K O D   K I C O Š A
1860-1894
 
Pećina na Rudniku
Triput crni gavran zagrakta i prnu
nad mračnim kulama Ostrovice grada...
A despota Lazar podiže se tada,
mračan pogled baci u daljinu crnu.
Sumorno graktanje kao krik se hori
i gubi se naglo u neme daljine,
niti potok šumi, nit listak šumori,
počivaju mirno rudničke planine -
al' njegovu dušu crna slutnja para,
i Branković dozva sveštenika stara.
 
Kad sveštenik stari u odaju dođe,
a despot ogrnut crnim ogrtačem,
pa niti se diže, nit mu ruci pođe,
no nemirno zvecka mamuzom i mačem.
Voštanica tiho na stolu mu gori,
oboren mu pehar i vino prosuto...
Nalakćen na stolu on je mračno ćuto,
kao tajni užas da mu dušu mori -
no bezumno ruka poletela maču
kad se krik užasni još jedanput začu.
 
"Zvao sam te noćas, sedi svešteniče,
jer sodomski greh mi um i dušu mrači. -
Čuj, nad mojom glavom crni gavran kliče,
krik njegov užasni moj svršetak znači.
Neće mnogo proći, a ja ću umreti,
opusteće sjajni Brankovića dvori:
ali tajnu svoju ja ne smem poneti,
tajnu što me muči i dušu mi mori!
Ispovest mi treba, za to sam te zvao:
oče, - ja sam majku svoju otrovao...
 
Kad se Rudnik pređe i malena reka,
ima jedno divlje i sumorno mesto,
na koje sam nekad odlazio često,
a na tome mestu pećina je neka,
i u njoj jezero. Sa njenih visina
ne vije se bršljan, ne šumori cveće,
hladna pustoš bije iz njenih dubina,
a jezero mrtvo nikad se ne kreće. -
No kad kamen padne ili reč se rekne,
u hladnoj praznini stokratno odjekne.
 
Kada samrt stegne moje grudi bolne,
i potone duša u večnome mraku,
vi pođite tamo, razmaknite volne,
i na dnu jezera kopajte mi raku,
i tamo sahran'te. Preko moga groba
nek se metne teška krstača gvozdena,
da mi nema traga za poznije doba,
da mi grob ne kunu u seda vremena.
Sve sam sada kazo, sad umreti mogu,
a ti moju dušu preporuči bogu."
 
Tako despot svrši. A kad treće noći
počivaše Rudnik u krilu tišine,
gluv nekakav šum se razli po samoći,
kao val ogromni na sinjoj pučini -
i potonu u noć... Celo ovo veče
sanovnici srpski stojahu na dvoru;
mučio se despot do pred samu zoru,
a u zoru čelnik izađe i reče:
"Gospodo vitezi! Svršene su muke,
despot dade dušu u božije ruke."
 
Sa rudničkog visa, po sumornoj noći,
mrtvački se sprovod polagano slazi.
Tupo zvoni doboš u nemoj samoći,
dva i dva se kreću po uzanoj stazi.
Napred ide četa snažnih kopljanika,
a za njime sluge s rujnim buktinjama -
i mrtvački sanduk. I hor sveštenika
oglašava ponoć svetim molitvama.
U crnome ruvu, spram buktinja sjajni',
izgledaju oni ko duhovi tajni.
 
Mrtva, pusta ponoć, nigde živa znaka!
Samo katkad sova krikne i poleti,
preplašena možda od rumena zraka,
od potmule lupe i pesama sveti'...
Kad stigoše mestu, blizu do obale,
hor otpeva onda sumorno opelo;
ustavama jakim razmakoše vale,
iskopaše raku i spustiše telo,
i krst preko njega. I nad mračnim grobom
zašumori voda i pokri ga sobom. -
 
I mir večni nasta... Mrki kopljanici
oboriše ćutke koplja naopako,
pogasiše sveće sedi sveštenici,
i krenuše natrag pogruženi jako,
a ostade pusta i prazna pećina...
Nju ne krasi bršljan niti rosno cveće:
hladna pustoš bije iz njenih dubina,
a jezero mrtvo nikad se ne kreće.
No kad kamen padne ili reč se rekne,
u hladnoj praznini stokratno odjekne.
 
(1887)
 
 
 
 
 
 
 
 

Copyright © 2005-2012 kodkicoša.com