ljudi! - vičem, nisu guske nama nita krive.
   Po dvoritima, iza kapija, nasta dozivanje i kuknjava, za guskama.
   Bei, Stanko! - povučem ga. Ovo na dobro ispasti neće, čuje da se za guskama kuka vie nego to se u Mačvi kukalo za decom i enama. Udarismo sokakom i zalutasmo. Jedva se bivaka domogosmo.
   Sutradan, doli civili da se ale zbog gusaka. Nas postrojie.
   Kapetan Topolac izađe ljutit, vidi se, namiče ajkaču na oči. Civili za njim. Sve obučeni ljudi - crni eiri, crni kaputi, rukavice im na rukama, lako je njima na mrazu.
   A mene ba kopka. Da l' će kapetan Topolac sad da pusti ove da se etaju pored stroja i prstima pokazuju u nas ko u lopove. Samo bi trebalo jo i andare vapske da dovedu da apse nas koji smo njinu carevinu sruili, samo bi to jo nebesa mogla da nam prirede.
   Vojnici, vi znate da vam ja ne mogu i nesmem reći da ste se osramotili i zato, kae, ja uzimam vau bruku na se, jer sam se dosta okitio vaom slavom.
   Vojska zaurla. Bacaju kape uvis. Meni milo. Teo bi da viknem: fala ti kapetane, to nas jednom uze u zatitu i s nama podeli bruku i sramotu.
   Dobar bee kapetan Topolac, al i on strada. U ludnici. teta to ga nemadosmo za ovog poslednjeg rata i okupacije.
   Al, dobro, idemo dalje.
   Izlazimo samo u grupama, ko ovce u stadu, pokunjeni i ko da smo nekom neto krivi, pa i pred sobom se smejuljimo ko da smo u krađi povatani.
   Ajde, Milutine, sa mnom - pozva me kapetan Topolac - idemo da popijemo koju.
   Meni milo, neću da krijem, skoro ćemo se valjda i rastati, pa da popijemo. Ja za njim, u kafanu, a on, oficir, bre, al zanianio astal u ćoku, najdalje, ko da nije oficir i onako ličit, ko da se od nekog krije ili zbog nečeg postiđuje.
   Dok smo ginuli, mlogo smo verovali - reče kapetan i zaveza, ni jedne vie da proslovi, a pije, jedna čaa drugu stie. Kako li će ovaj ustati, mislim se, da l' će se pred ovim svetom obrukati. Vidim ta ga mori, pa se mislim: dockan, gospodo oficiri, dockan.
   to se ti ljuti, sinovče, govorim ti kako je bilo.
   Teraju nas da marujemo. U stroju. Treba, govori se, da pokaemo koja smo mi vojska, to trai od nas neki odbor Juni Slovena, nisam mu nikad ime zapamtio. Mnogo je ovde, kau, oni koji nisu voleli ćesarsku vojsku i vlas, pa treba da se vidi da smo i mi regularna vojska.
   Pa zar nije od nas dovoljno to smo sruili tu ćesarsku vojsku i vlas, mislim se, nego treba sad da se čustrimo i da lupamo izranjavljenim nogama i raspadnutom obućom po austrijskoj kaldrmi - al ta moe, stvara se velika drava.
   Marujemo, a nema onog reskog zvuka u koraku naem - nije na korak ko to je bio; ama, ni zastave nae nisu za paradu - izreetane su i okrvavljene, isuvie.
   Ni pesma nam nije da se moemo njome ponositi - nisu to vie one pesme koje smo pevali kad je  Srbija polazila da se brani.
   Otpevasmo svoje - dobacuje Stevo Tuleanac, vidi on da se nikom ne peva i da nema ta da se peva.
   Nema ni oni devojaka o kojima se pričalo dok smo amo dolazili, egači se Kosmajac. Ne videsmo ni decu da pred nas cveće bacaju ko to se očekivalo, niko krčag vode da iznese da nas edne napoji. Nikako mu, veli, ne ide u glavu zato tabanisemo, kome čaprezdivan pravimo. Ovi to nas posmatraju vake, mogu pomisliti da smo mi pobedili slučajno, il nekom grdnom pogrekom.
   Ne sprdam se, sinovče, ne ja, bogami, sudbina se sprda.
 
 
 
Od sudbine se ne bei
 
   Jednog dana gledam ja, voz ode prema Beogradu. U furgonima vojska. Naa, dabome. Odlaze ljudi u Srbiju. Oduili bogu boije, caru carevo, pa odoe svojim kućama. Uskoro ćemo i mi, računam. Govori se da već pristiu i regruti. Mi pevamo "Vojska stara ide da odmara", al nije tako uistinu sinovče. Pozvae nas  u stroj. Opet neka guva - govori se da idemo da presretnemo Talijane. To je istina, kae kapetan Topolac, Talijani oće neka mesta, al mi ne idemo tamo, tamo će drugi, a mi idemo da zavedemo red. Izbila neka guva - kae, seljaci, đaci napali nekog bogataa, mi idemo da mirimo, a da pucamo smemo samo u vazduh, samo da zaplaujemo. Nikako u meso.  Za to će da se robija.
   Milutine, post ti tvoj, ta je ovo sad, koja ti je ovo slava i muzika, jebem ti piljivu sudbinu, zar da zavri rat kao pandur, a moe biti i ko robija; e pa neće, kapetane, vrdnem sanćim da piam, pa ispraznim tandaru; neću ja pukom sa Kajmakčalana i Dobrog Polja dečurliju da plaim, nisam zasluio da od mene prave strailo. Neću, bre, da mi se omakne pa da opoganim duu i zaglavim na robiju.
   Kapetan Topolac nas pouruje, a sam ne izmiče iako je na konju, vidi i on ta je i kako je. Nije ni njemu milo da se posle toliki nai bojeva sa narodom pregonimo, nije se za to ratovalo.
   Da l' zna za ovo na kralj, čiča Pera, razmiljam, to on ne uzme u zatitu svoju vojsku.
   I drugi se vajkaju. Nije pravo ljudima. E pa da smo znali za ovo kad smo se slegli na Kosovu - gunđa Stevo Tuleanac - vido bi Putnik sa kim bi krenuo preko Albanije.
   Da l' nas Paić nasamari? Il moda onaj Trumbic? - pita Tanasko Stragarac.
   E da sad pred nama jae vojvoda Stepa, bila bi potpuna parada - zajebava se Vasilije.
   A tamo kod jednog dvorca - guva. Psuju nas oni, đaci li su, seljaci, ili radnici. I rue, bre. I poteu. A mi znamo ta nam je rečeno. Čuva se da ne zaglavi robiju sad na kraju; zar posle est godina rata da na robiji zavri.
   Bogami prasne i po neka puka. Prosvira zrno.
   Da l' ovde ima i oni koji su na nas pucali na Ceru i Kolubari, mislim se.
   Stao ja, sinovče, pored jedne zgrade, sklonio se od dumbusa, kad mene bridnu oko - zasuktae svetlaci. Nema ta - oko. Zviznuo kurum u zid pored mene, prsnuo malter, odbio se kamičak, ta li, pa u oko.
   Uh, boiju ti majku i piljivu sudbinu, Milutine, kaem sebi, zar sad da strada, zar da ispadne smean - zar sad oko da izgubi, i od koga!
   Mijailo Akinac obigrava oko mene, tei me: Bolje oko nego ruka, ta je seljak bez ruke, moe samo ovce da čuva, ovako će opet moći da ore.
   Stie i bolničar, vičan je čovek ranama pa zagleda i kae: Nije rana velika, nije ni opasna, kamen ga, kae, potkačio, al oko mu je stradalo. Stavlja on meni zavoj, pritee i omotava, jedva ja i na ovo drugo oko vidim, suio mi se svet. A Vasilije se ceri: Je li, bre, Milutine, kaka ti je to rana, sad u slobodi, kako ćemo da te svetimo? Jedino da nov rat zapodenemo.
   Vasilije, ti bi barem sad mogo da ćuti, nije svaka prilika tebi za sprdačinu. Taka je, kaem, moja sudbina, da izgubim oko od onih kojima se ne mogu svetiti. A od sudbine se ne moe pobeći.
   Milutine, ta bi? - po glasu poznado kapetana Topolca, al ga ne vidim.
   Ne znam ta bi, kapetane, to sam ja tebe teo da pitam.
   Posle, traili moji onoga koji je pucao pa udario u zid, odbio malter i meni oko izbio, al de to moe da se nađe.
   Pa i da su nali, koja vajda? Svako ko puca moe da ti izbije oko, al da ga opravi ne moe.
   U bolnici bio jedan rezervni poručnik, Radović, u civilstvu bio student. Lep čovek, crnomanjas, lepe oči, kosa talasava, ali mnogo izranjavljen; slabosti ga saletele pa bledi i vene, al čita novine, redovno. Jednom me pozva pa veli: Vidi li ti, junače sa Cera, Kolubare i Mačkovog Kamena, sa Kajmakčalana i Krive Reke - ređa sve največe bitke nae - vidi li ti ovo? I stane mi čitati. Cimaju mu se one novine u rukama, glas mu podrktava. Vidi li ti ovo, junače! Napunili novine pričanjima i falama novoj dravi, kralju i vladi. Malo-malo, pa piu da smo se borili za kralja.
   Dobro, gosn Radoviću - pitam ga - čita li novine kralj? Zna li on ta se pie? Zato kralj ne zabrani to pisanje, to ne kazni novine koje omalovaavaju njegov narod?
   Ne vredi se nama boriti - samo se trese poručnik Radović - mi isterasmo Turke, a nae nam age i begovi zasednu za vrat. Pobedismo i vabe, i Nemce i Bugare, a nae nam ulizice slobodu opogane. Nita nama ne vredi, kad mi sami dumane rađamo - ne treba nam neprijatelj sa strane, lakeji će, veli, sve upropastiti i opoganiti. Poručnik Radović ubledio, grake znoja mu izbivaju po čelu.
   Dobro de, gospodine Radoviću, nemoj se sikirati, biće kolovani ljudi koji vole svoj narod pa neće prezati od ti ulizica i druge pogani. Moe i ovaj na narod da odkoluje ljude kaki su mu potrebni i kake, napaćen, zasluuje. Kad smo tolike ljude hrabre i čestite imali na ljutim bojitima, to bi mi u miru oskudevali u čestitim ljudima.
   Jesi li ti lud ili si naivan! - ljutnu se on, a ja neću da mu kaem da nisam ni jedno ni drugo, neka ga nek misli ta misli; al vidim ja da je on čovek sa kojim moe da se razgovara pa ga pitam za ono to me titi, godinama, jo od kada su nas, aku srpskog jada, u Srem zavodili da pomaemo golemoj Rusiji i drugoj slovenskoj braći.
   Dobro, kaem, gospodine Radoviću, oće li sad oni koji su nas kroz ovaj rat vodili da sednu degod pa da se sračunaju i vide ko je de greio. Ima li ovaj guravi narod kaki skuptina i poslanika, kaki komisija koje će to da ispitaju, barem zbog oni nai grobova od Save i Drine pa preko Albanije i sinjeg mora do Afrike i natrag preko krvavog Kajmakčalana i Krive Reke. Je li to čija god dunos u ovom narodu, ili samo narod ima svoju dunos, koju je oduio i prepolovio se.
   Ti si, Milutine, lud! - ne moe da izdri poručnik Radović, sav cepti, a ja ćutim i mislim: govori ti ta oće i koliko oće; da sam lud zar bi te ja za ovo pito; da si ti čovek sa vie ivaca, ti bi po pitanju mome razumeo da ja nisam ni lud ni naivan.
   Oće li kogod - pitam ga - pred svima nama da odgovara za onu decu to se satree po albanskim vrletima?
   Milutine, nesrećniče - veli Radović - nema te skuptine, nema te komisije, nema i neće biti, upamti, ne odgovara se za srpsku seljačiju.
   A oće li neko dobrovoljno da poloi račune, da se ispovedi?
   Niko se ne ispoveda i ne priznaje grehe dok je na vlasti, upamti, Milutine, samo se ide dalje. Evo, vidi ta rade liisahani po ovim  glupim novinama, kako baljezgaju o "naim veličanstvenim pobedama", a ne pomiljaju da jedan narod koji je izgubio polovinu svog ukupnog mukog ivlja, da ne računamo ene, ne moe dobiti rat, taj narod je izgubio mlogo vie  nego to je jedan rat. ta moe da opravda noliku pogibelj preko Albanije? Zar ova vaka drava, ovo vrzino kolo?
   Pričo je on meni i o Apisu. I kako su ga ubili. Kako je Aleksandar svrio poso, pa sad moe kako oće.
   Dobro, gosn Radoviću - pitam ga - da mi ne ispadnemo smeni?
   Ba tako - zaradova se on - ba tako, Milutine: ispadosmo smeni.
   A oficiri, zar nai srpski oficiri koji su sa nama kroz tri rata...
   Oficiri su, Milutine, najsmeniji. Jednog su Aleksandra bacili kroz prozor, a drugog su uveli na mala vrata pa sad pred njim ene i liu sahane i čine se manji od makova zrna. Nadimaju se, prse i epure, samo, veli, po balovima izigravaju "dične Srbe". Ljube ruke belosvetskim upiuljama, a milion i dvesta iljada Srba pojele mace, ribe i crvi, zato?
   Sinovče, nemoj me reziliti, ne drim ja tebi slovo iz istorije, samo ti svoje misli kazujem, ono to mi je na dui.
 
 
 
Eto kuće, eto umadije
 
   Sinovče, siđem ja sa tacije. Jo je mrak. Al ta mari. Znaju noge put.
   Izbijem na uti Oglavak, zora se zabele. A meni srce samo igra - eto kuće, eto umadije.
   Udarim preko Petrovića čaira, gledam, jo nigde odak u selu nije zadimio. Niotkuda da se oglasi pseto, da rikne goveče, ovca da zableji.
   Koga li sve nema - koga li su u selu ubili Austrijanci, Mađari i Nemci? Sreća je samo, to ovde kod nas u umadiji nisu bili i Bugari.
   Moja kuća i zgrade se smanjile. I druge kuće i zgrade po selu. I sokak se smanjio. Nadrle vrzine i korov. Čisto mi smeno, mi proirismo i uvećasmo dravu, a sve nae, od čega asne i zadovoljstvo imadosmo - smanjilo se.
   Moje pred kućom, majka i ena, podranile. Dobro je, ive su i bele su im marame.
   Ja ne izdra - zovnem.
   Milutine, jesi li ti? - potrča mi ivana bogazom.
   Jesam, ivana - kaem, a ona stade preda me, pa ko da mi ne veruje.
   Rekla bi po glasu, kae, al eto ne liči mi na se.
   Ostado bez oka, ivana - vrdam ja glavom ustranu.
   Ako, kae, niko te neće manisati, nemoj da se sikira, samo kad si se vratio iv.
   Moja majka Gvozdenija se potkočila, ne veruje da sam ja - na meni odelo francusko, telećak austrijski.
   Ćoro moj, ćoro! - stade majka da kuka, da me cmače i da me grli. I, eto, ona me prozva "Ćoro", pa tako osta za sve, osim u crkvenim, vojnim i poreskim knjigama.
   Dobro je, - poče i majka da se pribira - dobro je veli, to je oko, to nije ruka. I ona zna ta je čoveku seljaku potrebnije. ta je seljak bez ruke. Moe samo da čobanuje, a mi u umadiji nismo čobani, nama treba da se ore i ito da se vezuje.
   Moja ivana se nasmeja - milo joj, zadovoljna malom nesrećom. Zadovoljan i ja, bogami; drugi su ljudi drukčiji, ljute se na mali dobitak, hule na boga kad im i na velikom dobitku malo zakine, a mi, eto, zadovoljni i gubitkom, presrećni to nesreća nije veća. Boe, mislim se, da l' su Paić i Putnik poznavali nae majke i ene, da l' su računali da smo mi taki kad su nas nako upotrebljavali.
   Milutine, - pozva me majka, vako ustranu - dobro je, veli, to sam te dočekala da ti ovo mogu reći: nas dve smo ovde ivele ko dve kaluđerice, ovo nije bila kuća nego prazan manastir, ranile smo se svojim rukama, a otimali su nam vie nego to su mogli mnogo jači da zarade, prele smo i tkale, i to su nam otimali, ali obraz smo sačuvale, i svoj i tvoj, a to nije bilo lako, pogotovu ivani. Zaklanjala sam je da ne ide optini, da ne ide andarmeriji, da ne ide sama sa stokom i u njivu.
   Čekaj, bre - pitam je - to da ne ide sama sa stokom i u njivu, nisu valjda i tamo bile vabe?
   Nisu vabe, nego nai, a zar su oni bolji od vaba; vie su, veli, nae lopurde i jajare otele i silovale nego vabe i Mađari. Svakoj bagri dalo se da se čini silom. Doznaće ti sve to, Milutine, a ovo ti sad govorim, da ne bi cvelio ivanu. Nemoj ko drugi. Nije meni ovo sevte da gledam vojsku kako se iz rata vraća, nikad ne dolaze oni ljudi koji su otili, drukčiji dolaze, preobraeni, surovi prema svojoj čeljadi. Nemoj slučajno i ti ko Dragoljub. Dragoljub bije Perku, čuo da je silovana. Ej, bre, Milutine, silovali je zlikovci, a njen čovek je bije. Kako će ona ovaj rat da zaboravi! I ta će Perki vaa pobeda. I ta bi nama tvoja pobeda i tvoj povratak značili ako mira ne bi imale. Čuvaj kuću, spasavaj duu, dosad si spasavao dravu i glavu, sad spasavaj kuću i duu; ako te, veli, kuća i ena ne izvidaju, neće te isceliti nikake medicine - to ti je, veli, od mene.
   Sinovče, moram da ti pričam malo prostranije, a i to bi ti kratko kad je govor uivanje jedno, jedino koje mi u zatvoru moemo imati, vako, nedeljom pred podne.
   Odem u Uroevića meanu - oću da se raspitam i čujem od ljudi ta je i kako je. A meana, ta da ti kaem, puna. Cijuče ćemane. Drkte daire. Moji ratni drugovi pevaju. Neki i plaču. Nije ni pevaljki lako s njima. Nije sve ni u parama. I pevaljka ima duu.
   Napolje! - prodere se neko iza mojih leđa. Poznado ja glas Pera Uroevića. Izbacuje Manojla Dikinca, gura ga iz kafane. Piknu ga sa vrata na sokak, a ja se setio Vojislava, brata Manojlovog. Tedo reći: ne, Pero, Vojislav je od prestolonaslednika dobio perorez, to znam mi koji smo mu sveću upalili i koji smo ga zakopali. Al reko: Nemoj, Pero, Manojlo je ranjavan, čovek je bolestan, i stoka je skapavala na putevima nae sudbine. Kaem ti, ao mi Manojla, onemoćo u ratu, a Pero se podgojio i ojačo, nisu ga jele ni studen, ni nesanica.
   to ga brenuje, Milutine, - skoči Lazar Čarapić, dovati Pera za guu, a ruka mu na drci noa - on se, veli za Pera, bogatio dok smo mi ginuli, on je vabama nae ene poturao, sa vapskim andarima nae kuće pljačkao, njemu nije dlaka s glave falila.
   Čekaj, bre, Lazare! - ne dam ja, stra me potegnuće onaj no, a sve u Pera pogledam, da se ne uskopisti pa da plati glavom ko jagnje đurđevdansko. Al Pero zna kad kako treba da se vlada pa se usukutrio, ne mrda i ćuti ko zaliven, vidi da je omaio.
   ta čekate - podviknu Lazar Čarapić na ostale - to ga ne jaete?
   Ljudi skočie, zaurlae, pa očas Pera pred kafanu izagnae, vezae mu ruke na leđa. Zaviličie ga pa - jai. Prvo Manojlo, pa onda svi ostali. Jedan za drugim. Kroz selo, sokakom prema naim kućama i dole prema optini. Gungula i orgijanje. Ja bi da se nekako Pero oslobodi, al ne smem nita da preduzmem, napraviću gore. Idem i mislim: neće ovo Pero zaboraviti, doći će njegovo vreme. Mloge on menice i priznanice dri u svojoj fijoci, a mnogi će doći da se od njega jote zaduuju.
   Skloni se ja, pa kući. U sebi kaem: podalje od meane, Milutine, nema nikakve potrebe da ti nekoga jae i da ispravlja krivu Drinu, ti ima svoja posla, svoju kuću i stoku. Domaćinu i čestitu čoveku za jahanje je potreban konj, nije komija. Pa je l' tako! to da jaem jednog meandiju, takoreći jednog prostaka. Ako ne bude veće asne od mog ratovanja, neka je i meandiji bogom prosto.
 
 
 
Junice
 
   Udarim u zemlju i oko zgrada. Bastavan sam bio. Prepokrivam, sređujem venčanice, kaldrmiem obor, pravim nove jasle. De koje drvo zameračim, odsecam: za tulac, naplatak, ojite, svračine, dočekaću, jarmenicu, dralicu, ipilo, klečku - za sve to je čoveku domaćinu potrebno.
   Čekaj, sinovče, to da urim? I kud? U zatvoru sam, a danas je nedelja... Ako ti se uri, ti idi, ja tebe razumem, ti si činovnik. Pravo da ti kaem, ja se pomalo i čudim to ti oće sa mnom ovako da sedi i da me slua.
   Pa eto, računam, ti si ovde činovnik, mogo bi imati neprilika, zna kako je, sedi i razgovara sa zatvorenikom...
   E, pa, dobro, dobro, ako je tako - idemo dalje!
   Prođe godina - dve, a ja nabavim krmaču, pa godina - dve, a ja zapatio četiri ovce i kupio telad. Radim, stičem, boljiram, a ivanu od doktora do doktora, od manastira do manastira, pa kuvamo trave, pa vradbine... i fala je bogu. Zatrudnila moja ivana, a ja joj ne dam ni na kaki poso. Ako treba vode iz bunara, ja je vadim; ako treba da se kopa i pregrće kukuruz, ja ga sređujem, ni u vinograd joj ne dam, sve - sam. I, fala bogu, ona donese naeg Radoja. Ja se bogu molim i zafaljujem mu na daru. Iako sam mator, ja srećan koliko sam teak, pa udarim u zemlju sve eće.
   Nemoj ti misliti da ja nisam zasluio da me komije, rođaci i prijatelji obiđu. Po ovome to mene niko ne obilazi ovde u zatvoru ti moe misliti da ja to nisam zasluio. Da sam bio osobenjak il neki samoivac i da se nisu ljudi oslanjali na me il ja na nji. Boe sačuvaj i sakloni! Ne radi se o tome. Drugo je neto u pitanju.
   E pa kad oće da zna - ja sam ivani piso da me niko ne obilazi. Računo sam: ljudi imaju decu i unuke svoje, ne bi bilo dobro da oni mene obilaze pa da ispataju i njina čeljad. Znam ja kako se u naem kraju gleda na one koji obilaze ljude koje je sadanja vlas poapsila. E ba tako!
   Ne znam da l' Radoju mom bee pet ili est meseci, kad, banue poreski izvritelji. Okreni, obrni, ne valja. Nisam, kau, izvrio poresku obavezu. Oće da vode dve junice iz moje tale, a ja i' tek jedvito pribavio. Zna kako je, sinovče - kad sam se posle naeg velikog rata vratio, u mojoj tali ne zateko ni jednog roga, sve odvele vabe i Mađari. I sve to ja lepo i na tenane kazujem onim izvriocima, a oni ni da čuju: rat je rat, kau, a porez je porez.
   Tamo na breću u potoku zagrakta gavran, a mene neto cimnu. Al velim, neka grakće i neka preskazuje to mu je volja, ja junice da branim moram, ta je seljak čovek bez rogate stoke, goloigro, stoka i sam, luk i proja, da se ne laemo, nema zata pseto da ga ujede.
   Polakote, ljudi, znam ja i ta je rat i ta je porez, ama nisam ja svoju talu ispraznio, nisam ja stoku propio ni prokockao, nije u nju ap udario, nego rat i okupacija. Čeknite dok se Milutin zaima, pa će biti i dravi i Milutinu - kaem, a izvrioci ni da čuju.
   Zakon ti, Milutine, izgoni junice, kau, drava trai svoje.
   ena moja, ivana, zgrčila dete u naručje i obilazi okolo, moli me da se smirim. Moranje je moranje. Milutine, kae, pusti im junice, imamo dete, imaću mleka da ga dojim dok se druge junice ne otele, nemoj praviti nesreću, ne mogu oni da nam otmu koliko mi moemo da izdrimo.
   E pa, ne mora meni samo ena da ima mleka, valjda i krave treba da ga imaju, sunce ti, ne mogu se ja vazda samo o dravi brinuti, a neću, vala, ni dravi dozvoliti da isprobava koliko ja mogu da izdrim - prekipi mi i pođem za sekiru.
   A moja majka, Gvozdenija, ko da je znala, straari kod sikire, ne da mi prići.
   Sikirom se kuća ne brani, nego strpljenjem. Sad si, kae, otac, sinko: seti se Radoja, nemoj da te stigne Kondićeva sudbina. Bolje ti je u sirotinju nego u ajduke. Za ajduka nisi, samo jedno oko ima, ajduku su potrebna oba - i to mu je malo. Bolje ti je da izgubi junice nego pamet. Eno ti je, kae, kukuruz ko Morava. Biće sreće od boije biljke ako je od drave nema, napuniće koeve i onda ovi mogu da ti pljunu pod prozor.
   ta ću, ne mogu preko majčine reči. Slegnem se. Odreim junice, otpratim i' niz sokak. Vratim se kući. Uzmem divit i pero.
   Nisam nepismen. Presavijem tabak, pa kralju na Oplenac. Oću, sinovče, da vidim ta će da bude, kako će sad kralj sa mnom da razgovara. Napiem ja kako sam svoje čarape u Skadru sa svoji nogu skinuo za pokojnog kralja, čiča Peru, bog da mu duu prosti i proste mu rane i muke nae. I napiem kako sam posle nae pobede na Kajmakčalanu kao odabran vojnik ljubio zastavu u ime naeg puka. Podsetim kralja na naredbu to je čitana pred svim strojevima i u kojoj se on u ime otadbine i krune zafaljuje nama umadincima za osvajanje Veternika...
   Mogo bi, mislim se, da piem i piem o svojim zaslugama za dravu: koliko sam samo puta teio ljude, molio i' da se ne vajkaju, koliko sam puta samo Vasilija preteko i preseko u reči, iako sam mislio ko i on; koliko sam puta oćuto zarad drave, pa da mi se računa to sam oćutkivo i to sam dravi prato ne bi smeo doiveti da mi se junice iz tale izvode.
   Kaem ti, ba kralju, na Oplenac... to da mu ne piem.
   Na Oplenac, ne piem na Beograd, računam, u Beogradu mu je prestonica, na Oplencu mu je kuća... eto, zemljaci smo, skoro komije, tako smo se mi nekad komijali s njegovim ocem.
   Lepo ja sročim sve. Nisam ja čovek koji dravu ne razume, nije ona meni maćija, nego je moja, mi smo je gradili. U redu, njegov praded nas je vodio, ali ni mi nismo, kako bi ti reko, ni moji pradedovi nisu zaostajali. Pa je l' tako? ta bi Karađorđe mogo da učini sam da ostali nisu bili ljudi domaćini i kućevnici i da se nisu o Srbiji starali ko o svojoj kući, sve je to onda bilo jedno, sve je ilo ko ćoravo, a ni mi kasniji nismo zaostajali. To on mora da zna, ko će ako on neće. Nije bio kralj ko poneki, on je bio sa nama na poloajima, po kaljavim rovovima. Pa je l' tako? On je, bre, vodio nas dvanaeste, osvetlali smo obraz i njemu i sebi, da nije bilo nas zar bi on mogo nako svetla obraza izaći pred buduće narataje... Pa ba, ako oće, zar bi mogo izaći i pred nae stare, davno mrtve, pa i pred svoga pradedu, lično naeg Voda, mir prahu njegovom.
   Sve ja lepo sročim. Napiem ta je bilo sa mojim junicama. Ne kaem da alim, ali da se pričeka da mi se junice otele. Pa je l' tako? Da se zaima, pa da se posle bikovi i volovi prodaju i kolju za dravne potrebe, jok junice. A dotle, bogme, vlada i kruna neka pričekaju. Je l' tako, nisu one vlada i kruna neki drugi naroda, nego nae, seljačke.
   Piem ja i gledam da onu artiju ne uprljam i ne izguvam - zna kake su nae ruke seljačke, nikad iz nji da istera prainu.
   A ivana se pribojava. Ko si ti, Milutine, da kralju pie i ta bi bilo kad bi svi o svojim brigama kralju pisali, valjda kralj ima kaka druga posla i brige, a ne da seljačke brige brine i zbrinjava. Ostavi se pisanja, Milutine, mi imamo naeg sina, nije za nas pisanje, za nas je kopanje i oranje. I drugi seljački poso. Pisanjem će neku nesreću na kuću navući. Znao si Majstorovića, Milutine - on piso, pa sad njegovi piu za njim i raspituju se, a njega nigde ni od korova.
   Zna kako je, u ovoj naoj zemlji ljudi se pribojavaju pisanja, ili mrze ljude koji piu. Tako je, čuo sam, oduvek bilo, pa se i moja majka uplaila pisanja. Nemoj, veli, Milutine, niko se pisanjem nije usrećio, nego gledaj svoja posla. Ima ono dete, ima enu, ima kuću, biće i stoke. Ovo to nas je zadesilo, to je kazna zato to radi i na crveno slovo. Nije za ovo tebi kralj kriv, nego si kriv sam - krčio si na Trijerarha.
   Nita se ti, majko, ne brini - kaem joj, ne mogu jednoj staroj i prostoj eni objanjavati da kralj nije pandur, da je to čovek plemenit, Karađorđev praunuk, da su moji stari sa Karađorđjem zajedno zakletvu pred protom Atanasijem polagali, da sam ja sa kraljem preko Albanije preao i preko Veternika se vratio.
   Majka me, vako, gleda, čisto sumnja. Je li, Milutine, veli, da se ti nisi neto u ratu ogreio, da nisi uzeo sa nekog mrtvaca togod - sat, lanac, čarape? Gleda me i gleda.
   Jesam, priznado ja. Jesam na Strmovačkim poloajima. Izuo sam čizmu jednom naem iz austrijske vojske, izuo sam, al' je nisam obuo, bacio sam je.
   E pa, Milutine, to se onda čudi to su ti uzeli junice, Milutine, kazna čoveka stie. Tako je od pamtiveka.
   E videćemo da l' je to ba tako, da se i za to ispata. Ako je tako, onda ovi nai iz austrijske vojske ne bi nikad junad imali. Tu sam, na Strmovu, moda i pogreio, ali vie nisam, a mlogo sam dobra učinio. Eto, nisam dao Vasiliju da kolje zarobljene Bugare.
   Vasilije dođe - ne znam da l' prođoe dva ili tri dana kako mi junice odvedoe. Iskezio se Vasilije - vreme prolazi, sve se menja, samo se on ne menja. Mi, veli, stvorismo veliku dravu, dobismo izlaz na more, a tvoje junice odoe za porez.
   Nisu junice otile zato to smo dobili izlaz na more - mislim se, neću da mu kaem da sam ja o svemu pisao kralju na Oplenac, neću da razglasavam, čekam ja da dođe moji pet minuta. Ali čekam predugo. Prolaze meseci, a ja čekam.
 
 
 
Ne sme se apsiti domaćin
 
   Da smo mi oni koji smo bili, meni bi kralj otpisao, ne bi ja na njegov odgovor čekao preko mesec dana; ali mi vie nismo ono to smo bili, sad smo mi Velika drava, nismo vie Srbija, mala, pa seljačka; i ajdučka kad zatreba - sedim pod tremom, večeram i razmiljam, zalogaj mi u grlu zapinje, ko da jedem oskorue.
   Moja ivana dođe i sede pored mene na klupu. Ti si, Milutine, neto ljutit, vidi se po tebi. A ne treba, veli. Vidi, na Radoje raste, imamo ita, biće ga do novog; ja sam sukna izatkala, krmača nam je sprasna. I vreme nas slui. Fala je bogu, vidi, moemo da sedimo pod naim tremom i da gledamo ovu lepotu i milinu, volj ti da se okrene prema Oracu, volj ti prema Oplencu, - sve ona mene tei, ko da su vlada i kruna Oraac i Oplenac pravile nama za gledanje; ko na priliku: eto vama Srbima i seljacima Oraca i Oplenca, mesta istorijska, eto vam livada i zabrana, pa da vas se otarasimo.
   Ne laj! - kaem joj. I da me ostavi na miru. Da gleda svoja posla, mene da ne tei. Dojadilo mi, pa je l' tako, nije sve u tremu i oko trema, u tali i oko tale. Tako ja razmiljam - kad, ču se kapija, ker nalanu, banu pandur, donese poziv da se javim u načelstvo, načelniku lično. I nemoj da omane, - veli pandur - pa da te vezanog sprovodim. Tako mi reče, jedinog mi oka!
   Boe, mislim se, svaka li utva pandurska misli da moe vezati čoveka domaćina; oni, bogati, zaboravili da su nai stari vladare ubijali i proterivali, a pandure vezivali, u svinjce zatvarali, splačinama ranili i pojili, pa najposlije cerićem u potiljak.
   E nemoj se ti čuditi na pozivu, ni panduru, sine - priđe moja majka i vako sede na klupu pored mene. Onomad, kaem, čuvam ja ovce na Koutici. Vedar dan, lepota jedna, otava zazelenela, a gavranovi izbili iza brega, preleću nebesima i grakću.
   Dobro, mislim se, ne zavisi valjda naa sudbina od tica. Idem ja da vidim de sam bio i ta sam radio u ovom svetu, ta sam ja dravi, i ta je ona meni.
   Zbog čega se, brate, moja tala ispraznila, ko je mene doveo do prosjačkog tapa; jesam li ja neto ćerdao u meani lumpujući, jesam li na kartama ispraznio talu, jesam li se ja istroio po luksuznim banjama!? Kruna, vlada i političari su zametnuli kavgu i zapodenuli rat. Ako si, bre, i kralj mora razumeti. Ja sam tu krunu sačuvao. Sačekaj pobogu, dok junice stasaju, da se otele pa da Milutin podigne i telad i da i' proda ko bikove, pa da bude i za Milutina i za dravu, ne moe drava da uzme sve, a Milutin da ostane go ko pitolj, nije meni drava maćija, ama nisam ni ja njoj pastorče.
   Uđem u načelstvo, kako dolikuje - na meni sve novo, ko da ću na pričes. I kapa. I koulja. Gunj od sukna. Opanci novi, est redi kaia. Pravi umadinac.
   Načelnik sedi za svojim stolom i ne podie glavu, sanćim, neto radi. Ne pogleda me, a pita: to si uo tako kaljav?
   Vidim ja ta je i kako je. I ne gleda u mene, a kae da sam kaljav: oće da me zbuni, krpu od mene da načini. Al nita, ćutim ja.
   A on će opet: U dravno načelstvo se ne ulazi u kaljavim opancima.
   Nisam ja kaljav za inat načelstvu, nego su nam takvi putevi i sokaci, taka smo mi zemlja i taki narod - mirno ja njemu, ne bi da se zaotrava. Neću valjda da mu objanjavam kako je mene ivana posipala da se ja podmijem, da sam nokte podrezao i na rukama i na nogama i da sam sve čisto na se navukao jer sam u dravno nadletvo poao i povodom posla s kraljem. Čisto mi bee ao moje majke to se nako radova pa kae: Sad si, Milutine, blago majci, pristo i sa pokojnim kraljem čika Perom, da je iv, da sedne a da se ne postidi.
   Ume li ti, Milutine, da skine kapu kad ulazi u dravno nadletvo? - ustade načelnik, namrtio se, gleda me, oće zeca da mi utera u srce. Vidi li ti ovo? - pokazuje mi na kraljevu sliku to visi o zidu, a u ruci mu ono moje pismo to sam ga kralju atresovao na Oplenac.
   Viđao sam se ja sa njim u tri rata. A to se moje kape tiče, nije ba za skidanje podesna - pokaem mu ja ajkaču. Ova kapa je vojnička, kaem, pod njom sam ja sve ratove ratovao ko i moji stari. Nama je, gosn načelniče, vaka kapa na glavi da je ne bi morali skidati i kad treba i kad ne treba. Zna kralj da ova kapa nije za skidanje - sve ja njemu tako, iljak u brk.
   ta ti, bre, misli, ko si ti! - viknu on na mene.
   Gosn načelniče, nemoj se na mene istresati i lepo mi reci de si ti bio za vreme rata? - pitam ga, sinovče, jer sam doznao da je bio vapski oficir.
   Ko si ti da ti mene za to pita, ko je tebe za to ovlastio? - zbuni se on, ne bi mu pravo.
   Pa evo, gosn načelniče, u čemu je stvar. Kralj i ja smo ratni drugovi, zajedno smo tri rata ratovali i ja sam njemu ko svom ratnom drugu pisao, pa bi sad da znam je l' je on to dozvolio da između njega i mene presuđuje neko ko je protiv nas ratovao.
   Kakve veze ima rat sa tvojim pismom i tvojim porezom, zna li ti ta govori i ta pie?! Misli li ti da kralj nema druga posla nego da brine o tvojim junicama! - mae on onim mojim pismom.
   Sluaj, gosn načelniče, meni kralj nije potreban da bi me unapredio i činovnički poloaj mi dao, ja ne mislim da mu kolam oko dvora, niti ću na njegov bal da idem; meni je kralj zbog moji junica bio jednom potreban, a ja sam njemu vie puta potrebao, pa sam mu se zato i obratio, kao ratnom drugu s kojim sam zajedno stvarao Veliku dravu...
   Načelnik me preseče u reči: Od taki, veli, kao to si ti sad drava mora da se brani.
   Ček! Zar od mene da brani dravu, od mene, bez koga je ne bi bilo!
   A on, klima glavom, potvrđuje da ba od mene treba da je brani.
   Ako je tako, onda je naopako, onda dravu nije trebalo ni stvarati.
   A on, besan - oće da me uapsi, kae u buvaru da me nabije.
   E, to je malo potee, gosn načelniče. Ne apsi se umadijski domaćin tako lako, nisam ja činovnik, nisam ni oficir, ni lopov, ni političar, ne moe ti mene da uapsi. Ne sme ti to od kralja, koji ti je moje pismo dao. Zna kralj ko čuva dravu i krunu. Moe ti koga oće drugog da apsi, ko ti kad - kako za apsenje potreba. Moe činovnika, kad god oće. Moe i oficira. I popa ti moe da uapsi. Ali ne smes umadijskog domaćina. To su svi kraljevi dosad znali, pogotovu nai srpski, seljački.
   ta kae! - dernu se načelnik. Kakog seljačkog kralja spominje, sram te bilo! Njegovo veličanstvo, kralj Jugoslavije nije kralj seljački, to je, veli, uvreda.
   Pa seljački, nego kako, ne moe kralj biti gospodski ako mu je narod seljački. Drugo je to to je on vas u svilu i kadifu umotao, ali ne opstaje se na svili i kadifi, nego, zna se... zna to i kralj. Vido je on ta je izdralo od dvanaeste do osamnaeste, poruči ti to njemu, slobodno mu reci ta je Milutin reko, ba bi voleo da me on uapsi zbog toga.
   A načelnik se pravi nevet. etka, unervozio se, grize brk. Ne razume, kae, zato on mene ne bi mogo da uapsi; nije, veli, iz naeg kraja, nego otud iz bive Austrije pa ne zna, sanćim, zato on ne sme da me apsi.
   Pa eto, prosta je računica, gosn načelniče - ne sme zato to je Milutin domaćin čovek. A domaćini su narod! A to su ti oni na koje se oslanjaju carevi i kraljevi, oni koji su dravu stekli i sačuvali. Dabome, domaćini koji svoju zemlju rade i svojim radom decu svoju rane. E, to da zna, nji ne sme da apsi. Nai kraljevi nisu to dozvoljavali. Dosad. A ne verujem ni odsad. Znaju oni ta su i ko su domaćini umadijski, a znaju ko bi oni, kraljevi nai, bili da im nije domaćina i znaju ta bi bilo sa dravom koja domaćine cveli. Sve to kaem načelniku. I kralju na Oplenac da poruči sve to sam rekao. Sve.
   Načelnik se upreo. etka. Trlja bradu. Pogleda me, pa mane glavom. ta bi bilo, veli, kad bi kralju sva seljačka pisma, vae albe i kukumavčenja, stizala u ruke. Čudi njega, kae, to smo mi seljaci ovamo u Srbiji navikli da razgovaramo sa naim vladarima kako nam kad ustreba. E, sad ne moe tako, veli, prola su ta vremena. Nije vie drava to je bila, niti je vladar vie va, seljački.
   U bogati, puče mi pred očima. Lesandra nije ni vido moje pismo. To su neki njegovi činovnici spetljali da ne bi, sanćim, kralja zamarali - ćutim ja. Da l' je ovo vako teo kralj, mislim se, il su ga drugi nagovorili, il je to sad sve  porueno zato to imamo veliku dravu? Kako je da je - ne valja.
 
 
 
ito, bik, ubistvo kralja
 
 Gledam votnjak, gledam njive, vinograd, stoku, a zdravlje me slui da ne čuje zlo. I fala je bogu, boljira, kako koja godina - ja sve čvrći. I ne pomiljam da me čeka ono čemu se ne nadam. Oslanjam se na ljude, ko i oni na me, kakav je u nas običaj, uvek ima kuća i ljudi na koje se moe osloniti. Ali opet, da se ne laemo, dinar je ko točak. Sećam se ko da je juče bilo, al ti ne mogu reći ba koje godine bi. O Velikoj Gospojini natovarim kola ita, poteram u čariju i prodam. Uzmem pare - pa me sramota. Da l' je moguće da je ito ove cene? Gledam pare. Sav moj godinji rad ne vredi koliko jedna plata pandurska, a ovako, ja ti kao neki domaćin dođem.
   Al dobro, i to je prolo.
   Berem ja pasulj. A on rodio ko gloginja, milina jedna. Sve ja iznosim breme po breme, kad - ivana me viče, zove da poitam kući. Nesreća se dogodila.
   Odma ja potrčim.
   Trčim prečicom, pa kroz votnjak uletim u avliju, amoj Radoje pod lipom plače.
   ta je bilo, ivana?!
   Majku, kae, proburazio bik.
   Uletim u kuću, moja majka vidim, gotova. Jedva se osmenu.
   ivana, viči Lazara Čarapića, nek pree konje za doktora! - jo ja onda nisam imao svoje konje.
   A moja majka odmauje glavom, vidi ena da nema potrebe da se za doktora ide.
   Stie i Vasilije - gleda moju majku. Pogleda u mene. Odmahnu glavom. Vidi dokle je dolo.
   ivana sunu iz avlije, viče Lazara Čarapića.
   A ja sikiru - oću da isečem bika. Moja majka ratove izdrala i kuću sačuvala, čoveka izgubila i sinove, a sad da je bik ubije. Ja ga za prodaju ranio i računao nabolje, u njega se uzdao, a on mi majku ubi.
   Uđem u talu, a bik se pribio uz zid i gleda, ko da zna ta je učinio. A Vasilije mi iza leđa. Uvati mi dralicu. Ostavi to - veli mi za sikiru. Nismo se svetili ni većim krivcima za nau sudbinu. Nije ti, - veli za bika - on nita kriv, sam si se nado boljitku.
   Uze on sikiru od mene i povede me u kuću. ta bi tvoja majka rekla da si se ti biku svetio, osvesti se, Milutine! Tebi će bik biti potreban da ga proda, trebaće ti pare majci spomen da podigne.
   Stie Lazar Čarapić sa doktorom, al moja majka gotova.
   Boja volja, Milutine - kae mi Lazar - lepo ćemo mi nju da saranimo, po običajima naim, umadijskim.
   E velike li utehe to se saranjujemo po naim običajima, umadijskim - mislim se, al ta ću.
   Vasilije gleda moju upokojenu majku, gleda u me, čisto se izmenio i snudio. Eto, veli, Milutine, ti si se uvek u rogatu stoku uzdo; eto koja je nama vajda od dobri bikova.
   Ama od bikova vajde mora biti, nego od čega će, razmiljam ja posle, i opet bikove tovim. Nema nam druge. Najbolja para seljaku je od dobri bikova. est - sedam tovara podmeri moj bik, a vajda na vajdu, pa sve punija tala.
   Ne kupujem neka odela. Ni obuću skupocenu. to mi treba u kući, napravim sam il u selu. ivana mi prigovara da joj kupim cipele. Ima, veli, dvajes godina kako sam joj obećao. Ama, eno, pretrpi se jo koju godinu dok se jo malo ne podsolimo, onda ću ti kupiti, a sad skupljam pare da kupim konje.
   Udarie tih godina prilične neprilike, pa brani stoku od golubačke muice, votnjake od gusenice, ito od urodice.
Ljudi se vajkaju, a ja se mislim: samo da ovo ne bude neko predskazanje, da iza ovoga ne izađe neto gore.
   Bee kino. I magla pala. Ne da ti nita raditi napolju, a ja u tali, timarim konje i zvidim. Kad banu Mijailo.
   Ti, Milutine, zvidi? - gleda me Mijailo začuđeno.
   Zvidim to da ne zvidim.
   Zato to su nam ubili kralja - veli Mijailo i samo mu drkti brada.
   Ja ga gledam, ne mogu da verujem. Nije mala stvar, ubiti kralja, nije, bogami, iako nije prvina da se kod nas ubijaju kraljevi, al opet. Okreni obrni, ne znam ta da mislim. Sednem na jasle, ne ide mi u glavu ko nam ubi kralja. De ga ubi?
   Jesu li opet oficiri? - pitam.
   Ama koji oficiri, jesi li ti krten! - ljuti se Mijailo, nervozan. Oficiri su ubili kralja Aleksandra Obrenovića, a kralja Aleksandra Karađorđevića ubili su drugi.
   Dobro, ko ga ubi?
   Ne znam - kae - ubili ga u Francuskoj.
   Kako on reče da su ga ubili u Francuskoj, ja se seti da sam čuo i čito u novinama da je on u Francusku otiao.
   E to je neka velika ujdurma, to nisu čista posla.
   Nisu ga ubili Srbi, to je najcrnje - veli Mijailo i zove me da odemo koli, tamo se, veli, okupljaju ljudi.
   Bacim ja onu čeagiju i sa Mijailom iz oni stopa pravo koli. A tamo - iskupio se narod, a učitelj priča o pokojnom kralju, bog da mu duu prosti.
   Dobro, učo - pitam ga - ta je naem kralju trebalo da ide u Francusku?
   Io da gradi savez sa Francuzima i sa Evropom ako nas Nemci i Talijani napadnu. Na velikom je poslu poginuo - veli učitelj.
   I ko ga ubi? - pitam učitelja.
   Ubili ga neki Hrvati i Bugari - veli učitelj, a meni to ne ide u glavu; otkud bi oni to smeli da urade. Morali bi Srbe malo ozbiljnije da uračunavaju, mi smo njima u prolim ratovima pokazali ko smo i ta smo. Zbunilo me to. Zbunjem sam ja, sinovče, jo od onda kad meni tako oko izbie, e sad sam jo zbunjeniji: kralja ubie. Ej, bre, nije to mala stvar. Ko sme kralja da ti ubije. Krivo mi, za mene kralj nije neka svetinja, al opet, na je, Srbin je. Pravo da ti kaem, teko mi.
   Da l' će imati ikog da ga osveti, mučenika? - pitaće Radojka ivomirova. Ona razvezala maramu, ko za bratom.
   Jezik pregrizla! - podviknem joj, a Mijailo na mene.
   to da ga ne osvetimo, pa valjda ni mi Srbi nismo poslednji na svetu da nam svakojake belosvetske protuve smeju serbes ubijati kraljeve. Onoliko mu se zaklinjali i molili se za njega, sa njim ratovali, a sad da ode sa ovog sveta ko da nikog svoga nije imo.
   Ti, bre, Mijailo, zvoni ko da mi nikad sami svoga kralja nismo ubili. Ko ubi Voda, ko ubi knjaza Mikaila, ko najuri kralja Milana. Ko ubi kralja Aleksandra i kraljicu Dragu? - Vasilije namako ajkaču na oči, smijulji se i gudi li gudi.
   E, to je drugo, Vasilije. Ako je kome, nama je skrivio, nas je vodio preko Albanije, preko sinjega mora, preko Kajmakčalana i Dobrog Polja, naim je kostima gradio ostrva smrti i plave grobnice, pa ako treba mi smo tu, nisu nam potrebni belosvetski mangupi - grdi Mijailo, a onaj narod uza nj. Zagrajie svi na Vasilija.
   Dela, narode, sumoi se; ajde da čujemo kako je poginuo mučenik? - oću ja onaj svet da umirim, pitam učitelja, nek nam kae neto vie.
   Junaci, veli učitelj, junački je poginuo. Nije teo da obuče panciranu koulju. I nije teo u oklopna kola da sedne. Seo da se vozi u otvorenom automobilu, nije sumnjao u Francuze, oni su nam prijatelji i ako koga volimo nji volimo, a i zasluili su, a znao je kralj da oni nas vole, mislim - Srbe.
   Bogami, imate se sa kim i dičiti, on pogibe junački, ali ga ubie mučki i Srbi će biti prokleti ako li ga ne osvete. Neće, kae, biti mira njegovom pepelu, a ni prahu njegova oca, pa i Karađorđa, njegov je potomak, sve dok ga Srbi ne osvete - raspričala se Radojka, ko nijedna. Druge ene, dabome, samo uzdiu i kraičkom marame otiru suze, a Radojku ne moe da zaustavi.
   Umukni, bre, eno, kaku osvetu pominje! Pa i mi smo njima ubili Radiće, dokle da se svetimo, na čemu ćemo da zavrimo! Ne volim, sinovče, nikakvu osvetu, ne volim krv i zločin, to ne podnosim ne podnosim.
   Koje Radiće? Zar ti Radiće poredi sa naim Aleksandrom, zar ti ne zna ta su radićevci radili četrnaeste po Zagrebu. Oni su, bre, Milutine, na Srbe kidisali gore nego franjevci!  - sve tako, zauktao se učitelj. Radiće je trebalo pobiti jo osamnaeste kao ratne zločince, Radići su zlostavljali srpski ivalj u Hrvatskoj.
   Da l' Radojka ču ili ne ču učitelja - tek ona opet kakuka za kraljem, ko za bratom.
   Povei tu maramu - velim Radojki - i nemoj tugovati, sluaju te deca, uzmi se u pamet, osedela si a ne zna de ti je mesto, pobogu; idi kući, gledaj svoja posla. Pa bogami ti kaem, sinovče, i bez njenog jadanja dosta je gorčine i alosti.
   Plače onaj narod, ene se zarozale. I meni suze oće na oči. Plaču i ratnici, matori ljudi, plaču ko deca. Kad, eto ga Grujo Lazarević, opančar, ide sokakom, uri iz varoi, gleda preda se i grabi, oće to pre kući, majci i bratu, vidim ja.
   Eno Gruja - veli Mijailo - sad mu je srce na mestu.
   Nije, nego u petama, Mijailo! Nije on ovom bio rad.
   Kako nije kad je puco u kraljevu sliku u Vulićevića kafani, ovi su u Marselju sad pogodili za njega.
   Mijailo, jezik za zube! - kaem mu, znam ta moe očas da bukne, ali Mijailo ne slua.
   Trebalo bi da zadavimo ono... - pokazuje Mijailo na Gruju.
   Moe, al preko mene mrtva - stanem na ona vrata, ne dam da se mi sada vatamo za guu zbog mrtvog kralja; računam - tačno, Grujo je pucao, ali u kafani, u sliku, pravio se vaan, ama nije pucao na iva čoveka; jedno je slika, a drugo iv kralj; Grujo je pucao u politiku i, kad bude najposle, njegov je otac, Obren, na čovek, iz naeg sela. Poginuo nesretnik u prolom ratu. Ali ta vredi, uskomeao se narod, isti ovaj Mijailo juče psovao majku kralju, a sad oće da zadavi Gruja, ne smes ti Srbinu da ubije kralja.
   Sumoite se, ljudi! - opet podviknem ja. Nije nama Grujo opančar kriv, drugi su krivci - ne dam ja da se skre kola na Gruju. Ljudi pomislite: usred Beograda ubie Radiće, ovi u Marselju ubie Karađorđevića, a mi da zadavimo Gruju opančara - da ne bude mlogo.
   ta ti, Milutine, stalno cmizdri zbog tih Radića. Radić je uvredio srpski narod. Pito, veli, kolko kota srpska krv prolivena u ratovima,da je on isplati...
   Nemojte sad oko Radića, umaći će nam Grujo - gunđa neko, al ja stojim na vratima. Ne dam na Gruja.
   Posle nekoliko dana, moja ivana dođe i priča mi: srela Gruja Lazarevića i on joj se falio kako je čuo da ga je čiča Milutin uzeo u zatitu.
   Dobro si to učinio, Milutine, sevap je pomoći čoveku, neće ti se to runim vratiti, neće ti to Grujo zaboraviti - tako ona meni onda, sinovče, ko da je znala da dolaze runa vremena.
 
 
 
Proslava na Tekeriu
 
   Jedne večeri ja namirujem stoku - prostro, poloio, naranio svinje i ovce, ivana muze krave, sve kako bog voli. Ovolike mi grudi, oteo sam se od svi neprilika i sad sam na konju; volovi ko lađe, konje kupio, nove amove, pa razmiljam i karuce da napravim ako se nekako bude moglo, to da se ja i moji malo i ne provozamo - kad, banu Pavle. Zove me da idemo na Tekeri, proslavlja se dvaespet godina od nae velike pobede.
   Ja pristanem. to da ne odem - imam koga da me zameni kod kuće: fala je bogu, Radoju je sada petnaesta godina, moe da narani i  napoji stoku; oću i odličja da provetrim malo, ko i ostali - nek se vidi ko smo bili kad je trebalo.
   ivani se ne svide. Gleda me nako arenog - na meni gunj i doka sa est redi gajtana, nova ajkača, novi opanci sa est redi kaieva, pa odličja, samo se sjakte. Manu ivana glavom. Dosta je od tebe, bio si tamo kad je trebalo, ta će sad, sedi kod svoje kuće. Sanjala je, kae, Mladena Markovog ide preko Prostruge s knjigom u ruci, a narod izaao da ga dočeka.
   Ama, san je laa, a bog je istina - ne poslua je ja. Pođem sa Pavlom niz Prostrugu. Udarimo sokakom. Odjednom, mene neto teknu - to li je ona ba uoči proslave sanjala mrtvog ratnika? to li ba Mladena Markovog, jedva ga je poznavala, a ni sa njegovima, sa Jerinićima, nismo ba u nekoj svojti.
   Idem sa Pavlom, a Mladen Markov mi ne izlazi iz glave. Naki čovek, naka pamet, lepota i dobrota. Kako je on o Srbiji govorio, nama običnim seljacima i vojnicima, kamen je mogo podgrejati na srcu. Al eto, rat odnese sve najbolje i najpotrebnije.
   I ta da ti kaem, sinovče. Na Tekeri golem narod.
   Podolazio svet sa svih strana. A Pavle i ja vako, barabar. Gledamo da sretnemo nekog poznatog.
   Muzika na sve strane. I atre. Peku se bravi i prasad. Na panjevima pečenje. Toči se piće. Milina jedna.
   Za jednim stolom kapetan ivković iz druge čete, sad u civilu - mene ko da je sunce ogrejalo, nisam ga video od devesto i četrnaeste, nisam ni znao da li je iv.
   Rairim ruke, oću da pozdravim junaka sa Cera. Dobro je da taki ljudi ima među ivima, dok je nji, ne treba se brinuti, da kaem, za sudbinu naroda i drave. Pođem mu u susret, a on se uroio. Ni da se pomeri. Ko bee ti? - pita me.
   Da l' je moguće da me ne poznaje - trgo se ja, ne bi mi prijatno. Stanem takoreći mirno, pa ga pozdravim vojnički i kaem mu sve to treba, ime i prezime, optinu i vojni okrug. Nosio sam vas ranjenog - reknem i osvrnem se da pokaem predeo de je bio ranjen, moe se sa ovog mesta videti.
   Nisi moro, - preseče me - nisi ni trebo! A gleda me iskosa i odozdo čau ovla okreće u rukama. Sedi tu - pokaza mi mesto na klupi pored sebe. Porinu tanjir pečenja preda me, nali mi čau vina.
   Kako pečenje - oturim tanjir, pa počnem da mu ređam imena ranjeni i poginuli. On me ne slua. Pij i ćuti, kae.
   Ja nagnem čau, mislim vino - a ono rakija, prepečenica. Zagrcnem se, al izdrim. Nesretniče, tebe je neto otrovalo, zar se rakija pije iz ovoliki čaa, pomislim, pa nastavim. Pomenem mu Radovana Banovića iz Bukovika, poručnika Manojlovića koji je pred četom ranjen juriao na Kajmakčalanu, pomenem mu Miloja Joldića, pa Radivoja Jovanovića i braću Vukaniće.
   Stalno trabunja - kae mi i opet mi nali čau. Ja istresem čau naduak pa nastavim da ređam mrtve: Milana i Ivana Popovića, dva brata dobrovoljca, Adamove sinove, narednika đačke čete Miću Petrovića, Stanoja doboara, Bogdana Ristića.
   Mlogo pamti - opet mi kapetan naliva čau. Ja je ispijem stresem se i nastavim da ređam nae izginule drugove.
   Kako ivi kad toliko pamti? - pije kapetan i zagleda se u me. krguće zubima i tuca.
   Kako li ti ivi kad mora toliko da pije? - neću da ga pitam, nisam lud da ne znam zato jedan oficir pije, i to na dan proslave na Tekeriu.
   Zvučnici se proderae. Prenose nečiji govor. Niko da napusti atru i da ode da slua o učesnicima Cerske bitke. Sve se dri tanjira i čaa.
   Kapetan ivković ustade. Ajdemo, kae, na Tekeri. Pođe, zatetura se, al se pridra za jedan astal. I zaplaka ko dete. Milutine, kae, nema nas. Izgubili smo se u ovom piljivom miru.
   Gospodine kapetane, nemojte tako, gleda nas mlade. Izvedem ga iz guve, pa etaj sa njim. A on, tek uzdanu. Prestade da plače. Otrezni se. Nikad nisam vido da se čovek nako brzo otrezni.
   Milutine - kae mi kapetan ivković - idi kući. I znaj da Srbi vie nikad neće da ponove nas Tekeri, u to sam se, kae, uverio za ovi dvajes i pet godina.
   Nije valjda dotle dolo - gledam ga. On me potape po ramenu, kae: Idi kući, nema ta ovde da se trai, ni o čemu da se peva, sve je otpevano, Milutine, nisam pijan.
   Vidim da nije pijan. I vidim ta ga je otreznilo.
   Moram da se zabrinem, sinovče, nije da se neto pravim, nego sam i ja čovek. Ne znam otkud vama ljudima kolovanim tako miljenje o nama seljacima. Mi, bre, ne mislimo ni o svojoj stoci ko to vi kolovani mislite o nama, a juče ste se preobuli, juče ste bacili opanke i obojke... i zaboravili čiji ste. E pa, eto, tako ja mislim da su nama prolog rata izginuli i preko Albanije satrveni kolci koji su znali ko su i čiji su...
 
 
 
Ne znaju deca ta govore
 
   Poplićem ja proće. Radoje mi pripomae - lep dan za taj poso. Kad, javi se crkveno zvono i birov poče da se dernja. Ja ne razabiram, al osećam da ima neto novo i da se opet neka litija sprema.
   Milutine, Milutine! - Mijailo zove, da idemo u kolu. Odma. Poručio učitelj, da i mi ratnici dođemo, da prikačimo odlikovanja i ponesemo barjake. Sruen je, veli pakt sa Nemcima.
   Ček bre, jesu li se Nemci pimanili i najurili nas, ili su to ovi nai napravili neku ujdurmu?
   Nai obraz osvetlali - raduje se Mijailo.
   Ama, mislim se, rano je za radovanje, tek ima obraz da se svetla, lasno je pocepati ugovor, jebem ti boga i sve do boga, ovo na rat mirie.
   Odem ja da se obučem i krenem za Mijailom. ta ću, ne mogu ni ja osim sveta.
   Milivojčić sa Obarka naiđe, nosi barjak, zove me da idemo zajedno. Ja izvrdavam, nisam eljan barjaka. I njemu savetujem da se mane, ta će mu barjak, barjak je srpski, svatovski, nije dravni, jugoslovenski.
   Milivojčić ni da čuje, milo mu barjak nositi - mlad čovek, nije bio u ratu i ne zna ta je barjak.
   ivani se ne sviđa. Vrti glavom ivana: to će ti, Milutine, među decu i učitelje, ti si, veli, oduio svoje, nemoj da te tako naaranog i okićenog za neku nesreću iskoriste i namagarče; bolje ti je da ide ko guska u maglu, nek prođe ova litija bez tebe.
   Razborita moja ivana, al kako da je posluam, kaem ti, ne mogu ni ja osim sveta. Odem koli.
   Nas solunce stave na čelo povorke, pa u čariju. A tamo glavna učka. Srpska posla. Na ulici đaci i barjaci, vika i pesma. Tako je bilo i devesto četrneste posle ubistva onog princa u Sarajevu. I onda su se veselili ko da su rat već dobili. Ni sad nisu bolji. I sad su napustili skamlije, digli barjake, psuju, pevaju, kliču i podvriskuju. Sruili pakt sa Hitlerom. Na sav glas viču: "Bolje grob nego rob!" Ko da će im neko dati da biraju, ta im je bolje, ko da neće biti i jedno i drugo kad se uzmora - a nije dobro ni jedno ni drugo.
   A mi, solunci, kaem ti, vako, napred, pred onom decom idemo bangaljavi. areno odeveni, umadijski. Sjakti se ordenje i medalje to smo na grdnim bojitima podobijali. Oko nas se dernjaju, zafaljuju se Engleskoj to je pomogla Srbima da srue pakt i vladu, i da postave novu koja će sigurno da nas povede u rat na strani Engleza - a ja se mislim: nisu Englezi ludi, Englezi svoja posla svravaju, briga će nji biti koliko će Srba nestati, ba ko i onoga rata.
   Stanite! - povikae. Zaustavljaju nas neka deca, đaci. A fotografi, vako, ispred nas, nametaju se, oće da nas slikaju, te ja ruku na oči, nije mi do slikanja, nisam siguran ta ovo znači i kud vodi, a slika, zna se, ostaje večito, mogu je i u novine uturiti, pa za večita vremena, ko da sam ja neku sudbinu narodu određivao. Ko da sam ja izvikao sve ovo, zna i sam ta je fotografija, moe i u arhivu da zaluta, pa dokai ti posle da si bio samo jedan umadinac i jedan seljak... ta ima da ti pričam: slikati se treba posle rata, ne vredi pre, a nisam ni rad da mi psiju mater i kad se bude stradalo da pitaju kud li se dede onaj čičeganja to je okićen i aren vuko mačka za rep pa se jo i slikovo.
   Seti se ja, sinovče, kako je bilo pred rat četrneste. I onda su se mlogo radovali unapred, kad ono u Sarajevu ubie princa i njegovu enu. A kad zagusti, nesta vikača i bukača, izmakoe se.
   Skloni, čiča ruku sa očiju, - viče me jedan momak, đak li je, student li je - nemoj da se stidi, veli, nek se stidi knez Pavle.
   A to da se stidi knez Pavle? - ne znam, ruku na srce, Karađorđevići nikad nisu bili protiv dumbusa.
   Knez Pavle mora da se stidi, - pljunu onaj dečko vako pored mene, a oči mu uzagrile - on je izdajnik naroda!
   Dobro, mislim se ja onda: ako ste vi to o knezu Pavlu sve utvrdili, na njegovu duu; ne bi, mislim se, bilo lepo da vi čoveka izdajicom nazivate, naprazno; ali ako ste vi to sve proučili i ako za sve to imate dokaze... platiće svako svoje lolinstvo, pa i knez Pavle. Dotle oni već zavrie sa mnom, izgrdie me i naruie pa okretoe leđa, odoe da trae drugog kom će da se rugaju i obraz da pljuju sve u ime nekog obraza narodnog.
   E pa dobro, raspitaću se ja i za kneza Pavla, da vidim ja ta je on to teo i ta je radio pa ću znati da l' je on izdajnik, ili je, moda, video vie, bolje i dalje nego ova dečurlija.
   Poteno da ti kaem, sinovče, nisam budala, vidim to vidim, naoblačilo se grdno; opet jeka od svatova, opet se neko "carstvo nebesko" spominje i neko Kosovo priprema - stra me, politika je kurva, svaka kuka sebi vuče, za mene je bolja ona koja manje kota i manje krvi proliva, bojim se plitke pameti i praznog junačenja, stalno su mi pred očima gomile mrtvi i ranjeni u prolim ratovima, pa pomiljam: moda se to i knezu Pavlu tako javlja. Videću, valjda ću i doznati, moraće to sve na videlo.
   Udarim ja pored oluka i ćepenaka, izvučem se iz varoice, sve pored zidova ko da sam nekom neto skrivio, ko da sam, boe mi oprosti, i ja neki izdajnik; skinem ona odličja, operuam se i bi mi lake, ozbiljniji sam pred sobom.
   Idem kući i vidim, teretnjak pun vojske i topova. I odnekud i nekoliko popova. ta će oni? I kud će. A vojska peva. Valjda i popovi pevaju, ali se to ne čuje. Mlogo se peva i psuje. To se bez krvi goleme ne zavrava. Tako smo mi i onoga rata. Za to smo uvek kadri.
   Idem ja i razmiljam tako, kad li Vasilije izbi preda me. I on pobego, udario prečicom iz čarsije. Ni jednog odličja na njemu. Pita me da l' je vako i u drugi naroda u ovoj naoj dravi, da l' se svi vako raduju i alauču to je svren taj pakt, ili je ovo vako samo u ovoj naoj Srbiji i po Beogradu. Stra ga, veli, da mi nismo sami, da se ne nadimimo i opet na se tremo to podneti ne moemo. Stra ga da drugi opet ne izmaknu guzicu, a ludi Srbi ostanu na biljegu.
   E pa mi smo obiljeeni, poodavno, imadosmo se na kog umetnuti, mislim se pa kaem: Pusti me, Vasilije, dosta si mi sikiracija naturo prolog rata, nemoj i za ovaj.
   Prođem pored kole, a tamo deca, osnovci, bre, puteni u sampas, nit uče, nit idu kućama, viču: Bolje grob nego rob!
   Ja se prekrstim. Ne daj im, boe, da probaju ovo to viču, ne znaju deca ta govore.
 
 
 
Konji u enici
 
   Sinovče, slabo ja spavam, nikad nisam bio neki spavač, a pogotovu sad, ovde u zatvoru. Zna kao je starcu u zatvoru, pred grobom si a dre te pod ključem. Često ja noću prebiram po glavi pa mi se događaji javljaju ko na dlanu.
   Sedim ja pred mojom stalom. Mirie mi konjska balega pa ko da vidim moje konje, al ne znam de - čuo sam da su sa devetnaestim pukom otili u Makedoniju. Pripalim cigaru - neće me konji obrukati, odgledani su ne moe biti bolje, mogu haubicu iz najveće lokve sami da istrgnu, mirni su i potegaoci pa će nji vojska zavoleti, poveće o njima računa - smatram, konji su u rukama seljaka, domaćinski sinova, ne daju se konji činovnicima. Pa je l' tako?
   ta radi tu, Milutine? - tre me moja ivana. Ja joj kaem da o konjima naim razmiljam.
   ta razmilja, crni Milutine, eno ti konja, veli, u senici.
   Čekaj, eno, otkud konji u senici? - ja ko da sam maljom u teme udaren.
   Eno, - veli ivana - vojnički konji pasu u senici.
   ta će konji u senici - trčim preko Rovića polja prema Kapetanovom polju i zaista: vojnički konji pasu po itima, u aprilu. Zar smo zato urlali "bolje rat nego pakt" i princa Pavla osudili na veleizdaju i zar je zato vladu preuzela vojska! Nemci nam poruili Beograd, a vojnički konji pasu po itu; čemu tek treba da se nadamo! Jurim rage iz ita. ta je to sa vojskom kojoj smo mi pre dvajestak godina predali sudbinu naroda i drave, ta je to sa dravom koju smo stvorili? Zar zato Milutin izgubio oko?! Poteem ragu busenjem, a ni one se ne boje, krljete se na me. Ne boje se, ostale bez domaćina i bez komande, to ti dođe ko i kad se ljudi oslobode vlasti i zakona.
   Udarim ja preko Mijailovog polja. Ne mogu očima verovati - vojnički kazani pored sokaka.
   Amovi po vrzinama, bačeni.
   Po votnjacima i oko vrzina topovi.
   U Velikoj livadi - tenk.
   Sanduci puni municije u jarkovima.
   Mitraljezi po travi.
   ta je ovo? Zato smo plaćali porez? Koliko je volova i svinja, i suvi ljiva, koliko ita prodato da se kupi ovo oruje - mi nismo imali fabrike da sami pravimo, mi smo za oruje od usta odvajali. Pa zar sad to sve da ćerdamo, sunce ti! Da bar nismo 27. marta onoliko vikali i mahali barjacima.
   Udarim pored stubline da se od muke vode napijem, kad - eto Vasilija. Izađe preda me pa se kezi: Jesmo li mi plaćali porez dravi za vojsku i oruje, da nismo togod ostali duni, Milutine? Sanćim, ne znam da smo mi to sve ljucki oduili.
   Spasenija Račova zakukala na Prostruzi. Skinula maramu i vako mae. I ona juri konje iz ita. I grdi. Da je sreće, konji bi topove vukli, ne bi po itima vrljali. Rage se na nju krljete, čulje ui.
   Vasilije gleda, pa se krsti: ta misli, Milutine, ta li će nemački konji da pasu kad nai pasu ito?
   Po selu jo gore. Razmilela se vojska. Pojedinačno i u manjim grupama, po dvojica, trojica. Trae preobuku. Nude nova vojnička odela za bilo kakav gunj, a injel daju pride.
   Uđem u kuću, imam sta videti. Na stolicama injeli, koporani.
    ta je ovo? pitam ivanu.
   to mene pita, Milutine, otkud ja mogu da znam? Ja vidim to i ti vidi: presvlači se vojska.
   A ko će da nas brani? - pitam ja pa dođem sam sebi smean ta ja nju pitam, za ovo bi trebalo priupitati Aleksandra i Paića, moje komandante, one nesretnike to su ostali po Albaniji, poručnika Garaanina i Mladena Marka Jerinića, oni su vaku dravu teli. A kad bude kraj kraju, za ovo presvlačenje vojske trebalo bi priupitati i onu dečurliju to su vitlala barjacima i pevala pre vremena - zato su se toliko dernjali... Al dobro, idemo dalje.
   Po davnanjem običaju, iskupljamo se kod kole da sluamo vesti sa frontova. A vesti, svakojake. Nai umadinci, priča se, pod komandom armijskog đenerala Milana Nedića napreduje kroz Bugarsku, stigli u Dumaju. Posle doznamo - jesu stigli, ali kao zarobljenici. Ubrzo Branko Stanković stie uplaen - stigli Nemci u čarsiju.
   Kako, bre, je li pao Oplenac?! - pitam ga.
   I Oplenac - veli Branko Stanković.
   Bez borbe, pa ljudi, zar Oplenac, da padne bez odbrane? - ja po svome. A Branko se nasmeja: Ko će da brani Oplenac? Kome je u vakoj dravi do Oplenca? Oni sa Oplenca su i krivi za neki slom. Ako su teli, veli, da nam neko brani Oplenac to su upropastili Srbiju? Drugi nisu ko mi, veli Branko, ludi umadinci koji ginu po albanskim gudurama il Kajmakčalanu i po drugim tuđim krajevima. Drugi su drugo. Pametniji su. Pametan je Branko, kolovan čovek, ratovao tri rata ko i ja, rezervni je kapetan, al prestario. Nikom ova drava nije bila svoja, veli, svi su joj kopali raku, sad je mrtva. Da ako mi Srbi sad togod naučimo i opametimo se.
   Bogami se i naa mlade uukutrila. Ne znaju ta dolazi. Raspituju se deca kako je bilo za prole okupacije. Sad trae da sluaju priče kojima su se do juče potsmevali.
 
 
 
Čime se to moglo zasluiti?
 
   Odosmo ja i ivana u varo da pazarimo, ne mogu ti posigurno reći koji dan bee, al znam, nekako po Vidovudne.
   Kad varoica puna popova.
   Koliki smo mi narod kad ovoliko popova imamo, Milutine? - pita ivana. Stvarno - smeno, varoica mala, stotinak dućana, kafana, kovačnica, potkivačnica, opančarski i drugi radnji, a toliko popova i tako golem narod u njoj, ko da se neka velika molitva sprema ili neko golemo opelo.
   Nismo mi Srbi mlogo velik narod, ivana, nego nas sad sabijaju. Ovaj narod, - pokaem joj na izbeglice - proterali su iz Hrvatske i Bosne, sa Kosova, iz Makedonije, nabili i' sad u umadiju pa se čini da smo mi neki mnogoljudan narod - sve bi ja da nekako izvrdam i da mojoj ivani ne odgovaram na zapitkivanja. A ona, ovolike oči izdrljila, zagleda one ljude i ene i decu, zastajkuje, zapitkuje me.
   Ne zapitkuj - drnem se - otkud ja znam zato su ti ljudi proterani sa svoji pragova i zato su nji tamo ubijali! - sve bi da se odvojim od ti ljudi u koje se ona zagleda. Al ona, moja ivana, nikako da se odvoji.
   Dajder, kae, Milutine, tu torbu - privati ona torbu i smiče mi je sa leđa. Oće da izvadi zastrug sira i komad slanine to smo poneli da jedemo dok se kući ne vratimo.
   I sednemo mi pored oni ljudi, a oni pričaju.
   Sinovče, poče klupče da se odmotava... Dobro si me razumeo, sinovče - ono klupče to smo ga tamo preko Albanije namotavali.
   I opet se ja seti oni nai veselnika, poručnika Garaanina i Mladena Markovog, dobro je to oni ne čue one nae srpske izbeglice, al ja ču.
   Ču ja da su crkvu napunili decom i poklali sve ivo i da je krv dečja tekla iz crkve.
   Ču ja da su tamo Srbe vezane bacali u neke ambise i da se otud, iz ti ambisa, i posle nedelju dana čuli jauci.
   Ču ja da su deci oči vadili i puno bude dečiji očiju slali svojim vođama u Zagreb na poklon.
   Ču i za one svadbe to su vezane i poklane pa niz Savu otpremljene, na svedbeno putovanje, u Srbiju!
   I da ti ne ređam, mlogo je srpske nesreće, mogli bismo o tome i dan i noć, a straota je, sinovče, i pomisliti kako se deci lupaju lobanje. Ej, bre, detetu lupa lobanju, prosipa deci mozgove, vadi oči, zato to su i ona Srbi! Pa čime se to moglo zasluiti!
   Ti dana, sinovče, dođoe izbeglice i u naa sela. Primamo ljude da ive po naim kućama. Da preive ljudi. A oni, dabome, pričaju. O stradanju Srba u Hrvatskoj i po Bosni i Ercegovini. Strava i uas, ne moe rođenim uima verovati.
   Sećam se, jednog dana dođoe Lazar i Vasilije. Primili izbeglice, pa sluali ta se sa Srbima u Hrvatskoj događa. I meni pričaju. A ja neću da sluam. Nemate vi kome da pričate o tome, kaem. To treba da sluaju Paić i kralj Aleksandar, poručnik Garaanin i Mladen, oni su teli veliku dravu - ja neću o tome da sluam, oću da zaboravim.
   Lazar Čarapić se drnu: Kako te, Milutine, nije sramota, veli, kako sme da zaboravi, koji narod ovo sme zaboraviti!
   Ama, čekaj, ne ubijaju Srbe samo u Hrvatskoj, ubijaju nji i u Makedoniji, na Kosovu i po Vojvodini.
   I ta mi sad treba da činimo? - pita me Lazar.
   Da zaboravimo - otkide se meni - ta nam drugo preostaje.
   Milutine, kako te nije sramota - opet će Lazar - ko to moe da zaboravi! Kaki bi mi narod bili kad bi ovo mogli da zaboravimo?
   A Vasilije, onako, sa strane, odgleda.
   Ja znam da se za zaboravnog čoveka kae da je izlapio - veli Vasilije - ne znam ta se kae za zaboravni narod.
 
 
 
Boe, da l' je jo kogod kadio svinjac!
 
   O Nemcima, kae. ta da ti o Nemcima kazujem, sinovče? Nemaca se ja ne bojim. Nemci su nama Nemci. Nisu doli da bi nama bili dobri i da bi nam se dopadali. Svoji se ja bojim. Podelili se i zakrvili, jedni sa krunom, drugi sa zvezdom, samo im kape - ostale iste.
   I pop Krsta postao vojvoda, nazvao se "oraački", ko i njegov Oraac. I da je bar iz Oraca rodom. Malo mu je to je pop i to su ga ljudi potovali, malo mu je to ima estoro dece, popadiju i trijes konica čela, nego oće jo i vlas, vojvodom se proglasio. Niko vie ne sme da ga oslovljava ko pre, da mu kae "pope", il "oče", svi ga zovu - "vojvodo"! I pozdravljaju ga vojnički, a on ni vojsku nije sluio, otac ga od vojske bio otkupio. Zna kako se to moglo.
   I Sreten Čarapić okupio četu. Pronaao i oruje i uniforme po selima. Ima toga espapa koliko oće, nita se od toga nije u ratu istroilo. Njegovi ljudi na kapama nose iste znake ko i pop Kostini, ali se ne podnose nego jedni druge izdajnicima nazivaju. I ubijaju.
   Ne znam ta je Lazaru Čarapiću te je sinu i konja dao, a ne znam ni ta je Sretenu, to će mu konj u ovakom ratu osim ako neće da se bolje obelei da bi ga kogod lake iza vrzine zanianio i sa konja oborio.
   I Stojadin kasapin okupio četu i vojvodom se proglasio i svima svojima zvanja podelio i odlikovanja tuđa prikačio, a oko njega kelneri čarsijski, kasapski momci i Raka pekar. Da je neke sreće, oni bi mogli kakoj pravoj vojsci komora biti, a oni se kaievima i redenicima zavili sa svi strana, na njima oruja vie nego to je pravoj vojsci potrebno. Neće Stojadin ni sa popom Krstom, neće ni sa Sretenom Čarapićem, a ni Kosta neće sa Sretenom, niti oće sa Stojadinom, oće svaki za se jer samo tako svaki moe sebe vojvodom nazivati.
   Na Veliku Gospojinu banu Stojadin u moju avliju, njegovi se ljudi razmilee po podrumu i tavanu, trae suvo meso, toče vino i rakiju, pa na ivanin sanduk navalie, trae vezene čarape i tkanice, oće da se arene i udeavaju. Uzee čarape iz bočaluka moje majke i moje ivane, a ja im govorim: ta će vam te čarape, ljudi, vidite da su i' moljci načeli, to nije za obuvanje, to je za uspomenu. Nikako mi ne ide u glavu ta će kelnerima i kasapskim momcima toliko arenilo; vojsci je potrebna odeća prosta i čvrsta, ako su oni bilo kaka vojska. Kad u nji čovek pogleda, vie su za svatove i pođane nego za ratovanje, kako bilo.
   Iz mojeg votnjaka pripucae puke. Stojadin i njegovi - polegoe, za proće, pod tumbase.
   Zvrji olovo. Iz votnjaka galame i psuju. I na predaju pozivaju. U avliju upadoe Sretenovi ljudi. Pun i votnjak i avlija. Opkolili.
   Stojadinovi se potkočili. Osmorica mrtvi, ostala četrnaestorica se predadoe, a Stojadina - ni među mrtvima, ni među ivima.
   Znači da je negde među stokom - podviknu Sreten sa konja. Da se pretrai tor i obor. I tala. Dobro da se pregleda sve!
   Lisko kelner, Stojadinova perjanica - i on među zarobljenima - dade znak, pokaza vako prema svinjcu, oće da se umilostivi Sretenu. A Sreten svojima dade znak da opkole svinjac.
   Svinje zagroktae. Sretenovi ljudi sa uperenim pukama povikae: Izlazi, Stojadine!
   Kad otud, iz svinjca, Stojadin, sav nikaki. Slama i svinjska balega po onom divnom odelu čoanom da ti ga ao pogledati - slama po svilenom gajtanu.
   to se u svinjac sakri, - nasmeja se Sreten - otkud ti, kasapin, koji si iljade svinja poklo i ispeko sme da se krije među svinje i na njinu ljubav i zatitu računa?
   A mogu li na tvoju ljubav da računam? - pita Stojadin Sretena.
   E pa, za to si zakasnio - nasmeja se Sreten umiljato. Misli, boe, kako umadinci lepo razgovaraju, al kijak...
   Stojadin pogleda u me, tek bi, valjda, da mu pomognem da spasi glavu, da molim Sretena. Al kako da mu pomognem? Da je i drukčije, da je kojim slučajem Sreten na njegovom mestu, pa da Stojadina molim, zar bi vredelo.
   Nita ti ne mogu pomoći, Stojadine, mislim se, a ao mi ga. Imao je svoju kasapnicu i kafanu, ta mu je trebalo vojvodstvo. Lep je bio i ličit i bez čina. Imao je u njemu devedeset kila. Najačeg vepra je mogo sam da obali i zakolje, kasapin, bre. Bika je pesnicom obarao u Aranđelovcu na vaaru.
   Sreten naredi svojima da odree Liska Zolovića, pa priđe Stojadinu, izvuče no iz Stojadinovi kanija i prui Lisku.
   Lisko se potkočio. Gleda Stojadina, gleda Sretena. I Stojadin gleda Liska, gleda Sretena, ne moe da veruje da će tako da se zavri. A niko ne progovara ni reč. Neko prasnu u smeh.
   Ko se smeje? Ko se smeje? - podviknu Sreten oće da zna ko se smeje.
   Ja - odazva se Raka pekar i istupi.
   Njega, kae Sreten, odreite i pustite da ide kući. Svidelo se Sretenu to je Raka pekar stego petlju pa se nasmejo. I priznao.
   I oni ostali to su povezani počee se smejati, al im ne pomae, pomoć vai samo za onog koji se prvi usudio.
   A Lisko, preplaen. Ko dete. Drkti. Oće no iz ruke da mu ispadne. Vidi i sam ta ga je snalo i kud je zabaso. Meni ga čisto ao, nije mi do oni čarapa iz devojačke spreme moje majke i moje ene, kome je sad do čarapa, to se prata; ao mi njega, kaem ti, polo i ono u neki boj, u neku slavu i veličinu, telo neto da znači, neki čin da stekne, da se junači, a moda je i poverovalo da i ono nekog oslobađa, da neki poso koristan obavlja, to zna, napunili mu ui sad se i malo čistije ui mogu napuniti svakojakim varkama.
   ta čeka?! - podviknu Sreten. A Lisko ko pođe, al kleca mu koleno, jedva ga noge dre.
   Stojadin odhuknu, obrisa znoj, sav je u goloj vodi, kako i ne bi bio. Pogleda opet u me, pa i u Sretena, al ovaj u njega ne tede, vrdnu pogledom. Stojadin manu glavom pa veli: Sretene, zar ne moemo da se nasulimo. Imamo, veli, zajedničke neprijatelje, komunisti se jačaju i sve i' je vie, to mi da se ubijamo kad su nam isti barjaci i kad smo pod istim kapama?
   Nisam pod barjakom s onima koji na devojačke spreme nasrću i na sanduke u kojima je oprema za ukop staraca. To je, veli, svetinja, dok je to pleteno i tkano suzama je zalivano. Sve tako Sreten, lepo i ispotija Stojadinu, a ja vidim na ta on cilja, oće da se udobri narodu, da se osnai i uveća, politika ti je to.
   ta će to? - podviknu ivana. Ona ti se iz kuće uputila preko avlije, pa pravo pred Sretena. On se čisto zbuni.
   Jesi li ti zato kolovan za oficira da kolje Srbina u mojoj avliji! - moja ivana stegla petlju pa ne trepće. Treba li meni iveti u ovoj avliji, treba li ja vude da prolazim? I moj sin. I moja unučad kad i' bude bilo. Treba li kadgod do kakog mira da dođe, treba li ovde sa utvarama kasapskim - ba tako reče, "kasapskim" - da ivim! To ona ako bi Stojadina u avliji zaklali.
   Stojadin se čisto zasvetli, zaradova se i ponada se. A moja ivana - obukla se lepo, povezala novu maramu, nova rekla na njoj, stroga. Treba li, veli, meni u ovoj avliji da svadbujem i gozbujem? ta je s tobom, Crni Sretene, zar smo se za to ponosili tobom kad si đakom na ferija dolazio? Zar se ne seća kako smo izlazili, veli, na sokak da te vidimo! U kuću te pozivali, najbolju jabuku za tebe čuvali - jedinog mi oka, sve tako moja ivana, na jabuku ga podseti, a on se raskravi.
   Dobro, strina ivana, ima pravo - veli Sreten - i dobro si me, veli, na jabuke podsetila. I sve tako on govori kako u srcu nosi te jabuke i kako i' nikad neće zaboraviti.
   Kako li se samo te rumene jabuke doseti moja ivana, mislim se, kako ga samo za srce tom jabukom čepa. Eto ja bi ga moro moliti i na ratovanja svoja podsećati, moro bi mu oiljke od rana pokazivati, a ona, eto, samo pomenu jednu jabuku i on se raskravi. Milo mi to Sreten tako brzo poslua moju ivanu, al opet, krivo mi to ivana bolje nego ja poznaje ljude, pogotovu oficire.
   A Stojadin, kasapin i vojvoda, razvedrio lice, čisto bi se osmenuo, milo mu, kako i ne bi, spasoe mu glavu, bogami ti kaem. Čisto se čovek malo i učustri, valjda mislio da Crni Sreten i nije tako crn kad ga na jednu jabuku rumenu slomie; moe biti ceni po sebi, moe biti da se on ne bi slomio da je kojim slučajem Sreten njemu pao aka.
   Izađoe svi oni iz moje avlije. Taman se moja ivana prekrsti i reče: fala ti, boe, kad na sokaku ču se Sretenov glas. ta sad bi - pođo ja prema sokaku, da vidim ta se deava.
   ta čeka! - podviknu Sreten, a Lisko skoči na Stojadina, al ne moe da mu priđe, Stojadin velik i debeo čovek, jes vezan, al se ne da Lisku. A Lisko ko osica. Udara i udara onim noem, prska čoja, kidaju se gajtani, bljuzga krv. Kad bi najposle, pade Stojadin, jedva pade.
   A sad, vodite ovo u potok - pokaza Sreten na Liska.
   Ne, Sretene! - istupi ja. ao mi Liska. Otac mu bio bekrija, sve je spisko, zavrio na kaldrmi, pijan; majku mu poznajem, dobra ena, jedva je Liska na put izvela, do crevare, te je nekako i zanat kasapski izučio.
   Nemoj njega ubijati - velim ja Sretenu - povedi ga sa sobom, on će te najbolje posluiti.
   Ali Sreten Čarapić ni da čuje. Neće, kae, da mu slui čovek koji je svojeg vojvodu izdo i zaklao, taki mu nisu potrebni.
   Ba taki najbolje poslue, on sad nema kud od tebe, Sretene - ja njemu. A on meni: Gledaj svoja posla, čiča Milutine. Uostalom, veli, ja ovo ubijam za tvoje delo, za slavu i veličinu tvoju i mojega oca.
   I dok ja tako sa Sretenom - prodera se Lisko. Nisu ga u potok odveli nego ga kolju ispod duda, pokraj puta. A ovi, - pokaza Sreten na one zarobljenike - da se povedu kroz selo da svakoj kući vrate to su uzeli i de god su se opoganili o devojačku spremu, da im se udari po dvajespet batina.
   Uzjaha Sreten i krete vojsku.
   Moja ivana zaee kandilo. Upali sveću Stojadinu i Lisku. I onima to su po votnjaku i za proćem oko nae kuće izginuli. Naredi kadionicu i stade da kadi. Kuću, i po avliji i po votnjaku. A ja, za njom. Kad svinje se oko nečeg otimaju. ta li je to - priđem i vidim: torba i kai. Nova, bogati, torba oficirska, kona, glođu je svinje, al da je otvore ne mogu. Mene neto teknu. Uđem u svinjac, otmem onu torbu pa unesem u kuću. Otvorim i vidim, Stojadinova, pie njegovo ime na svesci. Zavirim - a ono, arhiva, kako da ti kaem, nije ba arhiva, ali i jeste. Spiskovi kuća na koje se moe osloniti. Spiskovi ljudi za koje smatra da su na strani komunista. Spiskovi ljudi koje ne treba dirati. Sve on to po čitavom naem kraju prebrazdio. Izdelio, isplanirao. Vidi se, i on se na neku vladavinu bio spremio, al kad pogleda, učinio je neto dobro, sačuvao je neke ljude, svoje ljude. Sačuvao i zavuko torbicu pod slamu u svinjac, a glavudu izneo i pustio pod no, kako bi ti reko, glavudu izgubio, torbicu sačuvao. Znači, i u njemu je bilo nečeg za potovanje. I gad i zlikovac, ali eto, i on umeo neto ljucki da uradi.
   Kaem ti, kadi moja ivana avliju i votnjak, kadi i svinjac, a ja se mislim: boe, da l' je jo kogod kadio svinjac, zar smo i na to saspeli; čime li smo ovo zasluili?
 
 
 
Zato, bre, rui ovu ćupriju?!
 
   Jedne noći banue. Drkte vrata, oće da iskoče. ta je to, sunac ti! Ustanem, ko to oće da odvali vrata. I zato? Izađem, vidim da nisu Nemci, zvezde im na kapama. Pred njima Grujo. ta je, bre, ljudi, to ste na vrata kidisali, nisu zaključana.
   Nismo znali - veli Grujo.
   Ama, kako niste znali; ta zna, Grujo, kad ne zna da se domaćinske kuće ne zaključavaju, kako po umadiji ustaniči i vojuje ako to ne zna!
   Njemu bi krivo, al, tera on svoje: Daj nam alat, veli, i pođi s nama.
   Kaki alat i kud da pođem, mislim se, al, ajd, ćutim. Navučem čakire, nazujem opanke, pa za njima. A oni iskupljaju budake, sikire. Ja gledam, al ćutim - da je sreće, vi bi se budaka i sikira drali i poso njima gledali. Al, ajde. Za njima. Do ćuprije na Despića potoku.
   Oni onaj alat sa leđa, pa se raskomotie. Počee da udaraju budacima. Teraju i mene da ruimo ćupriju.
   Čekaj, zato da ruim ćupriju?!
   Kako zato da ruimo ćupriju! - drnu se Grujo. Kako to pita? to se pravi lud, čiča Milutine!
   Ne pravim se ja lud, velim, nego ti oće da me ludog napravi.
   On me gleda.
   Zato, bre, rui ovu ćupriju? - pitam ga opet. Kome ona smeta?
   On me gleda, nije mu pravo.
   Dobro, čiča Milutine - naposletku će Grujo - je l' ti ne bi ruio ćuprije koje slue okupatoru, je l' ti nisi za to da i mi doprinesemo pobedi nad faizmom?
   Dobro, kaem, radite kako oćete, vaa je stvar - ujedo se ja za jezik, ne smedo im reći ta mislim. Ova ćuprija treba nama i nikom vie pod kapom nebeskom niti treba niti smeta. Mi preko nje pregonimo nau muku - ito, đubre, au i ostalo. Mi smo je i napravili, nije nam je napravila nikaka vlas, jer nikakvoj vlasti i nije potrebna. Nemcima pogotovu. Samo je nama potrebna, pa to da je ruimo, sunce ti! I to sebe da zavaravamo da je to protiv okupatora. Pa je l' tako? ta moe nemačkoj sili da narui ruenje jedne takve ćuprije? Ej, bre, da su okupatoru take ćuprije smetale zar bi on stigo dovde i zauzeo celu Evropu! Ajde, ruku na srce, koja to vojska ne moe da pregazi potočić metar i po dubine? Al ta ti vredi, ne pita se tvoja pamet, drugi se pitaju - ako ima bilo koga da se pita, ako to nije samo neka učka uhvatila maha. Nemojte, ljudi, da se egačite, ova ćuprija nije upisana ni u jednu ratnu kartu, ovu ćupriju smo mi na svoju ruku podigli. Ne smem da kaem: vi ćete da sruite ćupriju pa da izmaknete guzicu ko kad ste sruili onu u ijacima, a Nemci će da dođu i pokupe nas i da pobiju, ko u ijacima, 82 čoveka - samo su četvorica iz kuće Milića, pa ti vidi koja ti je to računica, pa ti to upisuj u veliku knjigu. Nita mi, velim, nećemo nauditi Nemcima, a sebi oćemo - koliko sutra, opet je sami moramo podizati ba i da nam Nemci ne narede. Kako ćemo mi do nai njiva i livada bez ove ćuprije? I nemojte, ljudi, ta će o nama misliti Nemci, smejaće nam se kad nas budu ubijali zbog volicne ćuprije.
   Sin Pula kolara skočio. To je petokolona! - kae za me. Al Grujo, ruku na srce, ne dade na me. Čekaj, drue, veli, ne moe to tako brzo, naopako bi bilo da nam petokolonai niču ko pečurke - razborit čovek, iz dobre kuće, to jes jes - kad bi to tako bilo sa petokolonaima, kad bi oni od vaki ljudi postajali za noć, mi bismo nagraisali, obrali bi zelen bostan. Govori Grujo, sluaju i drugi, a Pulov sin se pokunji.
   Pa sigurno, ne moe ti svakog nazivati petokolonaem ko ne misli ko ti, nisi ti sam na svetu, a nije ni ta peta kolona jedna, ima jo ljudi i pameti a ima i kolona osim pete - razume li ti mene?
   Sude nebeski! - drnem se ja, ali me Grujo preseče.
   Ćuti, čiča Milutine - i povuče me u stranu, pa ispotija, da drugi ne čuju, sve u poverenju, da pazim ta govorim. Ima ljudi, veli, ovi mlađi, koji te neće razumeti kako treba, a sad je vreme tako. Sve me lepo savetova. I zasluio sam, zna on da sam ga spasao na dan pogibije kralja Aleksandra; da bi ga zadavili to je u Vulićevića kafani pucao u sliku kralja Aleksandra. I bez toga, Grujo bee dobar čovek, teta to pogibe tako brzo. Kau da je strado negde na Zlatiboru, bio ranjen, pa kad su njini otstupili u Novu Varo i ostavili ranjenike, Nemci doli i izgazili tenkovima celu bolnicu, pa i jadnog Gruja, bog da mu duu prosti.
   Vratim se ja kući, donesem onaj alat, pa probudim ivanu. Ajde, kaem, budi Radoja i spremi leba i uz leba za dva tri dana, a ja ću da povedem krave, moramo da beimo preko planine, i dalje ako ustreba.
   ivana se prekrsti, pita da l' sanja.
   Ama, eno, sluaj ti mene, nemoj da se kasni - taka je i taka stvar, ispričam joj ta je bilo sa ćuprijom, a ona đipi, oće za oči. to si im, veli, dozvolio da rue ćupriju, to je nisi odbranio nego da sad moramo zbog nekoliko greda beati od svoje kuće; kaki si to, veli, čovek, je l' tebe udarilo u glavu ko onoj dečurliji, to i' nisi oterao u majčinu, ti si bre tri rata ratovo, zna ta je rat!
   Ćuti, bre, eno, ko mene zarezuje.
   Muka je to, sinovče, veruj. Rođena te pamet najvie muči. ta si i ko si, pita se. I čija je ćuprija, pita se. Ne moe da se razbistri. Nije, bre, ćuprija Nemačka. Da ti rui ćupriju, napriliku, u Nemačkoj. Ili da rui ćupriju da je Nemci u napredovanju ne pređu, ili da im uspori napredovanje. Ali, sinovče, Nemci su tu, doli su.
   A to je najgore, ne sme nita da kae. Moe da izgubi glavu, a da ispadne smean. Ni svojima, komijama i poznanicima, seljacima ne sme nita da kae. Dri vodu u ustima pred Pulovim sinom, a ovamo si bio neki ratnik i spasilac otadbine. Pa bogami, ruan si sam sebi; vuče se ćorav po planini sa enom, detetom i kravom i ne sme da kae ta misli. Preo si Albaniju, vratio se preko Kajmakčalana, okitili te odličjima, a moro si da ćuti da ne izgubi glavudu i ispadne smean.
 
 
 
Bokovi sinovi
 
   Zatretae puke, grunue bombe. Bogami potraja to. A noć ko testo. Ja izađem pred kuću, osmotrim, čujem i vidim da se puca u Sarića kraju. Kad izjutra, lupi moja kapija, eto ti Pavla. Ajde, Milutine - zove me - Boku Sariću poginuo sin.
   Koji? - pitam ga, znam da je jedan Bokov sin sa zvezdom, a drugi sa kokardom na kapi.
   Mlađi je Boku poginuo, onaj partizan - veli Pavle, pa mi sve kaza ta je i kako je. Mlađi sin doo kući sa nji trojicom. Ili Njegovom kosom iznad Janićijevića kuća. Pačad i' saletela. A oni drugi, dabome, nisu bili gluvi. Oni od Filipovića kuća oslukivali lave i tako pratili one koje pačad saleću. Kad se lave zaustavila kod Bokove kuće, znali su ko je. Krenu i opkole. I zovu na predaju. Kaem ti, čoveče - Srbin Srbina zove na predaju, oće brata za zarobljenika.
   A niko ne sme da se preda. Ne sme ni brat bratu; u njinom ratu nema zarobljenika; jok brate, ako se neki nesrećnik predo u nevolji, ili ranjen, najcrnju je smrt izabrao.
   To su i oni u Bokovoj kući znali. Prvi iskoči Bokov sin - baci bombu pa za njom, ali stigne ga metak u avliji. A ono troje za njim, pa i oni ko Bokov sin, nema tu ta, opkoljeni, a mesečina ko dan, sve i' pobili.
   Ajdemo, Pavle - ta ćemo, taki je u nas red, da se pri sarani nađemo jedni drugima. Kad mi tamo, a Bokov stariji sin doo, al ne sme da uđe u avliju. Stoji, vako, na kapiji i ne sme ni pred oca ni pred majku. Naoruan, kokarda mu na kapi - ovim očima sam gledo - stoji čovek, al ocu i majci ne prilazi, ne sme. A neto ga vuklo da dođe bratu na saranu. I dovuklo ga. Valjda ima neto. Radisav, sinovac Bokov, doo i kae da mu je sin pred kapijom. Boko kae: Nemam ja sina, moj sin je, veli, mrtav. I pokazuje na sina u sanduku, na mrtvog. Miran Boko, kaki miran, slomljen čovek, a pamet mu radi ko sat; kae da su njegovi sinovi njegovi samo kad su mrtvi, a ja se mislim: e, daleko smo dogurali, ba će nam vredeti neke pobede i slobode ako kojim slučajem do nje dođe.
   Radisav izađe da prenese poruku, da kae ivom Bokovom sinu da ide svojim putem, ovde nema ta da trai.
   Ja gledam Boka - on ti je, bre, opasan čovek bio, al sad se slego. Ubijen, kako i ne bi. Podizo sinove od oke mesa.
   Priđe Boko meni i sede vako pored mene. Zagleda se u me, pa kae: Ovo je, čiča Milutine - tako me zvao - i tvoja nesreća. Ja ga gledam, a on mene ne gleda, nego mu se oči u daljinu otiskuju. Stavi mi ruku na rame, pa opet ponavlja: Ovo je, čiča Milutine, i tvoja nesreća. Ovo, veli, ne moe da bude nesreća samo moja, nit moe da bude nesreća samo jednog čoveka; mlogo je, veli, ovo golema nesreća da bi bila samo jednog čoveka.
   Mlogo, mislim se, mlogo golema, mlogo golema za ceo narod; mali smo mi narod za voliku nesreću. Gledam ga nakog, pa bi da ga nekako uteim. E pa sad, tako je vreme dolo, veli, Srbi oće da pobede Srbe. Prola su ona vremena kad su se Srbi ostavljali politike dok je okupator u zemlji, kad su prvo branili otadbinu pa posle izvodili račune političke. Sad je drugo vreme, sad oće okupaciju da iskoriste da bi se među sobom obračunali politički, taka je sad računica, ne misli se na obraz nego na pobedu. A on, veselnik, čisto se osmenu, pa veli: to se vi stari ratnici ne okupite i ne dogovorite, pa ne stanete na put ovoj propasti; ko će, veli, ako vi nećete, vi ste ocevi i spasioci otadbine!
   Ja ga gledam, ne smem reći: koji ratnici i spasioci, ovi to su zavađeni ne znaju za oceve, ni za majke i sestre, oni se oko vlasti otimaju.
   Kad, posle nekoliko dana, tako oko podne, viče Radisav, sinovac Bokov: Ajde, veli, deda Milutine, obesio se čiko!
   Uh, bogati, zar usred bela dana! Ko se vea u ovo doba, mislim se. Al, opet, računam, on se nije obesio u pomračenju, mozak mu je radio ko sat; nije mu znači drugo preostalo.
   Skidam ga ja sa veala, a sve ko da čujem kako mi govori: ovo nije samo moja nesreća, ne moe ovo da bude samo jednoga čoveka, mlogo je golema za jednog čoveka. Bogami ti kaem, lepo ga čujem: to se vi stari ratnici ne okupite i ne stanete na put ovoj nesreći?
   E pa moramo se nekako okupiti, razmiljao sam, moramo da pokuamo, da učinimo to moemo, ako nita drugo, ono da saves umirimo. Samo, kako? Trebalo bi da nas neki od nai bivi stareina povede, neki rezervni oficir.
 
 
 
Molio sam, al ne pomae
 
   Nekako uleto, četres treće, Spasenija, ena Velimirova, banu mi u kuću. Zove me da idem s njom Sretenu, da molimo za njenog sina Veljka. Ti si, veli mi, Milutine, zajedno s Velimirom i Sretenovim ocem Lazarom ratovao, ti si čovek koji sme pred Sretena. Veljka joj Sreten zarobio, kae.
   Čekaj, eno, kako ga zarobio, pa i tvoj Veljko je neki četnik - ne ide mi u glavu da je Veljka zarobio Sreten, drugo je da su ga zarobili komunisti.
   Moja ivana stoji postrance i krsti se - čudi se ena kako to Srbin Srbinu, komija komiji rob, oni su, bre, zajedno u kolu ili i ovce čuvali, kako to sad jedan drugog zarobljavaju, zna se ko je vlasan da zarobljava. I tera mene ivana da idem Sretenu, ama iz ovi stopa. Ajde, Milutine, kae, ti si sa Sretenovim ocem delio i zlo i dobro. to ste ispisnici i to ste ratovali i Srbiju spasavali kad vai sinovi zarobljavaju jedan drugog! Natuče meni ivana novu ajkaču i prosto me gura da idem.
   Podne, bogati, sunce prigrijalo, a zajesenilo - i sam kako to moe biti kod nas u umadiji. Nita lepe na svetu. Ja pred kolu, a ono pod lipom astal. Pa čarsav ćenarski. Za stolom Sreten. Sam. Pred njim jabuke, al ne vidim da je koja načeta. A kad čovek ni jabuku u usta ne moe da turi, kako da razgovara sa takvim čovekom? I vredi li takoga moliti?
   Podalje, pored ograde, konj osedlan, lupa nogom i bije se repom. Vojska se odaljila. Niko Sretenu nije rad, nit je on kome. Ko da je ograđen nekom ogradom, nevidljivom.
   Ni meni nije prijatno da mu priđem, al ja se setim pokojnog Velimira, pa Lazara, Sretenovog oca - koliko puta smo bili zajedno u pozajmicama, na mobama. Setim se lepi dana, o slavama i preslavama i mislim se: zar smo mogli pomisliti da će nam nai sinovi i vake brige zadavati?
   I kaem ja to Sretenu. Sve mu to kaem, a on veli da to sve zna i sam i da mu ja nisam moro i govoriti. Sedi tako, trlja bradu, pogleda u me. Onda etka, etka i gleda nekud. I ćuti.
   Ja opet udri da mu to vie iskaem o nama, ratnicima iz proli ratova i o Lazaru, njegovom ocu, i o Velimiru, ocu zarobljenog Veljka. A Sreten mi se najednom okrenu i prostreli me pogledom: Ne moemo da opratamo nikome! Nema tu ta da se priča!
   Zar tako! - lupim ja dlanom o astal.
   Tako, čiča Milutine, ba tako! Mora ga stići kazna, da nas Srbe ne istrebe; nije vreme da se mi junačimo i Nemce da ubijamo. Računica je čista - ako nji ubijamo, nas će mlogo nestati. Mi smo maloljudan narod, čiča Milutine, veli, nas je prolog rata nestalo milion i dvesta iljada - sve on tako u brojevima - ako nas i ovog rata bude tako nestajalo, nećemo se odrati. A Veljko je predvodio onu zasedu kod male ćuprije, on je tad mogo da ubije Nemca, a Nemci posle da pobiju stotinu nai. E pa ja, čiča Milutine, ne smem i neću, kae, da oprostim ivot čoveku, koji vie voli jednog mrtvog Nemca nego sto ivi Srba.
   Dobro, gosn kapetane - ja njemu sve onako po zvanju njegovom, iako je on Lazarov sin, iako sam ja njega kad se iz aprilskog rata vratio branio od njegovog oca Lazara, od mog ispisnika i ratnog druga - Veljko nije ubio tog Nemca, il, ne daj boe, vie Nemaca. A on me preteče: Nije, jer sam ga ja omeo i razbio mu zasedu pre nego to su naili nemački kamioni, a ti bi vido, čiča Milutine, ta bi bilo s naom nejači i sa selom i sa ovim strejama naim - pokazuje vako na selo.
   Ja slegnu malo, al opet, vidim da će Velimirovu sinu da sleti glava, pa kaem: Gledaj, gosn kapetane, da se nasulite ako ikako moe, nije glava kapa da je podigne kad spadne.
   Čiča Milutine - okrete mi se on ko da ga vatra opeče - ako ti i moj otac, i drugi vai ispisnici meni kaete da ja krenem na Nemce, ja ću da krenem. Pa nek gori Srbija opet. Nek izgori. Nek Nemci ubijaju ene i decu. Nek sve postane Kragujevac i Kraljevo.
   Ni ja nisam za to da ginu deca - promucam, vidim, bre, kud on niani.
   E pa, ako nisi za to da ginu deca, onda nisi ni moro dolaziti da moli za Veljka. Sad se poslovi veliki svravaju, nije zeman za poslove komijske ne treba arčiti vreme. A ruke mu, ta da ti kaem, blede i crne, nema u njima pokreta, ko polomljene. Al dave, dave bogami. Reko bi nema u njima snage, ni znoja, ne mogu jabuku do usta, ko to ni usta ne mogu zalogaja, al eto, da zadave, da zakolju, to mogu. ernem ja levo i desno, teo bi da doznam de li je onaj Velimirov zatvoren, a on mi reče da idem kući i da opet navratim kad mi zatreba. A ja za njegovim rečima. ta ću.
   Moja ivana čeka na sokaku, kod Stankovića kapije. Pola mi u susret, čeka dobru vest da je nosi Spaseniji.
   Ne mogu te obradovati, niti će ti Spaseniju, kaem.
   Naopako, kaki ste vi to ljudi - prekrsti se moja ivana - zaboraviste ko ste i odakle ste, ko su vam bili očevi i dedovi, o majkama vaim nesretnim da i ne govorim: kako ćete, veli, na groblje o zadunicama, tamo su vam majke i babe.
   E pa, ivana, nisam ja tu nita kriv, sad ljudi vlas za se osiguravaju.
   A ona opet: Kako te nije sramota, Milutine, valjda prvo treba da se preivi pa se vlas sređuje - zastade malo pa me pogleda - i kaka će vam vlast biti ako se za nju tandarama i noevima jagmite. A ja gledam pa se čudim kako se moja ivana izmenila na ovoj jagmi i vetrometini, ona sad govori ko da je knjige čitala.
   eno boija, ne otima se ja oko vlasti; ko mene ta pita i ko mene sad uvaava, ovo je neko drugo vreme, ovo je sad golema politika - sve ja tako, a ona malo ko ustuknu.
   Idemo tako nas dvoje sokakom prema Spasenijinoj kući, a ivana oćutkuje, vidim prebira misli.
   Jaoj! - jeknu čovek tamo, kod kole.
   Ču li, Milutine? - ukoči se moja ivana.
   Čujem ja, kako da ne čujem kad se do po sela čuje.
   Ponovo riknu - ko će drugi nego Veljko. Krklja. Ko da se ubija posek.
   Milutine - gleda me ivana u oči - da l' si ti molio Sretena ko to treba i koliko treba?
   Kako da nisam molio, ivana, molio sam i molio, kamen bi omekao, al eto, oni su taki ljudi, slabo sad molbe pomau. Ne tedo reći: molili su tako i Veljka, al ni kod Veljka nisu molbe pomagale.
 
 
 
Ne sme se dumanin pominjati
 
   Čekaj, sinovče, doći će i stari ratnici na red, sad ovo da ti kaem.
   Na sarani sina Milana Periića moja ivana, dabome, stoji vako uza me, čekamo da dođe pop, da odri opelo pa da pratnja krene. A popa nema; ni popovima nije lako, strauju da opelom ne uvrede ubice, moglo bi im se to osvetiti - zar nije pomrčina pojela popa posle one sarane u Bučiju.
   A Milan, veselnik, eta po avliji, pogleda na sokak da l' će se pop pojaviti. Ne zna čovek kako će da sarani sina, bez popa ne moe, niko se bez popa ne saranjuje, samo ajduci, a njegov sin nije ajduk.
   Vidi li ti, Milutine, ni sarane nam nisu ko to su nam bile - ivana mi priaptava - u sretna vremena se kukalo kad neko umre. Prosta ena, al vidi to vidi: nikad se nije vie ubijalo, a nikad se manje kuknjava čula.
   I meni mučno. Ćuti se, sve se sleglo i gleda preda se ko da smo ukrali mrtvaca, ko da je ubilac među nama.
   Bilo bi dobro da vi muskarci, stariji ljudi zalelečete - priaptava meni ivana - muka je kletva ubojitija. Razborita moja ivana, zna da ni ubilcima nije svejedno da l' ubijaju narod koji kuka i proklinje il narod koji ćuti. Al opet, kako ću ja kad svi ćute, valjda prvo treba Milan da zakuka, otac je.
   to ne kuka, Milane - priđem mu - sinu ti je dvajesdve godine, kolu je učio a ti nadničio; svi smo se radovali i nadali da i mi svog čoveka za lekara steknemo, a sad, evo, mi za njim mrtvim ćutimo i ramenima sleemo.
   Milan me pogleda: Kako da kukam, Milutine, kae, kad ne smem dumanina da pomenem, a dumana je sada svud, na sve strane, kae, po potocima su, po vrzinama, a moda su i na ovoj pratnji. Stra ga, kae, ako dumanina pomene javno, da će mu ubiti i drugog sina; ne sme se, veli, dumanin grditi. Ovaj to je grdio - Milan pokae na kovčeg sa mrtvim sinom - vidi kako je proao.
   Ja se slego. ta da mu kaem: u pravu je, vidi čovek dokle smo dospeli.
 
 
 
Ne bacaj lebac
 
   Orem ja na Crnom Oglavku. Volovi mi posustali, ja zaustavim, sednem na gredelj pluga, zapalim cigaru.
   Zdravo, čiča Milutine! - tre me glas s leđa.
   Pomae bog! - odgovorim ja i okrenem se: trojica s pukama stoje u oranju, namrteni, vidim, ne prija im moj pozdrav, a ja, budala, naučio - čim vidim ljude s pukama kaem: pomoz bog! Ko u moje vreme. Zaboravljam da ima vojske koja boga ne priznaje.
   Ima li to za jelo? - pita Pulov sin, prepoznado ga.
   Odem do kola, uzmem torbu, izvadim zastrug, leb i slaninu i srče s rakijom. Gladnom vojniku sevap je dati leba i uz leba. Uzmite, ljudi, prezalogajite to se nalo i popijte.
   A, piće nikako, mi smo, čiča Milutine, vojska koja ne pije - kae Pulov sin.
   Čudi me da ima vojske koja ne pije - slegnem ramenima, a on će opet: Nama je potrebna zdrava pamet. I potenje.
   Ja opet slegnem ramenima i mislim se: ima ljudi koji su zdrave pameti i čista obraza i popiju po koju, a moe biti i obrnuto.
   Popij - kaem mu - i zdravu pamet sačuvaj. Ja sam sa pukovnikom Ivovićem pred Veternikom pio grčki konjak, pozvao me čovek, pismo ko ljudi i zdravu pamet sačuvasmo i pobedu izvojevasmo, nije nam konjak ni pomogao ni odmogao - sve ja tako, o grčkom konjaku, faliem se da sam pio sa pukovnikom i sve bi da saznam zato on ne pije, znam da je pio, a otac mu jo vie i dedu mu pamtim, pio, brate, vie od drugi, a on, nikako, ni kapi.
   Dobro, sinovče, da nisi bolestan? - uskopistio se i ja. Nikad nisam voleo bekrije, a jo manje trezvenjake, zavetne; sve bi da doznam da l' oni to sad rakiju maniu da bi se narodu dopali dok se kake vlasti ne domognu.
   Nisam bolestan, čiča Milutine - kae mi - nego ne pijem zato to nai neprijatelji piju.
   Pa dobro, mislim se, nisu vam oni zbog rakije neprijatelji, niste se vi podelili na bekrije i trezvenjake, nego na četnike i partizane.
   Onda, pitam ga, oćete li vi togod piti kad vlas uzmete, ili ćete ostati sveci do kraja. Sve me interesuje da oni ne trezvenjače samo dok se vlasti ne dokopaju.
   Nikad se mi nećemo izmeniti - čisto se ljuti na me to ja sumnjam u to.
   Dobro, sinovče. Ponukam torbu i to je u torbi.
   Vidi li ti, čiča Milutine, kako mi tučemo Nemce? - ne moe da ćuti ni kad jede.
   Vidim - kaem ja, iako, ruku na srce, ba neke mloge Nemce nisam mrtve vido - al vidim ja da Nemci ne tuku samo vas, nego i decu.
   On me gleda pa veli da su sve kosti u temelju neke velike budućnosti uzidane. Svi oni đaci u Kragujevcu to su streljani, sve su to temelji.
   Nasluo sam se ja o dečijim kostima i temeljima jo preko Albanije, a posle sam vido kaki su temelji od dečji kostiju, viđalo se to i u ovom ratu - raspričo se ja. Govorim to mislim.
   A, tako! - tre se Pulov sin i baci lebac. Ne zove me vie čiča, nego samo Milutine, naljutio se.
   Čekaj, ne bacaj lebac - podignem onaj komad leba i poljubim, pa mu pokaem na plut i oranje - ovo mora da se potuje. Pokaem mu onaj lebac: Ja ovo, sinovče, poteno zarađujem, za mene nema leba bez motike.
   A on me i ne slua. Samo sikće: ta bi ti, Milutine, da saveznici sami pobede Nemačku pa da posle sami seire i dele svet. E, za take ko to si ti, Milutine, ima! - pljesnu Pulov sin po kundaku.
   Čekaj, bre! - ja njemu, nije mi pravo to mi preti, i ko je on, Pulov sin, da preti Milutinu. Al kad je tako vreme dolo, suzdrim se ja; Nisam mislio da te vređam, niti da saveznicima dodeljujem uivanciju u pobedi, al eto, ima ljudi ko ja koji ne razumeju da se mlogo potpomaze ako se zapali optinska arhiva, pogotovu ako su u toj arhivi samo spiskovi seljački kuća i domaćina, godine rođenja i dani smrti.
   Sve arhive ima da se spale, kake da su! - odseče Pulov sin. Oće da pali, i kvit.
   Ja opet nisam rad da se pale spiskovi koji samo nama slue, a Nemci zbog spiskova koji njima ni zata nisu potrebni da pale nae kuće, ubijaju čeljad... sve čerez neke artije koja nikom osim nama samima nije potrebita.
   Pazi, Milutine, ta govori - seva on i pogleda u onu dvojicu pored njega, i oni se iskrljetili - nemoj misliti da mi ne umemo da ubijamo.
   To mi nije na um palo - kaem - znam ta umete i moete, ne morate me mlogo uveravati. Ja sam reko to ste me pitali. Niti sam vas zvao da dođete i da me na oranju gladna ostavite, niti sam vas prvi ta pito, a kad ste me pitali - ja vam reko. Ako si teo da ti odgovorim to si sam znao i eleo, nisi me moro pitati; ako si me pito da me čuje, otrpi da ti odgovorim. Kaku ti to slobodu obećava ako ubija za ono to ti se ne sviđa, ima li u toj slobodi kake slobode i za mene?
   Sve su to ozbiljne stvari, sinovče. I smene. Pa je l' tako? Ti odratuje svoje, odui se otadbini, a onda dođe Pulov sin pa i on oće da ti soli pamet.
 
 
 
Tebe, Milutine, vie niko ni za ta ne zarezuje
 
   Sačekajder malo, posle ćemo o starim ratnicima. Prvo moram o Bori Juriu. Da ti kaem, on je od Garaića, a Juri - to ime nadeli su mu njegovi ratni drugovi. Valjda zato to je juriao. Poznavao sam ja opake ljude iz proli ratova, juriaju ko ćoravi pa im posle dadu nadimak - juri. I ovog Boru ja sam dobro poznavao. I oca sam mu, Jablana, poznavao. I dedu, Borivoja. Oni su bili dobri ljudi. I deda mu i otac bili su crkvenjaci. Posluivali za vreme slube u crkvi i otpevali popu, nosili mu petrailj i kadionicu dok bi svetio vodicu po selu i kad bi io na sarane i daće, a Boru su kolovali za popa, učio bogosloviju u Sremskim Karlovcima, dobar je đak bio, mlogo se radovali njegovi, zna i sam ta znači za jednu sirotinjsku kuću da odkoluje popa. Ali, Bora nji prevario, nije teo da se zapopi, a sve ga je čekalo: i crkva, i crkveni stan, i votnjak, i vinograd, i dva ektara ziratne zemlje, i dva ektara livade. A parohija, ta da ti kaem, dva sela, oba bogata i sve njegovi ljudi. Al ta to vredi, ne tede Bora da se zapopi, nego se odade komunizmu, pa sve sa onim opančarima i abadijama, glavnim komunistima. Pa tako i četresprve, ode Bora za opančarima i drugima, a otac mu precrče.
   E taj Bora, sinovče, dođe sa svojima da se odmore i narane - mislim da je to bilo nekako oko Nikoljdana četrestreće.
   Sakrio ja nji na tavanu moje tale. U seno. Među njima jedan ranjen. Ne znam čiji je, ne poznajem dete, al poznajem da ga je rana zapekla, da je u vrućici i poznajem da je nae gore list, da muki podnosi gadne rane, ni zubima da krgutne. Vele da je iz Hrvatske, od ove dece izbeglica. Sve mu ustae pobile. Pominje sestru. Da ti srce prsne. Treba za njega mleka i nekog čaja, a mogla bi ivana i melem da mu stavi. I nije za ranjenog mladića da spava na tavanu, treba ga preneti u postelju da mu ivana menja obloge - greota je, mlad je nesretnik, malo je stariji od mog Radoja. A Bora Juri me zadrava da ga sluam, raspričao se o porezima.
   Čekaj, bre, Boro, nisu porezi najveća nesreća sveta i nije sad vakat za reavanje poreza. Take stvari se, Boro, reavaju u skuptinama, a ne na tavanima - kaem.
   On ni da čuje: Kake skuptine, kae, skuptine su imale dosta prilike da ukinu poreze, pa to i' nisu ukinule! Ne moemo se, veli, u skuptine uzdati, ta se pitanja reavaju na juri, a ne u trapavim skuptinskim razgovorima.
   Da ostavimo to, Boro, za koju drugu priliku, a ja ovo dete da snesem sa tale i odnesem u postelju, tamo je toplije i udobnije, ivana će da mu opere ranu komovom rakijom i da previje melem, ko svom detetu. I mleka mlakunog da se napije, nije tavan talski ranjeniku postelju da zameni, ako moe skuptinu.
   Snesem ranjenika i poloim u svoju postelju. ivana upali lojanicu i da se na posao. Ja podloim vatru, uzmlačim vodu, uzmlačim komovicu. Pa čisti onu ranu. Pa namai melemom i previ, ivana donese mleka i meda, pa milina.
   Onaj dečak se zagreja i u obrazima zarumene. I zaspa.
   ivana i ja tako sedimo kraj njega, a on dete, dua te boli. Kad zadudnja na vrata. Pa i u prozor. Vidim cevi na prozoru i nije mi teko da prepoznam kad kundak u vrata udara.
   Uzmem sikiru, stanem do ulazni vrata i, sanćim, pitam ko je.
   Otvaraj, otvaraj! - brunda glas spolja. I preti mi neko.
   Pazi, ivana - doapnem eni - ako uđu, reci da je ovaj u krevetu na sin, Radoje, reci da se Radoje razboleo.
   A ta da kaem ako mi i Radoja vide? - ublede ivana. E, tu sad ne moe biti pametan. ta ću i kud ću, ne znam. A lupa na vratima ne prestaje, oće da odvale vrata.
   Skinem prangu i stanem na vrata. I prepoznam Vučića Bajovića.
   Koga ima u kući, Milutine? - podvikuje mi, oće da me uplai. A ako me uplai, odo i ja, i moji, i kuća. Vučiću Bajoviću nita nije da te ubije i kuću da ti zapali. Oće Vučić i gore da ti učini. Bio je pekar na zanatu kod Milojice. Nikad mu vatre i noa nije dosta.
   Zato sija lampa u tvojoj kući, Milutine? - oće Vučić Bajović da prođe pored mene preko mog praga.
   Čekaj, bre, Vučiću, ne ulazi se tako u moju kuću; jesmo li Srbi i ljudi, treba li meni u ovoj kući iveti, a kako ću ako mi u kuću svako upada kad mu se prasne ćef! De sam ja neko i neto ako na svom pragu nisam?
   Milutine, ne čitaj! - gurnu me Vučić, oće da prođe.
   A moja ti ivana izađe na prag pa iz sveg glasa: O, Sretene Čarapiću - savila dlanove u levak, a glas joj odjekuje - o, Sretene, kapetane! Viče to je grlo donosi.
   A Vučić se pomeo: to se dernja, ivana, ta oćes? Zato doziva kapetana?
   Oću da pitam kapetana Sretena Čarapića, sina Lazarevog, zato su ova moja budala - pokaza na me - i njegov otac Lazar ratovali od devesto dvaneste do osamneste ako ni na svom pragu nismo zasluili da nas potuju ko ljude! Oću, kae, da pitam Sretena Čarapića da li ga je zato otac kolovao za oficira da njegova vojska sad upada u kuće ratnim drugovima i komijama njegovog oca. Oću da ga pitam zato će mi kuća ako u njoj lampu ne smem da upalim od njegove vojske ni kad mi je sin bolestan.
   Ja je gledam - čega se dosetila, bogati. I vidim, Vučić splasnuo. Nije znao da je dete bolesno, kae. Sve se pravda. I ode. A ivana meni za oči: Odrtavio si, veli, u ratovima, a ne zna kako se sa vojskom razgovara.
   Stani, ivana - ja njoj - znam ja kako se s vojskom razgovara, al ovi nisu vojska, vidi ti koji su ovi.
   A ona ni pet ni est: Tebe, Milutine, vie niko ni za ta ne zarezuje.
   Ja stanem vako pa se razmislim - stvarno, tako i jeste, niko mene ni za ta ne zarezuje.
 
 
 
Jutrom, za rose
 
   E, i ovo moram kazivati.
   Napasam ja stoku. Isterao sam je zorom, da se napase dok ne odjutri i ne pripeče zvezda: po vrućini stoka ne moe da pase, moe samo da laduje.
   Milina jedna. Sveina iz trave, iz lića. A tice pevaju, ko da nije rat i okupacija.
   Kad, od Krstovića trla idu dvojica i jedna devojka u sredini, ona dvojica pridravaju devojku, vidim ranjena je. Devojka - pa ranjena, i to ti je novos u ovom ratovanju sadanjem.
   Zastae preda mnom, a ja gledam, pa mi ao devojke, tako reći jo je dete, malo je starija od mog Radoja.
   Kud ćete je, pobogu? - oću ja da priđem devojci, vičan sam oko ranjenika. A jedan samo domane rukom: Nema vremena, kae, jure nas, čiča, četnici kosmajski, od juče, sada su za nama. Pomozi ako ikako moe.
   Beite prema onim vinogradima - pokaem prema Suvom Oglavku - ja ću da laem za vas. A ta da kaem drugo, dolo vreme da se samo laom moe pomoći čoveku.
   Sednem na sklad i čekam. Otkud Kosmajci da pređu ovamo? I ko li su ova deca, i ova ranjena devojka? Seljačka nisu, to se moe lasno prepoznati, a ne jure nji da i' prestignu, nego da i' pobiju, tu sad čovek ne sme da zataji. I reč si dao, Milutine, govorim sebi.
   Stoka se poplaina i potkočila, stoji i gleda. Otud, iza vrzine, izbi stroj. I pravo na mene. A ja, ta ću, sedim i gledam. Nikog od nji ne poznajem, nisu od ovi nai to idu sa kapetanom Sretenom Čarapićem.
   Da li si, čiča, video "crvene"? - prijahuje jedan na konju, valjda je oficir.
   Slabo ja vidim, sinovče - kaem oficiru i pokaem na ovo moje jedno oko - izgubio sam oko u velikom ratu, pa sad za ove vae poslove nisam pogodan. Ne mogu mu reći da oko nisam u velikom ratu izgubio da bi se u ovom ratu bruko i potkazivo, jer od potkazivanja neljudskijeg posla nema, barem je tako nekad bilo.
   Jesi li video crvene? - ponovo me pita oficir sa konja.
   A ja: Vido sam. Dva mladića i jednu devojku.
   Ranjenu? - pita oficir i, valjda, dade znak da me podignu.
   Vido, kaem, pomau joj da ide, valjda je ranjena.
   I kud odoe?- pita oficir. Ja pokaem ba na Suvi Oglavak, sam mi bog tako reče da kaem istinu, a onaj na konju okrete prema Radanovom polju. Lae čiča, kae.
   Odoe ko kinji pljusak, sve suprotno od Suvog Oglavka. Boe, mislim se, kako sad mora da se lae, toliko smo se na la navikli, da vie niko u istinu ne veruje.
   Boe, mislim se, ko se vakim vremenima nado, ko je mogo pomisliti da će vako togod zadesiti čoveka koji stoku napasa jutrom, za rose, ovde u naoj mirnoj i pitomoj Koutici?!
   Čudim se, sinovče, dabome! I nikad neću moći da se načudim.
   Čuo sam, bre, za tu revoluciju, al ne mogu da se načudim ta će ona u Koutici.
 
 
 
Skuptinsko pitanje
 
   Sećam se ko da je sad bilo - sanjam ja pokojnog naeg kralja Aleksandra, ba onako kako sam ga i vido esneste u januaru: stoji na obali ostrva Vida, pred njim gomila naih leeva, vezuju i' za kamenje da veselnici ne plivaju po vodi, a on, Lesandra, gleda, naslonio se na sablju i vas crn, gleda prema onom ostrvu to ga zbog nai mrtvaca nazvae Ostrvo smrti. Ja priđem, pa stanem, vako, i skinem ajkacu, al ne mogu progovoriti od vaiju, puna mi usta vaiju, ko to je stvarno i bilo, te ja čupaj one vake iz usta, vadi, pljuj, a kralj Aleksandar mi priđe i pita: Vojniče, da l' će meni srpski narod moći da oprosti stradanja volika?
   Ne moe ti oprostiti nikad niko, ti si, kralju, načisto satro ovaj narod i on ti vie nikad neće biti to je bio, ne moe i da oće, nema ko, nema ljudi, izginuo narod. Pogledaj, tvoje veličanstvo, ove ljude - pokaem mu na one nae leeve, puna i' obala - oba ti oka, tvoje veličanstvo, zato vaki narod satre; vie vaki Srba neće biti,a mogo si se njima dičiti irom sveta.
   Zbog ujedinjenja sam rtvovao svoj narod - veli mi on. Ja tedo da ga upitam je li vido ta je od toga bilo, jel' vido srpske izbeglice iz Hrvatske i Bosne, sa Kosova i Vojvodine, al se trgo, otkud to kralj moe znati kad su njega ubili pre rata.
  Tog dana sedim pod tremom, kad lupi kapija - eto Pavla, sav u gajtanu i odličja na njim.
   Ajde, Milutine, oblači se, pozvao nas major Mia Radović da idemo s njim, treba da mirimo zakrvljenu braću.
   Mia Radović je, sinovče, bivi rezervni major srpske vojske, dobar i čestit čovek, a ratnik da ga nije bilo većeg i boljeg u naem kraju, čovek domaćin, puna mu kuća, četiri sina, snaje i unučad; najbolji čelar i kalemar u naem kraju, od njegovi kalema je umadija procvetala i rodila uveliko.
   Ne mogu ti reći da sam ba bio rad tom poslu s majorom Misom, al ne mogu da mu se ne odazovem. Obučem se, okačim ona odlikovanja, naarenim se pa ajd s Pavlom, pred nau kolu. tu nas sačeka major Mia i jo nai solunaca. Tu nam major reče zato nas je pozvao, zafaljuje nam to smo ga posluali i doli i opet se dotače namere. Ljudi, mi smo u godinama, veli, imamo i unučad, a rat ovaj ovaki vidite i sami ta nam donosi. Rat je, veli, među nas uneo samo razdor koji nas unitava vie nego okupator. Ako vako potraje, nama neće biti potrebni dumani, tuđin, dovoljni ćemo biti sami sebi. Mi smo u svoje vreme učinili za spas Srbije vie nego to smo mogli i smeli, neka nam to poslui kao pravo da sad učinimo ta moemo da se neduna zemlja i narod izbave od zla kako se među nama dosad nikad nije javljalo.
   Ja se razmiljam, sinovče, da l' da kaem koju, al opet računam - ovo to je major Mia naumio ne moe biti nita runo, nit bi se čovek na vakom poslu mogao obrukati, ako ćemo ruku na srce, od ovog posla mi sad nemamo vanijeg. A opet, i taj kome treba prvo da idemo, major Kalaić, čovek je kojega poznajemo i koji poznaje nas. Bio je ovde pre rata geometar, a sad, sad kako je posto major, ko mu je mogo dati toliki čin, to ne znam, znam samo to čujem, da komanduje nekom kraljevom gardom i da je sa Ravne Gore doo u na kraj.
   Major Kalaić nas dočeka, čisto se i obradova, a blag je i umiljat, pa kako je od nas vii i kad sedi, on nas kropi lepim rečima i jo umilnijim pogledom. Dobro je - kae major Kalaić - to je rezervni major Radović okupio i njemu doveo solunce, to se dosetio da za tako vana posla okupi one to su najvie stradali za spas otadbine. Za njega je ovde, kae, najvanije ono to mi nemamo, zbog čega smo u prolom ratu izgubili ko oko, pokae na me, ko ruku, ko nogu. Mi smo ga, veli, ganuli. I lepo je od nas to smo se tako okitili odlikovanjima - zagleda on nas. Zagleda odličja. I nuka nas jelom i pićem. Naređuje meandiji da nas slui - ovake goste, on, major Kalaić, kae, nije imo, a ne veruje ni da i' je ovako sjaćene i kafedija skoro vido.
   Da l' se zajebava? - gledam majora Kalaića.
   Gospodine majore, mi smo čistim srcem i u najboljoj nameri vama ovde doli, ne da ručamo, nego da po savesti svojoj ispunimo dug prema narodu, kako smo ga svaki od nas u tri rata ispunjavali - učustrio se, bogme, na major Mia Radović, govori, samo veze, brkovi mu samo odskaču, ko da je na raportu. Evo, svaki od ovi stari ratnika - rukom pokazuje major Mia u nas - reći će ta titi narod i milu nam otadbinu. Nji je - opet major Mia pokazuje u nas - na pokojni kralj Petar, prvi oslobodilac vodio preko Albanije a oni njega nosili. Zastade, poćuta, pa nastavi. Jes, on nji vodio a oni njega nosili, i tako do velike slave stigli i zato se njima mora verovati - pokazuje na nas - pred otadbinom nikad nisu lagali i greili.
   Major Kalaić čisto tronut, klima glavom, odobrava, tape po ramenu majora Miu i nuka nas da se privatimo jela i pića, mi smo njegovi gosti i milo će mu biti ako mi togod sa sovre koju je za nas priredio pojedemo, ko to bi i on da je za sovrom bilo kojeg od nas. A mi moemo da pričamo, zato smo se, kae, i sastali. Kuća se on sa nama, nazdravlja i dobrodolicu eli. Samo vi govorite, ljudi, olakajte dui, sve to vam je na srcu stovarite ovde. On, major Kalaić, zna, kae, kako je srce stari ratnika i ta je briga za otadbinu.
   Major Mia pogladi brkove, pa će stroe: Ako ovako nastavimo, vojvodo, nisu nam potrebni ni Nemci, ni Bugari, ni Mađari, ni ustae, dovoljni smo sami sebi, istrebićemo se i bez nji.
   A mi u glas - odobrili se - povlađujemo majoru Mii.
   Major Kalaić sedi i slua. I smejulji se. Ba ste se lepo, kae, iskupili. I na dobrom ste se poslu nali. Dobro ste se i dosetili. Dui ćete sevap učiniti - gleda nas, pa ustade, proeta oko nas i opet sede. Dobro, kae, kad ste vi doli da mene mirite sa komunistima, jeste li se to vi pomirili sa njima? Prvo, kae, treba vi da se sa njima pomirite, pa onda mene da mirite.
   Mene neto teknu.
   Major Mia se ne da, ima on sva moguća odlikovanja i dve Karađorđeve zvezde sa mačevima. Tako je - kae na Mia majoru Kalaiću - tačno, svi Srbi treba da se izmire i sajedine, svi, de su da su, pa kad poslove vojničke obave i spasu otadbinu, onda neka vode politiku i neka se svađaju. Na izborima. I po skuptinama. Kakav je red i kakav je adet kod pravi i ugledni naroda u Evropi.
   A ta ti, čiča Milutine, misli - zagleda se major Kalaić u me - da l' ti misli ko i gospodin major Radović?
   Ja se sputa. ta da kaem? Vidim da mu se ne sviđa ono to govori major Radović i znam kako prolaze oni koji govore kako se njemu ne sviđa, al kako ja sad da izdam naeg Miu, starog srpskog rezervnog majora. I kad bude kraj - kraju, doli smo da mirimo zakrvljenu braću, ne smemo dozvoliti da nas zaplae ko decu.
   I ja tako mislim, gosn majore - odbrusim ja i zagledam mu se u oči pravo, a on se tre. I slee. Ja sam, kae, mislio drukčije - lepo nas gleda, smirio se.
   Ja sam , kae, mislio da mi prvo treba da se obračunamo sa komunistima, pa sa Nemcima. Sa Nemcima, kae, ima ko da se obračuna i bez nas, a sa naim komunistima ako se mi ne obračunamo, neće se niko obračunavati. I jo neto, Nemci mora da odu odavde kad - tad taman da od nas niko na nji puku ne opali, a komunisti ako uzmu vlas - nikad ni doveka, due će nam biti pod njima nego pod Turcima. Je li tako? ta mislite? - okrete se on majoru Mii.
   To je skuptinsko pitanje - kae mu Mia, odma, u brk.
   Skuptinsko pitanje, velite, e kad bi moglo biti skuptinsko - on manu glavom, a smeje se, pa ti ga je teko razumeti. Gleda nas, gleda, a mi ćutimo, čekamo, a on tek počne: Dragi prijatelji, mlogo ste osetljivi. Zasuzili nad komunistima. Sviđa vam se to se junače, pripucavaju na Nemce. Liče vam na srpske komite, moda vam liče i na vas. Je l' tako! Volite vi da se puca na Nemce. Nikad vam nije dosta dumbusa; ajdučka krv, veli, voli ustanke, ne moe bez ustanka. A ovamo, na čelu tog ustanka stoje oni koji su na vas pucali četrnaeste, dabome, oni, ta se čudite. I vi se ne pitate to taj ustanak nije poveden u Zagorju, pa da Nemci u Varadinu streljaju petnaest iljada đaka i mladića, ko u Kragujevcu i Kraljevu, dragi roditelji otadbine! to to vrzino kolo nije tamo zaigralo, nego drugovi iz Zagorja doli ovde, u umadiju da se ivotima vae dece i unučadi poigravaju. A ocevi, oca vam očinjeg! Nita vas nije opametilo, ni ona Albanija, ni ostrva smrti, ni plave grobnice, nego ste sad doli da mi cmizdrite nad sudbinom crvene tevabije. Oćete li se kadgod opametiti - pita nas - je li, nesretni roditelji jo nesretnije otadbine. Znate li vi da i Nemac na nau ludost računa, zato nam je i odmerio "sto za jednoga", samo nama i nikom vie, ni Slovencima, ni Makedoncima, o Hrvatima da i ne govorim, samo Srba sto za jednog belotrpog vabu.
   Ustade, pa mi se od nekog stra il od oni njegovi reči učini da je jo vii nego to je bio. Ide sa čaom u ruci pa se sa svakim kuca, a mi ko da nas kucka u glavu. Veruj, sinovče, nije prijatno ni pogledati ga, oči mu se zaarile, a sav zarasto u bradurinu.
   etka, etka on, pa opet umirenim glasom, potijo: Pa to mi da budemo budale i da se prodajemo sto za jednog, koja je to računica?! Vi umadinci treba od Varadinaca da učite kako se sa neprijateljima treba razgovarati; naseli ste, veli, navukli vas komunisti na tanak led. Njima poverovali, a meni ne verujete, čudi vas to ja vae pesme ne pevam i ne đipam u vaem kolu, čudi vas, jer ja nosim vaa znamenja na kapi.
   Skide ti on, sinovče, onu ajkaču pa zagleda kokardu, one orlove, neto čapka prstima, ne moe znati ta snuje, pa će opet: Trebalo bi sad, veli, u kuknjavu da udarimo, pred nama da su kaluđeri, jok bojovnici, kaluđeri sa prevrnutim odedama, sa svećama naopako upaljenim. Ovo je vreme za kletve i molitve, nije za plitku pamet i jeftino junačenje. Ali vi, dragi roditelji, ne sluate Varvarince i Miarce, nego vam Varadinci prosipaju vau kavurmu, ovde u umadiji, a tamo u Varadinu ne đuskaju u kolu i ne pevaju pesme koje se glavama plaćaju, dragi moji, bistri roditelji - ba tako reče "bistri" roditelji, a ja vidim kud smo mi sa svojim sedim tintarama zabasali.
   Spusti major Kalaić čau pa se etka okolo nas i sve nas miluje rukom po glavama, sve jednog po jednog, a onda opet nali čau, ali samo sebi, i na duak je ispi, dok dlanom o dlan, pa sede i zagrli majora Miu.
   Eto, veli, tako sam ja mislio, dragi roditelji otadbine, ali kad vi mislite drukčije, i ja ću drukčije, vae su elje za me naređenje, istorija komanduje, moraću vas poslusati.
   Sinovče, ja vidim koliko je sati. Vide i ostali. Ćutimo ko zaliveni. Sinovče, svaka mu druga "roditelji otadbine". Ne govori se tako kad se na dobro misli.
   A to vi mislite, bi l' se komunisti pomirili sa nama? - pita on i sve nas redom zagleda. Mi se spetljali, pogledamo u majora Miu, a on ko da je prozvan, veli: Na tome će tek da se radi, ovo je na početak.
   Ustade Kalaić, pritee kaieve na sebi: Koga ću, veli, posluati, ako ne vas, oceve otadbine neću. Cupnu on, pozdravi nas vojnički, mi đipismo, otpozdravismo, vojnički, jakako, ispratismo ga do fijakera i ostadosmo tako pozdravljajući ga i gledajući kako fijaker odlazi prema vaaritu. Kad li se najednom on sa zadnjeg sedita okrete i iz onog gevera osu na nas paljbu rafalom. Zvidi i prti olovo, ne moemo očima da verujemo. Ne umemo ni da se sklonimo.
   Lako je vama bilo sa vabama, Nemcima i Bugarima! - dere se na sav glas. Konji se poplaili, ustukuju, ne smeju napred, dovezoe ga opet ovamo pred nas, sami konji, od stra nekog konjskog.
   Vai neprijatelji su dolazili i odlazili, a moji neprijatelji oće da ostanu ovde, zauvek - stoji u fijakeru, mogla bi ga sva čarsija čuti. Idite vi pa se sa komunistima preganjajte po skuptinama, a ja ću sa njima da razgovaram vrelim olovom!
   Nigde nikog u čarsiji, ni pseto da pređe preko ulice, samo mi, gomila isluenih ratnika, ubledeli, sluamo i gledamo pomanitalog četnickog majora kako se dere i sve vie zastrauje konje. Neće on da čeka francuske gumene kuglice iz nai dokoni priča sa Krfa.
   Zna on, kae, nema te skuptine u kojoj će bilo ko osim komunista moći da govori, a teko da će i oni ta smeti da kau u svojim skuptinama. Vama bi, matorim budalama, trebalo dodeliti da s komunistima u skuptinama razgovarate - evo to bi vam oni to dozvolili! - odmeri nam do lakta, uze dizgine od onog vojnika, pa tre. Konji poletee. Seva potkovica po turskoj kaldrmi. Oće točkovi sa fijakera da pospadaju.
   A mi - ko popiani.
   Stojimo na onoj kaldrmi, nakinđureni, u stajaćim odelima i sa odlikovanjima na prsima i niko ni u koga ne gleda.
   Ja! - uzdanu na major Mia Radović i pođe uz čarsiju.
   Jes vala! - uzdanem i ja.
 
 
 
Uzmi očev gunj
 
   Ne sećam se ba tačno kojeg je dana stigo poziv za mojeg Radoja da se javi u komandu.
   Dabome, Nemci su bili odstupili, četnici pobegli. I Rusi su bili i proli. 1944, ujesen.
   Ja na drvljaniku cepam drva, kad moja ivana dođe i dade mi jednu artiju, poziv za mog Radoja da ide u vojsku.
   Je l', Milutine, kako naeg Radoja mogu da mobiliu kad on nije sluio vojsku? - pita me, sva ubledela, uplaila se.
   Valjda je to neko odredio - oću ja da odgovorim, iako ne znam ni sam. Da je sreće, ona mene tako neto ne bi ni pitala, ali eto, pita, majka je pa pita. Oće da zna kako mogu da joj mobiliu sina koji jo nije sluio vojsku.
   Smiri se, ivana, velim, nije samo na sin pozvan u vojsku, vidi da kupe i mlađe od naeg Radoja. Iz cele umadije.
   Boe, Milutine - sevnu ivana na me - kako to govori. Da se ja smirim zato to se i druga deca u vojsku mobiliu. Jesi li ti krten, čoveče, zar je lake ako je nesreća veća? Ja bi se, kae, smirila kda bi oni vojnike u vojsku pozivali - vidi ti da oni u vojsku ne pozivaju ove ljude od triespet - et i četrdespet - est godina, nego one to nisu vojsku sluili.
   E pa, tako je vreme dolo - ta drugo da joj kaem, ne znam ni ja zato oni u vojsku oće decu a neće vojnike. Valjda je to neka njina računica.
   Odem u vajat, uzmem belu torbu, pa se vratim i bacim je pred ivanu.
   Spremi ti ovu torbu za me, kaem joj. A ona me vako gleda, čisto se zbunila, pa pita to li će meni bela torba. Bela torba se, kae, nosi u rat, po naim običajima.
   Spremi, ivana, torbu i u torbu sve to treba, zna i sama, nije ti prvina. Oću da zamenim naeg Radoja.
   Alal ti vera, Milutine! - obradova se moja ivana. Sve posluje i torbu puni vie nego to treba. Ba dobro, kae, to si iv, Milutine, ko bi mi sad zamenio dete.
   Obučem se ja. Sve na meni umadijsko. Novi opanci, nov gunj. I ordenje prikačim, Karađorđevu zvezdu. Računam, idem u vojsku koja nema Karađorđeve zvezde, lasnije će me primiti, a pravo da ti kaem, čuo sam da će oni da popunjavaju neke ličke i bosanske jedinice pa da se ne brukam pred Ličanima i Bosancima, nek se vidi kakav sam ratnik bio.
   Odem naoj optini - tako je u pozivu naređeno - a tamo odjekuje pesma. Ko uvek kad se u vojsku i u rat odlazi. Mobilisani mladići zagledaju puke, deca ko deca, čisto im milo to opasne sprave dre u rukama. A ja, opet, ne volim da vidim decu pod orujem. Ja bi u rat slao starce. Mladići su od nas samo bri, a mi starci smo sigurniji. A za neku brzinu i nije nuda, Nemci neće ba tako brzo beati; kad Nemci ostupaju i mi starci smo dobri, a kad nastupaju, mi smo jo bolji. A to se zdravlja tiče, mi starci smo mlogo sigurniji od mladića, manje se razbolevamo.
   Za stolom, vako nasred dvorita - komisija. Oficiri, mladići. Artija i spiskovi pred njima.
   Pristupim ja i pozdravim vojnički. I kaem sve ta je i kako je - da sam doao da zamenim sina koji vojsku sluio nije i ne zna ta je rat.
   Oni oficiri ko da ne veruju očima, pogledaju se i osmeuju.
   Batali, stari - kae mi oficir - matori si, uz to i ćorav. I sve me, tako, gleda u ovo oko koje nemam.
   A ja njemu: Nisam ja u dokolici ni omatorio ni oćoravio, nego ti mene pusti da ja idem umesto sina.
   Ne dam se ni ja, ta da ti kaem, oću, bre, da obavim poso radi kojeg sam doo. Pomislim na ivanu, kako će njoj biti da joj ode Radoje, a da ostanem ja, koji sam vičan ratu i po godinama saspeo za umiranje.
   A ona komisija ni da čuje. Nema te u spisku - veli mi oficir - niti te moe biti. Gleda me momak vakog matorog i ćoravog i jo se čudi to li mi je, to li sam navro da negde zajazim jendek. A ja njemu ne mogu da objasnim da na te poslove u kojima se bez pogibije ne moe i treba slati staro, kljasto, bogalje i ćorave, vake ko to sam, pobogu, ja. Pa je l' tako? Mi smo svoje odsluili, pa ako će i naiveli se, za nas i nije neka teta ako odapnemo. teta je za one pred kojima je ivot.
   Čekaj, mladiću - ne mogu ja njemu reći drue, kako da mu budem drug kad on moe sin da mi bude - zna li ti da sam ja sa pukovnikom Ivovićem ratovo? Zna li ti da sam ja ovo na Veterniku steko? - pokaem na odlikovanja. Za ovo je mene Stepa predloio, nije on ovo delio za pričanje i pevanje, niti za plandovanje po poljima i umama, nama je svakog dana bio rat, nije s mene pa na utap.
   Oni se oficiri, ta li su, zagledae. A ja navalio da me prime. Od mene, kaem, nije bilo boljeg u puku, a kakav je puk bio, boljeg poeleti nije mogo ni Stepa, pa nemoj ni ti - navrćem vodu na moju vodenicu, znam zato sam tu i koji poso treba da obavim. A onaj oficir ni da čuje. Ko će druge da zameni, kae, ko će mene, eto, veli, ja nemam ni oca ni strica, ni braće od stričeva, ni sestara nemam, sve su mi ustae poklale i u jamu pobacale, a ja, veli mi, idem da ratujem.
   Ja ću, evo, ja ću da zamenim i tebe. A staraca ima jo, zovite i, nemojte tedeti starce, tedite mlade, na mlađima svet ostaje; bolje mi starci da ginemo nego vi koji treba da se enite.
   Onom oficiru bi milo. Stade vako da me tape po ramenima. Fala ti, čiča, veli, al to to ti oće, ne moe. Sve on to meni tako, ko da ja to i bez njega nisam znao, al, eto, moro sam da probam, roditelj sam, lake će mi biti na dui, a kad se ne moe i kad mora kako mora, ta mogu.
   O sude nebeski, zar se ba opet mora; to se Srbi ne opamete pa da jednom pričekaju da drugi rat otaljaju, to li uvek ure u pogibiju - idemo sokakom i razmiljam, al ta mogu, teim sebe da nije ovo samo moja sudbina. I teim se da rat neće jo zadugo. I da Radoje sa vojskom neće dalje od Beograda, valjda će se tu zadrati, neće valjda preko vode u ravnicu - bojim se ravnice, znam kaka je, okusili smo mi nju četrneste, za nekoliko dana propitali smo majčino mleko. Ni sad ne bi moglo biti bolje.
   Kod Stubline, čeka me, Pavle.
   Ajdemote, pozovem ga pa mu uzgred sve ispričam - de sam bio, ta sam teo i kako se zavrilo.
   Pavle ide za mnom pa se snudio, obesio nos ko i ja. Zna čovek kako mi je, sina u rat aljem. Izmičem ja, a Pavle zastaje.
   Dobro, Milutine, zar nijedan rat ne moe da se zavri dok Srbi ne izginu?
   Taka nam je sudbina - ta drugo da mu odgovorim. A on tabana za mnom, pa opet zastade. Je l', Milutine, da l' moda mi imamo nekog svog čoveka koji će malo pričuvati srpsku mlade? Ja sam, kae, čuo da je i ovog rata najvie srpske krvi proliveno.
   Pa ko će nego Srbi, drugi su drukčiji, nisu na to navikli - ta drugo da mu kaem. Pourujem ga, treba sa sinom da se pozdravim; al pravo da ti kaem, to to me pita i mene interesuje - kako to mi nikad nemamo nekog svog, koji će da sačuva togod srpski ivota, da se naa krv ne proliva vazda vie nego u drugi naroda.
   ta je, sinovče, ne sviđa ti se ovo to ja govorim. A to si ti mislio? Kako si ti to zamiljao srpskog seljaka, ba bi voleo da znam.
   Očiju ti, zar si mislio da mi lako aljemo svoju decu na klanicu!
   Kae, ne veruje da mi toliko razmiljamo o frontovima. Nego, je l' da idemo ćutke i ne brinemo brige, ko da tuđe glave na ramenima nosimo. E, sinovče, toliko ti poznaje svoj narod.
   Al dobro, to su tvoje stvari.
   Dođe ja kući, pa zovnem Radoja.
   Uzmi ovo, sine - skinem torbu i predam je Radoju, a srce oće da iskoći, pa sve ovo jedno oko okrećem ustranu, oće oko da mi zasuzi. A Radoje primetio pa bi da me tei, on mene...
   Ne junači se, mali, nego uzmi i ovo - skinem gunj i pruim mu, a on neće, dobiće, kae, odelo, englesko.
   Ama koje odelo englesko, nema za nas sreće u odelu tuđem, oblačio sam ja to, mlogo je to skupo, nema kod Engleza nita dabe. Uzmi ti gunj, vidi da je nov i da je podui, a ti si, blago meni, sine, izrasto iz tvog gunja pa ti je moj gunj potaman. Nemoj ti aliti moj gunj.
   A Radoje opet neće. I opet mi kae da će dobiti odelo englesko.
   Uto banu Mijailo, te mi pomae. to si se uskopistio, Radoje, veli, uzmi očev gunj, zna Milutin ta ti govori; nije ocu lako u vakim prilikama da menja gunj sa sinom; to će tebi engleske prnje, ratuj ti u svom gunju, ko i tvoj otac to je i ko tvoj pokojni deda to je poginuo turskog rata - zna Mijailo ta govori - dok si u očevom gunju, čuva se metka i rapnela, ne trči za komandom ko muva bez glave.
   Obuče moj Radoje moj gunj, a ja mu na pozdravu kaem:
   Ne istrčavaj, Radoje, to čine budale i kukavice.
   Ne niani dok puca, ako ne niani moe verovati da ni u tebe ne niane. I bez toga će vas mlogo izginuti.
   Ne posei za tuđom mukom i odelom - nikakav sat, lanac, cokule, niti kaku drugu stvar od neprijatelja ne sme uzeti, ni od kakog, ni od mrtvog.
   Čuvaj duu, carevi i kraljevi ti je sačuvati neće, dobro se zna ko za mrtvim vojnikom plače.
   Nemoj me ostaviti sama kako ni kamen ne moe biti sam pa da te izgledam i priviđam i onda kad celom svetu bude jasno da si negde zajazio jendek.
   Moja ivana izljubi Radoja, al ne dade suzi. Uze mu vako ajkaču i ko malo je nakrivi. Njemu suze samo to ne grunue, pa se okrete i ode. Ja ga gledam kaki je i koliki je, a srce se skamenilo. Koliko li vredi ta naa otadbina kad joj sve najdrae dajemo - jednako. Al tako je kad si narod. I kad si seljak. I Srbin. I Milutin. I Milutinov sin.
 
 
 
Pretakanje vina
 
   A čitalački časovi, sinovče, svaki čas. Malo-malo, pa zovu na neke konferencije i na čitalačke časove. Oće narod naprečac da prevaspitaju. Čitaju ti to oni oće - a meni nije do čitanja.
   Mator sam ja za učenje, pritisle me brige, imam svog posla, kaem Ljubini Pantelijinoj. A ona ni da čuje: Mora, čiča Milutine, to je po odluci vii foruma, veli, odozgo dolo, mora se proraditi POREKLO PORODICE.
   Nita ja ne mogu da upamtim. I ne treba mi. Ja ne znam ni sa mojom porodicom ta je i kako je - kaem joj. A neću da joj kaem: ti, Ljubina, ako si tela da bude neki profesor, to nisi zavrila kole nego si dvaput ponavljala i od kole otpala. Ja sam čovek inokosan, nije za me da dredim po učionicama. I ta im to znači da od nas staraca prave đake.
   U poslovima sam popustio, sinovče, stoku ne gledam  i ne timarim kako treba, a ivana mi grdne brige zadaje. Kako noć, ona sedne na klupu pod trem i sedi, čeka.
   Ajde, ivana - uzmem je za ruku i povedem je u kuću. Nisko nebo, oblaci oteali, ko da će sneg, teke noći, vlaga i studen. Ajde, ivana, čitaću ti Radojevo pismo. Ne smem joj reći: ko u ovo doba čeka sina da se vrati iz rata, ne vraća se otud tako lako.
   Eto, tako, prevarim je pa je uvedem u kuću.
   Naloim vatru, ona se rasplamsa, zadudnji poret.
   Sad ću ja da ti čitam, a ti sedi tu - posadim je na tronoac i sednem na drugi do nje. Uzmem Radojevo pismo, jedno jedino. Prinesem poretu, odkrinem ringlu, svetlost padne na artiju, a nikaka mi svetlost i nije potrebna jer pismo napamet znam, utuvio sam svaki red.
   ivana sedi ko avetinja. Sedi i slua, pa se i obraduje. Ko da on mora biti iv ako postoji njegovo pismo. Al eto, ona valjda, misli da je iv dok ona slua ta on pie. Slua i zapitkuje: Dobro, Milutine, zato slui taj front u tom Sremu? Da li se ba ne bi rat zavrio da nije tog fronta de sad ginu naa deca?
   Ne bi, ivana, nikad se ne bi rat zavrio da tamo ne ginu naa deca - kaem joj i opet čitam Radojevo pismo.
   Je l', Milutine - prekine me ivana - da l' na Radoje ume da iskopa rov, da l' Radoje ima čime da kopa?
   Kako da nema, kako bi to bilo - kaem joj - da neko istera decu na ravnicu a da svakom ne dadne aovčić; zna li ti ta je ravnica, a ta su Nemci. Nemci nisu mačiji kaalj. Nemci su Nemci, opasni su i bez ravnice, a tek u ravnici; zar deca da se puste u ravnicu pred nemačke mitraljeze i bacače a da se svakom ne da aov. Kaki bi oni komandanti bili, ivana, boiju ti majku! Stoku ne bi smeli tako isterati na front, ivana! Kako sme tako neto da me pita, ne sme se od frontova praviti klanica, ivana, zna se kako se deca alju na front! Za nji se odgovara, pred narodom - uzdanem ja, da ne vičem vie, a ovamo, u sebi, mislim sto mislim.
   Milutine - pita me - da l' su oni nau decu obučili ratovanju, da li nisu izveli pred Nemce bez obuke pa da nam deca stradaju u toj ravnici?
   Ja ta su, obučili su i. Nisu mogli nespremnu decu izvesti na front pred nemačke mitraljeze. Za tako neto bi morali odgovarati kad tad. Zna li ti, ivana, da su komandanti drugi ocevi vojnicima; svi se za pobedu bore, a kako bi pobeda bila ako bi se tolika deca satrla.
   Obriem čelo, protrljam bradu, pa opet uzmem da čitam Radojevo pismo.
   A moj Radoje pie, ko svaki mlad vojnik kad pie majci i ocu - to se nikad ne pie kako je stvarno nego se ulepava. A meni, koji znam ta je i kako je, od toga jo tee, oće srce da mi prsne. Mislim se: zeleni sine moj - a ne smem pred ivanom da kaem - pie ko da ja nisam tri rata ratovao pre nego to si se ti rodio.
 
 
 
Od sela do sela, po ravnome Sremu
 
   Ne znam kud ću i ta ću pa pretačem vino, nečim moram da se zanimam. Kad - lupi kapija. Ja pogledam, vidim, eto Janka Radiića, ide mojoj kući, jedva noge vuče, pa sve: bi i ne bi. Skanjera se, a ja preda nj: ta je, Janko, da ti se nije sloilo?
   A on meni ruke oko vrata, zagrli me. Meni se noge podsekoe, jer znam mi umadinci se samo u golemoj nevolji grlimo.
   Govori, Janko! - istrgo se ja, a on se zaroza, stade naglas da plače. I vadi neku artiju.
   ta bi?! - podviknem. Da mu nije sin ranjen ili poginuo?
   Tvoj sin je poginuo, Milutine - udari Janko u plač.
   ta kae, sunce ti! - ne mogu da verujem.
   ivana nas ugleda i bi joj sve jasno. Pođe - i ni reči. Skamenila se. Ne umede ni zakukati.
   Sve smo činili da mu detinjstvo bude lake i to lepe - zagrlim ivanu, moram da je teim iako ne znam kako, ni zato. Zaklanjo sam ga. Teret sam, od kojeg se čovek u plećima povija, na se tovario da bi on rastao prav i vitak. Moda sam i pogreio, moe biti da bi sitniji nekako proo, da ga, manjeg, ne bi olovo zakačilo. Ne zna čovek otkud nesreća vreba.
   ta da ti kaem, sinovče, kad pogibe moj Radoje, nikako mi poso ne bi po volji. Ne mili mi se. Prodam konje, to će mi. Ostado ja i bez jarmova. I ne ore mi se. I krava se ratosiljam, ta će mi. I krmaču sprasnu prodam, ta će mi i ona - tako sam onda mislio.
   Petrija Račova, malo-malo pa je eto. Zove da idemo koli, na čitalačke časove. A ja neću, nije mi potrebna nikakva nauka.
   to - drnu se ona - da nisi mlogo učevan?! Stavila vako ruke na kukove, a oči joj ucaklile: ta zna ti o Titu i Partiji?
   acnu me. A nita ne smem da kaem. Ćutim, a ona se ko malo sladi. Dođi, veli, biće ti lake, znaće zato ti je sin poginuo.
    Znaću, oni će me naučiti! I da l' ona stvarno govori to misli? Ako lae, onda je dobro; ali ako veruje u ono to govori, onda je naopako.
   Oće Petrija Račova i ivanu da vodi na te sedeljke, bogati, da sede matore ene, u crinini i da sluaju čitanje.
   Ajde, bogati, Petrija, ostavi se ti toga, dosta je mojoj ivani jada, ona bi ila na groblje da nam Radoje ima groba; pusti ti, kaem, ivanu neka kuka po votnjaku, nije ona za čitanje.
   A ona, Petrija, opet: Ti, Milutine, veli, treba da zna da se ovo sad nije ginulo ko nekad, nekad se nije znalo zato se ginulo - to ona misli na prole ratove, kad smo mi ginuli.
   eno boija, ja ni stoku ne gledam, u kući mi se lebac ne mesi. Ne znam de mi je Radojev grob, a ja da idem na čitalačke časove. Valjda ja imam veći briga i preči poslova. Odvratim ja tako Petriju od moje kuće.
   A Milenko Ignjatijević mi ne silazi sa uma. Bio je moji godina kad je doo na front prolog rata i odneo sina poginulog.
   Sve smiljam, pa odem Jankovoj kući. Čitam ono pismo Jankovog sina. Sve lepo opisuje kako je poginuo moj Radoje. I de je saranjen. I kako je obeleio Radojev grob da se moe sigurno pronaći, pametan čovek, zna kako se saranjuju vojnici u tuđini i daljini.
   E pa, lepo, mislim se, znam ta ću i kako ću.
   Drugi gledaju svoja posla a ja zametnem torbu.
   Dani prolaze, a ja od sela do sela po ravnom Sremu. Spavam po slamama, a izjutra i po danu ljudi me sa čuđenjem zagledaju. I vojska. Mene iv stra uvatio - vratiće me kući, ne moe ti iskopavati grobove kako oće, ko te pita koga ti u grobu ima, grobovi su dravni... pa kad se bolje razmisli tako mu i dođe.
   A ono moje odelo umadijsko me izdaje, svak odma vidi ko si i odakle si, te ja jednoj kući. Vidim čoveka pred talom, namiruje stoku. Bilo to uveče. Ja se osvrnem oko sebe pa pitam čoveka: Prijatelju, oprosti, al moram neto da te pitam. On čovek spusti kofu, poo bio da rani svinje, pa mi priđe i rukova se sa mnom, a gleda me, bogati, ko belu vranu.
   Jesi li ti Srbin, poteno da mi kae! I nemoj mi zameriti.
   Čovek se lepo vako okrete, oko sebe, pogleda, pa klimnu glavom i reče da jeste Srbin. Al jedva nekako, valjda čovek uplaen, zna kako je bilo tamo Srbima.
   Al opet, meni laknu. Dobro, kaem, taka i taka stvar, sve mu ja ispričam ta je i kako je i zato sam ja do njega svrnuo, da bi da konačim pa sutra da krenem.
   Nema kud da ide, doo si de treba, tvoj grob je, veli, u naem ataru. Dobro veli, čovek, tvoj grob - pa je l' tako, to ti je sinovljev grob nego i tvoj grob.
   Meni se svali kamen sa srca. Uvede on mene u kuću, kriom, pa u glavnu sobu. Čekaj tu, veli, niko te neće videti.
   Uh, sunce ti - neću da kaem - nisam ja, čoveče, lopov, nisam doao nikom u tor, il obor, nego da dete svoje nosim.
   A onaj čovek, Sava se zvao, Sava Arsenijević, on lepo donese srce rakije pa kae: Prijatelju, nita se, veli, ne brini, pomoći ću ja tebi i tvoga ću sina pronaći - nuka me onim pićem. Kae: Tvoga ću pronaći, al moje sinove ne mogado. Ostadoe u pustoj Mitrovici pod krečom. Ispriča mi čovek kako su mu sinove pobili u Mitrovici četresprve.
   Pa dobro, zato? - pitam ga; znam da je zato to su Srbi, al opet, eto, pitam, otrgne mi se tako.
   A čovek priča, jeza te podilazi; da l' je togod crnje od Srbina.
   Kad bi neko doba, Sava ustade i reče: Vreme nam je.
   A mesečina ko dan, ko da nebesa znaju da otkopavamo izginulu decu... Ponese on alat, pa napred, po onom pismu Jankovog sina. I sve ko da ga je on, Sava, zakopao. Poznaje čovek svoj atar i zna sve de su deca naa zakopana.
   Kad tamo, zemlja razrovana. Nisam ja prvi koji je doao po svoga. Ko zna da l' su kosti mojeg Radoja ostale il su odnete. Al ja ću jedne odneti ko to su i drugi moda moje - računam, i to je bolje nego da ostanu ovde, oduiću se nekom ko je moga nesrećnika odneo. I to je bolje nego da mi ostane bez groba, ikakog. Al' poslui me sreća, nađo ja mojeg Radoja.
   Dobro, da ti ne duljim i da te, sinovče, ne mučim, zna se kako je čoveku koji nosi mrtvog sina sa bojita.
 
 
 
U čemu je stvar
 
   Slee se moja ivana, ko i ja; ta ćemo, nismo samo mi ojađeni, mi barem imamo svoj grob. Sedimo tako uveče, pričamo o naem Radoju. Kad, jedne večeri, lupnu neko na prozor. Ja otvorim, čujem, apuće neko, zove me imenom.
   Ko je? - pitam malo glasnije, a onaj glas meni - da govorim tie.
   Ko je sad? Nazujem opanke, prigrnem gunj, pa pod trem.
   ta je, ljudi, koje dobro? - pitam, a jedva ja nji vidim.
   Dobro nema, čiča Milutine, sad je dobro samo srpskim dumanima.
   Vidim ja u koju se icu udara. Zbog vaki gostiju moe da se seti kad si majku za sisu ujeo, al ja se ne plaim. Kad bude najposle, ako vlasti doznaju, ja ću reći: i vi ste meni vako u kuću upadali i vama sam lepa i s leba davo, nije zbog vae zvezde, nego zato to su vas progonili, ko pribogu vi sad ove.
   Dobro - pitam ja - u čemu je stvar.
   Pa eto - veli mi onaj četnik - ti zna, čiča Milutine, da smo mi iz Srbije ostupili preko Sjenice i Bosne. U Bosni je odlučeno da se neki od nas vrate u Srbiju i ovde da čekamo priliku da se borimo i sruimo ovaj komunistički reim.
   I sve tako onaj četnik priča meni i kako je njemu Sreten Čarapić jo u Bosni, u ostupnici, mene preporučio. Ako stigne u umadiju, reko mu Sreten, potrai čiča Milutina Ostojića zvanog "Ćoro". To ti je čovek na koga se moe osloniti, prijatelj je, ratni drugi i ispisnik moga oca Lazara.
   Sve najlepe o tebi pričo je Sreten Čarapić - veli mi taj četnik. Na tebe se Srbija sad moe osloniti. Sudbina te za to podesila. Za vreme rata nisi bio ni na jednoj strani. Nisi se nikom zamerio. Na tebe se sad neće sumnjati. Ni motriti. Mi, veli, imamo svoji odani ljudi, ima kuća koje su bile i biće nae - ali na nji se motri pa nam nisu oslonac, a na tvoju kuću se ne motri.
   Sve on tako, samo to otvoreno ne kae da se na moju kuću ne motri zato to je ona satrvena.
   Dobro, tačno, tako mu i dođe, kad si satrven onda od tebe niko ne zazire, niti motri na te.
   Dobro - kaem onom četniku - dobro ti je Sreten Čarapić reko, sve je to dobro zamiljeno sa vae strane. Al da se upitamo: zato bi ja vas krio i pomagao vam?
   Zbog tvog sina, Milutine - veli onaj četnik.
   Kako zbog sina, mislim se, pa mu kaem da mi je sin poginuo.
   Ba zato to je poginuo, veli mi on. Vi roditelji čija su deca izginula treba da se osvetite onima koji su vam izveli decu na klanicu.
   Zna li ti, Milutine, koliko je dece iz umadije i Beograda izginulo u tom Sremu? A zato?
   Vidim ja na ta on cilja, al ćutim.
   A on doliva. Sad je zeman da se komunistima osveti za sina i za svu onu decu to su izginula u Sremu.
   U Sremu su, kae, izginula srpska deca. Vi, umadinci, vukli ste odande sandučine u kojima se raspadala snaga vai sinova, sinovi vas pozivaju da i' osvetite i nama pomognete.
   Koga ti sad u osvetu oće da uvali - mislim se. Kad smo se mi dravi i političarima za ludosti njine svetili, da smo za to bili kadri! I zar se ba i vama četnicima ne bismo mogli svetiti, zar vi niste pobili one Nemce u Stragarima, a njini posle doli i popalili sve do kokoara!
   E pa sluaj - reim se ja da ga prekinem da mi on vie ne nabraja, dosta mi je nevolja i otrova i bez njegove reči - nita ti od mene ne vredi, niko se vie na mene ne moe osloniti, ja sam i sam bez oslonca. Moje je otpisano; sve to ja imam to je na groblju.
   Pa je l' tako, sinovče? Čekam, bre, da ja i ivana pomremo. Sve smo uredili. I spomen podigli od bukovičkog granita, lajfovan, nema ga boljeg u celom groblju.
   Kaem ti, sve smo sredili i čekamo da se pored naeg deteta nađemo. ivana se, veselnica, pita koje li će od nas dvoje biti bolje sreće, da l' će ona, ili ću ja prvi do Radoja. A ja njojzi: Ko će, valjda ću ja, stariji sam od tebe, valjda će jednom biti nekog reda i pravde. A njoj čisto krivo, zna kako je, majka je. I sve mi tako, kaem ti, čekamo da nam se zavri ovo ovdanje i da se sa Radojem sastanemo. Loimo pomalo vatru u poretu, moramo zima stegla, snegovi navalili, i tako se grejemo. A u kući kako da ti kaem, ta je kuća kad u njoj nikaka veselja ne moe biti, nego dvoje staraca stariji nego to jesu sede pa ni kroz prozor da pogledaju.
   Onaj četnik me gleda, gadljivo, brate, gadljivo mu se iskrivilo lice. I vrti glavom.
   I ti si mi Srbin! umadinac! Solunac! Seljak! Domaćin! - stade on opet da nabraja. U Filipovića kraju zalajae pačad. Na vojsku , nema ta da se misli, znam kako pačad laju na vojsku.
   Znači, otud sokakom idu ovamo. Bei, kaem onom četniku, bei preko votnjaka! - pokaem mu pravac, onuda mu je najsigurnije i najpogodnije. Neću da mi opet prate puke oko kuće. Neću mrtvace za proćem i u svinjcu. A i računam, sevap je pomoći progonjenom čoveku. A ni jedni ni drugi - ni gonioci ni progonjeni - nisu me nikakvim dobrom zaduili. Ne verujem da su i druge. Mnogo će vode morati da protekne Jasenicom dok se ne pokau njina dela.
   Idite od mene s milim bogom. I jedni i drugi.
 
 
 
ta je to kulak
 
   Da l' prođe dve pune godine od oslobođenja, ne mogu ti tačno reći - laje pseto i saleće, oće da otkine. Ko li je sabajle?
   Vidider, Milutine, ovo nije ni na tvora, ni na lisicu, ovo je ko na neku vojsku - moja ivana se zagleda u me, teknulo je neto.
   Koju vojsku sad, rat je proo? - priđem prozoru i pogledam, a ne vidim, sneg vitla, te ja ogrnem gunj pa izađem u avliju.  Kad, imam ta videti - Bora Juri doo mojoj kući. Stoji u avliji sa jo nekoliko ljudi, naoruani.
   ta je ovo, Boro, kaka je ovo tevabija, jesu li ovi ovde čerez tebe, ili čerez mene?! To je čerez kukuruza i čerez enice - kae Bora - mora da se oduzima, čiča Milutine.
   Da se oduzima, jakako! De god je vie, pa i da nije ba vie, nego da se moe umanjiti, ali svi da trpimo - ne mogu ja vas učiti, vi ste, kaem, ustali za jednakos da se bijete, nemoj da se dogodi da neko tamo ima vie i bolje nego to mu je potrebno na ovoj oskudici. Nego, Boro, nemojte stajati na tom kijametu, prvo u kuću svratite, kako je i red, pa onda da poslujemo. On ne tede, vidim ja da se postiđuje, pa mi čisto krivo; dok bee za vreme okupacije, on malo-malo, pa ga eto, sa svojima, onda mi je kuća zbog njega mogla izgoreti, a sad mu, u miru, neugodno u kuću da navrati. Sve zabauruje moj poziv.
   Kod nas, čiča Milutine, veli, i ministri jedu ko i narod, nita bolje - jo on priča ko to je u ratu pričo, ko da sam ja dete, ko da se ja nisam nasluao priča u ratovima; jedno se u ratu priča, drugo se u miru događa, tako je od kako je gavran pocrneo.
   Iz tvoji usta u boje ui, Boro - kaem, a ne smem reći da mu ne verujem. Mlogo se oni ljute kad im se ne veruje.
   Moram da ti pogledam ko i ambar, da vidim ima li kakvi vikova, čiča Milutine! - uzvrpoljio se Bora Juri, sve neto ustranu gleda; ne moe mu ni biti prijatno, poznajemo se.
   Pa dobro, Boro, zar ti meni ne veruje, zar je dotle dolo? - pitam ga, a ne smem ga upitati kako ba on da mi dođe, zar nemadoe kojeg drugog, manje slavnog i junačkog, za taj komordijski posao. Zar je zbog toga Bora ostavio svoje bogoslovske kole i crkvu i zar je zbog toga on svoje ime promenio - a zvao se Borivoje Garaić, rekao sam ti, dok nije postao Bora Juri, mada ja ne znam zato se nije mogao boriti i pod onim pređanjim imenom, pod kojim su se borili i njegovi stari, bogami, nita loije od njega. Kaem mu, krivo mi - zar će svoju slavu i junatvo sad po ambarima i koevima da utroi. Idem za njim, a on zagleda u ambar, pod tumbae, pa u ko. I opet pita: Da nema degod ita sakrivenog?
   Čuje, Boro, da mene nije kogod potkazao da sam ito sakrio? - pitam ga, ta znam, ima sad ove dece to potkazuju. Eto, iku Skočajića prijavio sin da je ito sakrio. Tako je vreme nastupilo, deca oće da napreduju, a to se ponajbolje postie kad rođenog oca prijavi, ta se moe, deca su deca.
   Nije te niko potkazao, čiča Milutine, veli mi Bora, nego je u itu sad oskudica i glad je na sve strane.
   ta je tu je, Boro, uzmi to imam, a ja nikom ne mogu ito dugovati pre nego to se pogodimo da mu isporučim, a pogotovu ne mogu dugovati ito koje nemam.
   Bogami, čiča Milutine, tu ti ja ne mogu pomoći, ko ne izmiri zaduenje, moraće u aps, ovo je sad borba protiv kulaka.
   A ta ti je to kulak? - pitam ga, jer čovek koji treba i mora u apsu da lei i, moe biti na robiju da ide treba da zna ta je i ko je. Ja, Boro, podosta pamtim, a dosta sam i od nai stari sluo, kazivalo se i prepričavalo se, bilo je svakojaki ljudi, imali smo svakojakog dobra i zla, bilo je razne časti i dobrote, a ni u pogane se nije oskudevalo, ama za tog kulaka nikad ni čuo nisam.
   Kulak, to ti kod Rusa znači domaćin - objanjava mi on, vidim ja da ni njemu nije pravo, postiđuje se, ali od moranja tvrđeg grada nema.
   Dobro, Boro - pitam ga - zato ja tebi ito ne bi predao, za koga da ga krijem, da mi nije potrebno da ranim brave sinu za svadbu, da ga ne čuvam unučad da ranim? On samo manu glavom, ne odgovori. Valjda je njemu i tee nego meni. Sramota čoveka. Nismo mi pod ovom kapom nebeskom od juče. Na istom se groblju saranjuju i moji i njegovi vie od dvesta godina; iveli smo kako dolikuje, a njemu sad zapalo da prevrće po mojim zgradama, da trai ono to zna da ne moe naći. Al eto, on mora to mora. Čisto mi ga ao. Za ovakve poslove nije trebalo određivati Boru Juria, niti ikoga od ljudi ovdanji, ne treba da se zamera komija sa komijom, ne moe biti korisno za narod i dravu ako se rasture komiluci i prijateljstva; nije pred dobro ako se u tome oskudeva; za take poslove trebalo je dovoditi druge ljude, odnekud sa strane, iz drugi krajeva, a najpodesniji bi bili Turci, Nemci, Mađari, Bugari, il Rusi, brate, ti kulaci su njini, oni su sa njima dervili.
   U tom lupi kapija. Bogami, jače nego obično. Znam ko je - Vasilije ko bi drugi.
   Bora Juri se kao tre. Ne bi mu pravo. Poznaje on Vasilija, a ovo to se događa i nije ba za neki eretluk.
   E pa, Milutine, ti nemađ ita - uurba se Bora Juri. Ti će morati u aps.
   Kaem ti, sinovče, tako mi reče, da ću morati u aps zato to nemam ita. I uri se, a u Vasilija i ne pogleda.
   Ja ne verujem. Kako da idem u aps i zato, sinovče! Nije aps mala stvar. To i deca znaju. Mlogo je to velika uvreda. Računam, nije nikakoj vlasti preporučljivo da cveli svoj narod. Ne verujem mu, bogami - nisam nikud iz kuće izlazio pa i ne znam ta se u narodu radi.
   E pa, Boro - dovikuje Vasilije, ne da izmaći Bori Juriu - ti će daleko dogurati; ako ovako nastavi, imaćemo mi umadinci svog ministra.
   Meni neugodno, bogati. Kako to misli, Vasilije, zar onaj koji nam ambare prevrće i koji nas apsi da nam bude ministar? Zar tako mi da imamo svog čoveka?
   A Vasilije se ceri i pokazuje za Borom Juriem. Naki ce, veli, najbolje da napreduje.
   Ja stojim i mislim: boe, Bora je mojoj kući dolazio dok su njega i njegove proganjali... da l' je moguće da se vako brzo ljudi menjaju?
   Vasilije ko da čita moje misli. Milutine, veli, mi otpadosmo ko trinesto prase. Dok su kuće gorele i glave letele - gleda Vasilije sve tamo kud ode Bora Juri - dok se bez nas nije moglo, oni su nas u zvezde kovali, a sad smo mi deveta rupa na svirali. Sve on tako, a ja se mislim: da l' oni to svojom pameću neto misle, il oće da liče na Rusiju i njine komuniste; dal' oni to tako moraju, il ne znaju kako bi drukčije.
   Ajde, Vasilije, u kuću - zove ga ivana. A on će meni: Ajdemo Krstinoj kući da im se u alosti nađemo.
   Kojoj alosti, kojem Krsti?
   Krsti Tijoviću, presvisnuo jutros.
   Čekaj, bre, Vasilije, zato je presvisnuo?
   E pa, kad te rođena unuka potkae, ta će nego da presvisnes.
   Potkazala ga za ito, ko i iku Skočajića sin? - pitam.
   Nije za ito, za drugo. Krsta grdio vlas, a unuka ga prijavila. Krstu pozvali, sasluali ga u varoici pa ga pustili. On se vratio kući, i presvisnuo, jutros ga nali ladnog.
   Neću da mu idem - kaem. Nije Krsti bilo tee nego meni. Njega je, barem imao ko da izda, mene ni da izda nema ko. Kamo sreće da mi je sin iv i da imam unuku, pa neka me potkazuje. Kad je tako vreme dolo da unucima koristi ako svoje dedove izdaju, ako im je i to neka računica - pa nek izdaju.
   Al opet, nije mi milo to unučice tako lasno potkazuju svoje dedove, nije to u redu, neto nije kako treba il sa dedovima il sa unučadi. Ne verujem da je to dobro ni za svet koji treba da se oslanja na unučad koja dedove potkazuju; to ne moe biti neka lepota i siguracija.
 
 
 
Ne vredi nam da zavidimo lopovima
 
   Moja ivana nikako da razume, čudi se - kako to ja moram u aps zbog ita. Ti, Milutine, nisi lopov, ti si, kae, domaćin, zato da te apse? - prosta, nepismena ena, krsti se. Jesu li oni krteni, kad si ti ta ukro!
   Ne apse oni mene, ivana, zato to sumnjaju da sam lopov i da sam tuđe ito krao, oni mene apse zbog mog ita koje nemam. I ne apse oni mene ko srpskog nego me apse ko ruskog domaćina, apse me kao kulaka.
   Je l' moguće da te i to strevi, Milutine, zar je dotle dolo?
   Tako je vreme, ivana - oću da je urazumim i uteim.
   Moja ivana me gleda, gleda, pa se opet prekrsti: Čega su se, veli, dosetili, da te apse, a da se ne moe ni aliti, jer ti nisi srpski, ti si ko ruski domaćin - zbunila se moja ivana. Ti bi, Milutine, mogao da se ali, samo... ne znam sad kome.
   Nemoj se, ivana, mučiti, nego mi spremi ponjavu kaka je čoveku u apsu potrebna - a sve pogledam na straara, teo bi da vidim kako je njemu, mora on znati da ja nisam za aps.
   A moja ivana se krsti - spremi mi stvari i krsti se. Pozdravlja se sa mnom i krsti se, gleda za mnom niz sokak i krsti se - prosta, starovremska ena.
   Kako bi bilo da ne idemo kroz selo, videće nas ljudi, nego da udarimo atarom? - pitam straara. On pristade, vidim odgovara mu, da se ne postiđujemo, obojica.
   I kroz varoicu da ne idemo, poznaju me ljudi, a poznaju i tebe, znaju ljudi da ja nisam lopov, sramota me, a ni tebi nije ovo za neku diku, znaju ti ljudi oca i decu.
   On pristade. Ide lepo uza me i sve mi kae ta će sa mnom da bude. Veli: prvo vreme biće ovde, a onda ćemo vas kulake da poteramo u dalji, stalni zatvor.
   Dobro - pitam ga - oće li meni da se sudi? Običaj je da čovek ne ide na robiju pre suđenja.
   Oće, čiča Milutine, oće da se sudi, biće sve kako dolikuje - govori mi on, a jedva noge iz blata izvlačimo - neće ti na robiju bez suđenja, nije, kae, ovo stara Jugoslavija.
   Ja oćutim. Nije mi do toga da branim staru Jugoslaviju, gazim blato i mislim se: nije tebi, Milutine, ponajtee; pomisli kao je onim sudijama koji će ti suditi i osuditi te za ito koje nisi ni ukrao ni imao pa ga nisi ni sakrio, ima među sudijama i dobri i čestiti ljudi.
   Uđosmo u bive sresko načelstvo. Tu je zatvor. Tu je uvek bio - setim se ja kako sam pre rata zbog onog pisma kralju dolazio u to načelstvo i kako mi je načelnik pretio da će da me apsi a ja znao da ne sme i reko mu: ne sme ti, bre, da apsi domaćina iz umadije.
   E pa, čiča Milutine - opet straar meni reče "čiča" - mi sve ovo radimo da sirotinji bude bolje. Neugodno mu, izgovara se, ko da je on kriv, ko da ja ne znam odakle ovaj vetar duva. Apsi, bre, i ćuti, mislim se. to mi o sirotinji valavi. Ko će imati asnu ako mene uapse. ta će sirotinja imati od toga.
   U onom dvoritu podrumski prozori sa svi strana u reetkama. A na prozorima, u reetkama, glave ko moje, osedele. I gunjevi proviruju. Mlogo gunjeva, ko pred Bregalnicom na naim mrtvacima. Vire ljudi. Gledaju.
   Na vratima pred zgradom pojavi se Bora Juri.
   Boro, bravo! - kaem mu. Alal ti vera!
   A Bora me, vako, gleda i pita to mu alalim.
   E pa, Boro, vi komunisti ste sila; poapsili ste domaćine umadijske; to, bre, niko nije smeo da čini dosad, ni knjaz Milo, niko nije smeo da zagrize tu jabuku, bojali se umadinaca, a vi ste sad sve pobedili, moete odsad da apsite kad god vam prasne ćef, zata oćete i koga oćete. On me samo gleda, a ja mu dodam, od srca: Povedite računa, Boro, moe ovo da vam se vrati kad tad, umadija je ovo, mlogo ona dugo pamti. Mene moete vređati kako vam je volja, mislim se, ja sam čovek koji nema nigde nikoga, al ima ljudi koji imaju ili će imati unučadi, s njima gledajte ta ćete; svaka je sila za vreme - nemoj da vas njini unuci u oči pogledaju kad okrezavite i osedite ko pribogu ja. Il, ne daj boe, da se s vaom decom i unucima pogledaju u oči - znam dobro kako to moe da izgleda.
   Pazi dobro, Boro - ne marim ja to on mene ćutka - vas je, velim, na ovo podgovorio neko ko umadiji ne misli dobro, ili je ne poznaje, ne govorim ti zbog mene, sa mnom moete kako vam prdne u glavu, ja sam čovek prekinut, ali ima ljudi koji se nastavljaju. Veliki bi raj na ovoj zemlji morali da načinite da bi vam ovo bilo bogom prosto.
   Ćuti, Milutine - osvrte se Bora oko sebe da ga ko ne čuje - pretrpi se, veli, proći će ovo, moda je ovo neka greka.
   To bi tek bilo naopako ako na vlasti ljudi mogu voliko da pogree, bolji su i tirani nego taki - mislim se.
   Bilo je nekako predveče, zatvorenici su se spremali za počinak, a ja sa Mijailom. Puimo, kod nunika. Mijailo zlovoljan. Eto, Milutine, kake smo sreće, kae, Adam Popović umre lasno, umre Dragomir Stanković i toliki nai ispisnici, a mi posle onoliko nai ratova da se opet nađemo zajedno, u apsu.
   Nai ispisnici su sretni ljudi, zato su i pomrli - teim ga - a mi nismo i ne moe se umreti nazor, nama je vako dosuđeno.
   Kako nam je dosuđeno kad nam nije ni suđeno - ljutit Mijailo, ne voli čovek zatvor i ne voli da izdrava osudu bez suđenja.
   Trebalo je da se nama sudi po propisu, valjda smo mi to zasluili, tolike smo ratove ratovali i tolika odličja skupili, valjda smo zasluili da nam sude ko ljudima, da u sudnicu dođu nai prijatelji i naa deca, naa unučad, pa i nai advokati, da se vidi da mi nismo krivci, da mi nismo nita krali i krili.
    Budi zadovoljan, Mijailo, to smo zajedno; eto, i Pavle je tu, doći će i Vasilije i drugi nai ratni drugovi.
   I lopovima se sudi po propisu, zato i nama da se ne prui ista prilika, barem ko lopovima, to smo mi gori od nji; i nama, veli, treba suditi javno i pred narodom, da se mi okrenemo i pogledamo ljudima u oči, pa i sudijama - opet će Mijailo. Teo bi da gleda u oči sudijama. I svojim poznanicima. I tuiteljima. Taki je čovek - voli da gleda u oči.
   Ne moe to tako, Mijailo, prola su ta vremena kad si ti mogo da gleda u oči, sad se na to nita ne daje; nisu oni tebe uapsili da bi ti pred unucima i poznanicima obraz svetlao - oću ja da ga umirim, a on ni da čuje.
   Nemoj sad da se pravimo ludi, Milutine, mi smo ovu zemlju spasavali, veli, ta bi bilo da nas nije bilo; samo da smo gladovali za ovu zemlju koliko smo gladovali preko Albanije i ono od Drača do Valone i samo da smo bolovali kolko smo bolovali za spas otadbine - zaduili smo da nam se bar sad sudi, bar ko to se sudi ubilcima i lopurdama.
   E, nismo mi te sreće, Mijailo, naa je sudbina - naa, ne vredi nam da zavidimo lopovima. Lopurde imaju svoju, a mi svoju sudbinu, i kvit.
   A Mijailo, opet, tera svoje: Moji unuci će ovim biti otrovani, oni ovu moju nesreću nikad neće moći da zaborave, a deca ne treba da rastu sa mrnjom u srcu.
   Mijailo, u kamen udario, nemoj otrov na unuke prenositi, ti barem ima unuke, fala je bogu, neka su ti ivi i zdravi.
   Bogami, Milutine, nisam siguran u to to zbori, mogu unuke da stignu muke pradedovske.
 
 
 
Vidi koliko nas je!
 
   Posle nas utovarie na voz, pa u drugi zatvor. Mijailu krivo.
   Ja mogu da se popiam na vaku sudbinu, veli Mijailo; da je sreće nama bi se ponosili, ne bi nas vozali u forgonima; dobri sinovi i unuci u dobrim narodima u ovim furgonima voze svinje i stoku, ne voze svoje očeve i dedove koji su časno sluili narodu i dravi, nekad.
   Taka su vremena, Mijailo, ne moe da se izvoljeva kad se iz apsa u aps ide. Mi ovo na izdravanje kazne u drugo mesto idemo, ne mogu nas limuzinama voziti, vidi koliko nas je...
   I eto, dođosmo ovde.
   Čiča Milutine! - priđe mi ti dana onaj bucmasti plavuan, vodnik, lep momak. I pre je on meni prilazio, poznaje me, veli. Pa mi i ruku stavi na rame, duevan momak, lego mi na srce, i sve ko da i ja njega odnekud poznajem, al eto, ne smem da ga priupitam koji i čiji bee, sve se bojim moe biti da mu poznajem oca il dedu, pa kako bi im on onda na oči. Zato ćutim, a on jednako dri ruku na mom ramenu i sve se osvrće da ga ko ne vidi, pa mi veli: čiča Milutine, taka je i taka stvar, ovo je revolucija, ona ne moe bez rtava. Treba, veli, da pomislim na rusku revoluciju. Ruska je bila mlogo tea i mlogo je vie kulaka pojela. Priča on, bogati, da su tamo u revoluciji, milioni kulaka - tako su oni svoje zvali - najcrnju sudbinu doiveli. Sve su i' u Sibir slali, cele porodice slali u Sibir.
   Ja ga gledam i sluam, godi mi to to on oće mene da utei, ama ne mogu nikako da skontam ta je to s naim ljudima te se tee Sibirom i ruskom revolucijom, da l' i neki crv nagriza, iznutra, da l' i negde u dui togod peče. Pomiljam, nije ni njima lako, nije neka dika za vakog mladića i ratnika da čuva u zatvoru bive ratnike - pa se, eto, izgovara na ruski Sibir i većom nesrećom pokriva ovu nau. Ja bi da ga priupitam kad smo se to mi Srbi teili Sibirom i kad smo mi u Srbiji Sibir imali. Umal ga ne upita: dobro, sinovče, kaku su sreću i lepotu ljudsku postigli to su tolike ljude u Sibir poslali i tamo pomorili, imaju li oni neka opravdanja za to i vidi li ostali beli svet ta opravdanja?
 
 
 
Za dobru smrt smo zakasnili
 
   Zatvorski brica mi zavuče mainicu za ianje pod pazuho, pa i na stidno mesto; oće, kae, da me udesi, za to se, kae, postarala nova vlas, da udesi umadijske domaćine i stare ratnike - namigne mi kriom.
   to me udeavate kad sam u zatvoru, pitam, neću na zavetine, ne moram u apsu da se lickam.
   A on, brica - ni abera. Oće i bradu da mi oia.
   E, to se ne moe, sinovče, ne dam ja bradu. To mi je svetinja.
   Ne moe, veli, da ostane. I nije brada svetinja, četnici je, veli, obrukali, i sveci bi bradu obrijali kad bi mogli.
   Četnici su svoju bradu obrukali, sinovče, nisu moju. Ne nosim ja njinu, nego svoju bradu. I nemoj mi bradu dirati - uskopistio se ja.
   Mora, kae, zbog zdravlja da mi skine bradu. Zdravlje je, kae, čoveku najvanije.
   A ja opet ne dam, nisu me amo doveli da me ozdravljuju, zbog drugog su me doterali. Nemoj me praviti makanjom, neće moje zdravlje da strada zbog brade, drugi razloga je za to bilo i biće.
   Brada je moja od alosti moje, ona mi je zbog Radoja - izdrljim se ja na ovo jedno oko, a on ko i da ne primećuje da ja imam samo jedno oko.
   Ti si, čiča, sad u zatvoru i ne moe kako ti oće, ne moe ovde da se izvoljeva; nisam ti ja kriv to si ti imo mlogo ektara pa te u zatvor doveli - stoji on sa onom mainicom, čeka da ja popustim.
   A kad je to bilo sramota i krivica za čoveka to ima dvanes ektara obradive zemlje?
   Nije nekad, sad jeste - preteče me on - sad je vreme sirotinje i bezemljaa, zato si ti u apsu, zato ću ja da te obrijem. Mlogo sam ja, kae, eći obrijo, bilo je i neki vojvoda.
   Jesi, al vezane! - skoči Mijailo, oće bricu za guu. Pa se okrete meni: to ga brenuje, Milutine, on je zatvorenik ko i mi, nije on nikaka vlas, njemu je ovde mesto! Vata Mijailo bricu za guu.
   Nemoj, Mijailo - branim ja - ostavi se secikesa; ne diraj ga, kaem, ima on zaleđinu; njemu su vlasti naredile da nas ia.
   Pa je l' tako, sinovče? Ne dolikuje nama da se sa deparoima i jajarama kavimo, mi smo, bre, bili domaćini i ratnici.
   Odustado ja da branim bradu, ni dosad nisam nita odbranio. I to jesam, zalud, zalud mi je. Nikaka je računica srdba u zatvoru. Za srdbu smo mi zakasnili, poodavno.
   U zatvoru je kupanje mlogo neugodno, pogotovu za starije ljude. Stariji čovek moe da se kupa sam. I zaklonjen. Da ga niko ne vidi. Star čovek je ruan. I sebi i drugima. ta je runije od starog golog čoveka, ajde, reci i sam. To ja kaem i onim naim čuvarima.
   Nemojte me postiđivati, nemojte me do gola svlačiti pred ovom decom - pokaem na one mladiće osuđene zbog lopovluka i drugi bezobrazluka - nikad se pred mlađim nisam svlačio do gole koe, nemojte se sprdati sa mnom; ajd to ste me uapsili, ali nemojte me kupati. Nisam u zatvoru zdravlje da čuvam i nisam uapen radi čistoće.
   A redari ni da čuju. Svi moraju na kupanje, ne sme u zatvoru da bazdi, ovde je, kau, mlogo ljudi, bez kupanja će udariti smrad i kojekaka gamad, a to je ljaga za dravu.
   Pa drava me ba i nije zaduila, al kad je tako, kad se mora, onda ajde da se ja opet oduim njojzi, i ovde, u zatvoru.
   Svlačim se i akama pokrivam stidna mesta, a vidim tako i Radovan Banjanac i Pavle.
   De su vam kite, junaci sa Cera i Kolubare, smeurili se drzavotvorci, ni guzica nemate, ko matori kurjaci! - podvriskuje Aćim, mlad, lep, lopov, secikesa. Čudan momak, u zatvoru zbog mlogi bezobrazluka, a vidi se da je bistar i načitan. Oni njegovi, lopovi, pipkaju nas i spreda i otpozadi, egače se, a vrela voda udara iz desetina tueva, para se podigla gusta i neprozirna. Prs pred okom se ne vidi, pogubismo se u onom smradu popareni ljudski telesa, utuče nas buka i dreka mladih lopova.
   Gunđaju i psuju moji ispisnici, seru se na odličja to su ih iz onog rata doneli. Psovo bi i ja sudbinu to me nije usmrtila na Kajmakčalanu, pa da se sada ne kuvam u ovoj smradnoj pari i da od lopova ne branim svoju matoru stranjicu, al ta mi vredi.
   Mijailo bez prestanka gunđa. Primakne mi se, pa veli: Onoliki nai neprijatelji, Turci, Bugari, Mađari, vabe, Nemci i drugi ne mogadoe nas pobiti, nego sad ovo doivljavamo. Koliko smo samo bikova podigli, to nas koji ne proburazi, nego da se sad golim guzom među lopovima guramo, pod staros.
   E, za dobru smrt smo zakasnili, Mijailo, ne vredi nam se vajkati - teim ga, a teko i meni, i ja bi utehe, bilo kake.
   Dobro, Milutine - opet će Mijailo, sve ovako na prste računa - ja kotam, mi smo, eto, u zatvoru, na robiji, a nismo ni lopovi, ni ubilci. Da l' smo mi sad pobeđeni? ta je sa nama, moe li se pobediti svoj narod? I da l' smo mi nečiji narod?
   Otkud ja to znam? - ne mogu vie da podnesem zapitkivanja. Ni meni, brate, nita nije bistro. Moda je sve kaka pogreka... moda će nas oni pustiti. I pokajati se kad - tad.
   Ne moe biti pogreka, Milutine; kako nas neko moe pogreno da uapsi, to ti je, nismo valjda na to spali da nas tako potcenjuju.
   Ima greaka i greaka; ba je njima stalo da mlogo misle o nama, imaju veći briga i preči poslova, pa i pogree - teim ga.
   A on se drnu: Bre, Milutine, mi treba da se alimo, mi treba da piemo nekome, valjda i mi umadinci imamo nekog svog čoveka.
   Kome da piete i kome da se alite; Ko je taj koji o vama brine! - umea se jedan deran, zatvorenik, vidi se, kolac. Vi ste i gore zasluili - nazva nas geacima i cepanicama, vidi se otresit i opasan. Vi ste, veli, njima, komunistima, dali sinove i lebac ste im dali; da nije bilo vas oni ne bi pobedili - sikće onaj, plaovit, a mlad je i jak.
   Čekaj, bre! - brecnu se Mijailo.
   ta da čekam, ti si čeko pa si dočeko, drtino seljačka, a sad tu gusla!
    Mene stra, udariće Mijaila.
   Kad smo mi nji ubijali, vi ste za njima cmizdrili - iskrljeti se i, bogme, udari Mijaila prstom po čelu. I opet sikće: Na tuđem ste groblju zapomagali i lelekali, sad je doao red da na svom groblju kukate a da vas niko ne čuje, majčina vam geacka, domaćini umadijski, stari ratnici! Kad smo mi teli da spasemo vau slavu i pobede, vi ste nam leđa okretali; izbrojali ste nam svkau jalovicu i svaku gibanicu koju smo pojeli, zvali ste nas gibaničarima; kad smo, veli, mi sa njima preko niana sudbinu vau reavali, vi ste njima pomagali, niste nama, njima ste verovali, a oni vam podvalili; naseli ste, veli, na njinu politiku: nisu teli da vam uzmu aku ljiva dok vas nisu namamili, a sad vam uzimaju i poslednje zrno ita, decu vam ostavljaju bez komada leba, a vas vodaju po zatvorima, gaće vam skidaju i pune vam matore guzice prakom da vam se u upku gamad ne zalee - onaj deran, bogati, priđe Mijailu, uvati ga za uvo i poče da ga uvrće; a onda se očas okrete meni, uvati me za nos i povuče. Trpim ja, neću da se bijem, nisam ja u tim godinama. Čekam ga da mi pusti nos, diem na usta al čekam, imam ja odgovor za njega.
   Kako on popusti, a ja njemu: Majčina ti, velim, mokljava, i tebi i tvojima, komandantima i vođama, koga vi osuđujete i otkud vama pravo da uvrćete ui i noseve starim ratnicima! Ne kupaju ovde mene slučajno, niti sam ja slučajno zapao među lopove koji nas za matore guzice tipaju i ismevaju se naim telesima to su Albaniju izdrala, nama koji smo preli preko Vida i kroz Afriku i preko Kajmakčalana - odreilo se meni ovde, eto, otkačilo mi se, provalila neka tegoba. Nisam ja ovde, kaem, samo zato to su ovi neka prevelika sila bili, nego me ovde u ovoj pari i smradu matorog i gologuzog izlau egačenju secikesa i jajara svakojaki zato to ste vi, ti i tvoji komandanti, gola govna bili. I čestite ljude kinjili, a bogme i klali. Jes, svakoj protuvi dali no u ake i ovlastili je da kolje, sanćim, da nas zatiti, nas stare ratnike i slavu nau i nai otaca. A oni za nau slavu pili i gibaničili, klali ljude, pa čak i ene i decu. Neću da ga tedim, a neću ni da vičem, govorim da me samo on čuje.
   Pavle ga čepa za ruku, oće da udari - te ja ne daj, nije red da se u zatvoru bijemo, gologuzi.
   E pa, ne damo i ovima da nas vuku za ui, čak i sad u zatvoru; ta bi radili da su pobedili - sikće Pavle, oće da prijavi onog derana zatvorskoj upravi. Ja ne dam. Nismo zato u zatvoru da budemo dounici onima koji su nas zatvorili. Nije to poso za nas. Nije nikad ni bio. Za te poslove su drugi ljudi, plaćeni. A mi treba da sačuvamo duu, a mogadnemo. I da se vratimo svojim kućama. I svojim grobljima.
 
 
 
Na kake smo grane spali
 
   Da je sreće, sinovče, ja bi ti kazivo kako se ovcama puta krv i stoka zatravljuje, ali ta ću, kazuje se ono to se mora.
   Ajde, čiča Milutine, iznosi tu slamnjaču, to se skanjera - pouruje me čuvar, mladić jedan, vodnik. Pouri, čiča, kaki si ti solunac - dobar neki dečak, misli da su solunci ljudi sposobni za sve, pa i za zatvor - treba da se iznose stvari.
   Uurbali se i uzmuvali čuvari. Čitav se zatvor digo na noge. Iz neki paviljona tamo već su izneli stvari na krug. I postelje. Tamo, iza baraka, već spaljuju slamnjače.
   Dobro, sinovče, to bas toliko mora da se uri, kaka to nama opasnost preti?
   Velika je opasnos, čiča Milutine, veli, velika opasnos. Neprijatelj je, kae, ubacio va u zatvor.
   Čudi me da se on toliko pomeo i uzbudio zbog vaiju a i ne haje to smo mi, toliki ljudi u zatvoru.
   Zar taj neprijatelj nema nekog opasnijeg oruja i boljeg saveznika nego to je vaka? - pitam ga, oću da doznam neto i o njemu i o njegovim neprijateljima.
   Ne zna ti neprijatelja, čiča Milutine, ti si, kae, naivan. Va je opasno i podmuklo oruje u rukama neprijatelja.
   Prvo i prvo, va nije u rukama neprijatelja - urim ja sa onim stvarima - va je u naim nedrima i u zatvoru je. I ne verujem da je nju ubacio neprijatelj; va je moda dola sa nekim od novi zatvorenika, iz nai kuća.
   A okolo, ta da ti kaem. Magle se i pue aparati. I pumpe.
   Suklja plamen i dim od spaljeni slamnjača.
   Kaljem ja, ko i drugi, od onog praka i dima. Kalje i vodnik. I psuje. Kaki ste vi kulaci, kae, kako vas nije sramota, klasni neprijatelji, bogatai, a imate vake!
   E, ako je tako, ako sam ti ja taj neprijatelj, onda će ti u umadiji imati poprilično neprijatelja. Nego, mladiću, fali ti boga to si komunista u Srbiji, pa su ti klasni neprijatelji u teinjavim gaćama i opancima, i ko to vidi, valjivi; pomisli, kaem, kako je komunistima u bogatim zemljama, de su im neprijatelji fabrikanti i druga sila. Tu se, bogme, ne bi prolo lasno ko sa seljacima umadijskim.
   E nisi u pravu - ne svidee se moje reči onom mladiću, pa me vako povuče za rukav i dade mi znak da se sklonimo malo u stranu - nisi u pravu, čiča. Voleo bi, kae, da su moji klasni neprijatelji u svili i kadifi. Najgori su i najopasniji oni u teinjavim gaćama. I najilaviji. Nita nije ilavije od teinjavi gaća, sukna, obojka i opanka, pogotovu kad se jo doturi srpska ajkača. Pametan dečak, načitan, a govori ko izvor kad se na kamenu kikoće. Kaem ti, veli: Lasnije je engleskim komunistima sa njinim klasnim neprijateljima nego nama sa naim - pokazuje vako na moje gaće, da prosti teinjave - mlogo je, čiča, veli, ilav neprijatelj koji ima vake. Sa takvim se lako ne izlazi na kraj.
   E pa, ne vredi ti se vajkati, mladiću, tako je kako je - istresem ja one stvari, slamnjače i ćebad. Ne verujem da me je neko ovaljivio namerno.
   Kaki smo kod svoji kuća, taki smo ti i ovde - neću da ga brenujem, oću sve u oči da mu kaem - ne moe ti apsiti seljake a da ti oni u zatvoru budu ko gospoda; kaki ti je narod taki su ti i zatvorenici; ne moe ti nama uzeti slobodu a da ne uzme nae vake, to ide jedno s drugim.
   Pa i to jes, to kae, čiča Milutine, ne vredi, ne moemo mi apsiti gospodu i bogatae kad nji nema; apsi koga ima - razborit dečak, ne čita on one knjiice uzalud.
   I nemoj mi se sikirati, kaem mu, niste vi nas doveli amo da nam ugađate da bi nama bilo potaman, nigde zatvori ne slue sunjevima za uivanje.
   E, čiča Milutine, moramo da brinemo o vama, kae, mi smo vas uzeli na svoj obraz i na svoju duu.
    E, ako ste nas na duu uzeli, onda vam neće biti lako - ni sam ne znam kako mi reč izleti iz usta, a on se tek zagleda u me, manu glavom, pa ode.
   Radovan Banjanac mi priđe. Gunđa. Eto, kae, koji smo mi umadinci, na kakve smo grane spali. Naim neprijateljima su najveći i najljući neprijatelji nae vake, na to smo saspeli. Nai' se vaiju boje, nas - ič.
   E, moj Radovane, tako nam je kako nam je, a moda će biti i gore. Za nas je vano da stignemo na naa groblja, pod nae busenje.
   Pa je l' tako?
 
 
 
Nije mi do filmova
 
   Zavri se bioskop. Izlaze ljudi između oni klupa. A muzika ui da probije.
   ta misli o filmu, stari? - pita me čuvar, neće da sačeka da izađemo napolje, na vazduh. Očiju mi, mene pita ta mislim o filmu, ko da sam ja za to da mislim o filmovima. Kad smo mi u umadiji mislili o filmovima? Nismo znali ni da postoji to, a to nam je trebalo kad smo imali svoje razonode i veselja. To sa filmom, to je sad posle ovog oslobođenja dolo. A ja imam preči stvari o kojima moram da mislim, nije mi do filmova - sve ja tako, sramota me reći da mi se pridremalo i da sam zaspo kad su se one slike zaletele. Al on, opet, oće da zna ta ja o filmu mislim; valjda mu je tako naređeno da proveri ta mi mislimo, da vidi kako su nas prevaspitali, da l' dabe lebac u zatvoru jedemo.
   ta ima da mislim o filmu - kaem mu - mislim o svojoj sudbini, kuća mi se ispraznila, opustela, a ja o filmu da mislim.
   ta misli o glumici? - opet će onaj straar. Jebe glumicu! Samo to reko, slete mi kapa. Puče amar. Zabride mi obraz i sline kljunue.
   Dobro, sinovče, je l' ti to meni, Srbine, odvali amar zbog one upiulje! - drnem se ja, ne izdra, nisam u godinama da se kavim, al kada bude kraj kraju, ta će mi vaki ivot.
   Ti, bre, boju ti majku - nasrnu opet onaj straar - vređa, kae, jednu Ruskinju! Pravi se lud, vređa zemlju socijalizma! I oslobodioce ove zmelje. Zna li ti, veli, ta bi bilo sa svetom, da nije nji! Ko bi, kae, svet oslobodio!
   Pa valjda sam i ja neki oslobodilac bio - i ja njemu otro, to da ga tedim, nije to od mene zasluio, a mislim se: boe svevinji, to nas kazni da nai sinovi i unuci vako brzo zaborave sve nae muke i patnje za ovu zemlju.
   Ona je - ne prestaje straar o glumici - jedna portvovana partijka, na koju treba svi da se ugledamo.
   E, moj nesretniče i sa mnom - slegnem se ja - zar ti nisi imao na koga da se ugleda, nego na rusku glumicu; toliki nai ratovi, bitke i junaci; da je neke sreće, ti bi se na nas ugledao - pokaem mu ja na ljude koji su se okupili i prate nau svađu. A ti meni amarčinu. Zna li ti da ja dve Karađorđeve zvezde imam i Albansku spomenicu, zar sam ja te sreće da meni od mojeg Srbina zvoni uvo zbog jedne Ruskinje, i to glumice!
 
 
 
Jesam, ja sam Pavle...
 
   Poznajem te, poznajem, ti si onaj to je sa Milutinom razgovarao, nedeljom. Sećam se, kako se ne bi sećo: lepo ste se slagali, lepo, bogami... zvao te "sinovče", a ti njega, ko i drugi, "čiča". Sećam se ko sad da vas gledam, tebe i Milutina... sedeli ste na onoj klupi... Fala ti to si doo.
   Oću da ti kazujem. Ovo je zbog Milutina. Ajdemo pod trem da sednemo za astal. Da popijemo Milutinu za duu. Bogami, imamo i kome...
   A tebi Milutin, lego na srce.
   ta kae, govorim ko Milutin. Moe biti, moe biti...
   E pa, eto, prođe i vreme zatvora. Izdrasmo i to, a Milutin ne izdra. Prte mu srce. Prte. Prolog leta. Za vreme kopnje kukuruza. Ne mogu ti posigurno reći da l' prođe dve ili tri nedelje otkako ti ode iz zatvora, priđe mi on pa me pita: Oćemo li, Mijailo, da kopamo kukuruz?
   Dravni - pravim se ja, oću da ga iskuam - zatvorski kukuruz da kopamo, pobogu?
   Kukuruz je kukuruz - veli on.
   Kako ti kae, Milutine, ako ti veli da kopamo - da kopamo.
   Da kopamo, neka vide golanferi i secikese i neka vide ovi to su nas poapsili da smo mi domaćini, da nismo ko oni.
   I kopamo mi. I laknulo nam od toga. Zatvorske njive velike, a kukuruz, milina ti pogledati. A Milutin, ta da ti kaem, nije boljeg kopača bilo u srezu. Ko sad da ga gledam - kopa Milutin kako je kopo nekad dok je imo za koga da kopa i zato da ivi. I sve, veselnik, pogleda u nebesa. Zaoblačilo se, stra ga da će kia.
   Ama, Milutine, da mi ne ispadnemo smeni to smo vako nagrnuli. A on, ni da me čuje. Pouruje i ostale. Ovo je pred kiu i berićet, govori. Jesmo li domaćini i ljudi?
   A oni zatvorenici, secikese i provalnici, ljute se, nisu oni nikaki domaćini, nisu ni budale. Ne ide im u račun, neće kukuruz u njine koeve.
   Kukuruz je kukuruz, čiji je da je, na naem je obrazu - jednako će Milutin.
   Al ta to vredi, otkud secikese znaju ta je kukuruz i kopnja, oni ljudi ne veruju ni u kaki sevap, ne mili se njima kukuruz. Al ajde ti dokai Milutinu, izgubio se bio, zaboravio da su domaćini jedno, a lopurde drugo. Lepo mu je govorio Pavle: Milutine, ovi su ljudi opasni, oni su za apsanu stvoreni, nji bi svaka vlas na svetu apsila i pobila ko pacove; oni su krali iz kuća čija su čeljad pobijena za vreme rata, nemoj se inatiti sa takima, nismo mi u tim godinama da moemo sa njima na kraj.
    A Milutinu ne ide u glavu, zaleteo, pa tera svoje, kopa, veselnik, onako kako ga dao bog i kako ga mi poznajemo, kopa bre od ostalih, a kad istera vrstu, on se vrati pa razgleda kopnju i primećuje ono na ta drugi ne obraćaju panju. I to mu dođe glave...
   Istera svoju vrstu, pa ko da je, da prosti, u svojoj njivi, ide vako i gleda kako su drugi okopali.
   Dabome, stara navika, ne odriče se čovek u tim godinama lako navika... ostalo mu to tako u krvi. Mi seljaci kaemo: to mu je u krvi. Al da l' ba u krvi, to ni doktori ne znaju; ja sam ba pito doktora Čabrića - ispričam mu sve o Milutinu vako ko tebi sad, pa ga pitam da l' mu je sudbina bila u krvi. A on veli: tako se to samo kae, Mijailo, a stvarno ne znamo ta je u krvi, to je stvar neispitana, nismo to jo posigurno utvrdili.
   I tako, vidi Milutin da je u onim vrstama to kopaju secikese i provalnici kukuruz snuden. Zna čovek, povuče snudeni struk kukuruza i vidi da je podsečen, da manguparija podseca kukuruz.
   Poče svađa. Ljuti se Milutin, ljute se secikese, ree li ree. Milutin psuje, dabome, ljud ko ris... psuje im mater beskućničku - ne sme da se unitava boija biljka koja rani čoveka i stoku, crva i mrava i ticu nebesku.
   Ne znam ta mu bi te se nako dade u psovku; mislim, lud čovek, ta on ima da se svađa sa lopovima i razbojnicima, ratnim pljačkaima, čovek treba da zna sa kim moe da se svađa - ajde, reci i sam.
   Milutine - priđem mu ja - nemoj im psovati mater, ne poznaje ti zlikovce, ne zna ti kako oni svoju mater cene. A on ni da čuje: Ne mogu, veli, svake napasti da se bojim, sramota je, Mijailo. Vidi ti ta je sa nama umadincima, to je, veli, naopako, čega se sve mi bojimo, pa zar sad i od ove gamadi da straujemo.
   Milutine, kaem, nismo mi vie na ceni, mi smo pregaeni, ta ima o tome da se priča.
   On ni da čuje.
   Onaj Brlja - tako su ga zvali, a bio je glavni među lopurdama - smeje se i pokazuje na Milutina: Pogledajte, veli, ludog čiču, čita nam molitvu, vuče mačka za rep, psuje nam mater beskućničku, litija čiča, ulizuje se vlastima, oće čiča u svoje groblje, u selendru, boji se da ne ostane u zatvorskom groblju. Sve tako, pa onda psuje i on Milutinu matoru mater seljačku i buzdovansku. Psuje, pa kae: Nisi ti za zatvor, zatvor nije za ludake. U ludnicu će ti, al prvo ima da plati za potkazivanje.
   Ama, nije to bilo u pitanju, nji Milutin nije nikom ni pomenuo, kaki potkazao, kam da jeste. Da jeste, moebiti da bi drukčije bilo. Nije, de je on mogo da potkazuje nji, deca su oni za njega, malo stariji od njegovog pokojnog Radoja.
   Ja mislim da su oni bili sigurni da Milutin neće kazati ni za ćebovanje... ja tako mislim.
   E da smo se mi nadali da će oni Milutinu ćebe na glavu, drukčije bi mi, ali ko se tome mogo nadati. Ruku na srce, mislim da se ni oni ba nisu nadali da će se nako zavriti; ali eto, nije srce moglo da izdri, prevrilo - doiveo da ga ćebuju secikese i lopurde u zatvoru i, dabome, popustilo srce i gotovo.
   Ne znam da l' prođe dva dana otkako ga ćebovae, srce mu popusti. Staračko srce, sinovče, popustilo. Dabome. Okreni, obrni, tako je. A čovek nije od čelika, presvisne čovek. Tako ti je s jedne strane, s druge kako god pogleda ispade da je Milutin lepo umro. Saalila mu se nebesa. Umro, zbog kukuruza.
   Pa kad pogleda, tako mu dođe - zbog kukuruza.
   A ivanu da obiđe, svakako. Pričo sam ja njoj o tebi. I da si se sa Milutinom lepo slago. I kako ste sedeli nedeljom na onoj klupi u zatvorskom krugu, a ona sva srećna, pa ko da će zasuziti. Dabome, milo joj da je Milutin u zatvoru imo sa kim lepo da razgovara.
 
 
 
Pored vatre, uveče, bez vedla
 
   Bog ti pomogao, dete.
   Jesam, ja sam ivana Milutinova. ta ću, ja sam njegova, ko to je i on moj. Ponekad mi se čini da bi bilo bolje i za njega i za me da nismo nai, ni on moj, ni ja njegova, a onda se u glavi izokrene, pa čisto mislim: dobro je ba i ovako to je on moj i ja njegova.
   Ba, vala, tako - za inat sudbini.
   A ti li si taj, blago meni! I blago mom Milutinu.
   Čula sam, čula. Sve sam čula. Pričali mi oni nai kad su se vratili sa robije. Pričali. Kau: nemoj se sikirati, ivana. Milutinu je kamen sa srca spao. Sit se narazgovarao, nedeljom, pred podne. I sve o tebi, dete moje, ko da te sam bog poslo mojem Milutinu da se ratosilja muka.
   E fala ti, od neba do zemlje. I fala ti to si doo i mene da obiđe.
   Dobro, ako oće o Milutinu...
   Dobro, evo ovako...
    Sedim pod tremom, predveče. A mačka vako lei, boe mi oprosti, ko da je mrtva.
   Pogledam u nebo, čini mi se da je pred kiu, pa mi čudno, to li mi ne seva u krstima - kad li, otud preko potoka, ču se Radojka, viče: O, ivana, o ivana - pa malko zastane, a onda opet - ivana, ozovi se!
   Ozvala bi se ja da mogu, al de je meni ta snaga da se dovikujem preko potoka. Izađem ja do kapije te me Radojka ugleda. Viče: ivana, zna li da ti je umro Milutin?
   Ene - de, a to? - pitam je. A ona, ena razborita: Nije, kae, to za razgovore preko potoka. Pravo veli, prola su ta vremena kad smo mi na sav glas mogli reći kako je zato ko umro.
   Valjda će mi kogod javiti, mislim se, red bi bio da znam kako je umro i zato je umro, da l' je togod bolovo, il je umro naprasno.
   ta čeka, ivana - čudi se Radojka - to ne lelekne, eno, umro ti je čovek i domaćin, naki čovek, nikom na senku nije zgazio, mravu puta nije preprečio, zar ćemo ćuteći i smrt dočekivati! Lelekni, eno! Ti leleči otud, a mi ćemo odud, da ti se odazivamo, pa ćemo i da priupitamo zato je i kako umro na Milutin. Nemoj, veli, da se smrt ulunja, da je niko ne primeti i da joj se niko ne oglasi - ko će ako ti neće i kad će ako sad neće.
   E, imala bi ja da lelečem i naričem za većim jadom, al ćutim. A to to je Milutin umro, i vreme mu je. Ruku na srce, nije ni imao zato da ivi.
   Čue ljudi ta je sa Milutinom, pa eto, i dolaze, kako je i red. I sedaju vako pod tremom. I Luka Lukić doo. Prui mi čovek ruku, pa veli: Najgore je, ivana, to mi ne moemo Milutina da osvetimo.
   Luka, pobogu! - trgo se ja, ta on to govori. Dođe mi, da bog oprosti, čisto smeno, kaka osveta? I kome da se sveti, bogati; Milutina su tamo odveli nai ljudi, nije njega odveo neki okupator, ne moe ni reči biti o nekoj osveti.
   Luka opet o osveti, a mene, posteno da ti kaem, iv sram pojede, nemam čim da posluim ljude, na vaki dan, da popiju Milutinu za duu.
   E sad mu nikaka vlas vie nita ne moe, - eto Jevrema - sad vlasti mogu da mu pljunu pod prozor. Nemoj da se sikira, ivana - tei me Jevrem - vie mu niko nita ne moe.
   ta ima da se sikiram, valjda je tako usud odredio, mislim se, Milutin je najvaniji poso obavio, doneo je Radoja iz Srema.
   Opet zveknu kapija. Eto i Vasilija, prekusturio se.
   Sad će valjda biti po zasluzi - snudio se, bogme, Vasilije, nita nije ostalo od onog njegovog eretluka, vidim, potresla ga smrt Milutinova, pa mi ga ao, ispisnici su, zajedno su radili i ratovali.
   Sad će Milutin dobiti mesto koje je zasluio, na nebesima, ne gine mu rajsko naselje.
   Daj boe da se on negde sa naim Radojem nađe, a za rajsko naselje čisto sumnjam, ne verujem ja da će ni na nebesima za mog Milutina biti neke ladovine, i tamo će stići vaniji, ko i dosad, mislim se. A Vasilije opet: Na nebesima nema prevare, gore se zna ta je ko bio i ta je zasluio, gore nije ko ovde, da se deli prema politici, vie o Milutinu ne moramo da brinemo moemo mu samo zavideti. Priča, ko da je bio na nebesima. Sad svi pričaju, jedni ti obećavaju ovde, drugi na nebesima, olako se obećava na sve strane.
   U redu, Vasilije, veli Luka, to za nebesa, ali i mi treba da učinimo to je do nas, mi treba da vratimo Milutina na nae groblje. Da ne ostane u zatvorskom groblju. Vlasti su se ogreile to su Milutinu odredile da umre u zatvoru, nemoj da mu mi dosudimo zatvorsko groblje, večitu robiju.
   Ja i' gledam, milo mi to su oni vako za moga Milutina, i to su ljudi na svom mestu kaki je ljudi bilo kod nas u umadiji, kaki ljudi i treba da su, al ja opet straujem kako će ga čak otud vozati - nije to da tera plug, ili drljaču, nego tera mrtvački sanduk i krstaču kroz toliki svet, pa će narod da izlazi i da pita koga teraju, i de je veselnik umro, a sta oni da kau - da je umro u zatvoru. A to da umre čovek domaćin u zatvoru? Kako da dokae da nije ni lopov ni ubilac? A da kau istinu - jo gore. Istina je, ako ćemo poteno, najgora.
   A jednom ja vako pored poreta, kad, zveknu kapija. I korake čujem. Zakuca neko na vrata.
   Ajde! - kaem. Vrata se zacenue, neko pita: Strina ivana, jesi li iva?
   ta ću, iva sam - kaem, a ne mogu po glasu poznati ko je.
   Poznaje li me? - pita.
   A ja kaem: Ne poznajem. I ne vidim.
   Pa to ne upali vedlo, to tako sedi u mraku?
   Eto, tako - velim, a pravo da ti kaem i ne pali mi se vedlo, nekako mi u mraku ko i lake i lepe; kad je vedlo onda vidim sve po kući i nekako vidim ovu veliku prazninu i pusto nae kuće, a kad se smrkne, onda se to manje vidi. I, kad smrači, ja sve ko da nisam sama. Sve ko da će sad - nabanuti moji, Radoje i Milutin, sve ko da su tu negde za poslom.
   Dobro - oringlim ja poret, pa pogledam - a, ti li si, Nenade!
   Jesam, kae, strina ivana, dođo da vidim kako si i da malo porazgovaramo. Sede on, vako, pored mene na tronoac. I cigaru zapali. Lepo od njega, onaj duvan zamirisa, doo čovek u kuću.
   Pui on i lepo sa mnom. Uzdanu čovek, poten ko dua, vrsnik moga Radoja. Mlogo mu je, veli, ao čiča Milutina. Mlogo. Al ta vredi morali smo da ga uapsimo.
   A to ti, nisi ga ti uapsio, niti bi, kako to govori, dete?! - zbunio me.
   A on opet, ko da ga je on uapsio, sve vuče na svoju duu. Morali smo, veli, da ga upasimo da bi druge zaplaili.
   Ene, a to?
   Tako, da bi na čistac isterali. Da imamo vie ita; bila je velika oskudacija kod nas u rani - trebalo je raniti gradove, vojsku, trebalo je priteći u pomoć gladnima. Priča tako, a ja vidim da se neto postiđuje i da mu je teko na dui, da ga je amo neka mora nagnala, pa mi ga ao, mlad je jo, uz to, drugovao je sa naim Radojem.
   Dobro, dete, nemoj se ti zbog toga sikirati, proći će to pa će se na Milutina zaboraviti, ko da nije nita bilo, ko da nije ni postojao; nemoj, blago meni, ti svoju mladu duu trovati i teretiti, neka ti je bogom prosto; Milutin je bio star čovek - sve ja tako, volim ja to je on doo i to Milutina ima ko da ali, vako, nasamo, kad dođe i sedne pored vatre, uveče, bez vedla.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2012 kodkicoa.com