Zaboravljeno

Teško je i zamisliti slavlje u Srbiji na kojem se, pored svakojakih muzičkih sadržaja, ne čuju i neke stare, narodne pesme. Od zaborava ih čuvaju pevači i kafane, ali i pravi ljubitelji sevdaha, boemi, ljubitelji atmosfere, štimunga i davno potisnutog derta. Za razliku od nekih drugih, savremenih i na brzinu sklepanih, većina ovih pesama sačuvala je dušu, jer su, kako kažu, iz duše i života nastale. U njima su opevani stvarni događaji, ispraćaji na ratna polja, ljubavne drame, nedaće i radosti, i sve drugo što život nosi sa sobom.
Većina starih pesama, koja se i danas može čuti, nastala je tokom druge polovine 19. i početkom prošlog veka. Vremenom, iz prvobitnih verzija mnogo toga je promenjeno, aranžmani su prilagođeni savremenim zahtevima, ali je ostala priča o tome kada su nastale i kako.
Nedavno preminuli novinar i etnolog Mile Nedeljković godinama je istraživao nastanak pojedinih melodija, istinite priče pretočene u stih i rimu, a njegov obiman rad skoro je objavljen i u Srpskom običajnom kalendaru za narednu, prostu 2010. godinu. U njemu je, između ostalog, Nedeljković objasnio kako je nastala "Milkina kuća na kraju", kako su se u Stankovićevoj "Koštani" obrele pesme "Šano, dušo" i "Stojanke, bela Vranjanke", omiljene pesme Borine književne junakinje. Ovom prilikom opisujemo nastanak nekoliko i danas veoma popularnih pesama.

Nastavak ->

Večne pesme zaboravljenog autora

Miodrag Milanović

Pre tačno sto godina izašla je iz štampe mala zbirka pesama "Seljančice",
Milorada Petrovića

Čudna je sudbina nekih naših stari(ji)h pesnika: pesme su im još za života postale toliko popularne da su zašle u narod i poistovetile se sa narodnim tvorevinama, a oni sami, njihovi autori, ostali su zaboravljeni.
Ko od nas, recimo, ne zna i ne pevuši rado pesme: Jesen stiže, dunjo moja, Ne luduj, Lelo, čuće te selo, ili Igrale se delije na primer. (O navijačima popularnog beogradskog sportskog kluba, što se poslednje tiče, i da ne govorimo!) Malo ko, međutim, zna da su sve te navedene pesme delo pesnika Milorada M. Petrovića, o kome je ovde reč.
Rođen 26.7.1875. godine u Velikoj Ivanči, na padinama Kosmaja, gde je završio i osnovnu školu, Petrović pet razreda gimnazije pohađa u Beogradu, a zatim prelazi u učiteljsku školu, koja se školske 1896/97. seli u Aleksinac. Tu se zagledao u svoju koleginicu Ružu Knežević, ćerku narodnog poslanika Kole Kneževića, koji je streljan kao učesnik Timočke bune 1883. godine.
Posle završene škole, čuvene po svojim tadašnjim profesorima (dr Tihomir R. Ðorđević, Milivoje Bašić, Petar Ilić, Petar Despotović, Jovan Miodragović i drugi), njih dvoje izmoliše isto mesto službovanja - selo Veliko Krčmare kod Kragujevca. U rodnoj Šumadiji, mladi učitelj svojoj budućoj supruži Ruži će zapevati:
"Jesen stize, dunjo moja,
jesen rana,
od jeseni do jeseni
sve se selo već iženi,
dušo moja, beži meni!
Ne varaj jarana!"...

Nastavak ->

Tri šešira

Kičevo

Kod Tri seljaka

Dardaneli

Tri lista duvana

Bosfor