K O D   K I C O Š A

Kod kicoša

 
Moma
 
Kad bi moma zvezda bila,
nikad ne bi duša moja
bela danka zaželila.
 
(1856)
 
Još...
 
Jedan dim još, jednu čašu,
jedna pesma, jedna seka!
P'onda zbogom, tamburašu!Zbogom, krčmo, zanaveka!
 
(1856)
1832-1878
 
Uspomene
Po grudima hladne reke
vali blude, lutajući;
rekao bi sjajne senke
mile neke uspomenke
iz nizova lepših dana
vraća želja usijana,
uzdišući, tugujući;
 
Pa se onde prema sjaju
setno blede mesečine
iz sanovne svoje tmine
u zanosu zablistaju;
zagrle se i poljube,
rastope se... i izgube.
Pa ko njina bela pena,
ostaje ti uspomena...
 
Pa te seća po sto puta:
zenica joj prvog sjaja,
prvog ljuba i guguta
i prvoga uzdisaja;
i beline čistog snega,
i rumeni njena lica,
i sutona večernjega,
i zvezdica, i zenica;
 
pa te seća sastanaka
u potaji i samoći;
pa te seća bledog zraka
posvećene prve noći...
Pa te seća njena glasa,
pa te seća onog čela,
kad su tvoja mlada čula
na grud'ma joj utonula,
obamrla...
 
...Pa te seća...
Al' ko ona bela pena,
ostaje ti uspomena,
puna bola i pozleda -
a kosa je davno seda...
 
(1876)
 
 
 
 
 
 
 

Copyright © 2005-2012 kodkicoša.com