|
1. Vaskrs
Svud jesen mrka razapela
niti,
Kamenje plače
i prozeble grane,
A Pokoljenje Suza bolom kiti
Grobove svoje još
nepokajane.
Te suze behu smolaste i vruće,
Suze džinova
koje Gospod ukle,
Pred kojima su zvezde sreće
stukle,
A sumnjom prano iščezlo
čeznuće.
A na dnu mora plačna
očajanja
Zamrla Vera, snegom
pokrivena,
Proklinjala je jesenja
vremena.
I jedne noći
ču se duh Poznanja.
Pod oblacima u magli i prahu
Zablesnu požar,
i s krkljanjem bljunu
Vaskrsla snaga i besvesno
grunu -
Jer u toj stvari vekovi se
klahu.
I urlalo je, krkljalo i
vrilo
I u lavovskim kandžama
se mrelo,
U reci mozga stvaralo se
delo
I pričešće
se iz lubanja pilo...
I Pokolenje Krvi tad se rodi.
Ko Bog vatreni smrt iz sebe
šinu,
Bokore krina niz padine rinu
I grunu poljem
što u besmrt vodi.
Pokolenje se Krvi tada rodi.
6.
Grobovi
Korači
dugi niz mrtvaca,
I mesec sveže
humke mije,
I duge senke mesec baca,
I večne
nade tajac krije.
To majke palu mladost traže,
Mišice
željne milovanja;
No lubanja se venac slaže
I tužna
vrba večnost
sanja,
Vrtovi kopne, blesak
čili,
Jauču
ploče
i drveta,
Ograšjem
pustim sever cvili
I zaborava bokor cveta.
1913.
|
