|
† Mihailu Petkoviću, mome
bratu
Imao sam i ja veselih časova,
nije meni uvek bilo kao sada;
imao sam i ja sate bez
bolova,
osmejaka vedrih i radosti,
mada
to je davno bilo... Na grudi
sam ruke
prekrstio svoje. Gledam kako
tama,
nečujno i tiho, ne praveći
zvuke,
po zidu se penje u čudnim
slikama:
k'o ljubavna čežnja, kao
tuga znana
preko mrtve drage, preko
groba lednog;
i nasuprot tami iz ranijih
dana,
javlja mi se slika srećnog
jutra jednog.
Ustao sam rano, preko
običaja;
otvorio prozor. Izgledaše
kao
u prirodi da je bilo okršaja
nekog groznog, strašnog.
Vazduh mokar pao.
Neba nigde nema. Možda je
propalo.
Elementi strasti negde se
još bore.
Možda je i sunce ropstva nam
dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije
bilo zore.
Oblaci se sivi uplašeno
nagli
ispred moga oka, i kao da
mole
za pomoć, spasenje njima,
kiši, magli,
od nečije ruke što ih tera
dole.
Naglo odoh k njima. Tamo
videh kako
zalaze sva bića, i propast
ih nosi;
videh da se gasi i svetlost
i pak'o,
neku mutnu utvar da maše i
kosi.
U trenutku jednom ne znam
šta se desi...
Kada se probudih, udarahu
zvona,
uz očajni ropac umirahu
gresi,
kupljeni životom: to mre
vasiona,
zemlja, njeno vreme. Umirahu
boje,
s njima duše ljudi i grobovi
njini:
sazrevahu zvezde, al' da ih
opoje
ne ostade niko, ni noć u
crnini.
I nesta planeta i životu
traga;
izumire i smrt. Više nema
ljudi;
sa mene se poče da otkida
snaga,
svi udovi, redom, i pogled
što bludi.
Minu sve što beše, htede
biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
raskošnije smrti nisam
gled'o nikad.
Imao sam i ja veselih časova.
|
