|
Ja znam samo hoću,
a ne znam
šta hoću,
Stotinu bih stvari u jedan
mah hteo,
Bežao
bih u svet, tražio
samoću
I, kad bih mogao, na nebo se
peo;
Svirao, pevao, bez reda i
veze
Melodije lude, očajne
i drske,
Kako plamti nebo, kako plaču
breze,
Kako svira vetar i vapiju
trske.
Kao kakav divljak azijskih
plemena,
Što besni od bola, a
nesrećan
nije,
Šibajući
tela obnaženih
žena
U daire lupa, jauče
i pije,
Zatim traži
pesme dotle nečuvene,
Da taj bol bez bola iz grudi
mu gone,
I ja praskam, besnim, krv
struji kroz mene
I stotine struna u svesti mi
zvone.
U koštac
sa sudbom! Tada praskam
dokle
Ne klonem sav smožden
kao trula masa;
Tada, kao
čovek koga Gospod
prokle,
Hulim boga, da se nebo
ustalasa.
To sazrela mladost nekog
cilja traži:
Htela bi iz duše,
iz srca, iz grudi,
Čak i bol bi htela,
kad je bol razdraži,
da se troši,
krši,
i besni i ludi.
1910.
|
