Živorad P. Jovanović - Kafana "Orač'

U Paliluli, nekadašnjem predgrađu Beograda koje je obilovalo ćor-sokacima, prizemnim kućercima na čijim se krovovima baškarila "čuvarkuća", sa prostranim dvorištima zasađenim kukuruzima i raznim voćem, postojale su nekada nekoliko poznatih kafana u koje su navraćali književnici, profesori, glumci i novinari. Od tih kafana na glasu je bio lokal "Kod orača" koji je niz godina držao Čiča Jordan Antonović, zvani Orden, simpatična figura starog Beograda. U nju su godinama navraćali mali ljudi: sitni činovnici, telegrafisti, poštari, abadžije, artiljerijski podnarednici, rabadžije, Cigani svirači, nekoliko pesnika i novinara dugih kosa i lepršavih kravata. Lokal je imao prostranu salu u kojoj su se održavale partijske konferencije i skupštine amala i rabadžija. Najomiljeniji gost te kafane bio je Stevan Sremac (1855-1906). On je u toj ulici, koja se u ono vreme zvala Dva bela goluba, i stanovao. Prijatelju profesoru Miloradu Pavloviću Krpi je pričao da mu je tu "došla mnoga misao za priču... čuo mnogi izraz, interesantnu reč i zapazio koju karakterističnu osobinu". Sve što je tamo video i čuo on je beležio odmah čim dođe kući. Hiljadama takvih fraza, čitavih dijaloga ostalo je u njegovim zabeleškama. Mnoge su upotrebljene i ušle u koju njegovu priču. Vedar i duhovit, Sremac je često u društvu pričao viceve i dobacivao pošalice. Jednom je Evžen Deroko govorio o nekoj rođaci čiji treći muž leži na samrtničkoj postelji: Kome li je ostavlja? A Sremac preko stola dodaje: "Četvrtom nesretniku". Ili kad je Žarko J. Ilić pričao o kaluđeru Sergiju da je u Gospođincima popio punu flašu vode, "svi su se tome čudili". A Sremac: "Ako je to odista bio kaluđer Sergije i u flaši zaista voda, a ne rakija - onda se i ja čudim i ne mogu da verujem". Kad su mu kolege čestitale na izboru za akademika, pravdao se da sam on za taj izbor ne prima nikakvu odgovornost. "Ljudi kod "Ginića" i "Orača" nesumnjivo su iskreniji i prijatniji nego tamo". Posle Sremčeve smrti u Sokobanji 1906. godine njegovi prijatelji otkrili su mu u "Oraču" mermernu ploču na kojoj ispod u kamenu užljebljene fotografije impozantnog sedog brkatog čoveka piše:

"1855 - 1906
za sećanje
na velikog srpskog književnika
Stevana Sremca
koji je sedeo za ovim stolom"

Pesnik Velimir J. Rajić (1879-1915), koji je u toj ulici stanovao, spevao je ovde svoju poznatu pesmu "Na dan njenoga venčanja", kao epilog svoje nesrećne ljubavi. Prvi stihovi glase:

"I srušiše se lepi snovi moji,
jer glavu tvoju venac sad pokriva
kraj tebe drugi pred oltarom stoji -
prosta ti bila moja ljubav živa!"

Po objavljivanju pesme u Srpskom književnom glasniku 1905. godine, skupilo se veće društvo kod "Orača". Svima im je tolika blagorodnost Rajićeva bila čak i nelagodna. Jedan od njih reče: "Žao me je ovog našeg Velje. On ne poznaje žene. Molim vas, zar ona ga ostavila a on je blagosilja?" "E, Veljo, reče drugi - ja ću te osvetiti." "Kako osvetiti?" povikaše ostali. Nećeš, valjda, zvati njenog muža na dvoboj?" "Ne to, koješta! Parodisaću onu pesmu i poslati Velji". Književnik koji je napisao parodiju bio je Vladimir Stanimirović (1882-1956). Početak parodije glasi:

"Danas sam srećan koliko sam težak,
kada te videh pored tvoga vojna.
Onaj je samo i bio za tebe -
nisi me, gusko, ni bila dostojna!"

Tako je postala parodija pesme "Na dan njenoga venčanja", koja je u ono vreme bila popularna i kojoj se i sam Rajić od srca smejao. U parodiji ima jedan stih koji je ovekovečio kafanu "Orač" u srpskoj književnosti. Stih glasi:

"Ja ću i dalje ići kod "Orača",
stalno, čim veče spusti svoja krila,
i šaputaću posle pete čaše:
Nisi me, gusko, dostojna ni bila!"

Kafana "Orač" srušena je 1960. godine. Tako je nestao još jedan kutak staroga Beograda.

<- Nazad

Tri šešira

Kičevo

Kod Tri seljaka

Dardaneli

Tri lista duvana

Bosfor