K O D   K I C O A
Stevan Sremac
 
ZONA ZAMFIROVA
~*~
 
U kojoj je opisana jedna dirljiva scena između kalfe Kote i egrta Pote, dalje, kuća hadi Zamfira čorbadije, a tako isto i slika junakinje ove pripovetke.
 
   U kujundinici Mana kujundije sede kalfa Kote i egrt Pote, i rade. Zadubili se u posao. Kalfa Kote dovruje neku srmali-mutiklu, -koju je poručio kod njih u radnji neki Mile, nazvan Mazni, najveći kico i meraklija u svoj mahali, ako ne i u svemu gradu, - a glavati čupavi egrt Pote, i on mrče i radi; čisti zečjom nogom stare minđue i baca ih na gomilicu preda se. Obojica se zadubila u posao pa rade. Kalfa Kote zviduče neto, a egrt Pote se zaneo u posao, pa se u jedan mah zaboravi, pa zapeva, onako kao za sebe:
 
Sinoćke te, lele, vido', Zone,
gde se premenjuva...
 
   Kalfa Kote ostavi rad pa ga samo pogleda.
   A Pote se zaneo kao tetreb pa produi onim svojim tankim srebrnim glasom.
 
Gde se premenjuva, lele, Zone,
u tvoja gradina.
Oj, hoj-hoj, lele, Zo...
 
ali ne dovri jer puče amar, i Pote ispusti onu zečju nogu i minđue i pogleda začuđeno u kalfa-Kotu.
   - to me pa tepa, bata-Kote? - pita ga Pote pitomo, maiv se akom za udareno mesto na glavi.
   - A, bre, eeku nijedan, - pita ga kalfa Kote - kakvo pojenje u dućan?!
   A egrt Pote ga gleda blesasto i pipa glavu, i gleda da se nije i krv prolila.
   - Kude si gu čuja i naučija, ete, tuj pesnu, eeku nijedan palilulski?!...
   Pote ćuti i čee se po glavi koja bridi, pa mu to čeanje čini neko osobito zadovoljstvo.
   - Od koga si gu, zbori, bre, naučija?! - opet ga pita kalfa Kote, ali ne dobija odgovora. - Ti li će za Zonu pesnu da poje?!... to si gu ti pa da moe da poje?!
   Pote oborio oči, pa se stidi.
   - Paa... - nastavlja kalfa Kote - ti li si gu videja kad si ona, demek, presvukuje koulju i čiček-anteriju u batu?!... Hm, - huknu i duhnu ljutito na nos i zavrte glavom Kote. - Kude si gu videja? Zbori, kelčo nijedan.
   - Nesam gu videja, bata-Kote, - veli stidljivo, apatom, egrt Pote - kude smem ja pa da gledam čorbadijske kerke?! Ja si sal pojeem, eto, to se poje po čariju i po ma'ale!...
   - Ih! - viknu kalfa Kote i die ruku da ga jo jedared udari, ali ga ostavi, kad uplaeni Pote uvuče vrat i glavu kao kornjača da bi izbegao drugi amar koji očekivae. Kote samo obrte glavu pa se kriom nasmeja; valjda i njemu smeno dođe pri pomisli kakav bi smean izgledao egrt Pote kad bi zaista virio kroz plot u čorbadijsku batu i uivao u prizoru opisanom u pesmi.
   Kad Pote ne dobi očekivani drugi amar, on polako isprui iju i glavu, pogleda plaljivo oko sebe, uze onu zečju nogu i minđue, mrknu i produi posao i ne razmiljajući ba mnogo zato je dobio amar. Moda zato to je s tim načisto bio da su amari sasvim prirodna i neminovna posledica bednog egrtskog poloaja. A vukao je amare preko cele godine. Sem prvoga dana Boića i Uskrsa, slave i Todorove subote (kad se pričećivao), nije bilo dana da Pote nije dobio amara, ili u dućanu, ili na česmi. Zato zaboravi brzo dobiveni amar, pa kad svri posao, primače preda se bednu svoju večeru, - komad hleba i poveće parče pečene bundeve - prekrsti se i poče večerati, razmiljajući i hesapeći u sebi koliko jo ima da prođe dok ga zakalfe; a čim postane kalfa, iskijaće prvi egrt - miljae fatalista Pote - za sve ove dosad dobivene amare. Boe zdravlja! Zapamtiće prvi novi egrt ko je kalfa Pote! Tako misli Pote i jede pečenu  bundevu, i tei se i uiva već sad. Zato i nije čuo kad ga je jo jednom zapitao kalfa Kote gde je čuo tu pesmu.
   Kalfa Kote ne dobi odgovora.
   A nije trebalo da ga pita ni gde je pesmu čuo ni od koga je pesmu naučio, a jo manje je smeo da se ljuti, jer je ta pesma isuvie dobro poznata bila. Pevala se po celom gradu, i da je kalfa Kote malo-malo mućnuo glavom, setio bi se da je egrt ba od njega istog čuo i naučio tu pesmu, kao to je on čuo i naučio od majstor-Mana. A posle, ba da je sve zaboravio kalfa Kote, nije trebalo da zaboravi onaj amar to ga je pre nedelju dana dobio i on sam od majstor-Mana kad je tu istu pesmu pred njim zapevao. Zato je vie nije pevao pred majstorom. Pa i ono maločas, moda egrt Pote i ne bi zapevao i, ni kriv ni duan, dobio amar da nije sam on, isti kalfa Kote, zvidukao ba tu istu pesmu. Ukratko reći, ta se pesma najradije pevala u ono doba kad i ova naa pripovetka počinje. Bila je čisto fatalna sa svoje prilepčivosti; i ko je samo jedared čuo, nije mogao vie da je izbije iz glave i zaboravi. Kad uveče lee u krevet, apuće te stihove; kad ujutru ustane i potrai papuče, opet mu se ti isti stihovi otmu s usana, i on pevui tu pesmu: "Sinoćke te, lele, vido', Zone..."
   Svaki ju je znao i pevuio, i enjeni i neenjeni, i mladi čapkuni i stari dilberi pevue je. Čak i prozaični ćir-Moa Abenaam pevuio bi je kad bi to dobro prodao, ili kad bi, sarafeći, koga zabuio i prevario - i on bi, trljajući ruke, pevao tu pesmu. Pa i vi, potovani čitatelji, bez razlike pola i starosti, zvanja i zanimanja, izvesno da znate tu pesmu o lepoj Zoni. Ali ima to ne znate, a to ćete tek iz ove pripovetke saznati, a to to ne znate, to je to: na koga se odnosila ta pesma. Ta je pesma iz naroda; i bog zna ko ju je spevao, i na koju je Zonu mislio taj prvi kad je tu pesmu spevao! I ko zna otkud i na kom dalekom kraju Srbije pokriva crna zemljica i zelena travica i tvorca i predmet te pesme! I to vam ni pisac ne ume kazati, jer to ni sam ne zna, ali ono to zna, to je: da ko je god i kad god je ko - u vreme ove nae pripovetke - zapevao tu pesmu, uvek je mislio sam na jednu Zonu, na lepu Zonu, Zonu Zamfirovu.
 
 
* * *
 
   Zona je bila kći čuvenog čorbadi-Zamfira, bogatog i uvaenog čorbadije, silnog negda čorbadije. Dugo se jo pričalo kakva je sila bio čorbadi-Zamfir: takve sile i takvog gospodstva nema vie! Pred pau je u tursko vreme izlazio kad god je hteo - u po dana, u po noći, i bio viđen i mio gost u painom konaku. Paa se vrlo često savetovao s njim. Koliko su samo kafa i nargila posrkali i čibuka popuili i mastika popili, i Zamfir u painom konaku i paa u Zamfirovoj gospodskoj kući! I ne jedan paa - nego nekoliko njih! Zamfir je bio sila: mogao je čoveka i sa samih veala skinuti, samo kad hoće i kad potrudi svoje čudo i gospodstvo. A za sitnije stvari utoliko mu je lake bilo. Svaku nepravdu učinjenu kavurima on je lako, od ale, zalečio, samo kad se krenuo. Tek se digne do pae. Jave ga, a paa ga odmah pusti k sebi. Čorbadi-Zamfir uđe, pokloni se pai, paa mu da znak da sedne. Donose kafe i čibuke, piju i srču. Paa zapoveda razgovor i pita, Zamfir samo kratko odgovara; čini se ljut, ćuti, srče kafu i puta dimove, guste dimove, i gleda kroz prozor u stranu. Pai već pomalo dosadno. - Opet menjaju čibuke i donose druge kafe, a Zamfir jednako ćuti. Paa već uznemiren.
   - to si ćuti, čorbadi-Zamfir?!...
   - Pa... pituj me, pao, pa će si zborim! - odgovara kao malo usluno i ponizno, ali i hladno, Zamfir.
   - Ne li te pita, a ti si sal ćuti!
   Zamfir slee ramenima, puta guste dimove i gleda u stranu kroz pender.
   - Koja mi fajda, čestiti pao, i da si zborim? - reći će u neko doba čorbadi-Zamfir. - I komu da si zborim?! - Pa skine fes i brie čelo.
   I treći čibuci i treće kafe dođoe, a čorbadi-Zamfir tek sad malo da se odobrovolji i kae ta ga je nagnalo da dođe pai, ispriča mu neku sirotinjsku nevolju. Potui mu se na neki zulum: na razuzdan asker, na nepravedan sud, na nasrtanje na obraz i veru, i kae da je doneo ključeve od kuće svoje i da ostavlja u amanet njemu čeljad i dvore svoje; ili neka prima ključeve ili neka pomogne vlaću svojom. A paa mu se pravda, obećava, a to obeća, to će i ispuniti - zna to čorbadi-Zamfir.
   - Ete za tvoj keif, čorbadi-Zamfir, i toj će ti naprajim! - veli mu paa - i stvar je svrena!...
   A i paa je znao uvek ta radi; znao je on da je Zamfir sila i u Stambolu. Smenio je on ili, kako tamo kau, "surgunisao" je tri pae. Pa nije trebalo ni da ide sam glavom tamo, - "Sal dor čukne u tel u Stambul - i paa već bee!" - govorahu četo metani hvaleći silu i moć čorbadi-Zamfira.
   A ta sila dolazila je od silnog bogatstva njegovog. Njegovi vinogradi i čifluci mnogobrojni su, i ko bi ih mogao izređati! Ali ta da se čitaoci lome preko polja i atara, kad je dosta da mu pogledaju konak, dvore njegove, koji su i vii i lepi i od samih painih! Kuća mu je bila u jednoj tesnoj i krivoj ulici u blizini crkve. Kapija velika, sva iarana čestim redovima eksera, s ogromnim zvekirom, pokazuje već sama ona bogatstvo domaćinovo. Kuća dvokatna, visoka, s mnogim visokim odacima, padala je izdaleka iz polja svakome putniku u oči i raspoznavala se usred ostalih kuća, sa doksatima i mnotvom prozora i kapcima. U kuću se ulazilo preko mnogih irokih basamaka. Avlija prostrana. Ispred kuće manja batica, takozvana devojačka bata, puna svakojakog cveća: rue, karanfila, zambaka i kakvog ne cveća! Samo je lepa Zona znala kakvoga sve cveća nije bilo u bati, jer ona se starala o cveću i zalevala ga. Skoro svako doba godine imalo je svoje cveće, i kua Zamfirova mirisala je preko cele godine. Pred kućom su jo i dva stara granata i lisnata amduda, nekoliko dunja i dva dafinova drveta, koja je jako pazio stari čorbadi-Zamfir. I u maju, kad cvetaju dafine, najradije je sedeo na prostrtom sidadetu pod njima; puio, izdavao naredbe, srkao kafu, i tada je vrlo malo mislio; samo od vremena na vreme izdigne se na sidadetu, prui nos - kao hrt kada hvata trag - i uvlači miris od uta dafinova cveta i akama ga jos vie grabi i priteruje svome nosu. Miris ga taj zanosi i opija. Budi u njemu davne uspomene taj orijentalski haremski miris utog dafinovog cveta. Pa se čorbadi-Zamfir seća dahireta i remeta, i fereda i bademastih velikih očiju, i pesme jedne koja se negda tiho pevuila po srpskoj mahali, - tiho, da Turci ne čuju - pesme o mladom kavuru i o Zejni nekoj! Tada ga obuzima slatka seta, i stari Zamfir tada tiho ali za mladoću svojom pod cvetnim dafinovim drvetom, koje je i onda tako isto mirilo. I sve dok cveta dafina, ono nekoliko dana, čorbadi-Zamfir nerado ostavlja kuću i slabo izlazi u čariju. Tu sedi i pui, pije kafu i amberiju, odatle naređuje i savetuje i grdi, ali i kad se naljuti i grdi koga od mlađih - ipak je tih dana dobre volje.
   Bio je stari aik. U mnogim pesmama je spevan s mnogim, sad već čestitim i primernim matronama, staricama. Mlađi svet i ne peva danas te pesme, a i ako ih peva, ne zna o kome pevaju.
   I danas, jo ovako star, voli hadi Zamfir da zadene po koju staru ljubav svoju.
   - Aaa, Mado, - rekao bi kad je sretne - kude ti je ubavinja tvoja?
   - E, hadijo, - odgovara mu ona - prođe si nae!...
   - Prođe, Mado! Odoe si i mlados' i lepotinja, kako lastavice u jesen!...
   - Eee, laste se pa vrću na prolet, ama tvoj mlados' i moja lepotinja - nikad...
   Iza kuće je prostrana avlija, a iza ove duboka bata s kapidikom u crkvenu portu, kroz koji kapidik prolaze čorbadi-Zamfirovi u crkvu na jutrenje i na kraće molitve. U avliji nekoliko koeva, peć za hleb, tale za konje i velika upa, a u upi dvoja obična kola, pa čak i jedan "pajton", istina staroga fazona, nalik na one faraonove "kolesnice" iz biblijskih slika, koje su s njim zajedno propale onoga fatalnog dana u Crvenom moru; ali tek kad vam kaem da je jo samo paa imao takav "pajton", i niko vie u mestu, onda tek dobijete pravu sliku bogatstva, velikog bogatstva čorbadi-Zamfirovog.
   Tu u avliji su čeljadske sobe i kujna. Kujna je po pravilu uvek malo podalje od odaja jedne takve čorbadijske kuće da se ne bi osećao zadah od gotovljenih jela. U toj kujni su se i čeljad i ukućani prekodan najradije bavili. Kujna je bila najmilije i, tako reći, najtoplije mesto u prostranim konacima čorbadi-Zamfirovim. Tu ponekad i sam čorbadija svrne da popije kafu. Tada obično svi iziđu, samo po jedno muko i ensko od mlađih ostanu, stoje tu kao sveća pravo i očekuju zapovesti, dvore ga. Ali većim delom dana to je mesto samo za čeljad i za enskadiju. Tu posedaju na one seljačke, grubo odeljane i sklepane tronone stoličice, nalik na papudijske, pa povazdan peku i srču kafu, ili jedu pečene semenke od bundeve ili kokice od kukuruza i, onako raskomoćene, samo u jelečićima i alvarama, sluaju novosti iz komiluka, mahale i grada; tu pretresaju sve, i obično i redovno nikoga ne ostavljaju na miru. Sve se tu sjuri, i domaći i iz komiluka, pa nastane jedan slobodan razgovor, čuje se kikot, cičanje, uzvici: "Muka te izela!" Ponekad se i papučama u ali gađaju; a čim uđe muko, one ućute i uprepodobe se, kao da nita nije ni bilo i kao da ni dve unakrst ne znaju! Iz te kujne se već dosad pet devojaka podsvojkinja udalo. Tu se zagledale i zaljubile u momke čorbadzi-Zamfirove, za njih se udale i postale domaćice i majstorice, ali zato ipak i nadalje su se smatrale i osećale kao rod u kući čorbadi-Zamfira. One ga i ne zovu drukče nego čorbadijo, 'adijo ili čičo, enu njegovu Taanu - čorbadike, 'adike ili strinke, a njihovu mezimicu Zonu zvali su prosto Zone. Uopte, odnoaj je patrijarhalan i srdačan. Čorbadi-Zamfir, iako je ponosit i silan u čariju i među Turcima i među Srbima, ovde među njima je blag, gleda na njih onako, kako da kaem, kao na decu. Kad ponekad uđe u kujnu da zapali čibuk, oslovi ih obično: "Ela, kerko Mado, turi si jedan, ama ubav, merdanates u lulu mi! 'Ajde, pa će ti poigram u svadbu! Hahaha!" smeje se čorbadzija, pa je utine za one njene jedre i rumene obraze, ili je potapka po gojnim plećima, od kojih čisto hoće da prsne ono malo jeleče njeno. Biva da ponekad bane domaćica mu Taana (od koje se čorbadi-Zamfir - iako je tri pae surgunisao - ipak pribojavao pomalo); tada čorbadija brzo uzme na se ozbiljan vid, pa kao da nita nije ni bilo, brzo okrene razgovor, pa je savetuje i kao grdi pomalo i veli: "Će se uda. Domaćica će stane, obraz da čuva; zato obraz - tol'ko! - i pokae dva prsta irine. - Neje, ete, golema stvar, ama - i tu digne obrve i prst uvis i veli značajno - golem kapetal!" I kad se koja uda, oni ni onda ne prekida svoje staranje, nego i onda razbira kako se koja vlada i obilazi ih ponekad; pa je moda to i dalo povoda besposlenom svetu te je čak - kako tamo vele - "turio u pesmu" čorbadi-Zamfira i neku lepu Cvetu, pa i sada se jo peva pesma:
 
Gospodar mi sedi na sandalija,
gospodar mi pije ljuta raćija;
gospodar mi zbori, Cveta ga dvori,
gospodar se smije, Cveta se vije!
 
   Čorbadi-Zamfir je čuo i znao za tu pesmu; nije se ni ljutio na nju. Moda zato to je bio čovek meraklija i voleo pesmu. Voleo je da ga pesmom i bude i uspavljuju. Kad leti posle ručka prilegne na doksat da se odmori i pridrema malo, voleo je da čuje tihu pesmu, i one su to znale i tiho bi tada zapevale:
 
Slavej-pile, ne poj rano,
ne budi mi gospodara,
sama ću ga probuditi!...
 
   A kada bi ustao, potrčale bi odmah na doksat da ga poslue. Jedna mu nosi na posluavniku parče stambolskog ratloka, čau studene vode i čaicu mastike, a druga - legen i ibrik i tanak pekir. On bi se umio, obrisao ruke i lice, i malo - ali samo običaja radi - stenjao bi i ječao počeće. "Oj lele, - stenje i mazi se čorbadi-Zamfir - kude je taj smrt da me uzme u Goricu da se ne mučim... peko ivenje moje?!..." Tuio bi se na teak i bedan ovaj ivot, pa bi se prihvatio ratloka i razgovarao se i alio malo s njima, pitao bi ih ima li to slađe od ratloka.
   Jednom reči, vladao se potpuno gospodski, i bilo mu u konacima sve asli painski. Gde god čovek baci oko, svuda vidi samo gospodstvo. A tek unutra, u kući, u predsoblju, ta sve čovek moe da vidi! Tu silni legeni, ibrici, sahani, srebrni avdani, tepsije i sinije po metar i po u prečniku, pa one čae, mangali, i čega ti svega tu nije, i sve to srebrno ili bakarno pa kalajisano. Svakoga dana imaju dosta posla devojke dok sve to izribaju, pa se sija po čorbadi-Zamfirovoj avliji kao da su se sunca spustila i poređala dole po kaldrmi. A tek po odajama! Kakav rasko i kakvo arenilo! Ćilimi pirotski i ćiprovački, angorski tepisi i sanduci sedefski stambolski puni svile i kadife; po duvarima oruje skupoceno, poklon od paa i bimbaa. Uz zid sa sve četiri strane niski minderluci. U svakoj odaji po jedno skupoceno srebrno kandilo gori uoči nedelje i praznika pred ikonom iz Rusije, koja je sva srebrom optočena, a tri kandila gore pred onom najvećom ikonom iz Jerusalima to ju je doneo jo nekad otac Zamfirov kad je bio na hadiluku, kud je poveo i svog desetogodinjeg sina Zamfira, koji se danas stoga zove jo i hadi Zamfir.
   Ali hadi Zamfir je imao jo jedno bogatstvo - imao je neto to se ne moe lako kupiti ni steći, neto to sam bog daruje čoveku, pa zato to svaki čorbadija i nema. To je lepa ćerka njegova, njegova mezimica, to je mlada Zona, Zona Zamfirova. Sva su deca Zamfirova bila lepa, sve udate kćeri njegove kao ene ostae lepe, ali Zona ipak najlepa među njima bila. Imala oči kao kadifa, kosu kao svila, usne kao merdan, zube kao biser, struk kao fidan, a sva je bila ono pravo "zlato materino". Ona je ta na koju je svaki mislio kad je zapevao onu pesmu "Sinoćke te, lele, vido', Zone". More, pa ne samo tu pesmu, nego i ma koju drugu pesmu, svaku pesmu u kojoj se samo spominjae devojka i ljubav kad bi tada zapevali, mislili bi svi, uvek, samo na Zonu hadi Zamfirovu. A ona je znala za to, pa kao svaka vanredno lepa, a uz to jo i bogata, bila je razmaena, pusta, nemilosrdna, gotovo reći demonska. Ko je nije znao i ko se nije za njom okrenuo kad, ponosito kao paun, promine čarijom?! Od pukovnika pa do narednika, od starog načelnika pa do ćosavog praktikanta, od majstora do egrta, - sve je to rado gledalo i uvek nalo tek neto da se okrene i pogleda na onu stranu. I sam stari penzionisani predsednik suda, koga su mlađi činovnici među sobom zvali "mačor", i on bi se svaki put okrenuo za Zonom, a kad bi mu prebacili i dirali ga, - on bi se branio da mu nije ni do kakvog đavolstva, nego da mu se uvek neto stegne oko srca: pada mu, veli, na um njegova Jelisaveta, koja bi sad isto tolika i istih tih godina bila!... Pa bi se opet okrenuo i gledao na onu stranu kud bi prola Zona u onoj njenoj zelenoj atlasnoj bundici i alevim alvaricama, koje su za dva-tri prsta virile ispod ute satinske suknjice sa cvetićima. A nikad sama nije ila: uvek je oko nje bilo bar pola tuceta nekih tetaka i strina. Kad ide, ona se lomi u struku, sitno korača, a glavu izdie i prua je ponosno malo napred, kao vodena zmija kad izdigne glavu i brodi vodom.
   Sva čarija gleda za  njom, i mimoprolazeći i oni to sede po ćepencima i iju fustane i pamuklije; samo je pogledaju, mahnu glavom i grunu se u prsa i uzdahnu, pa iju dalje. I sam Manasija - "čapkun Mane" nazvan - kujundija, koliko je puta - on, čapkun i nesrećnik da mu je trebalo para traiti! - koliko je puta kad ona prođe, od sevdaluka tresnuo po divno izrađenoj tabakeri od čiste srme i slubio je kad prođe Zona Zamfirova! A zatim bi batalio posao, primakao bi svoju tabakeru, napravio cigaru i putao guste dimove i dugo i dugo zanet u misli gledao bi za njom čarijom. Blenuo za njom i činilo mu se kao da je ostalo traga od nje, kao da vidi trag njen, - dugu zelenu prugu od bundice i utu od suknje i alevu od alvara lepe i ponosite Zone Zamfirove.
 
 
 
 
U njoj je opis Manasija kujundije, poznatog i pod imenom čapkun-Mane ili Manča, koji je - iako ova pripovetka ne nosi njegovo ime kao naslov - ipak nekako glavni junak ove pripovetke.
 
   A ako se Zona ponosila to se svet za njom okretao, mogla se, vala, ponositi, i te jos kako, kad se za njom osvrne Mane kujundija! Jer i isti taj Manasija bio je krasan mladić. Bilo mu je tako dvadeset dve ili tri godine. Vrlo je rano otpočeo radnju na svoju ruku. Otvorio je dućan pre nekoliko godina, ali ga je zatvorio, jer je morao u vojsku. Kad je odsluio rok, vratio se, i tada je po drugi put otvorio dućan. Bio je dobar majstor, ali siromah; pa ipak je bilo razlike između onog prvog i onog drugog, docnije otvorenog dućana. Onaj prvi je bio manji i prazniji, a ovaj drugi veći i puniji. Onaj prvi nije imao ni vrata, nego samo ćepenak, a majstor Mane je preko ćepenka uskakao vanredno veto. Dugim uskakanjem izvetio se do neverovatne lakoće, tako da je mogao jo onako u letu, u skoku, skrstiti noge i odmah se i posaditi prekrtenih nogu, kao Turčin, i sve je to, to bi nai stari pisci rekli, svrio u jednom okatrenuću. A pre toga bi sam počistio metlom ispred dućančića, zadirkivajući devojke koje se s česme sa stovnama vraćale, ili bi s onim komijom preko sokaka razgovarao, a taj razgovor bio je za vodonoe kao ona Skila i Harivda za stare putnike. U dućan niko vie nije mogao stati, zato u prvo vreme Mane nije drao ni egrta, nego je sam samcat u njemu radio; pazario je i pazio da ko ta za vreme pazara ne pridigne iz dućana. U njemu je pet dana radio, a estog, u subotnji, pazarni dan, pazario s okolnim seljanima i ćurkastim seljankama i seljančicama, koje se zagledaju u Mana, - a bio je vrlo lep - pa i ne umeju odmah da kau zato su dole i ta hoće!...
   Kad je ovo po drugi put, posle vojske, otvorio dućan, i muterija je prema dućanu mnogobrojnija bila nego pre. I on sad nije imao nude da uskače na ćepenak, nego je ulazio na vrata dostojanstveno; zastane uvek malo na vratima i grdi mlađe: kae kako se danas ne moe na mlađe osloniti, pa tek onda ulazi. Mane je sada uzeo i jednog egrta, koji već pola godine dana - od poslednje slave Manine - kako ide bez kape, čupav i gologlav, jer jo nikako ne moe da se seti gde je izgubio kapu. A u mogućnosti je da dri i kalfu. Dućan mu je pun, a porudbina svaki dan. Nekada u onom malom dućančetu svom izrađivao je samo prosto prstenje, belenzuke, zvonca i medenice, i opravljao bataljene mutikle i olupane tabakere; a sada, u ovom drugom, izrađuje i bolje i skuplje stvari, kao: minđue, zarfove, pafte, ukosnice, lančeve za sahate i mutikle i tabakere od srebra i srme; ima i starih grčkih, rimskih i srpskih novaca - bavi se numizmatikom, i stoga čak dri i arheoloski list "Starinar".
   Pa kao to je bio dobar majstor, tako je bio i lep momak. Crnomanjast, lepa, velika oka, sastavljenih tankih obrva i tankih brčića. Već i po samoj svojoj prirodi i po zanatu svom kujundijskom bio je otresit i paljiv na odelo, a to je jo vie i pritvrdio slueći u vojsci, i to, kao varoki sin, u kavaleriji. Nosio se lepo i radnim danom, a utoliko lepe nedeljom i praznikom. Kad obuče one njegove uske čakire maslinove boje, a na grudi tanku utu svilenu pamukliju, preko nje jelek i gunjče, opet maslinove boje - a sve u silnom gajtanu - pa se pritegne trabolos-pojasom, za kojim mu je sahat o irokom srebrnom lancu, koji je Mane sam izradio, a na glavu kad nakrivi fes, ajkaču ili astragansku ubaru, - kako već kad vreme zahteva - nije bilo enskog čeljadeta, ni mlađeg ni starijeg, a da za njim ne pogleda! Mlađe zagledaju kriom ispod oka, pa tek samo usitne kad prođu ispred njega. A čine se kao da ga i ne gledaju, kao da prelaze preko kakvog brvna preko potoka. A one starije i poznatije, one matrone to nose lagirane papuče i svilene čarape sa crvenim petama, one to kau da ga vole kao svoje dete, one ga ne samo slobodnije gledaju nego se i zaustave i razgovarjau s njim; a kad se prataju, ne moe čovek da sačeka kraja. Po nekoliko se puta rukuju i viču: "Aj' sa zdravje!", ali ne putaju odmah ruku: dre ga due za ruku i sve nađu ponekoga da pozdrave. "Pa pozdravi se na majku ti Jevdu!" pa ga poljube u čelo ili u obraz. I Mane poljubi u ruku, i taman da pođe, a njega opet zadre, opet se rukuju i vele: "Pa pozdravi se, ete, i na tetku Doku!" pa ga opet ljube u obraz, tako da mora formalno da se otme i da bei. Tako ene; naprotiv, mnogi stariji ljudi nisu ga ba najradije gledali. Samo duhnu na nos: "Hm! Jaga, to je čimpir! Anasana!" reknu kad Manča prođe kraj njih, pa se od silna čupkunluka lomi kad ide, a nakrivio fes na jedno oko. - "Eh crna Jevdo, to rodi sina čapkuna!...
   Mlađe a, istina, nisu mogle i smele ljubiti, ali su ga utoliko čenjivije kriom gledale, naročito nedeljom, kad igra oro na ćoku efteli-sokaka. Od sviju momaka on je najlepi bio, a u kolu najbolji igrač, a prema sviračima najgalantniji. Uvek je stoparac davao kad je vodio on kolo. Kad je u kolo dolazio, onda bi oblačio jedne kicoke plitke cipele s visokim tiklama, a u svakoj tikli bio je, jo kad se cipela gradila, veto nameten po jedan praporac. Pa kad Mane zaigra i zaplete i zalupa nogama, zveče oni pusti praporci i silno diraju u srce sve igračice. Mane je najčeće vodio kolo. Samo pozove po jednu devojku da s njom povede kolo. A ona se stidi, hoće od stida da proguta onu maramu koju je metnula na usta, i sva srećna prua ruku Manu, pa igra s njim! Ne igra, nego leti kad Mane povede "Osamputku" ili "Potresuljku"! I samo oni praporci u Mančinim tiklama to kazuju da igrači dodiruju zemlju i da se ipak na zemlji nalaze!...
   A kao to je bio dobar igrač, tako je bio dobar i pevač, lovac, jahač i veseljak i za drutvo čovek. Kad god bi svrio kakav posao i zaradio dobro, tada ne bi alio ni vremena ni para da se proveseli i produmbusa malo s drutvom. A to je bilo onda kad bi, na zadovoljstvo i svoje i muterije, svrio kakvu malo krupniju porudbinu, a takvih je, kako koji mesec, sve čeće i sve krupnijih bivalo. Pročuo se majstor Mane i sa krupnijih radova! Nekada se ponosio samo mutiklom koju je izvezao Ibi-agi, ili tabakerom u gazda-Gana, ili srebrnim prstenom koji je napravio Videnu, kmetu velikovrtopskom. Slavan prsten, masivan prsten bee to, dugo se poznavao na ćati Trajku! Kad ga je, prilikom nekih partijskih razmirica i nesporazuma, zvrcnuo kmet Viden, nosio je ćata tri nedelje od istog prstena čvorugu na čelu, pa izgledao s njom na čelu kao inorog. - A kakvo je samo srebrno kandilo izradio za Svetog Panteleja; pa srebrnu ručicu za ikonu Bogorodičinu u divjanskom manastiru! I glas o vetome majstoru Manu kujundiji otiao je daleko po svetu, tako da je čak i za Svetu Bogorodicu Ransku izradio teak krst od srme... Posle svake takve na zadovoljstvo izvrene narudbine osećao je mastor Mane potrebu da se malo poodmori. Tada bi uzeo tamburu i otiao u lojze, ili puku, pa otiao malo u lov. Ili bi uzjahao konja, pa otiao čak do Vranja, do Kotane, pa bi uveče zaseo u kakvu malu kafanicu sa dobrim vinom i u drutvu se burno proveselio. Pio bi, a čočeci bi mu pevali i igrali i vili se pred njim do zore, a on ih, raspoloen pesmom, svirkom i igrom njihovom, vaćao na krilo tako silno da bi im papuče poletele čak u tukator, i lepio bi im stoparce i dinare i uveravao ih da prime: jer je ta para, kae, "alal-para!" Zbog svega toga on je bio rado gledan od mlađeg sveta, ali mnogim roditeljima nije se dopadao pored sveg njegovog lepog zanata i zlatnih ruku njegovih: nije im se dopadao to je lovac, binjedija i veseljak, - i tako je majstor Mane od njih i dobio onaj nadimak: čapkun-Mane...
 
 
 
 
Ona je pomalo i nastavak glave druge. U njoj je dalje ispričan jedan moralan udar koji je zadesio Mana - zajedno s posledicama njegovim. U ovoj glavi je, dalje i reenje familijarnog veća koje je bilo sastavljeno iz dve strine i četiri tetke Mančine.
 
   Kao to je Mane bio mali majstor, tako mu ni kuća nije bila velika. - Kuća mu je bila u Jeni-mahali. Mala ali lepa bela kućica s povećom batom, sa doksatom obraslim u ladoleu, hmelju i vinovoj lozi. Pred kućom puno imira, a među imirovim drvećem jedan veliki stari imir, koji čak i hlada daje. Niko ne pamti da je ikad manji i tanji bio; i sam ded Mančin pričao je da se jo detetom igrao pod njim, i to pod tolikim istim! - Avlija je sva bila u cveću. Kao i svi na Istoku, i Mane i majka mu Jevdokija voleli su i negovali cveće. U kući je bilo i golubova i gugutki u korpama poveanim ispod krova. Pa kad cveće zamirie, a gugutke zaguču, - orijentalac se svaki tada rado odaje tihim sanjarijama! Bee to kućica puna svega i svačega, a najvie topline (one topline koju ćete uzaman traiti kod nas); kao i sve kuće u tim krajevima, bee ona pravo toplo, skrovito i mirno gnezdace! Kuća nije imala prozora s ulice. Izgledala je kao bula s jamakom i feredom. S ulice je bio samo beo prost i jednostavan zid, tako da ukućani nisu imali nikakve veze sa ulicom. Prozori s ulica im nisu odvraćali panju porodice na svet to prolazi. I kad čovek uđe u takvu kućicu, on se oseti nekako vie sam, svoj; daleko od grada i vreve i time gradske, i on uiva u onoj prijatnoj tiini kućevnoj. - Osim kućice, Mane je imao i neto zemlje: nekoliko njiva i jedan veći vinograd radi grođa i vina, i drugi, mnogo manji, radi teferiča, jer je bio na vanredno lepom mestu, imao hladnu, studenu vodu, u blizini pevali slavuji, a tuda često prolazile na rad bosonoge devojčice s motikom na ramenu, te je to Mana utoliko čeće vuklo u polje i zelenilo, i pravilo mu - kraj onih prirodnih lepota - teferič jo prijatnijim.
   A Mane je voleo da teferiči. Prostre ćilimče, koje bi doneo za njim Pote egrt zajedno sa iencetom mastike, zbaci plitke kondurice s nogu, sedne i uzme tamburu, pa zapeva onu svoju najmiliju pesmu:
 
Zelen zekir, drago moje!
to mi, dragi, ne dolazi?
Sinoć sam ti dolazija,
po azbače poetaja,
alov jaglak izgubija.
Ako mi ga, draga, nađe,
operi ga, prati mi ga
po čiraka Spiridona! -
Oprala bi, drago moje!
Rakli-sapun nestanjuje,
bistra voda presa'njuje,
jasno slunce na zapadu! -
Operi ga, draga moja!
Tvoje ruke - rakli-sapun,
tvoje oči - dva kladenca,
tvoje lice - jasno slunce!...
 
   Kad god bi Mane zapevao i ispevao tu pesmu, uvek bi - iako je bio ustar i vredan majstor - uvek bi tada zaalio na sudbinu svoju i na uređenje u svetu: to je to bog ostavio da čovek ba mora raditi i u znoju lica svoga zarađivati hleb kad, eto, od leventovanja lepeg i lakeg zanata nema!...
   U leto zorom, jo za rose, odlazio bi tamo, popio kafu koju bi sam tamo na suhom granju pekao, nasluao bi se pesme ptičica i nadisao sveeg i mirisavog jutarnjeg vazduha, umio bi se jutarnjom rosom, pa bi se odatle, okrepljen i veseo, vraćao i otvarao dućan, i bio vrlo razgovoran i predusretljiv s muterijama, koje su većinom bile mlade i devojke seljanke, tako pohlepne na minđue, prstenje i manistre.
   Ručao bi kako kad, nekad kod kuće a nekad - i to čeće - bi mu se, naročito kad ima kakav veći posao, jelo u dućan donosilo; a kad je to bolje zgotovljeno, iao bi Mane kući i ručao s majkom. - Jevda, majka Manina, bila je jo lepa i dreća ena, jo ispod četrdeset godina. Ostala je rano udovica. Imala je mua kojega je volela i oboavala jer je i telom i duom bio lepota od čoveka. A i sam epitet, upravo epiteti, svedoče to. U čariji je imao nekoliko epiteta: čelebi-orđija, dilber-orđija, aik-orđija. Jahao je dobra hata, nosio lepo odelo; nije se bojao Turaka, i vaio je kao srećan i drzak krijumčar; prenosio je so, barut, knjige i druge poverljive stvari iz Srbije. Izvan kuće je bio ponosit, a u kući nean. Oplakala ga je i iskreno oalila Jevda, i ali za njim evo već petnaest godina. Javljale su joj se prilike, dobre prilike, ali se ona ne htede udavati, jer nijedan od tih to je proahu nije bio ni prineti njenom čelebi-orđiji. A već i sami im nadimci kazivahu to - behu to sve neka imena budiboksnama; neki Tane "Domaćica", neki Bane "Jagurida", neki Gane "Majkina duica", - i sve tako neka imena! - Dobri ljudi, lepe prilike, ali pri svem tom ipak bedni izgledaju prema pokojnom orđiji, ocu Maninom. I tako Jevda ostade udovica i posveti se sva negovanju i vaspitanju sina svoga, koji je bio suta slika i prilika svoga oca. Ona je lebdela nad njim; svaka najmanja potreba bila je odmah ispunjena. Ona je čisto umela sinu i misli njegove pogoditi; čim bi samo pomislio i u sebi zaeleo neto, majka bi mu pogodila ta eli i misli i ispunila mu već!
 
 
* * *
 
   I kod tako lepog ivota i slaganja, kako je moralo biti Jevdi, majci Maninoj, kad je čula da joj napadaju sina u jednim novinama, i kad zbog toga Mane postade prgav, pa svaki čas dolaae u sukob s majkom, koju je dotle uvek najnenije oslovljavao.
   - Jevdokijo, crna druke Jevdo, tvojega ti Manču, ete, turie u novine!... - tim rečima je pozdravi jedno jutro komika njena, Taska.
   - Tugo-o-o! - viknu Jevda preplaeno. - A zato ga turie? Neje činovnik, ta da se karaju?
   - A koj znaje! Ama nito, strinke, naprajie odi momče!... I čočeci i čengije turie na kup sas njega u novine. Lele-e! Sram da me izede; em to sam sal komika, pa iska sram i rezilak da me izede! Četi si svet, pa se smeje!
   I doista bee izila jedna podua beleka o majstoru Manasiji (reč: majstor bee pod navodnicima), gde se napada na njega: da nije nikakav majstor i da ne treba svete crkve da poručuju kod njega crkvene utvari i sosude, - jer on zaradu tu upropaćuje s muhamedancima, naim najvećim neprijateljima, neprijateljima svih naih svetinja! Beleka je bila podua, pakosna i zajedljiva. A potekla je od jednog kujundije doljaka, kome posao nije iao najbolje; ili, upravo, iao je posao, ali on nije bio zadovoljan zaradom. Priznavao je da mu je Mane opasan konkurent, kad se uzme u vid njegov kućevni troak i kafanski deparac. Zato je naao nekog advokata budakliju i zamolio ga je da se zauzme, reče, za pravednu stvar i da mu napie za novine.
   - Oni nama prosto ne daju da ivimo! - tuio se taj gospodin advokatu. - Oni ive - buditeboksnama! Nita ne kupuju na pijaci!... Kad si ih video u parku da se etaju ko drugi ljudi Jevropejci, da izvedu ene, ili sestre, ili, recimo, svastike?!... Ili uveče na koncerte da dođu?!... Jok, brate. "Mi će si u lojze iskočimo!" Pa ponesu i ta će da pojedu i ta će da popiju - niko pare njihove ne vidi!... A ja sam svetski čovek: ja hoću dobro da pojedem, pa, brate, i da popijem hoću... Kod mene malo koji dan da nema supe, a oni praziluk i na prvi dan Boića... S takvim svetom ne moe da se izdri konkurencija. Pa ja onda treba da kradem srmu i srebro, pa da mogu konkurisati s njima... A meni otpadali nokti na Gorici; to jest, nije ba meni - ali isto ko da je i meni!... Pa, molim te, ujdurii ti to; a ja znam ta je pravo...
   - Ne brigaj ti! - rekao mu advokat pruajući kelneru čau i pitajući ga koja je. - Ti pamti... Je l' sedma? Dobro... Kad ti kaem, verujem. Ja ću da pijem, a ti pamti, pa naplati! Naplati, brate! - A zatim se okrene klijentu, pa nastavi: - Ne brigaj ti, - reče skidajući eir, jer mu se glava čisto puila od piva. - Zna li, bre, kako ću da ga potkupim? More, ni pas s maslom neće ga moći pojesti!...
   I odra reč! Napisao tako da je sve brujalo po gradu. Čitali su i prijatelji i neprijatelji Manini; oni ga alili i zamerali mu i zatakavali "bruku", ovi likovali i irili dalje taj glas. Mane je bio kao lud nekoliko dana. Nije se on navikao na takve stvari, nije bio činovnik, pa da je oguglao i da moe tako lako progutati i svariti tu stvar kao drugi, civilizovani svet! Bio je besan. Turio je kamu za pojas i gotov bio na svata, ali nikako nije mogao da dozna ko je to napisao, pored sveg traganja i raspitivanja, a po potpisu se nije znao ni mogao upravljati, jer je na svretku ovog pakosnog napisa kao potpis stajalo samo: "Jedan veran sin nae svete pravoslavne crkve". - I morao je najzad i Mane pribeći peru i pisanju, tom novom oruju, kako kau, i napisati jednu ispravku. Ispravku mu je napisao ba onaj isti advokat budaklija koji je i neprijatelju njegovom napisao napad na njega!...
 
 
* * *
 
   U kući Mana kujundije nesreća. Ona lepa idilska tiina pretvori se u paklenu dosadu. Jevda kao ubijena, a Mane zlovoljan. Jevda nikud ne izlazi, a Mane opet slabije prekodan dolazi kući; a i kad dođe, bolje da ne dođe jer je prgav i dandrljiv. Svačemu manie, nita mu se ne dopada kao pre: ni jelo mu nije zgotovljeno kao to treba, ni postelja mu nije nametena po volji, ni koulja mu nije oprana i upeglana kao to bi on hteo. Svaki čas sukob s majkom, prema kojoj je dotle uvek posluan i osobito paljiv bio. A Jevda ćuti, trpi, i plače kriom. I to je tako trajalo nekoliko dana, tekih i crnih dana, a zatim, malo po malo, pa se smirilo i utialo. Tek onda poče majka poizdalje nagovetavati Manu da bi već trebalo da joj nađe "odmenu", jer ona je, veli, već ostarela.
   - Dođe si drugi zeman; zastupi drugi red i adet - govorila bi mu Jevda. - Trai si, dete, priliku sproti teb'; a nae starovremsko - bee veće!... to da te turaju u novine?! ta da si gubi mlados' i lepotinju po mejane i kafane sas one rospije, nikakve vere!... Ta da te turaju u novine i da te čete po mahale i po čarije?! Zato, Mane, dete moje? U zem da propadnem, odi sram i rezilak! iva ti ja! Uzmi si, dovedi si dom nevestu! Pogle kol'ki čovek stade! Tatko ti orđija bee u Kotine godine kad me dovede u kuću si! E zato da ti propada vek?!...
   Tako je Jevda govorila sinu. Malo koji dan da mu nije čitala i govorila. I Mane joj reče da je to i njegova davnanja elja. Obeća joj da će uraditi onako kako ona eli.
   I tako je taj ispad u novinama imao za posledicu da se učinio taj preokret u ivotu Maninom. Uostalom, i bez toga ne bi se dugo čekalo na to, jer tamo, na Istoku, ranije se i sazreva a ranije i stari. Čim devojče počne da grize donju usnu i terzija joj počne da meri i ije fustane - ona je za udaju; a dečak, čim počne da krivi noge i nakrivljuje fes na jedno oko i da gleda vrhove od cipela - on je već za enidbu!... Čim otvori dućan, odmah oseća da mu treba i domaćica. A i svi mu povlađuju, svi ga hvale da je dobra prilika i vele: "More, pa ima si čovek i dućan!" iako je tom čoveku osamnaest godina, a dućan mu malo veći od većeg putničkog sanduka. - Takav je tamo običaj. Jer čim neko ima samo malo veće brkove, već ga zovu i same udavače "čiča", a ako jo pusti i bradu, njega svi zovu "pope" ili "dedo", pa ma koliko se on na to ljutio. A kad prolazi mahalom, sav enski svet, i ene i babe, odaju mu čest: ustaju s pragova avlijskih vrata i ostaju tako stojeći - s malo pognutom glavom i rukama pod pasom, - sve dok on ne prođe!... Zato, hteo ne hteo, mora da se eni jer ga sve goni - i komiluk, i čarija, i kuća, i rodbina. Rodbina tek samo povede reč  pred njim o njemu: "More 'oće, ete, da ga enimo!" A on obori glavu, gleda u stranu, stidi se, ali ne poriče, niti se brani. Uopte, kod te srednje klase sa enidbom ide mnogo bre i lake nego kod onih viih, bogatijih i učenijih. Ali zato i nema tu onih silnih matorih momaka koji se tue na vlano vreme i na rđavu kujnu, niti onih silnih zlovoljnih, matorih devojaka koje miriu na kamfor i nose pamuk u uima. Ne, ovde nikad dotle ne sme, i ne moe, da dođe!...
   Tek spopadnu čoveka koji nije ni u snu snio i ni nakraj pameti mu bilo da se eni, i navale na njega sa sviju strana da se eni! Kao nestana deca kad metnu konjsku muvu magarcu u uvo, pa ga time silno uznemire, te se, jadnik, uzaman baca nogama, stresa tovar i samar, ali mu sve to nita ne pomae, - tako i ovome samo puste u ui misao o enidbi i enici - i vi sutra lepo ne moete vie da poznate onog jučeranjeg sređenog, mirnog i zadovoljnog čoveka! Tek mu kau: "More, onaj "čovek" mnogo se neto raspituje za tebe!" - "Koji čovek?" - "Pa, onaj, de... u suknji; iz jučeranjeg drutva!" A on se seća, smei se i kae da ga se to ba nita ne tiče, a obično zavri: "Pa ta kae, boga ti?" -"Kae da joj se dopada." - "Slave ti?" - "Zdravlja mi!" - "Pa ta kae jo?" - "Kae da joj izgleda gord, i veli: ta čeka? Valjda se jo nije ta srećna, ta tvoja buduća, rodila? Ili, veli, valjda trai mnogo para!" - "Zdravlja ti? To ba kae?" - "Ama, molim te, ni reči!" veli onaj tajanstveno. "Molila me da ti nita o tome ne kaem!" - "Ih, bolan brate!" veli onaj i sada samo misli o tome i ni o čemu drugom. Nalazi da mu je ivot pust, da nema nege dovoljno. Pomilja čak i na starost i bolest koja moe naići: pa ko će ga tako svesrdno moći dvoriti ako ne ena, ta verna drugarica i saputnica čovekova? I on oseća da ne moe vie ovako ostati! Ukratko, čudi se kako to moe i jednog dana biti bez "domaćice"! Nalazi da je to najlepa enska i da prosto ne moe bez nje; ona je samo za njega stvorena, a on za nju! I jedan doticaj kolenima ispod stola, i jedno "ti", koje mu ona prvi put izrekne, privuku ga i pritegnu silno njoj, kao najjači konopci i lanci ("ruični", naravno)! I ne prođe mnogo, a svet ga vidi lepo izbrijana, s podbrijanim vratom, omirisana berberskom sapunjavicom, gde dostojanstveno, okruen nekim tetkama i strinama, gega u proevinu, a ui mu se crvene od teka stida.
   Neto tako moglo se očekivati i u ovoj prilici kod Mana kujundije. O toj stvari je već nekoliko dana mislila najozbiljnije Manina majka Jevdokija, pa je naposletku i sazvala jedno veće - familijarno veće od rodbine, već postarijih ena.
   I one se odazvae i dođoe. Dođe i tetka Dika, i tetka Kara, i strina Paraskeva, i druga strinka, Nikoleta, i tetka Ruka, koju su svi smatrali za rod, a niko nije znao da kae kakav im je rod. Manina majka im kae zato ih je zvala. Ispriča im ta ju je nagnalo da ubrza stvar; ispriča  im o novinama i o onom rezilaku, i kae im da ozbiljno hoće svoga Mana da eni. Pita ih ta one misle. Svaka je govorila i svaka se redovno bestraga daleko udaljila od same stvari i otila na deseto; svaka je bila opomenuta da se ne udaljuje nego neka se dri same stvari, i svaka se nala uvređena i dizala se da ide, pa svaka opet ostajala. Ali sve skupa ipak slone behu u tome da Manča treba već da se eni, i da one sve slono treba da legnu na posao, pa da mu trae priliku. I kada banu, i nezvana, i dođe jo jedna, četvrta tetka, neka tetka Doka, s rukama preko trbuha, i zapita ih ta su se skupile, reče joj vanim i ozbiljnim glasom strinka Paraskeva:
   - Zbrasmo se, strinka Doke, 'oćemo, ete, da enimo onoj nae magare!...
 
 
 
 
U njoj je ispričano jedno familijarno veće na kome je utvrđen spisak kandidatkinja, to jest devojaka za udaju, ili, jo bolje, devojaka od kojih jednu treba sebi za suputnicu u ivotu da izabere majstor Mane kujundija.
 
   Nekoliko dana docnije, a kod Jevde se opet skupljaju na novo familijarno veće. Svaki čas tek zaklapaju nanule ili papuče preko kaldrmisane avlije, i jedna po jedna strina ili tetka dolazi, s rukama pod pazuvima. Skupljaju se, i tu su već na okupu sve tetke i strinke: Dika, Kara, Ruka, Paraskeva, i Nikoleta, i Doka. Sve su one dole na poziv Jevdin, samo najmlađa, tetka Doka, dola je, kao i uvek, nezvana. Bila je to jo lepa i jedra ena, malo čudnih manira. Često se zaboravi, pa zvidi sokakom. Nju su obično uvek izbegavali - niti su je pozivali k sebi u kuću niti su je vodili kad su kuda ili. A ako su je ba kadgod i poveli, to je uvek bilo posle dueg svađanja i pogađanja oko postavljenih uslova, na koje je uslove Doka teko pristajala. Jer Doka je bila vrlo nezgodna: uvek bi poneto lupila iako je niko pitao nije, i često bi time drutvo u nepriliku dovodila. A imala je običaj da ono to kae uporno brani, pa i da se potuče, jer je bila poznata kao ubojica. Zato su je izbegavali; a kad je se nisu mogli otresti, nego su je morali povesti, vodili su je samo pod tim uslovom da nita, ni reči, ne sme progovoriti. Redovno se tada morala zakleti u svoje oči i u ivot svoga mua Sotiraća - koga se ona, uzgred budi rečeno, vrlo malo bojala - da neće ni usta otvoriti! No, uostalom, sve to izbegavanje nju je malo bunilo, a onima je malo pomoglo. Jer Doka je uvek umela nekako lako i veto da namirie gde je dobro drutvo, bilo po kakvom mirisu od prene kafe, ili po zvuku od cvrčanja na tavici, bilo naposletku po papučama i nanulama poređanim ispred nekih vrata, - to je za nju uvek bio najbolji i najnesumnjiviji znak i dokaz da tu ima drutva, i da će biti kafe i jeglena.
   Četiri tetke i dve strine Manine posedale po minderlucima unaokolo i sve srču kafu, a poneke i zadimanile kao muko. Tetka Doka pije i kafu i mastiku i uz to pui kao Turčin.
   Srču kafu i razgovaraju o udavačama za koje su nale da bi mogle biti prilika za njihovog Manču.
   Poče strinka Paraskeva:
   - U Madine, ete, tam' sproti Zelenu čemu, kakvo devojče iskoči - pusta ne ostala!... Onakvu lepotinju veće u moj vek - a ja sam si ena ubavačko stara - jote ne vido'... Fruzina gu, ete, ime...
   - Mori, zar ona si je jedna?! - prihvati tetka Ruka. - U Jordana Kaltagdije dom to si procafte devojčence, ete, ono Timče... Kako zambak t'nka! Da ostade jote turcko, ćae, dve mi oči, zaradi njuma zulum da se napraji na veru ni!... E, to mu, Jevdo, ne zbori, ete za njuma?
   - E, ta da činim?! - veli Manina majka. - Zato da mu zborim? to da ga karam? Karanje nema! U vojsku teraju sas zor, a u enidbu - jok!
   - Eli je, zar, u Beograd begenisuvaja kakvu maznu Beograđanku, ta mu sag ove nae nesu prilika?! - umea se tetka Doka, ali ne dobi odgovora ni od jedne iz veća.
   Spomenue jo nekoliko njih. Spomenue Diku Grnčarsku, Lenče Kubedijsko, Done Česmendijsko i Zone Stavrino i Jone Mamino. Sve su to i lepe i potene devojke i radene devojke. Cele nedelje rade u kući, u nedelju u svilenim fustanima u kolo, a u ponedeljak zavrgnu motike preko ramena, pevajući "Zelen zekir, drago moje", idu u polje, u njivu ili u vinograd... Sve su to bile lepe prilike za Manču. Priznaje to Jevda i kae da će govoriti Manči, sinu svom.
   - Da zbori, Jevdo, - reče joj tetka Doka. - Da mu zbori, em povie da mu zbori za tija devojčiki! ta da si sedi neenat, ta da si gubi vek i godine?! I ja mu zboreem, ama me ič ne slua!... "'Ajde, vika mi on, ćuti si, Doke! Tebe ti lasno, reče; ti si misli da se sag lasno moe da oeni, da mi je men', reče, lasno nevestu da nađem kako teb' to je lasno ience rakijke da si pijne!... Bećarl'k dibi sultanl'k olmaz", reče, i tol'ko! Ne 'tede vie, kuče, ni da si zbori s mene, a i ja ga - kad vido' to je brljiv - batali!... A to pa ima devojčiki to su pristasali za udavanje, - paa, pa da g'im ne manie! Em kol'ko gi milo da se udadnu, i tol'ko gi jote dvaput pomilo za naoga Manču, otkad se, ete, vrnu iz vojsku iz Beograd!... O, bo'ke, kol'ku mi čes' čine i davaju devojčiki, a sve zaradi tvojega Manču! Ubavo si vidim, demek, zato je toj! Preko čariju trče, ta da me u ruke celuju, "ivo-zdravo" mi reknu... sal to se sramuju da za Manču, ete, pituju... A iz oči gi, ete, toj čitam!... A ja si veće ubavo znajem zaradi koga mi taj čes' čine. Njeknja si beja' u amam, a tuj si u amam beoe i one, ete, ta Dika Grnčarska, Gena Krivokapska i Lenče ono Kubedijsko. Bee tu i ono Zone Zamfirovo; ama on si, kako corbadijsko, bee sa svoji; na banjae se ni pa zboree sas oveja. A ove - ama zna kako mi čes' davaju, kako mi lackaju! "Strinke, strinke, mori! Eve ti moj sapun!" vika jedna. "Uzni si, strinke Doke, moj sapun, kirid-sapun je! vika pa druga. Bo'ke! Da se polome sluejeći me!... A ja si sedim, pa, kako paina majka, primam si čes' i od jednu i od drugu, ama si mislim u pamet: "A ripčiki! Da se istepaste vi za toj, vikam; ja, ako sam si ena prosta, ubavo si znajem dek neje zaradi men' toj". Pa si zborim u pamet: "Bo'ke, koja će mi sag bidne snajka u ovej poklade!?..." A lepe, pa ubave to su - lelee, Jevdo, oči da si ne skine sas nji'! Ja gi sal gledam, pa si seirim! A tuj pri men' si sedi' an'ma na Imer-agu, pa reče: "Vide li, Doke, to je, reče, ubavo onoj Zone Adijsko; pa bela kako zambak, a oči gu kako badem, a grlo kako fildi, a usta gu, reče, kako merdan-ates!... Eh, reče, pusta, reče, vera to ni smiće i na nas i na vas, a keif mi, reče, da gu uznem, ete, za mojega Halila!..." I istin' zboree ena! A ja gu teke tagaj toprv pogleda malko bolje Zonu. Pa kad gu vid'o onu njojnu t'nku snagu, pa one njojne puste kose, pa one bele, cvrste grudi, kako dva fildana, pa ono njojno devojačko sramuvanje! Lele, tugoo! - viknu Doka, pa se zavali onako bećarski i raspali cigaru, srknu iz fildana, pa nastavi: - A men' mi dođe neto al', pa si zborim u pamet: "E, crna Doke, pusti tvoj k'smet!... to nesam bećar, ta da gu eli uznem eli otnem od tatka gu", - tol'ko to je lepotinja!...
   - 'Ajde ćuti si, nesrećo! - obrecnu se Jevda na nju. - Neje te ni sram?... Kako zbori to?!...
   - Ete to?!... - čudi se i brani Doka. - to si loo zborim?... Ako si prajim kef, belkim sas usta si prajim; nito, ete, loo ne napraji!... - reče i ispi opet jednu čaicu mastike, pa dodade: - Ako iska, Jevdo, ete, sve da ti ga zberem jedan dan na kup u amam, ta da gleda i seiri i bira, ete, za tvojega Manču, pa da ti, kako i men', dođe al i krivo to nesi ti Manča!
   - Ih, - graknue neke - to je brljivo! Neje te ni sram! Pi, kakvo zborenje! Idi si dom! Nesrećo bećarska!...Dom da si ide! - povikae i skočie sve na nju. - Koj te je zvaja?!... 'Aj si dom!...
   - Koj da si ide dom?! Ja li?! - planu Doka i skide jednu papuču i stee je. - Ruka nek' si iskoči! Kakva mi je ona tetka?!... A kad bude nito zort, ja ću se tepam i karam zaradi naega Manču, a vi jok!
   - Ja-gu, to si zbori! - kara je Paraskeva, a spustila glas malo od straha. - Esnafska ena, pa kakva si je!... Kad će si, mori, Doke, crna Doke, ete, pamet da spečali! Toj li je zborenje? Neje te ni sram odi ovoj čupe? - reče i pokaza na izmećarku Denu, kojoj odmah zatim dade očima znak da pokupi fildane i rakijske čaice i ience s mastikom, kojom se - čeće od sviju - posluivala tetka Doka, dok je pričala slike iz hamama, pa da sve to iznese napolje. A to je sasvim umesno bilo, jer, ako i dalje ostane to tu pri ruci tetka Doki, ko zna ta sve moe lupiti i ispričati (pa i potući se s nekom!) tetka Doka, kojoj su fes i amija doli već malo vie nakrivo, i tako izdavali njeno raspoloenje.
   A zatim se podigoe sve s minderluka; Dena im već okrenula nanule i papuče ka avliji, i ove ponovo, onako stojeći, jo jedared izređae imena devojaka koje treba Jevda da spomene i da ih pohvali pred sinom Mancom.
   - Ama s men' u amam da iskoči, - salete je Doka - da seiri i da vidi jednu ubavinju i lepotiju odi devojčiki!... Mori, u paine saraje, pa bi iskočile i tam' pomeđu tri teste urđijanke i Stambolijke potakve; iskočile bi i tam' najlepe i najubave!...
   - De-de! Lasno za toj, mori, Doke! Će iskočimo jedanput! - veli Jevda, samo da je skine s vrata. - A sag, idi si pa legni, prespij si malko, Doke...
   - Ete, toj Zone Čorbadijsko da vidi sal!... - veli joj Doka izlazeći. - Ja ću si razberem kad će Adijsko u amam, pa da si odemo ja i ti; a ja ću platim amam i za men' i za teb' - sal ono Zone Adijsko da vidi i ti da seiri, pa... ako to nesi musko...
 
 
 
 
Ona je upravo kao neka epizoda. Kao epizoda uzeta, ona je, istina, malo podua, ali uzeta kao roman, ona je ipak kratka; jer ona i nije upravo nita drugo nego jedan kratak senzacioni - ali za roditelje vrlo poučitelan - roman, u kome su junaci mladi Mitanče Petrakijev i neka vabica Hermina... Sve ovo moralo se ispričati da vide čitaoci pred kakvim je ambisom vrlo lako mogao biti i na junak Mane kujundija.
 
   Po reenju familijarnog veća, Jevda uze preda se jednoga dana sina Manču. I poto je endiba u načelu bila već svrena stvar, razgovarae sad o njoj onako u pojedinostima. Jevda mu spomenu i izređa imena sviju devojaka. Spomenu mu Fruzinu Madinu, kako je vredna, krotka i lepa, i dodade da nije ni čudo kad joj je tatko Grk iz Filibe; zatim mu spomenu Timku Jordana Kaltagdije, pohvali je kako je zdrava, - "kako mečka", reče Jevda - kako lepo tka i vodi sav domazluk; Diku Grnčarsku nagovesti mu i reče za nju vrlo mnogo lepih stvari: kako je zdrava, vita stasa, "kako se, kad ide čarijom, sramuje, kako i prilega na devojče", kako je posluna i kako ima lepo grlo, kad zapeva "Zapevalo bulbul-pile, misli zora je!" Lenče Kubedijsko, Zone Stavrino, Jone Mamino i Genu Krivokapsku, - sve ih spomenu, o svakoj reče to se dobroga moglo reći i zapita ga ta on misli.
   Mane je ćutao. A kad mati navali na nj, on joj reče da nije to ba tako hitno.
   - More, Mančo, sine, dokle će si momak?! - veli mu mati. - Snaju da mi dovede u dom, da mi hizmet čini, ta da se i ja malko odmorim... Lasno li je men' da je, u ovej moje godine, mesim 'leb i got'vim ručak i za teb' i za momci i čiraci tvoji?!... (Čitaocima je poznato da u Mančinom dućanu nije bilo, sem Kote i Pote, nikakvih drugih momaka i čiraka, ali to je sujeta majstorske majke to je tako rekla!).
   - Pa će se enim, nane, ti ič brigu da ne bere! - umiruje je Mane. - Za men' lasno; teke za teb' iskam da ti bidne ubavo! Zato da uznem niku, a ona da ti čes' ne odava, - biva li, a?...
   - More, će mi odavaju čes', za toj brigu da nema. Ja već i sag jote vidim to me počituju... Ete, izberi si jednu odi tija to gi ti kaza otoičke... Koju iska, a men' će bidne pravo... Sve su si ubave...
   - Eh! - odmahnu Mane rukom. - Ta to ako su ubave! One li su sal ubave? Ima vreme!...
   - Mori, Mančo, pobrgo raboti! Zato će gi pograbe čorbadijski sinovi, kako čarilije, ete, vruće mekike sabajle, - pa to će tag da čini?!...
   - Ama, de, java, nane! - smeje se Mane. - "to će da činim?"... Pa ću si uznem jednu! to mi ti na sag tol'ko zbori kako da do godinu neće pa da iskoče novi devojčiki, i jote moe poubavi i pokrotki devojčiki da bidnu odi ovija ovogodinji...
   - Ama, ja veće vido' moj k'smet i sreću sas teb'!... - veli mu mati ljutito. - Mane, Mane, majka ti ne plakala! to misli? Ja sam si prosta ena pa se ič ne razbiram i ne znajem ovo saganje... Stra' me to će sas men' da napraji rezilak kako onaj tvoj Mitko čorbadi-Petraćov to napraji sas majku i tatka mu!...
   - to će načinim?! 'Ajde i ti pa, nane, kako si toj pa zbori?! - reče prekidajući razgovor. A zatim metnu ubaru na glavu i ode ljutito.
   - Nije bez nito! - reče Jevda posle dueg razmiljanja. - Tugoo, ako je begenisuvaja niku belosvetsku, - u Niavu ću, ete, da ripim!...
   Dugo je sedela tako na minderluku u jednom ćoku od sobe i mislila. ta sve nije pomislila. Branila se od tih mnogih i svakojakih misli. - Lele tugooo! Istin' rekoe koji kazae: "Da ne dava Gospod na dete to mu majka pomisli!" Ete i s men' i Manču mi alis ta si je sag rabota! Moe da i neće bidne ba tako loo! Done! Done, mori! Done, nesrećo selska! - viknu Jevda i zovnu izmećarku.
   - to iska, strinke?
   - Poskoči, dete, po corbadi-Tasu i rekni: "Vika te strinka Jevda; iskočila, rekni, golema rabota! Ama brgo, rekni, da dođe!..."
 
 
* * *
 
   Ne prođe mnogo a evo čorbadi-Tase. Bio je podalji rođak, padao joj kao neki dever, a ona njemu kao snaja. Na njega se Jevda obraćala uvek kad je u nevolji kakvoj bila i traila pametna saveta; njega bi pozivala, i on se odmah rado odazivao, kao i svaki rođak, ali kanda je malo, onako potajno, i uzdisao za Jevdom, i to godinama beznadeno uzdisao. Počeo je dok je jo devojka bila, i jo nije prestao uzdisati, ali o tim uzdisajima naravno da Jevda nije smela nita znati...
   - to iska, snajke-Jevdo? - zapita je Tasa. - to ti trebam?
   - Pozva' te, bata-Tasko, imam si, ete, golemu muku da ti reknem... Ono moje brljivo dete... Manča de... iskam da ga enim, a on se, ete, rita kako magare kad si neće samaricu na grbinu... E, kakvo je toj sag zastupilo, bog da čuva!... Ni se tatko ni se pa majka slua! to je ovoj? Batisa ni se sve; sve se batisa, bata-Tače!... E, kako to?... Niki me ič ne pituje, a belkim sam majka!...
   - E, - uzdahnu Tasko - toj si je, Jevdo, na k'smet... Kad beomo deca, niki nas, ni tatko ni majka ni, ne pita: 'oćemo li eli nećemo; a sag, kad sami stadomo "tatko" i "majka", - sag nas pa ne pituju naa deca!... Predi nas nai stareji nas ne pitae; a sag nas pa naa deca ne pituju! Toj ti je, Jevdo, to kaza', otoičke, na k'smet!...
   - Ama, bata-Tasko, neje mi men' muka ni stra' za toj! Neje, dve mi oči! Ako to neće da me pituje; ako, bata-Tasko! Ta to da mi je pa za toj? Drugo zastupi sag! Srbija!... Srbija - slobodija!... Ako za toj! Nek' si ne pita, nek' si izbere to si miluje. Ete, i moj pokojni orđija ne pita mnogo, veće reče na tatka mi: "Ako gu ne davate sas alala, ete, Jevdu vau, a ja ću gu ugrabim; a Srbija, vika, i plot neje daleko!" Ama stra' me da ne uzne niku belosvetsku...
   - E, akoljs'n za taj reč! Toj me i men' stra', Jevdo! - odobrava čorbadi-Tasko. - Batisa ni se sve, snajke-Jevdo! Sve ni batisae: i varo, i čariju, i selo, i crkvu, i kuću, i stari adet, i stari čes', i staro ivuvanje - sve ni, bre brate, batisae jabandije!... Ovoj kako će da mu bidne, koj će da znaje!... A bog da čuva! Mnogo loo, boga mi ti kazujem!...
   Jevda uzdahnu i odobravae glavom, pa dodade:
   - Minu staro vreme, - bee mu, bata-Tasko!...
   A bata-Tasko uzdahnu i prihvati:
   - U staro vreme se znalo, bre brate, koj je stareji, koj mlađi; koj je golema, a koj si je na fukara!... Mlađi odavae čes' na stareji svoji. Kad si tatko sedi, sin mu stoji; kad si tatko praji cigaru, sin si već čeka sas maice i ar; kad si tatko zbori, sin si ćuti, slua, ne sme da zbori! Pa se znalo, bre brate, kad je dan, a kad si je pa noć! Poza domaćina smejae li koj da ulegne u kuću?! A si domaćin dođe, a izmećarka si turi čiviju na portu - i svrena rabota! Nema veće niko da ulegne na portu!... Nema docna kući dolazenje! A sag?... Pamtim u onoj vreme, u godinu jedanput eli dvaput ako si iskočim poradi, ete, nekuj poslu u čariju. Pa eli uznem po-za seb' izmećarče, eli si sam uznem fener, okačim ga na čibuče eli na pule odi dube, pa si polazim mirno pokraj turcki karakol... Nesam, bre brate, impir eli kačak, eli kumita, ta da si brez fener idem preko sokak!... A sag!... Sudija, bre brate, činovnik, eli prisednik suda, drt čovek, bela glava, bre brate; ima si zetovi i unučiki, pa si prolazi, pa ni ima po-za seb' izmećara, ni fener, ni bastun, veće prolazi - da proćava - kako niki mačor kad si ostavi mutvak, ta se digne i zaredi po ma'alu na niko rđavstvo. Boga mi ti kazujem!...
   - Loo vreme zastupi! Sedi si, bata-Tace!... - veli Jevda, i nudi ga. - Ako li jedno kafence?... Done, mori, Done! Ela, ispeci ni dve kafe!...
   A gazda Tače sede i poče:
   - Ete sag mi, Jevdo, dođe nito u pamet i priseti' se da ti kaem... Njeknja si zborim nito sas onoga mojega komiju, čorbadi-Petrakija. More, ima si čovek golemu muku sas onoga njegovoga Mitku. Pričae mi čovek sve... Sal to ne plače kol'ko mu al dođe i teko!
   - E, e! Tuj mi se uvrte, - reče Jevda i pokaza čelo - ete, taj Mitka!... Pa to zbori Petrakija, dve ti oči?!...
   - Loo zbori, mnogo loo zbori. Daviju mi pravija!... Da sam učija neke čkole, ta da ispiem, ete, tol'ku knjigu - veli Tasko i odmeri rukom jednu uasnu debljinu. - "Lasno ti teb', - reče mi njeknja Petrakija - ima devojke, sina nema, - brigu nema!... A men' me izede ono moje pcetite!"
   - A ti, vikam, zato ga ispusti? "Drvo se, vikam, savija dok je mlado", ima selski reč. Ta i sas teb' i Mitka ti alis ta si je rabota! "More, Tače, reče, ne znaje moju muku, pa si zbori tako. A, istin', reče, ja sam kabaet, mnogo sam, reče, kabaet! Ete veće dve godine i povie!... Ama se vukujem i teglim s njeg' kako ala s beriket. Da čuječ sal". I stade da priča.
 
Pričanje nesrećnog oca Petrakija
o svom nesrćnom sinu Mitanči
 
   "Polani, reče, - otpoče bata Tasko Jevdi Petrakijevu priču - kad mu kupi' jedne putine kod Vana kondurdije, tag toprv zapazi' to će imam muku s njeg povie nego to tatko mi imae, ete, sas mene! Plati za putine osam dinara - em bele pare, bre brate, reče, malko li je!?... Ama znaje kako be'u čvrste i jake putine, pa em sas potkovice! Doneso' gi dom i dado' mu gi, i on gi uze! Ama - ete sag mi dolazi u pamet - uze gi kučite, ama me ne celiva u ruku kako je adet u njega. Obuče gi, i jedan dan odija sas nji po čariju, a jutredan neće da gi obuče... Ja si mislim: zar će gi čuva pa za nedelju eli svetak?! Pa mi dođe nito milo, ta reko' u seb': Breee, ovoj će kuče iskoči po-trgovac i od tatka i pa od tatka na tatka mu!... Ama da čuje moju bruku! Stiza nedelja, pa svetak, pa nedelja, pogledam ja - a on si jote ide u pocepane putine! Čorbadi-Petrakija sin, pa si ide kako izmećar, belosvecki niki! A zato, more, ti ne obukuje nove putine, vikam mu ja, to me rezili?! On si ćuti; ćuti si, ena, kako kamik! Prođe si jote jedna nedelja, a ja veće ne moga' da si ćutim, veće viknu': A, bre, ćopek-sene, to si ne obuče nove putine? On si pa ćuti. A domakica mi Persida, kad vide to će iskoči jedno tepanje, reče: "Neće si, vika, dete turcke putine; iska tifletne a-la-franga da mu, ete, kupi!" - to bre, eeku? Zar tatko ti čorbadija prvi u čariju i kod vlas' i pri oficiri i indiliri, pa moe da nosi putine s potkovice, a ti ne moe!? More će poneses, pa kako selska nevesta će gi obuče i odi u nji. A on, kuče, - i koj ga, bre, nauči da si tako zbori? - reče: "Neću da gi nosim; bos ću si idem, eli u selski op'nci, a da gi nosim, reče - neću!..." - E, zato neće? - "Ne mogu", reče. - Zato ne moe? -"Ne mogu, reče; trupam, reče, sas one puste potkovice kako stari mezuldijski, reče, konj! E, kud se naučilo teja reči da zbori?! Vide li, more, kako se kučite naučilo da zbori jote u čkolju!" - Ti to mu napraji? zapita' ga pa ja. - "Ta to da mu činim? Jedno mi je dete, zna kako je! Kupi mu tifletne a-la-franga... A domakica mi zbori: "More, Tače, ćuti si, pa rekni: Ispolaj na Gospoda kad si doiveo i toj! Koj znaje, reče, to mu je pisano, i to će da iskoči iz njeg'!... Ti si trgovac, ama ovoj će, reče, iskoči jevropejski trgovac, galanteris'..." A ja si sal ćutim, - zbori si Petrakija - pa vikam: Moe, istin', da sam čovek pros' pa se ne razbiram u saganje vreme; pa si oćuta' i otrpe' niko vreme. Ama posle mi dođe neto u pamet za čekmede. Esapim i treba da je tol'ko pazar, a kad si brojim, a ono iskača manje! Jedan dan ubavo zapanti' dek sam spustija u čekmede dva po pet dinara od pazar, a kad će da zatvorim dućan, ja si nađo, sal jedno! A kod čekmede dolazimo sal ja i on, niki drugi! E neće, zborim si ja u seb', do čekmede da dođe! I po tag iskačae pazar za niko vreme sprama esap!... Ama, - pa mi dođe nito čudno! Ima si jedno sopče njegovo i nikoga ne puta u sopče. Sam ga pometa s metlu. Ho, majka mu stara, i toj treba, vikam, da je niki ugursuzl'k!... I ja se veće zainati' da vidim to je, majka mu stara, u toj sopče! Ta jedan dan u nedelju, reče mi jedan, - a bee kod men' jote u turcko vreme kalfa - nito loo za Mitku; reče: "Pazi se, gazda-Petrakija, da te ne orezili, reče, tvoj Mitka. Čuja sam, - a ubavo razbra' - reče, jučerke na noć, kude neke belosvetske frajlice, reče, poju si pesnu za tvojega Mitanču, poju si:
 
Koj ti kupi kondurice? -
Kupi mi ga ludo-mlado,
ludo-mlado neeneto,
na Petraća - ete, reče - mlat Mitanča!...
 
ta te, reče, maksuz potrai', čorbadi-Petraki, da ti reknem. A, reče, tvoj 'leb jedo', ti me izvede na selamet, - pa adet je da ti kaem; zato, reče, moe lasno guja da te izede." - "A ja si, reče Petrakija, ufati' tag niki stra' i zort; - zato si premećem po moj pamet, pa ufati' i priseti se za mnogo, ta reko': More, neje bez nito!... Priseti' se ja: u dućan si ne sedi, tatka ne slua, majku ič da ne vidi; neće kondure, koulju neće to mu majka tkaje i ije, iska dućansku!... Udarija baksuz u kuću i dućan; a pazar misečni stade kol'ko pre nedeljni pazar bee!... U sobu si nikoga ne puta, a kad si iskoči, a on si turi katanac na vrata - em kol'ki katanac! Golem kako katanac na magazu! A ključ si turi u dep, pa si ide! Kude si ide, to praji kad se vrće dom - nikoj ne znaje i ne smeje da ga pituje...
   "A ja si, - reče Petrakija - kad mi reče čovek toj, brgo dom. Na sopče mu katanac, a njega ga dom nema. "Pričekni si malko, reče mi ena, će dođe dete!..." "A za toj pa da mi je! reko' gu ja, ta si uze jedno sikirče: "Zar će sam trgovački sud ta da ne smem, pa iska i treba dva građanina da su u prisustvo! Ba! Ne čekam si ja!" Pa si sas ono sikirče obijem katanac i ulezem u sopče... A u sobu to će da vidim: moj sram!... Po duvar, bre brate, sve slike, em devojačke! Ama, reče, ne od nai devojčiki, veće od niki iz beli svet... pa... ete... nesu, reče, obučene, veće, ete, kako sag da ti kaem... ete, kako da se banjaju; ama, brez petimalj, eli na urđovdan u zoru, kad si faćaju maju, da proćava!... Sram me, reče, izede!
   "Pogleda' na sandaci, a i na sandaci katanci! Premisli' se ja: E, to mu trebaju, majke, katanci na sandaci, kad ima - em kakav golem! - na vrata?! Ta si uznem onoj sikirče, pa i po katanci, pa i po sandaci! Kad si podigo' kapci, - lele majke, to će da vidim u sandaci! Sram me i da ti kaem; a njeg', reče, ne bilo sram da zbere i skuta sve toj! Dva sand'ka puna, bre brate, ete, da proćava, sve kurvinske stvari!..."
   - Lelee! Ne zbori si!... - veli uplaeno Jevda.
   - "Čeljevi, sapuni, đulijaci neki, ta neki enske tifletne, kolani, podvezice, gakice enske, čorape, - ama zna kol'ko su duge!... Duge, kako da će okolo iju da gi vrzuje!... I sve si to zbraja i skutaja na kup za onuja nesreću i rospiju austrijsku, Kerminu!... Kapetal, bre, jedan!... Dućan! Dućan da si otvori i sortira sas onuja silnu stoku!... Ela, Perso, viknu si ja domakicu mi. Ela ovamke da si vidi rabotu odi toj tvoje "dete"! Nov adet da vidi! Sag mladoenje, ete, spremaju bočaluke, a devojke jok!... Kakva je ovo vera, vikam? Ela ovamke da vidi tvojega jevropejskog "galanterista"!
   - Lelee, tugoo! - uzviknu Jevda sva preplaena. - Crna Perso, to ti se odi dete napraji! A Mitanča - to napraji?
   - Eek! to će praji? Nedelju dana ne smejae da si do'odi dom, veće zaredi po tetke i po strinke na noćuvanje... "A da bee tagaj tuj, reče Petrakija, - ća' s ono sikirče da ga utepam!"
   - Eh, eh, adamija, pa ludo...
   - Vide li, Jevdo, to ni sa napraji odi na varo?!
   - Leleee! - huče Jevda.
   - A tatko mu Petrakija turi ga u novine i reče: "Od danaske mi veće Mitanče neje sin, ni mu ja pa tatko; toj vi je, vika, na znanje i, ete, upravljanje! Ič da mu nikoj ne dava pare, zato ne preznavam Mitančin, reče, arč..."
   - Eh, tugo! Neje trebalo ba tol'ko da je... Sin mu je... Lele, jedinac spored tri kerke!... Pa to je sag sas Mitanču - njeknja ga vido'! Nito ne napraji odi momče... Kako zemlja si dođe...
   - ta napraji? Eekl'k napraji. Izgubi si r'z i trgovački čes'!... Čorbadijski sin!... Do Filibe i Solun da prosee čorbadijske kerke, pa nijedna da mu ne rekne: jok! - a on si - eek nijedan! oeni sas belosvetsku i izgubi duu sas drugu veru, sas tuj, to ti gu kaem, frajlicu vabicu Kerminu! Toj li je red?!... A tatko to da praji?! Uze si na brata dete, reče: "Sotirče će mi je po sag sin i naslednik!" 'Oće da ga uzne za ortaka, - ama jo neje u tej godine!... A svojega sina napudija!... I čorbadijski, bre brate, sin otide si, te je sag kantardijski sankim činovnik - sas dvesta groa misečno!... A frajla Kermina posede si malko; čeka, belkim, da se izmire sas tatka Petrakija, ta kada si vide to nita neće bidne, - a ona si ufati svet... Koj gu znaje kude je sag!... U cirkus niki zar...
   - Lele, da ne dava Gospod nikomu takav sram i rezilak! - uzviknu Jevda kada Tasko zavri Petrakijevu priču.
 
 
* * *
 
   - Mori, Jevdo, zar sal Petrakija to ima muku?! Ima gi sijasvet, ama sal tuj puče bruka, pa si znamo, a kol'ko gi ima čorbadijske kuće to si kutaju od svet... Onomad na slavu jednom beomo, kod čorbadi-Gana. I on si ima sina... Svrija u Grac trgovačku čkolju. Sedimo si i čekamo da ne poslue. Ja si uzedo' s astal onu knjigu, album, pa si gledam, prevrćem listovi, gledam slike, pa si zapazi, jedno devojče. More, koje si je ovoj devojčence, treba da ga znam i poznavam? Ta zapita Stavriju policaju to sedee do men': Koj bee ovo devojčence. Stavrijo? - "Zar gu ne znava, reče mi. Iz cirkus pelivanka, ona letonja, to ripae kroz b'čvu, ete, neje, reče, kroz b'čvu, veće kroz obruč... to se, reče mi, potepae zaradi njuma. Ja gu, reče, isprati' do elezničku stanicu!" - Ih, majka mu stara, dotle li zar dođe?!
   - Kakvo vreme zastupi, bata-Tasko, bog da čuva! E, neje tako ba bilo u pređano vreme, neje!...
   - Ba! Bilo je! Bilo je, ama neje tako bez red bilo! Panti li, hej-hej, damno, to učini onaj Miče Bačin... kad stanu aik na onu čengiju ulsefu... Čelebija se zvae?! - Ostavi si čovek i tatka, i majku, i dućan, i trgovinu, pa si fati put sas Cigani u gubertl'k... I sag jote je iv! - Pričae mi neki nai trgovci to odie tam' po trgovine; nađoe ga, hej-hej, daleko, tam' na-kude Solun... Svira i on s drugi Cigani; stanuja zurla, a ona čentija mu ena!... (Dade si jednu nogu na provoga mua Ciganina, pa se udade za Miču.) Poznae se lasno. Seća se sve ubavo za na varo!... "Bre, zar takoj napraji, Miče?" Zbore mu nai. - "to će prajim!" reče. "K'smet! Veru si, reče, nisam batalija, - ama stado', ete, reče, Ciganin! Imam si, reče, i decu sas njuma!..."
   - Ta toj ti ispriča', - zavri bata Tasko - Jevdo, demek da znaje da neje: "da neje bilo!" Bilo je, - ama u sto godine jedanput ako iskoči bruka i rezilak, - ama ovog sag počesto!...
   - E, bata-Tasko, za toj te i pozva' da te molim, dve ti oči, da mi pomogne. Znaje kakoj si je... ena sam, udovica sam, ne stizam svud; ne prilega, neje red... Ne znajem si to se raboti i zbori po čariju... Pa ti da si raspita, da vidi, demek, za Mana mojega... Zato stra' me; reče mi da će da se eni, - a sag pa, kad mu reko', - a on stanuja piman!... Pa da si razbere da neje nika belosvetska... Tugooo! Akoj toj bude, - to da prajim?!...
   -'Oću, oću si, Jevdo, - reče čorbadi-Tasko - a za dan-dva da dođem ću! Za dan-dva, ete, pa sam tuj!...
 
 
 
 
U njoj čitatelj, posle uzaludnog i beskoriskog čitanja dojakanjih pet glava, naposletku dolazi i natrapava na samu stvar, zbog koje je ova pripovetka i postala, a to je: da se u njoj jedva jedared nađoe zajedno Mane kujundija i Zone Zamfirovo.
 
   Zona je znala da je lepa, i da je čak lepotica. Znala je to po ogledalu, u koje se, kao svaka mlada devojka, rado i često ogledala, i po pogledima kojima je sretaju i ispraćaju, a i po pesmama u kojima se ime njeno spominjae ili koje se radi nje, kao aluzija na nju, pevaju. I Zona je bila, to je sasvim i prirodno, ponosita stoga. Ali je ipak volela da ponekad na jedan takav pogled i odgovori pogledom. Bilo joj je to osobito zadovoljstvo da jednim takvim pogledom ohrabri koga, da mu ulije neke nade, da ga zaludi, a posle da ga odbaci. Onako, kao i za sve velike i srećne osvajače to priča istorija da za njih nema vie nikakve drai ono to im je, tako reći, već pred nogama, nego da ih drai i budi u njima novu osvajačku glad samo ono to je jo nepobeđeno i neosvojeno, to ohola čela prkosi, - tako i za lepu Zonu nije imalo drai ono to je već pobedila i zaludila, nego je interesovalo i drailo ono to ravnoduno kraj nje prolazi, to je ne gleda i ne osvrće se za njom. I već zbog samoga toga nije nikakvo čudo to je i Mane kujundija - čapkun-Mane nazvani - morao ući u ovu pripovetku, ako nikako drukčije a ono makar kao epizoda. A to je Mane naposletku iziao čak i kao glavni junak, to je bila - pored već poznate karakterne crte Zonine - prirodna i logična posledica jo i karaktera njegovog, i aiklijske, tako da kaem, taktike njegove, - kao to će se već sve to lepo, jasno i očigledno docnije iz paljivog čitanja uvideti.
   Mane je Zonu znao jo kao derite, kao "čupe" ili "čupence", - kako bi oni tamo rekli za iparicu, a i ona je njega poznavala jo iz tih ranih svojih godina. Kao derite bila je suva, digljasta i krakata, tankih, dugih ruku, duga lica i velikih usta, ukratko: jedno najobičnije dečje lice za koje ne zna čovek kako da kae - da li je lepo ili runo, a najmanje bi se smeo kladiti i tvrditi da će se iz tog čupeta vremenom razviti prva lepotica.
   Do dućana Mana kujundije - onog prvog u prvoj glavi opisanog dućana, u koji je majstor-Mane onako veto, saltomortalski, uskakao - bio je dućan alvadije Ameta. Tu bi svako jutro, kad je ila u kolu, zastala Zona i kupovala bi za gro ćetene alve i za marja vruć simit, u koji bi metala alvu. Tada bi obično Mane ispruio iju iz onog svog malog dućančeta, kao guska iz gučarnika kroz letve, i oslovljavao bi je rečima, kao to se obično deca oslovljavaju; a zatim bi je redovno zapitao za njenu stariju sestru, Kostadinku, prvu lepoticu u gradu, koja je bila pristigla na udaju. Pitao bi je:
   - Zone, mori, to ti raboti datke Kostadinke?
   - Nito! - odgovara ljutito Zona i stee onu alvu simitom.
   - Kako nito?! Teke, istin', to gu treba da si raboti, kad si je čorbadijska krv!...
   - A to je pa teb' ti za njuma? Ti-ti-ti-ti, to si gu njoj, ta da si, ete-te, pi-pi-pi-tuje za njuma?!... - zamuckuje Zona, a već gotova da se zaplače od muke.
   - Eh, detence!... Mnogo mi, ete, milo za njuma... A za njuma li, Zone, kupuje tu alvicu?...
   - Jok! - obrecuje se Zona.
   - E, to gu treba alva kad su gu, ete, usta i bez alvu slatka i blaga!...
   A Zona samo prći usta i ne odgovara nita; stoji kao sveća, sa sastavljenim nogama, i ne moe odmah da se krene.
   - Pa pozdravi se na dadu Kostadinku. Ako li gda gu ponese malko peke od men'?... Amet! Dede seci za dva groa od ketenu alvicu...
   A Zona se kreće ljuta, nita mu ne veli, nego ide koli. A kad je Manča vikne da ponese dadi alvu, a ona se okrene i samo isplazi jezik na njega, pa produi put.
 
 
* * *
 
   Kad je svrila kolu, a bilo joj je tada dvanaest godina, zadrali je kod kuće. A i nije svrila ni svu osnovnu kolu, nego samo tri i tek počela četvrti razreda kada je čorbadi-Zamfiru dolo neto u pamet da je izvadi iz kole. Hadi Zamfir nije dao da se dalje koluje. Kad bi mu spomenuli "vie kole", i da bi dobro bilo da je - kad mu je već bog dao svega dosta - polje u Beograd, hadi Zamfir bi ih tada samo pogledao i pogledom presekao; istresao bi čibuk, i to bi bio znak da je ljut tada, i kratko bi se na njih obrecnuo. I niko posle za ivu glavu ne bi smeo produiti s njim razgovor o toj temi...
   - to, to? to, bre? - zapitao bi tada čorbadi-Zamfir digavi svoje guste obrve čak pod fes. - Eeksene! Kude se je ensko, adamija, em devojčence, ete, davalo na nauke?!... Otkud vi pa taj adet i taj pamet?... to? to, bre?...Da si nauči nemačku jaziju, austrijski bukvar, pa da praća knjige, demek pisma, na adamije iz beli svet, na oficire, indilire i pisare?! Toj li iskate?!... Ba!... U moj vek... sal toj da bude - neće!...
   Tako je govorio hadi Zamfir.
   A imao je i pravo! Nije on to onako napamet govorio... Kao iskusan i pametan čovek drao je da svaki čovek treba da se poučava tuđom nesrećom. Jer tih dana ba uhvaćena je jedna čorbadijska ćerčica, koja je pre dve godine svrila kolu, kako je, na listu od Pisanke br. 5, nekom pisaru, u čijoj je konduit-listi stojalo da je rasejan i neupotrebljiv za koncepat, napisala pismo koje je glasilo: "to mi pisuje za volenje, i ja si iskam i 'oću si da se, ete, volemo; ama da se volemo za udavanje i venčavanje, a za drugo jok, zato će tatko da me utepa".
   Odmah posle toga izvadio je čorbadi-Zamfir svoju Zonu iz kole.
   Ali, iako je hadi Zamfir imao stroge i, tako reći, nesuvremene poglede na kolu i pismenost u odnosu na na enski svet, ipak, ba u isto to vreme, nije nalazio da je to tako strano ako njegova mezimica, njegovo čupe Zone, nedeljom ode sa drugaricama na ćoak pred Kaloferlijski han ili na Bit-pazar, gde igra oro; ili u neku avliju ili neki poiri ćorsokak, gde se momci i devojke ljuljaju bele nedelje na "nialjkama", i gde se zagrljeni momak i devojka ljuljaju, a drutvo im peva: "Čije pero na nialjku, gajtane moj!"
   Zona jo nije igrala u oru niti se ljuljala na nialjci, - ona je samo gledala. Tek se uzme za ruku sa kojom drugaricom svojom, a najradije i najčeće se uzmu za ruku ona i Genče Krivokapsko, pa otrče veselo tamo gde se oro igra. Tu stanu. A obično i najradije stanu na kakav basamak ili kamen, - jedno da bolje vide, a drugo da izgledaju veće. Dre se za ruku i jedu kokice iz keceljica svojih; stoje i smeeći se gledaju kako momci i devojke igraju. Glede, i sve vide, i nita im se ne moe oteti pogledu i ostati neopaeno, iako ih one iz kola bagateliu i smatraju ih za adamije i da nita ne znaju. Varaju se jako! "Dobar petao se izmalena uči kukurikati", pa tako i one; sve one vide i znaju: ko koga pogleda, ko koga gurne, ko se o koga očee, ko se do koga najradije hvata, i sve te i takve stvari.
   Tu je jo Zona čula za Manču da je najlepi momak i videla da se sve otimaju da do njega igraju. A Manča je bio već na glasu kao momak i igrač. I mala Zona je jo tada primetila da najvie mahalskih devojaka gledaju i uzdiu za Mančom, pa je i ona počela pomalo gledati i kriom uzdisati za njim. Valjda po onom optem zakonu po kome enski svet, onako isto kao i ovce ili guske to potrče sve za jednom, onom prvom, onamo kud ona potrči, a i ne znaju ni kud trče ni zato trče, - po tom istom zakonu valjda su i Manču sve devojke gledale i sve se zaljubile u njega, a za njima, po tom istom zakonu, pola i mala Zona!...
   I mala Zona nije znala ta je to; nije ni slutila ta je to to se s njom zbiva, ali je i ona pola za gomilom, za starijima njenoga pola. I ona je najvie u Manču gledala, pratila ga očima unaokrug kolom. I to se on u igranju vie i blie primiče k njoj, sve manje i ređe vadi kokice; ne jede ih, nego ih stegne u svoju aku, a srce joj silno bije u grudima i strah je neki uhvati od Mana, ali ga ipak gleda. A kad Mane dođe prema njoj, a u nju uđe jo veći strah, i ona ne zna ta da radi ni kako da stane: odmah prebacuje kurjučić s leđa preko ramena, napred na prsa, i zavrće jezik, a ne zna ni sama zato to radi, kao to opet ne zna kako silno stee svojom znojavom ručicom ručicu svoje drugarice Gene, ili se nasloni na nju, pa je kriom tipa i ljubi, pa jo apće i veli: "Geno, mori, ja se neću udam!..." (A i Gena njoj veli da se i ona neće udavati. I obe mlade drugarice se zariču da se nikad neće udavati!...) Nita ne zna, samo ga gleda, a izraz lica joj takav i usta joj stoje tako da ne zna ili se smei ili će da zaplače... I dokle god oro traje, ili jo bolje, dokle god Mane ne pođe kući, i ona stoji tu, dreći Genu za ruku, a kada Mane pođe, odlaze i one kući.
 
 
* * *
 
   Promenila se Zona; postade dete drukčije. Nije vie onako bezbrina, ne ide sokakom pa da je se nita ne tiče, ne skakuće vie s noge na nogu; a kad ulazi na kapiju, ona uvek, pre no to uđe, okrene i levo i desno u sokak i gleda...
   Pa i ukućani primetie na deritetu neku promenu. Uostalom, i ukućani je ne smatraju već vie za dete; to se vidi i po tome to sad mnogo tota i ne govore pred njom, nego kad hoće tako neto da govore i da se kao stariji izraze, a oni je polju po neto gde će se morati zadrati podue, a stvar im ta, naravno, i ne treba. I oni primetie da je Zona rasejana i zamiljena. Nita ne upamti to joj kau.
   Ako je Zamfir polje po čibuk i duvankesu, ona mu donese naočare i tefter dunika!... Svaki čas je pred ogledalom, i onim velikim i onim drugim, manjima, iako ima u depu ono svoje malo ogledalo; svaki čas plete kurjučić i neprestano menja one pantljičiće na kraju kurjučića; do podne izmenja ih nekoliko - i zelenu, i plavu, i utu, i crveno, a posle podne tako isto... Prekodan se svaki čas tek izgubi, nema je. Povlači se u samoću, onu tako milu samoću mladim stvorovima koji ne znaju ta im je, a eljni su da pate; onu samoću oko koje vri ivot i čuje se agor, a oni, skriveni u toj samoći, uivaju jer znaju da ih niko ne zna gde su. Tu se tako povuče i gleda, a ne zna kud gleda; i misli, a ne zna ta misli, samo oseća. Oseća da joj je neto milo i tuno neto; oseća da pati, a ne zna jo od čega pati. A prijatna joj ta samoća, koja je zaklanja od pogleda ukućana, koji su joj pogledi od neko doba uasno dosadni postali. I ona navaljuje na majku svoju i moli je da joj ustupe tu malu sobicu, ćiler, u koju se ulazi na vrata koja su između dva dolapa, pa se tako jedva i raspoznaju od dolapskih vrata... U tu sobicu se često i najradije sklanja. Tu je obuzme neka slatka tuga i eta, i ona se tu odaje tihoj tuzi, misli o sebi, i tu se oseća kao najnesrećnije devojče na ovom svetu, ali zato ba najnesrećnija - ona jo ne zna!... U toj se sobici najradije bavi; tu se čelja i presvlači po nekoliko puta preko dana, ili izvadi svoje depno ogledalce (koje je na poklopcu jedne sedefli-kutije, koja joj slui jo i kao neka mala "parkasa"), pa se dugo ogleda u njemu i prći svoje rumene usnice i mali nosić. Ili obuče majkin venčani fustan od teke persijske svile, - koji već vie ni sama Taana ne nosi, jer je iziao iz mode - potrpa na sebe sve njene adiđare, pa se ogleda na velikom ogledalu i hoda po sobi... Jednako nameta tu sobicu po svojoj volji i sedi u njoj kad god ugrabi priliku da se iskrade od očiju ukućana... Tu bi najvolela i da noćiva, ali joj majka nikako ne da to. A Zona se rastui obično tada i govori o smrti.
   - Kad umrem, nane, ubavo da me sa'rani... Na grob da mi turi eboj i zambak i trandafil i dafinu da mi posadi! - A majka plače, udare joj suze na oči, pa je juri papučom iz sobe u sobu i preko basamaka, a Zona se smeje kroz plač, pa veli - Ama, ja ću ti umrem, nane!...
 
 
* * *
 
   Prođoe tri i neto vie godina. I kao sve to je podlono promeni, izmenila se i ona. Lice joj dođe punije i usta sada mnogo manja, u proporciji prema licu, koje time dobi lepe crte i izraz; kurjučići izrastoe u duge kurjuke, a digljasto čupe Zone razvi se u vitku devojku Zonu, samo oči to ostae one iste - krupne i tamne, s dubokim kao bez dna pogledom...
   Kao derite nije cenila ni mnogo polagala na lepotu svoju, a ni na to to je čorbadijska ćerka. Ali sada, kao devojka, ona to poče polako osećati i po tome se vladati. A i da nije sama osetila to, imao bi ko da joj to kae. Rodbina Zamfirova je velika. Puno nekih tetaka, strina i ujni. I one ne samo da primetie kako im je njihova Zona lepa, nego primetie čak i to kako je čupe Zone zaljubljeno, pa pronađoe čak i u koga se zagledala.
   - Leleee! - uzviknu tetka Taska kad joj rekoe kako stoji s njihovom Zonom, kojoj je ona jo jednako redovno donosila, kad god bi im dola, badema i rokčića, smatrajući je jo za dete. - Leleee! to se napraji odi na varo i odi devojčiki u sadanji zeman! Tugooo! Nema vie devojčiki!... Bee!... Bee!... Sag tatko i majka - nito! Sag si čupenceta begendisuju momci, pa ni pituju: begendisuje li tatko i majka zeta?... Crna Taano! Idi si pa se besi o onu krivu dafinu!... - viknu i udari u plač, a za njom odmah udari u plač i Taana, majka Zonina, i sve ostale tetke, ujne i strine, koje se desile na okupu...
   I odmah navalie na Zonu sve slono, i ne ostavie je nikako na miru dok joj ga, kako im se učinilo, ne izbie iz glave. to se ona vie i lepe razvijala, sve su je silnije napadali i ubedljivije savetovali: kako treba da pazi na sebe i kako treba da joj je uvek na umu čija je i koja je ona. I ređahu joj sve redom momke s naznačenjem koji su neprilike, a koji bi mogli biti prilika za nju. Kod Mane kujundije se, naravno, najdue zadrae. Na njega i drvlje i kamenje!...
   - Ako si ne begendies u na varo, ete, nikoga, to ti, demek, niko neje sproti teb' - lasno za toj!... - govorila bi joj i, tako reći, ponavljala svaki dan nadugačko i nairoko jedno isto tetka Taska, najrečitija u celoj rodbini. - Ete ima u Leskovac em kakvi trgovci, u Vranje em kakve čorbadije, pa će se, to zbore selski, za zlato lasno nađe kujundija. A onaj čupkun zar je prilika, on, krijumčarski sin, sproti teb' i sproti drugi Zamfirovi zetovi?... Sestre ti se poudavae sve za ljude trgovci, a ti to iska?!... Pomisli se na koga si kerka! Jedan si je čorbadi-Zamfir u grad; more, do Solun Filibe nema ga jote potakav! A ti - ih to si brljiva! Mlado, ludo, adamija, - ti iska da stane esnafska ena!... Ti da ga zab'ravi!... On si je čovek siroma... fukara! Kud su njegove kuće, dućani; kude su mu čairi, čiflaci i čivčije? "Ima si dućan!" Eh, mnogo danas muka pa za dućan!... A pituje li: to si ima u dućan?... Kako onaj Nasradin-'oda to ujutru sadee luk, a uveče ga čupae i metae pod duek: "to je moje, zboree si, nek' si je kod mene!..." Ete, toj i Mane raboti! Ujutru pod miku si donosi, uveče pa pod miku odnosi!... Ima si, more, i magare! Tol'ko mu bogatstvo!... On će si uzne sproti seb' neku siroticu izmećarku to će da si sedi u pazarni dan, u subotu, u dućan, te da si zbira pazar i da pazi da si selske neveste ne ukradnu niku minđuu iz dućan... i da se kara sas selske mečke one! A prilega li na čorbadi-Zmafirovo dete da si sedi u dućan, da si ruča s momci i čiraci na ćepenak, kude svet prolazi, - i da se kara sas selske zveri?!... Pa ti se, mori, u pare ne razbira; ne znava to je povie: dva groa eli milanče!? Eh, adamija to je - pa ludo!... Ti miries na jorganski pamuk, - zar ti će pa da si za ćepenak, esnafska ena ti li će da si?! Da se zove, ete, majstor-Maninica!... I ona luda i brljiva bećar-Doka da ti se pada tetka.
 
 
* * *
 
   "Tija voda breg roni; kao kamen dube", veli stara, iskustvom osvetana reč... I tako se i ovde zbilo. Silni saveti i opomene učinie naposletku svoje. I Zona kao da podlee. Silno joj se uvrte u glavu i silno je uspravi i podie pomisao da je ona čorbadijska kći i prva lepotica. To bee dosta da je često, - kao i sve koje tako dre mnogo na sebe i na lepotu svoju - iako lepa, izgledala vrlo glupa! Promeni se, kao i sve to se u svetu vremenom menja...
   I sada se izmenie prilike i uloge. Sad je Manča gledao onako kao nekada ona njega, a Zona njega malo bolje nego on nju nekada. Ali je i Manča bio i ponosit i imao neki svoj način i taktiku, tako da je nazovem. Kad je na nju neprestano mislio, prirodno je da je eleo i da je vidi, a jos prirodnije da ju je čak izdaleka opazilo otro oko njegovo, a znao je i sve haljine njene koje su boje, i izdaleka mu padale u oči. Ali, iako ju je uvek video, nije je uvek i pogledao. Kad prođe pored nje, jedared je pogleda, a pet puta prođe mimo nje kao da je i nema na svetu; jedared je pogleda i zagleda se u nju, a opet drugom nekom prilikom prođe preko nje tako ravnodunim i umornim pogledom kao da je to neki nehereni direk od optinskog fenjera, a ne vitka i lepa Zona hadi Zamfirova!... A nju je to silno ljutilo, ponos joj vređalo. Jer, dok je svaki drugi zablenuto, iznenađeno i s nekom tihom čenjom pogleda, - na Manči se to nikad nije moglo primetiti. A čeznuo je za njom, te kako čeznuo, - samo je bio jugunica i nije nikako dao da se to i opazi! - Koliko samo puta kad ona prođe tako nekud sa svojim strinama ili tetkama kraj njegova dućana, a on u dućanu radi i opazi je, a zna otprilike kuda će i kojim će se ulicama vratiti, - koliko puta skoči sa sedita i ostavi rad i dućan na momku i egrtu i reče im samo: "Sag ću sam tuj!" pa poleti drugim prečim ulicama, s drugoga kraja, samo da se sretne s njom, da je vidi! A kad se sretnu, a on se učini kao da je i ne vidi, pa hita kraj nje kao da mu je bogzna kakav posao za vratom!...
   Ili opet tako radi u dućanu, a posao navalio kao nikad; radi, udubio se u posao, mislis i na ručak će zaboraviti pri tako silnom poslu, pa se zaboravi tek i zapeva tiho i polako:
 
Sinoćke te, lele, vido', Zone, gde se premenjuva.
Gde se premenjuva, lele, Zone, u tvoja gradina;
gde se premenjuva, Zone, u svilena riza,
u svilena riza, lele, Zone, u čiček-anterija!
Oj, hoj-hoj, lele, Zone, u čiček-anterija...
 
   Pa tek skoči, ne zna ni zato ni kroto. Ostavi dućan na kalfi, a on se uri kući kao da mu gori. Malo posle izleti iz kuće u drugim, opet svečanim haljinama, ali ne onim maslinove boje, nego u onim čohanim gugutkine boje, ali isto tako bogato iaranim gajtanom. Palo mu neto tako odjedared na pamet da se presvuče; i on se nagizdio kao da je prvi dan Uskrsa, i nagizdan tako udari sokacima, pa, naravno, i Zoninim sokakom. Prolazi i zviduče, uri se kao da je pogodio da izradi polelej od srebra, pa sad hita u dućan i trai kraći put i preči sokak! A međutim i ne ode u dućan, nego udari opet kroz neke druge sokake; a nakrivio fes, pa ga kićanka sve bije i kucka po plećima, pa se lomi čapkunski. Ali jednako ide kud god ga noge nose, i tek kad natrapa na Pain Čair, i kad jedini obitnici paačairski, preplaeni od naruitelja ove njihove tiine, apci, kao po nekoj komandi, u gustim redovima poskaču i glavački bućnu u vodu, - tek tada trza se Mane i gleda oko sebe kao da se pita: otkud on čak tu?! - i vraća se natrag!...
   Tako, eto, počesto radi Mane, ali da prizna da sve to radi Zone Zamfirove radi, - to ni za ivu glavu neće, jer onda ne bi on bio "čapkun-Mane"!
   Samo se jedared desilo da je proao kraj Zone, pa ga neki đavo naterao - i on se okrenuo za njom. Pogledi im se sukobie jer se i ona okrenula za njim, ali je Mani ipak vrlo krivo bilo to se prevario i okrenuo. No ipak je brzo popravio tu svoju pogreku, doskočio je i tome: oslovio je sirotu Kalinu, jedno komijsko devojče, a na Zonu i ne pogleda vie. I kako je ova bila koketna, pouzdana i ponosita sa svoje lepote, bilo joj je uasno krivo! Ujede se za usnu jer joj se učini da će Mane jo moći lako pomisliti da se ona za njim okrenula i njega da je gledala!...
 
 
 
 
U njoj će čitatelj naći sve raskono arenilo i lepotu jednog skupa mladei obojega pola, koji se skup zove oro; a tom će prilikom već pomalo moći i zaviriti u duu i skrivene osećaje Zone Zamfirove.
 
   Ali sada, u ono vreme kad se razvija ova naa pripovetka i kad je Zona u esnaestoj svojoj godini, Zona je drukčija: nije vie ono digljasto čupe to blene po sokacima jedući kokice iz kecelje ili dubokih depova svojih alvara. Sada ide ponosito, dri na sebe, jer zna nadmoćnost i svoju i svoje kuće nad ostalima drugaricama i njihovim kućama... Toliko puta je sluala da su slabe i retke za nju prilike ovde u mestu. Zato se samo i igrala sa svakim, tek koliko da uiva u trijumfu.
   Kretala se u krugu svoje rodbine, svojih tetaka, strina i ujni, i po čorbadijskim kućama. U - tako da reknem -"plebeje" retko je izlazila, ili, bolje reći, silazila. A i kad je dolazila, vladala se potpuno čorbadijski. Dolazila bi obično praćena svojom izmećarkom Vaskom, i snishodljivo bi oslovila poneku siromanu devojku, zaboravljala bi vrlo često kako se koja zove, a i razgovor bi trajao vrlo kratko, tek u nekoliko reči. Ponekad bi dolazila i do mesta gde se igra oro, ali nikad sama, već uvek s ponekom drugaricom i praćena izmećarkom. Slučajno najvie je dolazila tu gde je dolazio i Mane, ili upravo gde se najdue bavio, jer on je imao običaj da za jedno takvo poslepodne promeni po nekoliko mesta. Stala bi pa bi gledala kako igraju i zevala od vremena na vreme. Ali bi ipak kriom pratila očima Manču, i nije joj pravo bilo kad je ovaj ne bi opazio, ili kad bi otiao na drugo mesto da igra, a ovo ostavio... To je vređalo njen enski ponos.
   Jednoga dana je čak planula i zaboravila se, tako se zaboravila da je grdnu lekciju izvukla od svojih strina i tetaka, i nije mogla dovoljno da se nakaje to se nije mogla da odri na dojakonjoj daljini i visini od "fukare".
   A to je bilo jedne nedelje, ba Bele nedelje, kad je po tim mestima najivlje, kad lep dan izmami sve ivo na ulicu, - starije na razgovor, mlađe na aikovanje, a dečurliju na jurenje; kada oivi ispod drveća od onih silnih ljuljaski, pa jedni se ovamo ljujaju, a drugi im pevaju, a drugi onamo igraju, a Cigani im sviraju.
   Skupio se svet. Koga ti sve nema tu: dečurlije, momaka i devojaka iz mahale, koji aikuju očima. Doao je i neizostavni narednik Perica, narednik i pisar u tabu, nazvan "lepi Perica" zbog belog lica i zbog ona dva mladea na obrazu ispod desnog brka. Vitak u struku, sa lagiranim kaiem oko pasa, na kome je visio tesak, sa iljastim cipelama i jo iljastijom ikom ispod nakrivljene francuske kačkete, činio je vrlo prijatan utisak na enski svet, naročito na onaj koji se provodi na krompir-balovima. Kad on prođe sokakom sa svojim vrsnim pobratimom, apotekarskim ili farmacajtskim pomoćnikom Pajicom, kada ovaj ima svoj "auzgang", - samo čuje kako lete, da se posatru, devojke na avlijska vrata; poneka se zabatrga, pa joj izleti papuča ili nanula čak preko sokaka, a lepi Perica samo gladi svoje brčiće i pusti izvetačenim basom (a govorio je obično sa pola usta): "A joj, pobratime, pusti me da umrem!..." pa ide dalje drugim sokakom, gde opet tako neto vikne ili veli: "Ovim orom, Lazo, ej, devojaka nema!" A pobratim Pajica mu odgovara: "Za koga, more, gazimo ovo blato, a pobratime?!..." A bacao je oko - nije ala, toliki trijumfi! - i na Zonu Zamfirovu, ali jo nije preduzimao nita. Nalazio je da nije vreme jo. Osećao je da jo nije prilika za nju dok ne postane oficir. A dotle se trudio da joj bar padne u oči; zato je i produio bestraga svoj lakovani kai od tesaka, pa mu sad treska o kaldrmu tesak, o koji se i inače vrlo veto sapliće nogama, kao da je već oficir, kao da mu je tesak sablja! A zbog toga valjda i nije se uputao u ozbiljne, "potene namere" s ostalim devojkama. Sve je zaludeo, ali nijednoj se nije predao. Uivao je u trofejima kao svaki dobar vojnik; a takav jedan ne mali trofej bila je i ona pesma o njemu i lepoj Katarini i ona nova igra koja se uz tu pesmu igrala, - a ta je pesma:
 
Igra oro kod grobljite,
i u oro Katarinke,
a do njuma mlad narednik,
lele, tugo, mlad narednik...
 
   A na takvim mestima se uvek dese i poneki stranci, poneki iz prestonice. Tu se uvek dese i dođu i poneki trgovački agenti, poneki agent osiguravajućeg drutva ili trgovački pomoćnici iz Beograda koji kupe veresiju po palankama, - ljudi obično vrlo aljivi i duhoviti, a to je najlepe, ljudi snishodljivi, to jest, sputaju se i u masu, jer ne polau mnogo na svoje prestoničko poreklo. Pa hoće i da se poale. Kad god tu tako stanu, uvek pitaju i mole da im se da tampan red igara, pitaju gde je garderoba za stvari, odakle se poručuje sladoled za dame, - i već uvek neto tako aljivo izbace to se posle zapamti, ostane tu i cirkulira dugo kao neka poslovica... Ali ipak, kad se mahnu ale, ozbiljno priznaju da se dive rodoljublju toga sveta, koji moe da ivi bez tolikih stvari, bez Blagoja tanc-majstora, bez parkova s garnizonom bandom i bez Pasonine sale!...
   Svrate se tu ponekad i zastanu i neki vredni profesori, spajajuć' prijatno s poleznim, etnju sa studijom. Njih goni amo čisto filolosko i folklorističko interesovanje, to jest hoće da nastave onde gde je otac nae novije knjievnosti, Vuk, stao.
   Ali, naravno, tu najvie ima momaka i devojaka; devojaka i čorbadijskih i sirotinjskih - prve da ubiju vreme, a ove druge da se naigraju. Ove cele nedelje kao rob trpe psovke i grdnje, ali sve to rado snose pri samoj pomisli na nedelju posle podne, pri pomisli na igru i aikovanje.
   Dođoe već i Cigani. Čuvena druina snabdevena raznim muzikalnim instrumentima. Među Ciganima odmah na prvi pogled pada jako u oči jedan sa trumbetom, s kosom i bradom ućom i od same trumbete. To je pan Franćiek, brat Čeh, koji je pre nekoliko godina doao sa konzervatorije pravo u Srbiju, s vrlo lepim svedodbama i manjim partiturama. Kad je doao u Srbiju, on je prvo koncertirao; svirao je Paganinijevu fantaziju "Mojsej" na ici G, i bio burno pozdravljen. Pa se odmah pokazao i stvaralačkim darom svojim: odmah je komponovao jednu novu igru, "Apotekarsko kolo", koje je posvetio svome zemljaku panu Ciculi, apotekaru toga mesta. Tako lep početak i napredak prekinut je, a uzrok su tome, tako da se izrazim, "mesne okolnosti". Pan Franćiek, koji je do dolaska u Srbiju samo pivo kao piće poznavao, upoznao se ovde i s vinom; potreba dravna iziskivala je te je doao ba u onaj kraj gde je crno upsko vino bilo malo skuplje od vode. I kakvo čudo onda to je pan Franćiek ostavio pivo i posvetio sve ostale dane svoga ivota samo upskom vinu, rezonujući da na taj način dobija i u novcu i u vremenu: pivo je skuplje, a vino jeftinije, i, to je glavnije, ne dangubi, - dobija u vremenu, jer se od upskog vina mnogo ranije opije nego od onog glupog vapskog piva. I sada se lepo vide na njemu obe te periode pića: od piva je sačuvao trbuh, a od upskog vina stekao nos crvene kao bakar boje. Ali ga tada izdade kompozitorska i stvaralačka moć; to se odmah opazilo na jednoj komponovanoj "Heruvici", koja je samo jedared otpevana u crkvi, a posle je sledovala otra opomena njegovog visokopreosvetenstva svetenstvu: da će ih sve obrijati ako se samo jo jednom zapeva takovo "Ie heruvimi"!... Posle toga nije pan Franćiek nita komponovao. I kada su jednom u nekom drutvu u razgovoru zapitali ga: koponuje li to, primetio je, i nepitan, zajedljivi kolega i zemljak njegov, pan Cibulka; da, pan Franćiek i sad komponuje, i to jednako komponuje sodu s vinom, i da mu je ta kompozicija jo ponajbolja!...
   Iako je pakosno i zajedljivo to bilo, bilo je, na alost, istina. Pan Franćiek ne komponuje vie nita; čak ne komponuje ni to, ni vino sa sodom, nego pije vino onako "klot", kako ga je bog stvorio. Sada je veran i stalan član te kompanije ciganske. Pre je svirao u ćemane, ali sada vie ne moe: drću mu malo ruke, to je, uostalom, - kako on tvrdi - familijarna bolest kod njegovih u familiji. I on, koji je nekad na violini koncertirao i izvodio Paganinijevu fantaziju "Mojsej" na ici G, svira sada u neku olupanu i izguvanu trumbetu kakve se mogu videti i naći pod bilijarom samo za sezone takozvanih "krompir-balova", kad nastane obavetavanje ili, prostije rečeno, kad se kasapi sporečkaju zbog dama s kovačima ili loserima, i kad policija, s članom kvarta na čelu, stigne na lice mesta i vikne: "Fajerunt! Dame nazad, gospoda napred!..." Tako je pan Franćiek počeo s koncertiranjem, a svrio sa ciganskom druinom, u kojoj čini čudan kontrast s onim njegovim belim trepavicama među onim garavim licima. No on je zadovoljan među njima, a oni ga, opet, paze i čest mu odaju (zovu ga panj-Beljac), i ne putaju ga lako, ba i kad bi on sam hteo: to je on jedini konzervatorist među njima, i drugo: to im daje pare na čuvanje ili na zajam bez interesa, pa on njima ne trai interes, a oni njemu, opet, ni glavno ne vraćaju... Tako je dobroduni pan Franćiek obezbedio svoju budućnost: ostavlja za crne dane, i Cigani to čuvaju.
 
 
* * *
 
   Posle ručka poče se areniti sokak od momaka i od devojaka, od mintana i fustana, od jeleka i alvara, pa izgleda kao cvetna bata. Tu dođoe i oni to prodaju petliće i svirajke od ećera, i oni to toče limunadu, i oni to prodaju kokice, a tu se nađe uvek i po jedna mirna dobroćudna budala, bez koje nije nijedno takvo mesto, s kojom se obično deca smeju i zabavljaju, a devojke se okupe oko njega, pa izjavljuju da su u njega zaljubljene i kau mu da bira koju hoće, a on, opet, veli da ih sve voli i da će ih sve uzeti za ene...
   Otpoče oro.
   Odigrae nekoliko igara, i "Krivu banjku" i "Berbatovsku" i "Tedenu" i "Zaplanjku"; i naizmence vodie kolo redom prvi momci iz mahale. Mane dao Ciganima dinar, a Nacko batovandija i oni drugi dodae manje - po stoparac. Tu je u blizini i nialjka (ljuljaka), i oko nje puno sveta. Ljuljaju se i pevaju "Čije pero na nialjku, gajtane moj"! Oni iz kola idu pa ljuljaju druge ili se sami ljuljaju, a oni sa nialjke idu i hvataju se u kolo. Dođe malo posle i Zona sa drugaricom svojom, Genom Krivokapskom, onako isto kao to su pre tri-četiri godine kao deca dolazile, samo to Zonu sada prati izmećarka njihova, Vaska. Stale jedna do druge, pa gledaju kako svet igra. Zona gleda ravnoduno, umorno i kao malo podsmeljivo po ovom arenilu i veselju; gleda kao da joj je dugo vreme.
   Cigani zasvirae "Potresuljku", omiljenu igru Maninu. Mane uze ruku i povede na igru mladu, lepu Kalinu, kominicu svoju, jednu puku siroticu, koja neće svome muu doneti nita vie do dve nove asure i dva jastuka, i čistu duu, i ropsku poslunost. Zaigrae. Kalina vesela, blaena, - rumen je svu oblio, a krupne crne oči svetle joj se od suza, od silne sreće dananje...
   - "Lele, to su pristali jedno za drugo!... Jagi!" "Asli kako plavi zumbul i zelena kada!"... - ote se mnogima uzvik kad ih videe jedno do drugog kako igraju. I svi samo Manu i Kalinu gledaju; svi ih gledaju zadovoljno s prijateljskim osmehom na licu, kao kad se neto milo, svoje gleda...
   Zoni nepravo. Samo ona ne gleda na tu stranu; počela je da zeva... Krivo joj... Ne treba njoj taj Mane; neće i ne moe njen nikad biti, ali ne trpi da moe jo koja - kod nje tu, ive! - privući poglede ičije, a naročito Manine poglede!... Ne bi igrala, ali kad vide Kalinu kako je srećna i kako se zarumenila i oznojila, pa se brie jaglukom, kad se pustila igra, dođe i noj volja da poigra, pa iako je čorbadijska ćerka, pa makar i otrpela rezilak kad ode kući. Ali ipak zamoli izmećarku Vasku da ne kae nita kod kuće. Vaska se obeća da će pre pristati da je ubiju nego da kae to, a zaklela se i u oči Gmitraća, grnčara, verenika svoga!...
   Zasvirala se "Jelka tamničarka", lepa igra, uz koju se i peva, upravo uz koju se pesmu igra. Tu je igru jako volela Zona i zbog igre, a jo vie zbog pesme koja je njoj mnogo kazivala i setom je nekom milom ispunjavala... Zona uze za ruku Genu, priđoe i uhvatie se među igrače. Cigani sviraju, a igrači igraju i pevaju.
 
Nane, kai tajku
da me mladu dava
za Rade komijče!...
Za Rade komijče,
za nae seljanče!
 
Jelke, tamničarke!
Jelke, zulumćarke!
Ela da igramo!
Ela da trupamo!
 
   Prestade zamalo pesma, a igra traje i razvija se jo lepe i jo bujnije; čuje kako zveckaju đerdani i dukati, i trupkaju kondurice i papučice i ute svilene alvare, a miris od đulijaka se prosuo po sokaku, pa, kao magla zemlju, pritisnu mirne gledaoce.
   Pa opet poče pesma uz igru:
 
Za Rade komijce,
za nae seljanče,
za nae seljanče,
za mlado čobanče!
 
Jelke tamničarke!
Jelke zulumćarke!...
Ela da igramo!
Ela da trupamo!
 
   Opet umuknu pesma i pevanje, a igranje i dalje traje uz svirku Cigana. Mane stoji, ne igra, gleda igrače. Gleda Zonu, vidi Zonine svilene alvare i lagirane kondurice; čuje utanje svilenih alvara i oseća miris, dah njen oseća, pomean s đulijakom iz Kazanlika, - i ne mogade da se uzdri vie! I kad Cigani htedoe da prestanu, dade im Mane znak da sviraju dalje istu igru, pa priđe i uhvati se s leve strane do Zone.
   Zona ga samo ovla pogleda, dade okom znak Vaski, izmećarki svojoj, i ova se odmah uhvati u kolo i rastavi Manču od Zone. Zona vie i ne pogleda na Manču, igra i dalje i sve gleda u Manulaća čorbadi-Ranđelovog, a kad Mane dođe u igranju prema njoj, a ona ga i ne gleda, nego samo pući usta...
   A Manu steglo neto u grlu; zabolele ga slepe oči, a u ustima mu gorko i suvo. Jedva je čekao da prestanu Cigani. Kad se svrila igra, povukao se do kapije jedne i brisao čelo dugo.
   Zarekao se da se vise nece hvatati do Zone; a nije mu to ni trebalo, jer Zona vise nije igrala; ostala je i samo gledala.
   Kad zasvirae "Nievljanku", Manča se uhvati do Kaline. Zona vie nije igrala. Gledala je kako igraju, a nije isputala iz očiju Mana i Kalinu; gledala je kako igraju, kako je Kalina snano i grčevito uhvatila rukom njegovu ruku, pa od vremena na vreme brie znojavu ruku jaglukom i brzo ga opet hvata i čvrsto dri, dok joj se opet ne isklizne ruka iz njegove; gleda kako se razgovaraju; čuje kako Kalini drće glas, i kako ga meko i duboko pogleda svojim velikim i kao junska ponoć crnim i toplim očima!...
   I drugu igru, opet "Jelku tamničarku", igrali su, jedno do drugog, Kalina i Mane.
   I Zoni dođe neto teko. Naslonila se na Genu, drugaricu svoju, pa se izgubila. Gleda besvesno po onom arenilu koje promiče ispred nje, slua svirku, trupkanje kondurica po kaldrmi i slua pesmu, čuje srebrni devojački glas Kalinin gde peva...
 
Da me mladu dava
za nae komijce!
 
   A Mane i Kalina su komije!... To joj pade na pamet, i ona pogleda Kalinu kako je srećna i blaena! I Zoni postade neto teko i dosadno. Sve joj bee dosadno, a najdosadniji joj se učini ba onaj Manulać - koga je malopre onoliko gledala - kad joj priđe i ponudi je akom kokica!... Nije znala ko joj je u taj par crnji - Manulac ili ona fukara Kalina!... Silno ugrize donju usnu i jo silnije stezae za ruku Genu, drugaricu svoju, na koju se od silna derta i kara-sevdaha naslonila...
   Svrila se i ova igra. Odmaraju se i igrači - neki idu "nialjci" da se ljuljaju. Razlee se pesma s nialjke, razgovor na sve strane, samo se drugarice ućutale.
   - Vaske, mori! - zovnu Zona izmećarku svoju, a nozdrve joj se silno ire na naprćenom nosiću njenom.
   - to iska, Zone? - odazva se i pritrča joj Vaska.
   - Otidi si do onuja... de... kako se vika... do onuja, ete Kalinu i rekni gu: Vika te Zone Zamfirovo!
   - Tuj sam! to ti trebam? - zapita Kalina kad dođe.
   - Vika' te... ete... - poče Zona, a sva bleda, suvih usana, a isturila izazivački desnu nogu... - Ti si sirotinja. Kad ruča, ti tag ne večera... Ta, vikam... ako iska... - i tu podie Zona glas i nastavi jačim glasom da bi i Mane čuo - vikam... da dođe, ete, da se ceni u tatka mi... Vaska ni se udava... ta... da se ceni, hizmet da ni čini u kuću!...
   - Ete, to pa da se cenim?... - odgovari joj Kalina. - Imam si majku i brata... Izmećarka neću sam!... Sal pri majku hizmet ću da činim...
   - I pri mua... - upade joj u reč zajedljivo Zona.
   - Pa, ako dadne Gospod i k'smet mi bidne... i pri njeg'...
   - Kod Manču li? - prekide je Zona jetko, apatom. - Fukaro!...
   - Kako reče?... Ne ču' te dobro?... - zapita je blago i pogleda blagim pogledom a suznih očiju Kalina.
   - Pa... neće da mi bude izmećarka?
   - Jok! - reče ponosito Kalina. - Nesam za vau kuću...
   - A, za oro li si? Ah, to si pa devojče za oro!... - reče pakosno i pogleda je prezrivo od glave do pete.
   - Zone, mori!... Ne sluaj gu, Kalino, to zbori! Idi si! - upade Gena u reč i povuče silno Zonu za ruku. - 'Ajd' - dom da si idemo!
   Bilo je vreme već. Krave se već vraćahu s pae, fenjerdija optinski već prolazi s merdevinama da pali fenjere, a patroldije lepim redom prolaze glavnim sokakom; i iz gomile se malo-malo odvaja jedan po jedan u pobočne sokake da, potkrepljen, cele noći bdi nad imanjem i čaću umornih i zaspalih građana... Počee se razilaziti i s "nialjke" i s igranja... Sve ih je manje i manje. Oni dalji se ranije krenue, a ovi blii malo docnije. I mesto na kome su maločas igrali i kikotali i podvriskivali ostade prazno i pusto i izgledae tuno s onim pogazenim ranim prolećnim cvećem koje se otkidalo i otpadalo s igračica!... I Zona pođe zlovoljno kući. Osvrte se jo jednom i vide kako Mane i Kalina pođoe i uputie se zajedno, i ču kako se Mane nudi Kalini da je doprati do njenih avlijskih vrata, a ona ga blagodarno pogleda, ali ga ipak odbija i moli ga zaguenim glasom:
   - Nemoj, Mane, dve ti oči!... Ostavi me!... Sama ću si idem!... Vrni se! iva ti ja! Će me vidi bata! Sramota odi čoveci!... Vrni se, Mane, dve ti oči!...
   Gledala ih Zona, ali zamalo; zaklonie ih i zahvatie među se gomile vesele omladine... Pohvatale se devojke ispod ruke u dug red, a iza njih drugi red zagrljene momčadije, i idući tako kućama svojim, pevaju slono oba reda...
   Dan na umoru, izdahnuo već; zvezde trepere s neba, tiho veče se sputa na zemlju, a iz grla srećna i vesela mlada sveta razlee se kroz tiho proletnje veče setna pesma u kojoj se izkazuju beskrajna tuga, stara tuga, večna kao i čovečanstvo:
 
Da znaje, momo, mori, da znaje,
kakva je, tugo, mori, alba za mlados'!
 
 
 
 
U njoj je jedan, za Mana vrlo prijatan, izvetaj iz usta Vaske izmećarke, posle kojeg je izvetaja Mani - kao to bi to pesnici kazali - sunce lepe sijalo, cveće prijatnije mirisalo i ptičice lepe pevale.
 
   Nedelju dana posle ovoga ispričanoga u proloj glavi, kad je izmećarka Zonina, Vaska, prola kraj Manina dućana, a on sam bio u njemu, dobacila mu je u prolazu: "Bata-Mane, pozdravila ti se Zone!" tako brzo da Mane nije imao vremena ni da dođe k sebi, a jo manje da joj kae hvala i da vrati pozdrav.
   Toga dana je Mane bio sav blaen. A kako i ne bi kad mu se cele nedelje od tekog derta nije mililo ni da sedi a kamoli da radi u dućanu, jer mu je jednako bila u pameti Zona i njeno ponaanje, i onaj tunjavi Manulać, kojega je toliko gledala Zona. I da Manulać nije bio onakav kakav je, da nije jednako čuvao dućan i sedeo pred dućanom i s ocem se razgovarao, Mane bi ga ma kako izazvao - kako je ljut bio na njega - i potukao se s njim čim bi ga prvi put sreo i naao. Ali ovako nije mogao to, nego se morao zadovoljiti tim to mu je u prolazu, onako kao slučajno, izbio laktom cigaru iz mutikle kad je Manulać sedeo pred dućanom i puio (a puio je retko: dvared ili trired u godini setio bi se da zapali cigaru, i to obično onda kad bi mu tatko dobar pazar svrio).
   I posle nekoliko takvih tekih dana i takve duevne utučenosti, kako su ga morale obradovati i oiveti i osveiti ove slatke reči: "Bata-Mane, pozdravila ti se Zone!" koje mu jednako brujahu u uima kao najmilija pesma majskog slavuja!... I već odmah ga nije dralo mesto: dosadno mu bilo u dućanu, i čim se vratio egrt Pote, skoči i die se da ide. Rđavo sam rekao "da ide" - poleteo bi on, kako mu je milo bilo. I ba u taj par, kad je on naređivao neto egrtu, uđe u dućan jedna muterija i zatrai neto. Mane mu nervozno iznese traene stvari; učini mu se da se isuvie otegao pazar, odmeri muteriju od glave do pete, pa reče:
   - More, nesi muterija!... Nema te pare!... - pa uze ispred nosa zabezeknutom muteriji poređane stvari i iziđe brzo iz dućana.
   Zaredio je po sokacima i manjim i većim, pa čak i po onim po kojima ni đavo ne prolazi, po kojima čak ni optinski inenjer po dunosti ne prolazi. Dvared je tako toga dana prolazio sokake, dvared se vraćao u dućan, ali se posla nije laćao, nego je samo pravio cigare, puio, putao kolute dima i zadovoljno gledao u njih. Naposletku je dohvatio puku, uhvatio se polja i lutao tako do mraka, i tada se tek vratio kući; a da toga dana nita nije ulovio, čak ni pucao, nije valjda nuno ni da kaem!... Celoga dana je samo na to mislio, i jednako mu u pameti zujale i zvonile Vaskine reči: "Pozdravila ti se Zone!" I zato nije ni čudo to nije uz put primetio buljuke seljanaka i seljančica u njihovom ivopisnom odelu kako promiču putem kraj njega. Drugi put bi ih zadevao ili se bar iskaljao prolazeći kraj njih, a sad ih nije ni primetio, iako su se kikotale glasno i gurkale se prolazeći kraj njega i zadevajući one njega. Tako je silna ljubav i tako silno zanosi ona čoveka!...
   Nita od svega toga nije on primetio niti ga se to ticalo! Samo jedna slika mu je lebdela pred očima, samo jedan pozdrav mu se jednako ponavljao u usima, i on ga jednako apatom izgovarao...
   I to je ohrabrilo Manču. I prvi put kad prođe Vaska kraj dućana, a on bio sam, zovnu je.
   - Na dom, ste, zdravo li su vi? - zapita je Mane.
   - Zdravo! - odgovara mu Vaska, a gleda minđue koje joj je Mane poklonio.
   - to raboti čorbadija... zdravo li je?
   - Zdravo!...
   - A čorbadika, to raboti ona?...
   - I ona si je zdravo!
   - A ti to raboti? Zdravo li si?
   - Zdravo sam si! - odgovara Vaska.
   Tu Mane zastade. Privuče svoju tabakeru, otvori je, liznu desni palac i izvadi jedan papir i duvan, u koju huknu, pa poče savijati cigaru. Kad je zapali, zasuka brkove, pa se iskalja tiho, kao kad čovek hoće neto vano da prevali preko usana. Ali ipak ne reče nita, nego stade razmetati ispred sebe one alate i putae guste dimove. Posle due pauze zapitaće Mane:
   - A... ete... Zone... zdravo li je? to raboti?
   - Pa, sedi si...
   - Znam de... Moe i da lei.
   - Hehe, - osmehnu se Vaska. - Lele, bata-Mane, kako zbori pa i ti!...
   - to si zbori? Zbori li?
   - Zbori kad gu pituju...
   - Ćuti si?...
   - Pa ćuti!
   - A to misli kad si ćuti?
   - E, koj gu znaje!...
   - A moe li da poje?
   - Pa i poje...
   - E, to si poje?
   - Pa pesne si poje...
   - Eh, pesne! Ama, koje pesne?
   - Sramujem se da ti, ete, kaem! - veli Vaska nametajući u ui dobivene minđue.
   - Ama kakvo sramuvanje! - hrabri je Mane. - U pojenje nema sram ni pa sramuvanje... to si poje?
   - Pa, ete... - poče Vaska - poje si pesne, oneja to su od ljubav i aikovanje. Poje si ono mome Evrejče, to si čelja kosu i klne majku si to gu rodi da je Evrejka... Ete, na tuja pesnu gu sag kef; sal tuj pesnu poje eli goni mene da gu ja pojem...
   - E, zato da klne majku kad neje Evrejka?! - pita je Mane. - Risjanka je, ta to gu treba veće?!...
   - Eh, a ti pa bajađim ne znaje, bata-Mane, zato!
   - iva mi nana, ne znam si, Vaske.
   - Ama razbira se ubavo na ta prilega taja pesna! - veli Vaska. - Neje, demek, Zona alna to je Evrejka, veće to se za drugo nito razbira...
   - E, to je pa to drugo?
   - Ete, alna je to je čorbadijska kerka; a ima, ete, niki to nije čorbadijski sin, a njoj gu pa mnogo milo za nje'... a njojni vikaju... neje, ete, prilika.
   - Za men' zbori li to?
   - Zbori.
   Mane opet ućuta i stade savijati drugu cigaru. Opet nastade pauza koju prekide Mane.
   - More, ti me l'e, Vaske?
   - Ne l'em te, bata-Mane... Dve mi oči!... Kako smem da te l'em?!...
   - Pa istin' li zbori si za men'?... to si zbori?
   - Zbori si... I plače si.
   - Plače? Zato da plače?
   - Mori, - odmahnu rukom Vaska - ti nito ne znaje, bata-Mane! Taraf-taraf se napraji kod nas dom... ivot si nema od njeknja!
   - to, more? - veli zaprepaćeno Mane i ostavi cigaru.
   - Ete za ono oro i za igranje, - izede si rezilak, em znaje kak'v rezilak!...
   - Pa koj gi reče za oro? Ti li?
   - Jok ja!... Kazae gi niki iz ma'alu. Ti svi skočie sas rezilenje... Vikaju: ne prilega na čorbadijsku kerku u oro igranje po ma'ale...
   - E, a zato pa igrae?
   - Pa teb' te videla... pa ne moga da si sedi da ne igra, veće se ufati u oro i ona...
   - Ona ti kaza to?
   - Ba! Ne kaza mi nito. to treba da mi kazuje?... - veli ponosito Vaska. - Znam si ja ubavo, zato: "kude si ona toprv ide, ja se otutke vrćam", bata-Mane! Zar malko poruča ćuteci od tetka mi zaradi Mitka?!...
   - A zbori si neto za men'?
   - Pa... ete... zbori: demek, mnogo gu milo za teb'...
 
 
* * *
 
   Iz daljeg razgovora doznao je Mane od Vaske da je po čorbadi-Zamfirovoj kući pravi lom zbog igranja Zoninog, za koje stari Zamfir zna, a jo vie zbog Zonine naklonosti prema Manu, o čemu Zamfir i ne sluti, jer svi kriju to od njega.
   Stara, iskusna i rečita tetka Taska uzela je na sebe tu teku i časti punu dunost da opet izbije iz Zonine glave Manu kujundiju. Zato tetka Taska i dolazi svaki dan, savesno i tačno kao hirurg radi operacija, i savetuje i tei Zonu: hvali Manulaća, a kudi Mana. Kudi mu stale, a jo vie vladanje i povedenje njegovo. Počela je čak i od oca Manina, orđije; ni njega nije ostavila na miru. Upravo, nije ni spominjala ni pretresala Manu, nego orđiju, dodajući: neka se Zona seti one reči koja veli da iver ne pada daleko od klade, i: to mačka omaci, da to mieve lovi, - pa tako je i ovde s orđijem i sinom mu Manom. Pričala joj je o pokojnom orđiji - kako je bio krijumčar, ubojica, noćnik i veseljak; pričala joj čitave romane orđijine s nekom čengijom Zumrutom, koja je u svoje vreme i "u pesmu turena" zbog lepote, i proterivana i hapena zbog čestih tuča radi nje; koja je nekada bila lepa, bila omiljena igračica, a koja se sada smirila, i zato sada niti ide u haps, niti je meću u pesmu; sad mirno i savesno nosi fenjer i ambrele, i kao kaznačej je u nekoj čočečkoj druini. Čak je tetka Taska anula Zoni na uho jednu stranu stvar koju je dugo krila i čuvala i kao poslednji metak izbacila, a to je: da isti Mane ima brata (po ocu) među Ciganima!... I sad, kakav je bio orđija, takav mu i sin Mane, tvrdila je tetka Taska i uveravala Zonu. A to se pomalo moglo i verovati, jer Mane je dosta često jutrom bio predmet razgovora sa svojih noćnih podviga.
   A u isto vreme kad je kudila Mana, hvalila je onog Manulaća čorbadijskog. Hvalila ga je i ona i sve tetke i strine, a i majka joj Taana, čiji je on najozbiljniji kandidat bio, jer je bio jedinac, jedini naslednik ogromnog imanja, a sem toga, primer poslunosti, skromnosti, stidljivosti, celomudrenosti, - dakle, tako reći, skup vrlina i prava protivnost onom Mitki čorbadi-Petrakijevom, opisanom u jednoj od ranijih glava ove pripovetke. I da se tu nije pitao i hadi Zamfir, kao otac, udadba Zonina za Manulaća bila bi davno svrena stvar. Ali, kako se Zamfir ba nikako nije oduevljavao tom kombinacijom Taaninom, jer mu se nikako nije Manulać dopadao iako je sin i jedinac i jedini naslednik njegovog inače dobrog prijatelja, to je vrlo često bilo čak i reči i svađe između Zamfira i Taane. Zato neće biti zgoreg - čak pisac misli da je to neophodno potrebno - da u nekoliko poteza ocrta toga Manulaća, koji je uao u kombinaciju, bio ljubimac sviju strina, ujni i tetaka Zoninih, i bio predmet i povod pneprijatnih scena između roditelja Zoninih.
 
Priča o dobrom detetu Manulaću, koja je priča prava suprotnost onoj ranijoj o Mitku čorbadi-Petrakijevom
 
   Manulać je bio sin česnih i bogobojaznih roditelja, Jordana i Perside, i nikada valjda ni u Starom ni u Novom zavetu ni za jedno dete nije se tako s pravom moglo kazati i napisati da je vaspitano u strahu Gospodnjem i da je ilo stazom dobrodetelji - koja, kao to se zna, nije nikad primamljiva, ni lepo utrvena - i bilo radost i uteha roditelja svojih, kao to se to moglo kazati za Manulaća. S njim je bio zadovoljan i otac i majka jo od najranijeg detinjstva njegovog. Otimali su se i kokali među sobom oko toga čiji je Manulać vie. Majka kae: moj je Manulać, a otac kae: nije nego moj; majka kae: to je moja ćerka; otac kae: to je moj sin, naslednik i prestolonaslednik moj. Zato je Manulać dugo bio zagonetka - u mahali zadugo nisu znali je li muko ili je ensko! Jer, kad je s ocem iao, bio je obučen u plundre, a kad ga je majka izvodila, plela mu je kurjučić i oblačila ga u fustančić. I kako ga je ona vie izvodila nego otac, to su po drugim mahalama mnogi zadugo mislili da čorbadi-Jordan ima ćerku. Kao ono to se priča za onu staru Rimljanku, plemenitu Korneliju, majku braće Graha, da je decu svoju smatrala za najlepi i najskupoceniji svoj adiđar, tako je isto i Persida smatrala svoga Manulaća kao najlepi i najmiliji adiđar svoj, i zato se nije nigda i nikuda makla bez njega. A on je to i zasluio jer je, i onako mali, već bio desna ruka u domazluku svojoj majci. On joj je čuvao od ivine taranu i rezance spremane za zimnicu kad se to suilo u avliji; on je drao konac kad bi ga namotavala na klupče, čuvao ve kad se sui preko avlije, hranio ivinu i znao uvek tačno koliko ima petlova, kokoaka, pilića, pa čak i snesenih jaja i od svojih i od tuđih, komijskih kokoaka, i to sve bez ikakvog duplog trgovačkog knjigovodstva! Iz dugog i savesnog nadgledanja postao je pravi - tako da ga nazovem - psiholog, pa je čak umeo da opazi kad je koja kokoka, da prostite, u volji petlu, "Giganu" nazvanom; s kojom kad najradije deli zrno na bunjitu, a prema kojoj je opet ohladneo, pa je tera od sebe; dalje, tako isto nije se moglo izmaći njegovom pametnom oku ni to kad koja njihova koka pogrei, pa snese jaje u komijskoj avliji, ili obrnuto, kad je i gde je opet komijska snela u njihovoj avliji. Sve je on to znao i imena svima njihovim i mnogim komijskim kokokama.
   Tek uleti usplahiren pred majku i počne isprekidano:
   - Nane, "Gigan" sag stade, ete, merak i aik na "Gaćanku"!
   - Ako, sine, ako... - veli mu majka gledajući ga milo. - Toj si je njegovo petalsko znanje...
   - A naa "Tra", ete, i "Kundaka" oputile alno glavu...
   - Tugo, - smeje mu se majka - ostae si udovice i sirotice... Ta to da čine!...
   Ili drugi put, opet tako, uleti sav zaduvan s po jednim jajetom u svakoj ruci.
   - Nane, naa "Titinka" i "Pirga" snesoe jajca u Todorčine, a ja gi uzedo' i doneso'! - veli mali Manulać, oliznu nos i predade majci skoro snesena i jo vruća jaja. - to da se arči mal?... Pare su to!... Nesu kruke divjake!... - dodaje i pogleda u oca.
   A roditelji ga gledaju puni milote, a iz pogleda im se razgovetno da pročitati kako blagodare nebu to im je obdarilo takvim pametnim i čuvarnim detetom. Pa jo kada im on onako zaduvan, stade da grdi "Titinku" i "Pirgu" to arče njihov mal po komiluku, i doda: da su sag skupe pare, - otac se prosto topi od silne sreće!
   - Sag su skupe pare! - ponavlja mali Manulać. - Sag je oskudacija!...
   Kad ču reč "oskudacija", čorbadi-Jordan se samo lupi akom po kolenu od silna čuda, pa se prosto zablenu u sina. Ne mogae vie da odoli svom očinskom srcu, nego ga dočepa oberučke, pa ga stade ljubiti i opati.
   - Ah, sarafče i banćerče ti tatino!... Ovoj će kuče, Perso, banćer da mi bidne. Otkud ga izvadi pa taj reč, magare jordansko?1 - kliknu blaeni Jordan. - Kako ga kaza onuj reč, eeku nijedan? - navađa ga otac da jo jednom kae... A, to je sag za pare? A... kako ga reče?
   - Oskudacija! - ponavlja mali Manulać oliznuv nosić, a turio prst u usta, pa se stidi.
   - Aha, magarence tatino! - zacenio se od silna smeha zadovoljni Jordan... - Oskudacija! Pa bre, dete, ja sol tri tovara poliza', pa si ne znado' za taj reč, a on, pazi kolicno je, pa veće znaje! Bre, bre, bre, bre! - čudi se Jordan i jednako se eta uzdu i popreko po sobi, pogleda svoga sinčića, vrti glavom i jednako puta uzvike: Bre, bre, bre, bre! Ovoj će magare, - nastavlja oduevljeno Jordan - kad bude golem, s čariju - em beogradsku - da drma; ubavo da zapanti ovaj moj saganji reč, Perso!... Oskudacija!... Kad gu naučilo, bre?! - čudi se jednako Jordan reči koju je doista sad prvi put čuo (iako se svaki dan tuio kako "nema stare godine i stari pazar"), pa se die u čariju među trgovče s mladim banćerčetom, kome majka uvuče pekirić i zakopča tur. Srećni i blaeni otac povede sina da vidi čarija jedno čudo od deteta - da Manulać pred trgovcima ponovi reč oskudacija...
   I sad tako pametno dete, koje je tako mnogo obećavalo već u najranijim godinama, kada je oca ushićavalo, - kako je onda tek majku Persidu srećnom i ponositom činilo! I zato nije nikakvo čudo to ga je ona svuda vodila sa sobom da se podiči njime. Na slave, na patarice, postupaonice, na enske praznike - svuda ga je vodila od najranijeg detinjstva njegovog, otkad se počeo u paticama od est groa batrgati uz majku preko kaldrme, pa sve do osamnaeste svoje godine, kad mu je otac plaćao četrdeset groa za potkovane ekserima i potkovicama kondure. Svuda ga je vodila, samo ga je u hamam prestala ranije voditi sa sobom. Tu ga je vodila do njegove dvanaeste godine, a prestala je da ga vodi tek kad sve ene skočie u interesu javnog morala, i kad je naila na sloan i jednoduan otpor i protest posetiteljaka hamama.
   A to je bilo onako kad joj je Junus-agina hanuma jednom primetila:
   - Pa ti, čorbadike, kako poče... dabeter!... Pa to si berem ne povede sas teb' i čorbadi-Jordana, te ga ne dovede pomeđu nas u hamam?... - Otada ga majka nije vie vodila sa sobom, i tako je Manulać proglaen definitivno za muko. Od toga doba vodio ga je vie i otac. U osamnaestoj godini kupio mu je depni sahat i zlatan lanac. Toga dana, kad je prvi put obesio zlatan lanac i sahat, Manulać se osetio sasvim muko. Čak je, prolazeći Leskovačkom ulicom, namignuo na tri mlade Čivutke, koje su se etale ispod ruke, ali s oba oka i tako neveto da su Čivutke prsnule u smeh jer im se učinilo da je Manulać hteo da kine...
   I to je valjda jedini nestaluk i đavolstvo iz Manulaćeve mladosti, koja se obično bujnom i burnom zove. Jedini, velim, jer on je inače uvek bio stidljiv i nespretan kad bi se slučajem naao u blizini enskoga sveta. Najtee mu je bilo to nije znao ta će s rukama; srećom se tada sećao sahata, vadio ga i navijao ili gledao koliko ima sahata na njemu.
   S vrnjacima svojim se slabo druio; zato je najradije sedeo s ocem i s očevim drutvom i sluao njihove razgovore pune mudrosti i iskustva. Kad bi sedao, uvek bi prostro najpre svoju maramu, povukao malo nogavice navie od kolena, pa bi onda seo i ne bi se digao dok mu se prvo njegov tatko ne digne; samo u kafani bi on prvo oca opominjao da se dignu i idu. S kokokama je legao, s petlovima ustajao. Bio je tedljiv. Novac mu nikad nije potreban bio jer nikad nije imao prilike da ga potroi. Čak mu se i majka ljutila to ide tako bez novaca, kao da nije čorbadijski sin! A ako ponese, on koliko ponese toliko i vrati, - nekad čak donese i vie nego to je poneo. Jednom kad je poao u "Apelovac" na strelite, dao mu otac sedam groa. Manulać popije pivo za gro, pri povratku kupi jagnjeću kou za est groa i odmah usput proda za devet, - i tako donese dva groa vie nego to je poneo!...
 
 
* * *
 
   Eto, toga i takvoga Manulaća hvalila je Zoni tetka Taska, a Mana kudila. Ali to sve nije jo nista pomoglo kod Zone. Jer, sluajući tetku, Zoni je Mane zbog takvog njegovog ivota samo izgledao interestantniji, a zbog stalea njegovog samo miliji i simpatičniji!...
   - Ela, Vaske, zapoj mi onu alnu evrejsku pesnu! - rekla bi Zona Vaski, sedeći tako često tuna na doksatu i, oturivi đerđef, naslonila bi se tada na belu svoju ruku, a drugom bi se igrala sa dugim i bujnim kurjukom svojim, gledajući svojim velikim sanjarskim očima preko niskih krovova okolnih kuća negde daleko.
   A Vaska bi tada zapevala tu pesmu, u kojoj je Zona videla sebe i svoj zao udes to je rođena u čorbadijskoj kući... Zapevala bi pesmu koju je već toliko puta pevala Zoni kad god bi ovu ophrvali slatki osećaji i tune misli i ona pala u melanholiju.
   - Ela, Vaske, zapoj!... alna sam, - alnu mi pesnu zapoj!...
   A Vaska zapeva:
 
Izlegoh da se poetam
niz toja pusta Bitola,
niz Evrejskoto mahalo,
niz tija tesni sokaci. -
Tam vidov mome Evrejče,
na visok čardak stojee,
ruse kose si čeljae,
drobne si solzi ronee
i alnu pesnu pojee,
u pesnu majku kolnee:
Zato me rodi Evrejka?
to me ne rodi risjanka?!...
 
   - Tugo, Vaske, to da prajim?! - uzdahnu Zone.
 
 
 
 
Ona je puna burnih scena i krupnih reči. U njoj je ispričana jedna propala misija tetka-Dokina, ili bolje reći, "Polji ludo na vojsku, pa sedi te plači".
 
   Bata-Tasko je odrao reč. Raspitivao je i prokljuvio sve, sad je doao da javi to Jevdi, Maninoj majci. Sve to je saznao on joj je savesno i tačno referisao. Jevda se prosto iznenadila. To ne bi nikad ni slutila, a ni u snu joj ne bi dolo tako to! Ono čega se ona bojala, od čega je strepila, - to nije bilo, ali je ispalo iznenada ovo, a ovo je za nju bilo neto skoro jo gore! Znala je ona ponositost te stare čorbadijske kuće, predstavljala već unapred sebi kako će se to tamo čuti, kako propratiti i s kakvim podsmehom sve to uzeti. I odmah odlučno reče da to nikako nije prilika i da od toga neće biti ba nita! Dugo su se jo ivo razgovarali, kad ujedared upade tetka Doka među njih ba kad su joj se najmanje nadali i najmanje eleli. Kad je ona ula, nisu odmah presekli razgovor, nego su ga polako privodili kraju izbegavajući sve one reči po kojima se moglo poznati o čemu govore; ali sve im to nije pomoglo: tetka Doka je, kao i svaka radoznala enska, mogla instinktivno, a i iz dugog iskustva, saznati o čemu je reč bila...
   - Lasno, mori, za toj! - umea se tetka Doka, i na veliko zaprepaćenje nihovo dodade: - Čorbadijske kuće mnogo su, i na Mane - jedan si je pomeđu momci i trgovci i čarilije!...
   - Ama neje to!... - ljuti se Jevda. - Mori, i ne znava zato si zborimo...
   - Mori, sal dor ve vidim, - znajem si sve ubavo. Od men' li će skutate nito?!...
   - Ih, kakvo je brljivo! - veli joj Jevda. - Mori, nito ti ne znaje!...
   - Kako da si ne znajem?! Bata-Tasko zato, iskoči do teb' te?...
   - Ama ne znaje ti nito! - brani se bata-Taske. - Vika me snajka, ete, zaradi niku tapiju i livadu...
   - Zaradi nekosenu livadu, - znam de! Sol ručam, majke... - uverava ih tetka Doke, a oni se oboje ljute. - Bre, bre, bre! - nastavlja Doka. - 'Vidoste li, mori, naoga Manču kako si znaje ubavo to valja?!... E, to je čovek kujundija, pa se razbira u zlato!... Znaje to je zlato, i kako se, ete, zlato topi!... Maalah, Mančo, - nesi zabadava sin na orđiju!... orđijina krv!... Akoljs'n!...
   - Ama neje nito bilo! - odvraća je Jevda. - Za drugo nito zborismo! Kako da bidne!...
   - Lele, Jevdo! to će da bidne ubavinja kad se uznu! Ubav Manča, a ubavo, ete, i Zamfirče, onoj Zone. Ta to će deca da gi bidnu ubava, sve na tatka i na majku!... A ti baba gi, pa gi dri na krilo!...
   - Ih, crna Doko! - viknu očajno Jevda - kad će pamet da si spečali veće?... to si ne ćuti veće?!... to si ne ćuti, nesrećo, kad ti nikoj nito ne kaza, ni te pa pituje?!...
   - A to koj da mi kazuje kad si sama sve znajem i sve vidim? Zamiluvae se deca, ta to... sag gi je vreme...
   - Ama, Doke, pamet si beri ! Baka su Zamfirovi, baka na orđijini!... Mi si zborimo za drugo nito, a ona, pogle gu, kud ga iskaruje!...
   - Mori, znajem si ja! Lasno za toj! Men' mi sal ostavite... brigu ne berite, a ja ću sama ubavo da duzdiem celu rabotu! Ja ću da zaobikolim malko, pa će da iskoči ubavo, kako pod indilirski plan!... - reče i ode kao oluja.
   - to, to! - viknu zaprepaćeno Jevda i huknu: - Tugooo! to gu putismo?! Oće da ni napraji niku muku i rezil! A ludo je, ludo - pa sto oke je, ludo! - Deno, - viknu Jevda - brgo po njuma, vikni gu da se vrne, rekni gu na jedan reč. - Ali, na nesreću, Dena nije bila tu. Jevda polete, ali ne mogae stići Doku, koja je jurila kao vetar. Jevda se vrati u kuću s tekom slutnjom.
 
 
* * *
 
   I naslutila je. Tetka Doka polete odmah pravo u Zamfirov kraj. Na ulici srete ba kao poručenu Vasku izmećarku, zaustavi je i stade raspitivati o ovome i onome. Vaska se iznajpre ičuđavala, snebivala i otimala, ali tetka Doka - onako kako je bog dao - podviknu joj i razvika se na nju tako da se ova uplai gore nego to se ikada uplaina od onih koji je plaćaju - i priznade joj sve, ama sve od az do iice. A Doka je ne samo zaplaila nego i veto pitala: postavljala joj je tako veto obična i unakrsna pitanja da je ova sve kazala i ne znajući ta je sve izblejala. I tako je Doka doznala i odmah shvatila i jasno joj bilo da stvar po Manu stoji vrlo povoljno, i da je pravo čudo to se već i svrilo nije. I ljuta na nevetinu i javaluk Manin, krene se odmah iz tih stopa Mani u dućan.
   - A, takoj li je? - viknu mu tetka Doka jo s vrata ulazeći u dućan.
   - to je? - pita je Mane.
   - to sam ti ja teb' ti, a bre, magare?!...
   - De, more! - čudi se Mane.
   - Eeku nijedan! A to mi ne zbori?!...
   - to da ti zborim? - pita je Mane.
   - Ono da mi zbori to si je za zborenje!
   - E, to si je za zborenje?
   - Ja to sam ti? Tetka li sam ti, to li sam?! to si ćuti kako nemak? Rod smo si... Komu će da kae muke i dertovi ako na tetku si neće da kae?!...
   - Ama to da si zborim? to da kazujem? - viknu ljutito Mane. - Za koga da ti kazujem?...
   - Ete, za čorbadijske da kazuje... to bre! Ja travu pasem, sol ne ručam, - ta nesam čula za tvoje rabote!
   - E to si čula? - veli malo sputenim glasom Mane.
   - Da si frljija i stanuja merak na ono Zonče Zamfirovsko, ete, toj sam čula!...
   - Ba! - poriče Mane.
   - Ti da si ćuti! Sve razbra'! Sve si znajem. Sve mi veće kaza Vaske, izmećarka njojna. Ič da se rita kako pule, ni pa da me l'e... Sve, sve mi reče Vaske...
    - E, to je znala da ti rekne kad si i ona sama nito ne znaje?!
   - Ihaa! - zasmeje se tetka Doka. - Za toj pa da mi je! Znaje li, mori, nesrećo, da mi kaza, - kako iz knjigu da si čeeđe, sve mi kaza: i to si Zone vazdan-dan zbori i koje si pesne poje, i to si njeva i kako gu rezile one kučke, tetke i strine, a najveće ona grčka nesreća, Taska, tetka njojna, i kako gu fatija kara-sevdah... Sve mi kaza kako pop iz knjigu da si četi...
   A Mani milo. Brani se jo neko vreme, poriče, spominje razliku između kuća, ali poputa, pomalo i priznaje, i milo mu bilo da čuje to vie. Tako mu bilo milo da je odbio dve muterije koje su dole da pazare, samo da se ne bi prekidao razgovor. I kad se uverio da tetka Doka sve zna, on joj se ispovedi i prizna joj iskreno da mu je Zona posred srca.
   - Aha! - kliknu tetka Doka. - Takoj te iskam! I tatko ti takav bee!
   - Teke... tetko, molim te... - veli joj Mane i die prst - zborenje za toj ič da nema!... Da se ne čuje nito...
   - Eh, to da se ne čuje? Loo li je, pa da se kuta u kučine?! Zato da se krije?
   - Aman, Doke!... Reč da ne iskoči za devojku.
   - Ta to... Za malko vreme...
   - Kako za malko?
   - Pa do "golem nian", a posle koj da zbori... i to ima da zbori? - veli Doka.
   - Bre, kako to zbori? - viknu uasnuti Mane. - Kakav "golem nian"?...
   - to, zar će sal da gu gleda? Da lie med kroz ie?... Toj li?
   - Ama jok! Za proenje ič ne bee razgovor. Kako da gu prosim?! Koji su oni, a koji pa mi! Čorbadijska kuća - a naa kuća!... Pamet si beri, Doke!...
   - Iha! Lasno za toj! Ja ću ti izrabotim; ti sal sedi si, pa mij!...
   - Hehe! - smeje se Mane - to reče: "mij, da te l'em!"...
   - Ti si ima tvoj zanajat, a ja si pa moj... Sedi si u dućan i gledaj si tvoj pazar, a ovoj su nae enske rabote... Ti da vidi to će ti naprajim!...
   - Doke, - viknu uplaeno Mane na nju - zmija će te uapi ako napraji kak'v eeklak!...
   - De, mori, - umiruje ga Doka - ti me znaje ubavo! Ne li smo rodljaci? Nesam govedo, selska nesam, ta da si ne znajem to je čarijski red. Lasno za toj! Ja ću si sve polako... na fino... s politiku! - reče i ode.
   - Doke! - viknu Mane i polete za njom, ali ona bee već daleko...
 
 
* * *
 
   Doka pođe, ali se usput seti da je danas subota; ostavi to to je namislila za sutra, za nedelju, a toga je dana gledala samo da se nikako ne sastane ni s Manom ni s Jevdom. Zato se krila po komiluku.
   Nedelja je. Kod hadi Zamfira posle podne tiina kao i u svim kućama gde se cele nedelje radilo a nedeljni dan eljno očekivao. Stari Zamfir legao da se odmori malo posle ručka, kao to je to odvajkada naučio. A čim je on prilegao, celom kućom je odmah ovladao neki dreme i carstvovala neka svečana nedeljna tiina, jer kad hadija spava, ne smeju ni vrapci ispod krova divdakati. - U drugoj sobi, odmah do sobe Zamfirove, poređale se na minderlucima: domaćica Taana, Taska i tetke Kaliopa i Uranija. Poduprle zid leđima, podavile noge i metnule ruke na trbuh, pa dremaju, jer su naučile da se tako napriličnije provodi praznik. Zona u sobi do njihove. A one sede i apuću - čude se to im nema nikoga. Nije dola ni Aglajica da im ispriča i raportira sve to se desilo za poslednju nedelju dana, a nije tu ni Zujica da im razmeće karte, ni bogata baba Hrisanta, da ih gnjavi pričajući im nadugačko i nairoko o svojoj parnici, o sudu i advokatu. I ba kad su se one tako čudile to im nema nikoga, čue spolja neki glas.
   - Hadika, ete, dom li je? - pita nepoznati glas spolja.
   - Dom si je. Ama hadija, ete, spije - čuje se Vaskin glas.
   - Ta to ako spije! Kod njeg' i ne iskam, veće kod hadiku...
   I dok se ove domiljahu ko li će to biti, otvorie se vrata i tetka Doka upade u sobu. Da je drugi ko kroz sam sulundar upao među njih, ne bi mu se tako začudile kao ovo sada njoj.
   - Zdravo li ste, ivo li ste? - zapita ih zatvarajući leđima (i vec ostalim) vrata za sobom. (Da bi se, dabogda, tako i usta dumanima zapusila!...)
   - Zdravo, ti kako si, Doke? - prihvati joj Taana, pa se tek pogleda s Taskom, Kaliopom i Uranijom, jer im svima dođe čudno već samo to to je banula u kuću, a jo čudnije to je na taj način zatvorila vrata, jer je to u običaju samo pri proevini. - Sedi si, Doke! - nudi je domaćica.
   - to prajite? - pita ih Doka sedajući na minderluk prema njima.
   - Sedimo si! - odgovaraju one kroza zube.
   - mijete kako mačke ispod nakladeno kube...
   - Ej, Doke, Doke, ti si ostade jote pa ona!
   - to će si činim? K'smet! - veli Doka.
   - Damno te ne bee pri nas... - reče joj s neke visine Taana.
   - Ama, imam si, ete, niku muku, - a ni sag vi ne bi dola!
   - E, to si ima? - pita je Taana. - Sedi si na jedno kafe.
   - Nesam si dola za kafu, veće...
   - Vaske, mori! - prekide je domaćica. - Vaskeee! - viknu Taska.
   Uđe Vaska i domaćica joj reče da ispeče četiri kafe. Vaska odmah usu kafu u fildane sa zarfovima i unese i poslui ih.
   Doka se iskaljuje i sprema da otpočne, srče kafu, razgleda po sobi, pa najzad poče:
   - Dola sam si, ete, na jedan eglen... Zaradi neku poslu... E to si stala tuj pri men' kako iljbok niki?! - obrecnu se odjedared Doka na izmećarku. - Iskoči si, dete, umem si ja da pijem kafu i bez teb'! - reče i izvadi tabakeru, pa stade zavijati cigaru. Zapali je, stade putati dimove. Zamislila se, a očevidno misli o tome kako bi da onako to poizdalje i to finije otpočne.
   - to ne udavate, mori, Taano, onoj vae čupe?...
   - Koje čupe?
   - Ete, onoj vae Zone?
   - Pa će gu udavamo.
   - Pa to čekate veće?! Neje daskalica, ta da si sedi u te godine.
   - to je pa teb' ti za njuma? - odbija domaćica. - Ostavi tija reči!...
   - to gu ne davate onomu na kojega je, ete, merak?...
   - Merak! - prekide je Taana. - 'Ajde, kako zbori ti pa to?!... Merak!... Zar dete će da ima merak?!
   - Koj si je dete?
   - Pa nae Zone... Deca, mori, neje ti ni sram!...
   - Kakva deca?!... Deca vika... Mori, ni u turcko vreme pa ne imae deca, - ta sag u srpsko, u čkolje, pa će deca da ima!... U saganje vreme deca, - bee mu! Zato si uče čkolju, i jaziju, - zar deca da si ostanu?!...
   - Ama, de! - prekida je Kaliopa. - Neće da zborimo za toj. Kad stigne u tej godine, demek da je za davanje i udavanje, - lasno za toj... to kazae: zlatu će se kujundija nađe! - zavri ponosito tetka Kaliopa.
   - Pa, brljivke jedne, to vi ja zborim?! Pa ja vi za kujundiju, ete, i zborim...
   - Kako reče? to zbori? - prekide je domaćica. - Za koga zbori?
   - Za Manču naoga! Zato gu ne davate kad se deca, ete, begendisuju?
   - Pogle gu to si zbori ena brljiva! - veli Taana Taski. - Koj ti reče za begendisuvanje?
   - Zna si cela ma'ala i sav grad, - ta ja da ne znajem! - odgovara Doka. - Mori, znajem si sve; sve mi kazae, mori, kako na kadiju mi kazae sve!...
   - Koj ti kaza? - pita je tetka Kaliopa.
   - Toj si je moje znanje, koj mi je, demek, kazaja, - ama ja si ubavo znajem... Pa za toj, ete, iskoči' sag do vas da ve pitujem: eli vi je devojče za davanje?
   - Neje ni dete za davanje! - odgovaraju obe tetke, i tetka Kaliopa i tetka Uranija.
   - Mori, koj ve pita briči li se vladika. Ja si s domaćicu zborim! - veli im Doka preko ramena, pa nastavlja dalje mirnim tonom. - Ta ako iskate priliku za vae Zone, e, ja si imam jednu priliku... pa za toj i iskoči' sag do vas... Momak si je krotak, ubav, esnaf-čovek, radi sas prvi...
   - Imamo si, imamo - prekidaju je jednoglasno i slono tetke Kaliopa i Uranija. - to ni treba ti pa da nam ga kazuje?...
   - Ta to... ako ste, demek, čorbadike? A zato ima onaj reč: devojačka su vrata svakomu otvorena?!
   - Docna si se prisetila, Doke... A za Zonu imamo si veće priliku! - veli Uranija. - Koj si je naeja prilike za stareje sestre njojne, taj će i sag lasno da nađe i za njuma.
   - Od naoga Manču ima li, dede, zbori si, poubava prilika? U sav grad ima li pomomak od njeg'?! Ima si dućan, em kak'v dućan, uzeja je sag pod ćuriju i onaj do njeg' to je dućan, pa napravija odi dva jedan golem... Ima si zanajat, zlatne ruke: pri vladiku iskače u pol dan, u pol noć, - tol'ko si ima čes' u varo... Ima si, bre, i kasu za pare i espap, kako jedan trgovac, a ne kuta pare po avliju i po tavan, kako, ete, mačka to si kuta... Stade prvi kujundija od Beograd do Peć i do Prizren!... Mori, pa i da si nema pare, to je pa za to?! Kad se deca miluju, - to gi trebaju pare?! Znaje to se zbori u onuja pesnu:
Ako pare nemame,
oka i pol sevdah imame.
Mladinja su bre, lepotinja su, i on i ona, - sto oke sevdah će imaju!... E, to iskate vie?!...
   - Neje sproti trgovačku i čorbadijsku kuću... - umea se tetka Taska, koja se dosad dosta rezervisano drala i pustila one druge dve tetke da govore, a ona zadrala za sebe kao neku zavrnu reč, pa sada poče dostojanstvenim tonom, a i ne gleda na Doku, već gleda kroz prozor u avliju. - Činovnik, ete, iska činovničku, oficer oficersku priliku; esnaf sproti esnafa a trgovac sproti trgovca iska priliku, demek; - toj si je red u ovaj svet! - zavri odsecno i odlučno tetka Taska, pa se okrete jo vie od tetka Doke.
   - Mori, razbiram si ja, Taske, tvoje zborenje! - veli joj Doka, a prebacila nogu preko noge, pa bećarski puta guste dimove. - Razbiram si, ubavo razbiram. Teb' ti kef i milo i navodadija si za onoga zevzeka čorbadi-Jordanovog, onog Manulaća... za njeg' ti milo...
   - E, milo mi, de! to ke mi čini?
   - Kad ti milo za njeg', a ti se tag sama udadni za njeg': udovica si... A to pa ti tol'ko smiće?
   - E, ja sam si tetka na Zonu! - veli Taska.
   - Ja pa tetka na Manu! - odgovara Doka.
   - Men' mi kef za Manulaća - veli Taska.
   - Men' pa za Manu! - veli joj Doka, pa se okrete ostalima. - Aman, ene, tako vi Velik-dan ne zacrneja, biva li Zona za Manulaća - prilika li je?!
   - Za Mana ne biva! - veli Taska.
   - E, zato da ne biva?
   - Hehe! - osmehnu se prezrivo Taska - "Gaki nema, - svirka saka!"
   - E, dajte gu, podajte gu za nepriliku, za Manulaća toga - planu Doka. - Ama poslen da vi ne bidne krivo, kad, ete, stane da "praća eftelije" po drugi...
   - to reče, nesrećo nikakva? - planu Taska i one druge dve. - Neje te ni sram: esnafska ena, pa pogle kako si zbori! Koj da praća eftelije, - zar čorbadijska kerka?! Na koga da praća?
   - Pa - poče zajedljivo Doka - sag neće da praća na bimbaije i miralaje, - zato gi veće nema, - ama će da praća na risjane, - a bruka i toj...
   - Zar čorbadika?
   - Lelee, - osmehnu se Doka - malko li gi znajem?!... E, to je bila ona Sika turena u pesnu? Za koga se pojee u onuj pesnu, u onuj risjansku sramotu nau? Za koga se pojee: za esnafsku, eli za čorbadijsku Siku:
Zato, Sike, zato pod čadar da ides? -
Ako, dado, ako, miralaj me zove,
miralaj me zove, na tatli baklavu.
   - O Gospodi! - krsti se tetka Uranija i tetka Kaliopa od čuda to ih snađe.
   - to je bila, koja je bila, ete, ta Sika u pesnu turena? - Zbori si, nesrećo grčka! - razvika se Doka, pa zavri: - A ti, Taano, podaj si dete za onoga Manulaća, berem će da ima ubavo unuče... ebeka će ima, a unuče - jok! - reče i ljutito zalupi vrata za sobom i ostavi ih zaprepaćene. Samo su se krstile i vikale: - O boe, o Gospodi! Lelee! to si napraji dumbus i rezil'k!
   Tolika larma probudila je, naravno, i staroga hadi Zamfira. Morao se i on umeati i jedva se razabrao, onako bunovan, i saznao u čemu je stvar tek onda kad je ispraćao Doku.
   - E, loo li sam zborila? - brani se Doka. - to da neje prilika kad smo, ete, jedna vera...
   Stari Zamfir je umiruje, i sve bi se mirno svrilo da Doka nije dirnula u stale.
   - Vika, čorbadijska kuća, čorbadijska kerka! E veće nema! I čorbadijsko nije do veka...
   - E, dosta de! - veli joj ozbiljno čorbadi-Zamfir. - Dola si, navodadisala si, nito neje bilo, - e, sag se vrće... Sas zor ne biva!...
   - E, zato da neje Manča prilika?!... Zar to su čorbadijski?
   - E de! Debarsko neje ovo, ta da se otimaju devojke...
   - Mori, i vae se znaje! - planu Doka. - Deda kako ti se vikae, kako se prezivae? - Koritar, a njegov pa tatko, kako ga zvae u čariju? - Vrtivagan... Ta sag: "Mi smo čorbadijski"!...
   - E, dosta veće! - reče Zamfir i die obrve.
   - A to pa? A ne uzne iz vau kuću, - će ostane neenet? Mori, za toj lasno. "Ima si grbinu, samarice dosta"; ta i za Manu i enenje njegovo lasno...
   - Moe, ama sproti seb' priliku.
   - Zapamti, hadijo: "Sve je ovaj kao kakav merdiven, - jedan se kači, a drugi pa slazi", - ta i s vas čorbadije takoj si je. Zar malo li gi ima od vai to si beoe prvi trgovci - a sag, zvonari i klisari, pa pale prangije kad slavi Pantelejska crkva... Mori, ti sliza niz merdiven, a moj Manca se toprv kači...
   - Bre-bre! "Videlo se kuče u čaire, pa se fatilo u oro", - veli čorbadi-Zamfir, sav zelen od ljutine. - Ta i tvoj Manča...
   - Koj je "kuče", nesrećo čorbadijska?! - ciknu Doka. - Znaje li, bre, ako dofatim sag one nal'ne (i pokaza mu silne nalune pred vratima), sve ću ti ga frljim i obijem o glavu... Ću te bombardiram po tu glavu kako Srbi Mitadbpau tabiju na Vinik! Nesrećo vrtivaganska i koritarska!...
   - U kuću si mi, to da ti prajim? - veli uzdravajući se domaćin, a sav bled od ljutine.
   - Mori, i nasred čariju, i tuj ću se tepam i s teb' i sas zeta ti, onoga ebeka Manulaća, za onaj reč "kuče u čaire"! - razdera se Doka i ode ljutito, i ostavi zaprepaćenog čorbadi-Zamfira, koji se samo krstio levom rukom i govorio: "O, bog da čuva!... O, Gospodi boe!"
 
 
 
 
   U ovoj pripoveci ovo je prvi i jedini dijalog dvoje zaljubljenih. Dijalog nije nimalo pikantan, čak ni interesantan; a to je prosto stoga to je tamo, u tom svetu, sramota da se muko i ensko i pogledaju, a kamoli razgovaraju. (A i da nije tako, opet bi dijalog bio vrlo običan, jer u takvim prilikama zaljubljeni obično ne znaju ta da razgovaraju, ili razgovaraju kojeta.)
 
   Sutradan, u ponedeonik, kad se na sefte i na seftediju mnogo polae, banu u Manin dućan niko drugi nego ba sama glavom tetka Doka. Dola je da mu kae sve ta je i kako je bilo, i poto se sve rđavo svrilo, da ga, naravno, i utei. Mane je sve ono u subotu već bio smeo s uma, i nije mogao nita ni slutiti, i zato mu je ovo sad sve novo i iznenadno bilo. Bio je kao gromom poraen čuvi sve do sitnica kako je stvar tekla i kako se razvijala. Bio je utučen i neutean. Tetka Doka ga je najpre izgrdila, a posle teila utenim rečima: da se ne brine, da ne očajava, a naročito neka mu nije ni najmanje krivo to je ona tako prola, jer im, vala, ni ona nije ostala duna.
   - Ič da se ne ljuti, - veli mu Doka - ič da nesi alan! Ako to ti ne dadoe devojče!... Ta to pa da ti je za toj? "I bez petli moe da osamne", ta i ti da se oeni i bez njinu Zonu!... Mori, "dok si ima grbinu, će nađe lasno i samaricu"! Lasno će nađe, - em ne jednu, veće kol'ko iska devojčiki! Ama al da ti neje, krivo da ti neje!... Nesam si ostala postidna!... Ama gi i ja, berem, ubavo kaza!... Znaje li, Mančo, da te neće vie da poglednu zaradi onija moji rečovi - kol'ko gi ubavo kaza!... Mori, tvoje "ivo-zdravo" neće prime vie!... - veli mu zadovoljno tetka Doka odlazeći. - Mori, sag da ti iska i onu njinu drtu tetka Tasku, da se s njuma oeni, pa i tu ti ne bi dali, - tol'ko stadosmo, eto, dumani sag!...
   Tako je govorila zadovoljna tetka Doka. Ali je to, naravno, slaba uteha bila za Manču. Celoga dana bio je kao ubijen; ni posao, ni pazar, ni razgovor, - nita mu se sve to nije mililo. Reči tetka Dokine mu jednako bruje u uima i raspaljena mata mu ivo predstavlja tu scenu između Doke i Zamfirovih. Strana mu je bila i sama ta pomisao da je Zona sve to morala čuti i videti, a jo mu stranija bee pomisao: ta je sve morala pretrpeti Zona posle svega toga od svojih u kući!... Zato nije imao mira, nego je odmah sutradan potraio i naao izmećarku Vasku i raspitao se i saznao sve ta je i kako je posle odlaska Dokina bilo. Od Vaske je doznao da je Zona grdno mnogo propatila zbog toga od sviju, a najvie od oca, koji dotle nije nita znao, i kome su tek sada sve kazali, i potuili mu se kako se odavno nose sa Zonom. I sad su svi slono: tetka Taska slatkorečivoću, majka prokletstvom, otac stranim pretnjama, a sve tetke, strine i ujne dugačkim pridikama i kletvama slono saleteli Zonu; i koje čudo onda ako je Zona podlegla, popustila i postala druga, - postala opet ona stara, ponosita, uobraena, hladna, čorbadijska Zona!...
   Vaska je istinu kazala.
   Po odlasku tetka Doke nastao je kod Zamfirovih pravi lom. Zona je iz pobočne sobe sve čula, a onu scenu između Doke i Zamfira i čula i videla. I čim je Doka otila, stari Zamfir plane, silno plane gospodarskim gnevom na svoju mezimicu Zonu, kao nikad dotle u ivotu. Onaj pljusak od grdnji to je Doka sručila na njega tako ga je razdremao i rasanio posle spavanja, da nije ni traio izmećarku da ga po običaju polije vodom, kako je to redovno četrdeset godina radio. Pomislio je da je sve to, ta Dokina poseta i proevina, udeena sa Zoninim znanjem i pristankom, i zato je planuo na Zonu, silno planuo, i bio ljut kao nikad u ivotu.
   - Toj li su tvoje čkolje i tvoje znanje?!... Toj li te učila daskalica u čkolju?! - zagrme Zamfir na mezimicu svoju tako gromoglasno da iz komiluka radoznale enske poletese na zid da čuju ta je, ali kad razabrae da je čorbadija neto ljut, razbegoe se sa strahom u odaje svoje. - eset i jedne "mesnice" prekraja sam u moj vek, ču li, kuče nijedno, - grmi stari Zamfir - i jote me niko ni u turcko ni sag u srpsko vreme takoj ne orezili, ni me jedno kuče tolko uapilo, kako sag ova orospija... Ti li gu kaza i prati gu ovam pri nas, u dom mi?! Ubavo mi obele obraz! Hadi-Zamfirova Zona se faća u oro... iska da se orodi sas ludu Doku, Doku da vika: tetko!
   - Pa berem da je trgovac niki... - dodaje tetka Taska i potpiruje gnev. - Preduzimač, eli liferant... veće kockarin... fukara... Metne si krastavicu i pol lepinju pod miku, - toj mu ručak u dućan... A i dućan pa to mu je!... Kakav mu je?... Dućan mu kol'ko sarafsko čifutsko sanduče... Pa, ako to je sirotinja, - ama, berem da je momak krotak!... Veće - dimpir, kockarin, komardija, lovdija i binjedija i dambasin; skita se povazdan-dan s puku po lojze - kako poljak eli pudarin; po svu noć mu svire Cigani i igraju čengije, a on si pije kako dervi i arči si ma'l sas one nesreće!... Turi si no u stol, eli frlja tufeci - kako Debrelija... U svaku ma'alu ima si po jednu na koju je frljija merak...
   - Dosta de! - prekide je Zamfir, ali tetka Taska ipak nastavlja:
   - ... Onoj mu treba za kef, a ovo nae pa za pare... i to iska da si ulegne u čorbadijsku, potakvu familiju...
   - E, dosta sag, Taske!... - preseče je domaćin.
   - E, biva li toj od esnaf-čoveka? Red li je? - nastavlja tetka Taska. - I Zona, i Kalina, i druga nika!... Pa biva li, majke?!... A ubavo si reče na, ete, Boin dungerin: "Dve slubenice, reče, pod edna mika - ne se nosat!"
   - Ama kako započe, - veli Zamfir - neće nijednu ponese! Ja pae u turcko vreme pa surgunisuvaem, ta sag...
   - E, toj da učini! - drai ga tetka Taska. - U surgunl'k!... Nek' znaje i zapanti, kuče, to je čorbadijska kuća...
   - Ovoj da zapanti! - grmnu hadi Zamfir odlučno Zoni. - Sal jote jedanput da čujem niku lootiju za teb', - iz kuću te ne putam... Tuj ću te zakopam. Čariju i beli svet veće neće da vidi! Kako ona kumrija - reče i pokaza na jednu to je u kavezu - veće beli svet neće da vidi!... 'Oće da te zab'ravi i sokak, i mahale, i grad; - i nikoj neće ni da znaje da si hadi Zamfir ima na dom devojku!... Razbra li, mori?...
   - Razbra'!... - reče oborenih očiju i drćući Zona.
 
 
* * *
 
   Kao i svaki čovek i Mane je imao neprijatelja, koji su jedva dočekali da ga uzmu na reeto. Iako stari Zamfir ne samo da ni reči nije nikome proslovio o toj nemiloj sceni, nego je čak strogo zabranio da se ikome van kuće i rečca jedna rekne, ipak nije nikako, ama ba nikako moglo to ostati tajna, već i zbog samoga toga to se to doista desilo, a jo vie zbog toga to se to, nađavola, desilo u prisustvu pet ena (računajući tu i Doku) od kojih su dve - Taska i Doka - bile savrenije i, po tome, i stranije za rasprostiranje uznemirujućih (i istinitih i lanih) glasova nego neki list koji se rastura u deset hiljada primeraka!...
   Zato se brzinom munje rasprostrla priča o tom događaju. I glavno i detaljno znalo se vrlo dobro, jer Taska je svakome tačno pričala ta je ona kazala Doki, a Doka, opet, ta je sve ona kazala i Taski i Zamfiru. I po mahalama i u čariji se nekoliko danja samo o tome govorilo. A da je priča uglavnome porasla u obimu i detalji joj se umnoili, - nije nuno valjda ni spominjati. Čak i one dve poslovice, koje su već davno bile zaboravljene, sad su oivele, upotrebljavale se i počele opet cirkulirati. ta je samo dosetaka bilo na račun Mana palo, naravno, većinom u njegovom odsustvu, pa čak i poizdalja nagovetavanja u njegovom prisustvu; tako da je jedan takav dosetljivac sutradan iao s otečenim obrazom, i na pitanje: ta mu je, tuio se da od kutnjaka svu noć nije mogao oka sklopiti.
   Za Mana je to stanje vrlo nesnosno bilo. Jednako je mislio i razmiljao o tome, i učinila mu se stvar bez izlaza. Proklinjao je i onaj čas kad je sludovao i priznao tetka Doki jade svoje. I tek kad mu je ona opet dola i ponudila mu se da popravi celu stvar, - tada se tek jo vie uplaio i reio se da sam pokua jo jedan, i to poslednji, korak, da se, to jest, sam on sastane sa Zonom, da je zaustavi, oslovi, da je upita on sam poslednji put... Ako nita drugo, a ono bar da skine sa sebe odgovornost, da zagladi onaj nemili događaj, da dokae da on sam nita tome nije kriv, nego ona, tetka Doka, pa neka se odbije na njenu ludost...
   Ali sastati se i razgovarati bilo je teko u ono vreme kod toga sveta koji je na trotoarske etnje, parkove, koncerte, pevačka drutva i kole igranja, - uopte dakle na sve te stvari gde se mlađi svet moe sastati i izmenjati poglede i misli - imao svoje naročite i čudnovate misli i - kako bi neki pobornik emancipacije enskinja rekao - zastarele i nazadnjačke poglede. Uz ensko, dok je devojka, obično je uvek ili majka ili tetke i strine; a kad se uda, onda opet svekrva, jetrve i zaove, tako da nikad nije sama; a i ne bi umela sama da ide i da se snađe, ba i da joj se da sloboda, isto kao ni kanarinka kad bi je pustili iz kaveza. Jedino kroz kapidik u komijsku avliju ili preko sokaka to je umela i smela sama poći. Zato i nije bilo lako Mani; i prolo je povie vremena dok je mogao sresti i osloviti i reč-dve nasamo razgovarati s njom. Ali ta ne moe čvrsta volja i odlučna namera?! I Mane je vrebao, i najposle uspeo.
   Jednoga dana, u prvi sumrak, ba kad se umotana u bundu, poivenu zelenim atlasom, vraćala Zona preko sokaka od sestre Kostadinke, koja je u drugom sokaku stanovala, iskrsne Mane iz mraka i stade pred nju. Vaska se izmače uplaeno ustranu.
   - Lele, Vaske, pazi si! - anu Zona i stade sva uzdrhtala i plaljivo se osvrtae da je ko ne vidi. Srećom niko ne prolazase ulicom, jer već bee vreme kad građani sputaju po kućama čiviju na portu, i svi ukućani već davno su kod kuće. I nikoga po ulicama ne bee, samo noćni straar daleko tamo u mraku se vidi i čuje se kako neto razgovara s hadi-Jordanovim mačkom koji se polako eće po ćeramidama visokoga zida.
   - to ti trebam? - proapta Zona tiho i plaljivo.
   Vaska je razumela. Izmače se jo malo i stade straariti i paziti.
   - Zone! - oslovi je Mane i iskalja se tiho.
   - to iska? - anu Zona, pa se i ona tiho iskalja.
   Oboje stali tako, pa stoje tri koraka daleko jedno od drugog; oboje oborili glave i glede preda se.
   - Zone, na jedna reč...
   - Puti me - veli mu uplaeno Zona i okreće se na sve strane.
   - Ti ne sluaj, ete, onu budalu, onu Doku (Tetka mi se pada, ama je ludo!...). Ne sluaj gu to si je tam pri vas zborila! Nikoj gu neje pratija, - sama si, brljiva, ode pri vas!...
   - He, lagala je to je zborila? Ne li?
   - Neje, ete, lagala, ama... ete, neje trebala da zbori!...
   - E, to mi kazuje... to mi treba toj?...
   - Zone - reče Mane i pritee pas oko sebe. - Ja san nemam... Ja za večeru ne znam...
   - Lele! - reče malo podrugljivo Zona.
   - Ja vino točim, vino ne pijem; pesnu iskam, pesnu ne sluam, a sve zaradi tebe, Zone!... U lov idem, puku ne ispalim! Nito ne znajem za sebe, a sve zaradi tebe... Ja si idem, pa... kako onoj govedo kada se, ete, napase od travku zanovet... brljiv stado', Zone!
   - He!...
   Mane ućuta. Nastade mala pauza. Mane se mai tabakere i stade praviti cigaru.
   - Puti me! - otima se Zona.
   - Ostani jote malko! - zaustavlja je Mane. - Vardaj, Vaske!... Od tatka mi ostade kuća i lojze i njive... a ja si i sam jote kupi i spečali. Znajem si zanajat, esnaf-čovek sam...
   - Znajem...
   - Imam si dućan.
   - Znajem, de.
   - I muterije imam sijasvet...
   - Dobro, de!
   - Kuća mi puna...
   - E, to mi zbori sag pa toj?...
   - Nesam siroma'... mogu da si imam enu... mogu da si 'ranim pol teste ene, - tol'ko si ubav pazar imam!...
   - Stani poturnjak, pa si uzni i celo teste...
   - Da ne da Gospod... ja si jednu sal iskam...
   - Pa puno gi u ma'ale...
   - Puno, ama za men' sal jedna to je...
   - Puti me da si idem! - reče Zona i izmače se, a Mane je zadrava i veli joj:
   - Kod men' neće da ivuje kako nae ene to si ivuju pri muije... Ni sas cvet neću te udarim!...
   - Hm!
   - 'Oću da te pazim... da ti lackam... da te sluam... Kako painicu ću te nakitim i nađizdim!... Sal za teb' ću radim kujundilak... Momci i čiraci mi - oni neka si rade za muterije, a ja ću sal' za teb', Zone, da kujem srmu i srebro i zlato, - teb' da nakitim! Da te nagizdim, ta da se sjaje i svetli kako u crkvu sveta Bogorodica Trojeručica!... Za teb' ću sal da radim od jutro do mrak - to mi treba pazar i muterije!...
   - A to će da ruča kad si ne pazari?! - prekide ga zajedljivo Zona.
   - Ne sluaj dumani moji po ma'ale... Nesam takav, Zone, kako kazuju... Ću te sluam; kad mi rekne ostani si, ću si ostanem, kad mi pa rekne idi si, ja ću si idem...
   - E pa, ete, kazujem ti sag: idi si, puti me! - reče Zona i izmače korak-dva.
   - Ostani jote malko! - reče i priđe jedan korak.
   - E, to iska? - zapita ga zlovoljno i nestrpljivo Zona.
   - Tatko i majka ti ne begendisuju me, - toj si znajem ubavo. Za toj te ne pitujem, veće za drugo... - reče Mane, pa stade. - E... Vaska... lagala li je kad mi je, ete, abere donosila, i zborila, ete... "Pozdravila ti se Zone"?...
   - Toj si je njojno znanje... to me pituje? Moe da se posmeila, a trebala da rekne: "Pozdravila ti se Kalina".
   - E, to pa Kalina?
   - Zato ti je prilika...
   - to mi ti pa zbori sag tuj za Kalinu?1 Kalina će si dočeka svoju sreću... A ja si pa iskam i traim moju... Neje pisano za men' i za Kalinu...
   - Pa si pročeteja to je pisano?...
   - A ja si... - veli zbunjeno Mane - ete... iskam... ako je demek, k'smet... iz vau kuću...
   - He-he! - osmehnu se Zona. - Ta kako će sag bidne toj!... Vaska ni se udava... Bija gu veće i "golem nian"...
   - Za Vasku neje reč... Ima jote za udavanje iz tuj kuću... Zone, more, - reče drćućim glasom i isprekidano Mane. - Ja si znajem sve... Teb' te stra' od tatka... Stareji tvoji, ete, ne davaju te... Ama, lasno za toj! Ni tatko mi orđija neje se oenija sas alal, demek, odi nanini stareji, veće sas zor; ugrabija, demek, to si miluvae... I ja ću takoj naprajim... Sal ako ti iska, - lasno za sve! Ja si imam golemu rodninu... Ću te odvedem u kuću rodninsku; sedi si tamo sas svaki čes' do venčanje... Od koga te stra'? Koj ti to moe!? Ja si imam sijasvet kardai i pobratimi; će izginemo, - a teb' te neće davamo!...
   - Jok!
   - Zato?
   - Nesmo prilika...
   - A ti, ima si priliku?
   - Imam si... - veli Zona zlovoljno.
   - Koju?
   - Malko li gi je - veli koketno i ponosito Zona - ta da gi pantim...
   - I Manulać?
   - Koj znaje...
   - E sal Manulaćevica neće da bidne!
   - Bre-bre!
   - Zone! - reče Mane molećivim glasom.
   - Ostavi me!
   - E, to si me tag lagala i abere praćala?... Vaska to je donosila abere od teb' do men'?...
   - Mori, - reče dosadno Zona - Vaska mogla da si zbori to si miluje, - toj si je njojno znanje...
   - Tol'ko...
   - Tol'ko se zbori... - reče hladno Zona i okrete mu leđa.
   - E, kučko čorbadijska, - jeknu do srca uvređen Mane - tag će skoro da čuje i za moje znanje!... Će me neki ubavo zapanti i plati mi za onaj tatka ti reč "kuče u čaire"!...
   - Uhuhuhu! - prsnu u glup smeh izmećarka na ove poslednje reči. - Lele, tugooo! "Kuče u čaire", kakoj mu je pa to? - smeje se jednako Vaska i smeh taj pređe i na Zonu.
   - Ihaha! - zasmeja se Zona i zovnu Vasku izmećarku, pa odoe obe smejući se, a ostavie Mana, koji, sav obliven po čelu grakama znoja, jednako gledae za njom. I kad uđoe i zamandalie visoku kapiju, jo se iz čorbadijske avlije čuo kikot i smeh, i sluao ga Mane koji je, kao skamenjen, jo jednako stojao na istom mestu, utučen i nesrećan kao iz raja izgnani Adam to je pogruen stojao pred zatvorenim edenskim vratima...
 
 
 
 
   U njoj su neka strana i luda priviđenja i snovi, to su bili prirodna posledica ispričanoga u proloj glavi, a to će opet isto tako (unekoliko, naravno) biti uzrok onome to će se ispričati u idućim glavama.
 
   Kad je doao kući bio je Mane kao u groznici. U grudima mu besnela bura, a u glavi rojile se silne misli i slike. Preturaju se jedna preko druge, a glava da prsne. Ni tumaranje po ulicama, ni pokuaj da se razgali u veselom drutvu i da zaboravi nemio večeranji događaj, da svirkom i igrom zaglui buru koja mu je besnela u grudima, - sve mu to nije pomoglo! Zato je i doao kući ranije nego to obično subotom dolazi, jer se nadao da će bar tu, u starom i skrovitom i mirnom svom gnezdancu, moći odahnuti malo i uteiti se; da će mu kućna noćna tiina i blagi sanak biti melem ovim novim ranama njegovim...
   Bacio se onako obučen na dugi minderluk to se pruao uz čitavu jednu stranu prostrane gostinske sobe. Bila je subota. Kandilo je gorelo pred ikonom Bogorodice, koju je Mane svu okitio i pokrio srebrom, i blaga polusvetlost padae na izmučeno lice Manino. I godila mu ta svečana i pobona noćna tiina subotske noći i polutama i svetlost od kandila, koje je na mahove čas tinjalo čas planulo, pa se svetlost i tama potiskivale svaki čas po arenom ćilimu na podu... Mislio je o Zoni i o večeranjem sastanku i razgovoru, o Manulaću, o proevini, o svadbi njihovoj i o ivotu njihovom posle svadbe, pa se tre uplaen i od same pomisli te. Vrati se opet mislima sinoćnjem događaju. Mislio je o glupom smehu Vaske izmećarke, a u uima mu jednako zvoni ono strano jasno smejanje ponosite čorbadijske kćeri koje se čulo iz avlije. I strana mu bee i sama pomisao na to kako je smean, kako bedan morao izgledati kad je ostao sam na sokaku onako gadno ismejan od jedne glupe izmećarke i od jedne hladne i bezdune čorbadijske kćeri!
   Pa tek ona reč "kuče u čaire" kako mu se uvrtela! On bi da je zaboravi, a ona mu se jednako nameće kao nasrtljiva dosadna muva koju ne moe čovek da otera, - tako ga zaokupila ta reč!...
   Dugo nije mogao sklopiti oka ni zaspati iako je to eleo i odagnavao misli. Neki polusan i polujava bee to, pa se jedno i drugo naizmence prelivalo.
   Misli o večeranjem. Huče i ljuti se. Pred očima mu iva slika zvezdanog neba, meseca i Zone kako stoji umotana u bundicu svoju s isturenom levom nogom i pogledom na stranu; seća se izmećarke kako podalje stoji, i čuje jednako reči njene i vidi Manulaća kako sa sputenim rukama stoji kao stupac nekakav i kako se smei, i čuje kako se ovaj ceri... Hu, zar je i on tu bio, a on ga zadugo nije opazio! Kakva bruka!! Bar da nije to pred njim bilo! Ljut, pođe na njega, tre se i razabra se malo. Kojeta! - pomisli Mane - pa Manulać nije ni bio tu. On je u to doba već obično u krevetu. A sreća to nije bio, jer i bez toga dosta je bruke i sramote. Da, misli Mane, sami su bili. Bio je samo noćni straar, pa i on je daleko bio; ta je on mogao čuti? Nita. A Zona i Vaska bile su tu, ali one neće smeti nikome kazati. A sačuvaj boe da je jo ko tu bio! Pucala bi mu sutradan bruka po celom gradu. Ne, ne, - teio se Mane - nije niko bio, samo one, samo enske, a one ne smeju od mukih nita da kau, a mogu se smejati do mile volje, - to toliko... Gleda one enske prilike u senci visokih zidova kako stoje podalje jedna od druge, ali Manulaća nema tu, - on se ne smeje, nego one. Ah, taj smeh straan je, iako ga sutradan niko neće čuti! Pa i ona matora tetka Taska, i ona tu; smeje se i ona, a prihvatile i one druge dve tetke, Kaliopa i Uranija. Samo se tetka Doka ne smeje, nego se ljuti: planula, pa skida papuču i poletela na njih da se bije, a Mane skočio i zaustavlja je i preklinje da se okane, da ne kupi komiluk na tu bruku. A ona ga i ne slua, nego se obrecuje na nj, veli mu: "Aj si, keleu nijedan! Ovoj si je nae ensko znanje!", pa vikne: "Eve, toj ti je za kuče u čaire!" a on tada polete i viknu na nju iz svega glasa... Tre se i razabra... ta je ovo? pomisli Mane, kakva Doka, kakve druge ene! Niko vie nije tu bio, samo njih dve. Prekrsti se i zahvali bogu to je sve to samo san bio. No, samo bi mu to jo trebalo da su one bile sinoć tu!... Pucala bi mu bruka sve do Kurumlije, Ristovca i Sukova. Umirio se malo i stao opet razmiljati, i već ga glava zabole, a eljeni san nikako da naiđe. Izlaze preda nj i priviđaju mu se sve neke čudnovate slike kao čoveku u vrućici, i te su slike prelazile iz jave u san, i obratno, i najzad nije vie mogao razabrati i razlikovati: ta je njegova raspaljena budna mata, ta bunilo, a ta varljivi sanak stvorio!... Sve je to čudnovato strano i njemu nemilo bilo to je tada video u tim slikama... Svi veseli, samo on tuan; svi pusti i obesni, samo on bedan; svima do ale i smeha, samo on stoji i slui svima, pa i onim najgorima, za podsmeh. Oseća i vidi da je sve propalo za nj... Ne zna, ne seća se kad je to mogla biti proevina i prsten i kad bre je doao sam dan svadbe, samo čuje pesmu, čuje strane one reči:
 
Jesi l' čuo da sam isproena?
 
i one jo stranije reči:
 
Je l' ti ao to se rastajemo,
rastajemo, a ne sastajemo!...
 
strahovito mu tutnje u uima i razleu se po grudima njegovim, i on se sklanja i bei ispred podsmeljivih i pakosnih pogleda sveta. Već bilo venčanje, proao ručak i sad posle podne grdno veselje u kući čorbadi-Zamfirovoj. Sve se sleglo tu. Silan svet se okupio, pa prekrilio sve odaje, doksate, avliju i sav sokak; na sve strane samo oro vidi - jedno, drugo, treće oro, kako se talasa i areni!... Sve veselo, pa igra, peva, pije i grli se, samo on, tuan, povukao se neopaeno u jedan ćoak u avliji i odatle, skriven od očiju sviju, gleda sav taj areni dumbus i veselje i trai očima nju... Malo posle, eto i nje, Zone. Izlazi iz kuće, sputa se dostojanstveno kao golubica niz visoke kamene stepenice dole u avliju. Vodi je Sotirać, Manulaćev brat od tetke, koji je dever uz devojku, hramajući malo, jer ga ubijaju nove lagirane cipele, u koje jednako gleda. A Mane je gleda nedanimice i netremice. Pritisnuo rukom grudi, je rmu srce silno lupa, pa se povlači jo dublje, jer se boji da ga srce ne izda - da svet ne čuje tu silnu lupu srca i da ga ne opazi... A Zona lepa, lepa no igda, i bleđa no ikada. Usta skupila, kao da će da se zaplače i gleda sanjivo, umirno i tuno po drugaricama koje se skupile oko nje. Pevaju drugarice:
 
Je li ti ao starih stazica,
starih stazica i drugarica?
 
   Zona se ljubi s njima, a one je gledaju, smee se na nju očiju punih suza, a posle je zagledaju i razgledaju joj odelo. A ona u bogatom i arenom venčanom odelu. Pustila dugu kosu niz pleća i preko grudi, a niz dugu kosu puta se tel, bleti i treperi tel među crnom bujnom kosom, pa mu izgleda Zona sjajna i svečana kao zavetna ikona. Na plećima bundica od ruzičastog atlasa, i ispod bunde libade; libade pokriva jelek, koulju od ute burunduk-svile, a koulja bele grudi. Dole svilena suknja i alvare od juma basme. Sve to razgledaju drugarice i pitaju je: je li joj ao kuće i majke, je li joj ao to će da ide u tuđu kuću tuđoj majci, to neće vie kod majke da noći! A njoj oči pune suza i gotova je da zaplače. Kraj nje stoji mali sestrić njen, Kostadinko Milanče; uhvatio se za tetkinu suknju, a devojke i momci napali ga, pa ga rezile, vele mu: "Ih, kakav si pa i ti!... Tetu Zonu ti iskaju da gu ukradnu!... Neće vie da spije kod tetu - će gu ukradnu. A ti si ćuti tu, a ima si takvo ubavo kraljevsko ime!... Jazuk, Milanče!" A dete ih slua i gleda čas u njih čas u Zonu, pa se smei usiljeno i viče "jok!...", posle postaje ozbiljnije, pa tek silno zatrepće očima, a suze mu silno grunue. Silno se priljubilo Zoni, obgrlilo joj kolena, plače, bacaka se, grdi Manulaća, bije Sotiraća devera nogom i dere se - viče majku Kostadinku! "Nane, poskoro će da ni ukradnu teta-Zonu!" A Zona silno briznula tada u plač. - "Svirite, nito, viče stari Zamfir, to zaćutaste! to je ovoj sag?! Je li panaija, ta da smo alni i da plačemo, - eli svadba, ta da smo veseli i da trupamo?1..." Tada zasvirae Cigani i sve polete i poče se hvatati u kolo. Tu odnekud i ludi Gane Klinčar - i njega privuklo veselje. Svega dve stvari u svetu jo voli: devojke i livene eksere; i uvek mu puna aka eksera, a to dobija većinom prilikom silnih svojih proevina. Tek bane u kuću, pa prosi devojku. Oni ga odbiju, kau mu da je isproena već, ili da nemaju devojke na udaju i dadu mu aku eksera, a on primi, kae: hvala, i smeje se na ekser, a na devojku odmah i zaboravi... I on je sad tu, doao i on na ovaj dumbus. Svi ga diraju, a on opet nikom ne ostaje duan. Devojke ga zovu i pitaju ga hoće li da im bude časnik. Jedna ga zove za devera, druga za kuma, treća za starojka, a on im odgovara peltečeći: "Ne-ne-ne moe! I-i- -ič ne moe! M-m-ladoenja 'oću sam, a d-e-de-dever, ete-ete, i ku-ku-kum, - ete-te, neću sam!" A one ga pitaju koju će da uzme, a on kae: "Sve po avliju i po sokak". Svi se smeju i vele: "Lelee, ludo je, ama pa si znaje to si je poubavo!" pa mu daju livenih eksera punu aku, a on odlazi zadovoljan i cereka se na nove eksere. Tada se i Zona nasmeja onako kroza suze. Gleda je Mane, pa mu se učini taj njen osmeh kroza suze kao zrake sunčane kad prodru kroz kine oblake i sunce se osmehne na zemlju... I ona se uhvatila u kolo s čitavim buljukom devojaka, drugarica svojih. Pohvatale se do nje sve njene vrnjakinje: Timka Kaltagdijska i Dika Grnčarska, Lenče Kubedijsko i Genče Krivokapsko, Zone Stavrino i Jone Mamino, pa igraju i pevaju onu omiljenu Zoninu igru "Jelku tamničarku"... Igraju i pevaju:
 
Nane, kai tajku
da me mladu dava
za nae komijče,
za mlado bankerče!
 
   Malo posle eto ti i Manulaća: vodi ga majka i gura ga da se i on uhvati i da igra. On se otima i neće, a ona ga miluje po obrazu, ljubi i moli ga i hrabri ga da igra. I on se uhvatio, pa igra, sasvim po onom: "Kako igram da igram, samo da se naigram". Igraju svi; klikću i podvriskuju uz ona silna ćemaneta, zurle i dahireta. A Mane se sve vie sklanja i povlači ukraj, i sve tunije mu oko srca gledajući ta se sve događa. I gledajući neprestano igranje one suklate Manulaća, pade mu teko; stee mu se srce i pomisli u sebi: "I u čem nisam bolji od ovoga zevzeka Manulaća, - i ona opet volije njemu nego meni?!..." I crne misli sve vie, kao crna noć, sve vie omotavahu i pritiskivahu bolnu duu njegovu, dokle ga iz tih misli ne tre silan smeh, od kojega se tresla sva avlija i visoka trokatnica bogatoga hadi-Zamfira. Samo se čulo sa svih strana silno pljeskanje dlanovima, i uzvici "Leleee..." i opet straan smeh odasvud...
   Tre se Mane i stade zverati na sve strane oko sebe da vidi čemu se to smeju tako silno. Pogleda, a sve oči i ruke uprte na kolovođu: njemu se smeju. Pogleda i Mane na tu stranu. Pogleda bolje, kad al' kolovođa nije kao druge kolovođe, nego stari ućko, stari pas Zamfirov!... ta je ovo ako ko boga zna? pomisli Mane, pa se samo prekrsti od čuda i reče: "Gospodi boe, i ovoj čudo u svet da vidim!" Pogleda opet bolje, da ga oči kakogod ne varaju. Kako bi to bilo da pas vodi kolo?!... Priseća se da li je ikada video da pas vodi kolo. Ako iko, on se ba svoga veka dosta naigrao i bio kolovođa, ali da je pas kadgod vodio kolo, toga se ne seća! I posle, otkud bi pas mogao dati baki sviračima?!... Onaj Manulać bi jo i mogao povesti kolo, ali pas - ba nikako!... "Lele, peko igranje - ima li ga u svet?!..." reče Mane. Protrlja oči bojeći se da ga one moda ne varaju. Ali ne, ne vara se! Ba glavom on, stari ućko, čiji se noćni lave iz mirne hadi-Zamfirove avlije bestraga daleko čuje i raspoznaje. Lepo se uhvatio i on u oro i vodi oro. I, začudo, pa nekako ba i izgleda na kolovođu! Ili se to, moda, samo oči navikle, pa izgleda tako!... Na desno rame pala mu duga tanka kićanka od nakrivljena fesa, a na levo rame isplazio jezik, pa mu landara; leva apa mu na leđima, a desnom nakrivio fesić; isprsio se, pa silno zapleće nogama, a na nogama mu praznične gajtanli-čakire i oko pasa trabolos-pojas... "Ih, to je nesrećnik!" vele jedni. "Lelee, kuče u čaire!" smeju se drugi, a on igra, pa i njemu smeno, ali nita ne govori. Smeje se i on, srećan to mu se dala prilika da zabavlja goste i to ga svi prijatno gledaju; jer sve je to pojurilo sa sokaka u avliju, a okolni komijski zidovi puni načičkani radoznala sveta. I sve se to trese od silna smeha, a najvie se smeju ba sami mladenci. Zona i Manulać. Manulać se pustio iz kola, pa se samo lupa rukama po kolenu: previja se i zabolee ga već slabine, a vilice mu ostae razjapljene, pa ne moe da ih sastavi od silna smeha koji je sve obuhvatio, i avliju, i komiluk, i sokak. Svi se tresu od silnog smeha. Jedni viču: "Lele, tugoo, kuče u čaire fatilo se u oro!", a drugi počeli da viču: "Ua, ua!" i siti gledanja i njegovog igranja pitaju: "Ako li, more, da mu prikačimo na rep tenderu?1", a treći prihvataju radosno i predlau jo: "Pa da ga napudimo da juri, ete, u čaire kroz sokaci i po druge ma'ale?1" I gotovi su već da potrae tenderu, a izmećarka Vaska već pola po nju da mu je priveu na rep i viknu za njim jedno "Ua", ali se tu sada Zona umeala, pa ne da. Smeje se, istina, ali ga ipak brani, zaustavlja ih i veli im: "Mori, ćoravi li ste, to li, ćorče nijedne? Mori, neje to ućko!... To si je Mane, Mane kujundija!... Ne davam vi ga!... Tugoo!" reče, pa se zasmeja i jedva govori od smeha. "Malo li je zar muke i bruke njegove, ta sag da mu vrzujete ta i tenderu jote da ponese?!..." A Manulać sve skače od radosti i smeha dreći tenderu koju mu je donela i predala Vaska... A od silna smeha razglavile su se vilice i ostale tako razglavljene, pa ne moe da ih sastavi, nego mu priteče u pomoć majka, udari ga jednom pesnicom odozgo po glavi, a drugom odozdo po donjoj vilici, dok mu jedva sastavi. A on se dere: "Ua, ua!"
   A Mana oblio mrtvački znoj. Steglo ga neto u grlu, davi ga, pritiskuje mu grudi... Oko njega se sve vrti, a zemlja čisto tone pod njim, - i on jeknu silno: "L'e, kučka!... Neje ono Mane; ja sam Mane, a ono je kuče! Ovoj su mađije!... Kuče kude je vodilo oro?" pa nabi fes na oči i nae kroz svet da bei. Ali nekako ne moe. Teko korača - smeta mu neto; kao da gaca kroz duboku vodu i da hoće uz vodu - tako teko odmiče, a sve poletelo na njega, i viče: "Ua!", a on svaki čas pada, pa se opet die i opet bei. I brani se rukama, a njih teko die: malaksale mu; on pada i opet die i grabi napred, a za njim se jednako oro ono strahovito: "Lele, kuče u čaire!" I on se opet sapleće, pada, muči se da digne, ali već ne mogae, - a utom se i probudi...
   Bee gola voda... Sede na minderluk, uhvati se za čelo i, teko diući, gledae unezvereno oko sebe i ne verovae čisto onoj tiini i usamljenosti u kojoj se sada nađe posle malopređanje time i vreve! Dugo je tako ćutao pogruen i nesrećan, dok se jedva razabrao i uvideo da je to samo san, straan i ruan san bio. I tek tada odahnu duom, pribra se malo i razmiljae hladnije. Prekrsti se i zahvali bogu sto je to samo san bio, i to tako, hvala bogu, nije jo i tu sramotu doiveo da mu se sav svet smeje!...
   Zora je već zabelela, gugutke i golubovi gukali ispod strehe, kandilo dogorevalo, a on jo sedi i razmilja o stranoj sinoćnoj javi i jo stranijem snu noćanjem, i o Zoni, koja sada mirno i bezbrino spava, jer je legla mirne savesti, iako ga je sinoć onako ljuto i nemilosrdno uvredila...
 
 
 
 
   U njoj je ispričano kako se veto umeo osvetiti Mane Zoni, tako veto da je ispalo sasvim po onom narodnom:" I kurjaci siti i ovce na broju", ili, jo bolje, po onoj: "Ni luk jeo, ni na luk mirisao"; a to će potovanim čitaocima jasnije biti tek u idućoj, trinaestoj glavi.
 
   Strane one slike sna duboko su se utisnule u duu Maninu. Dugo jo vrzle mu se po pameti slike te, i nije mu nikako jasno bilo, i dugo jo lupao je glavu o tom: da li je on ono bio to je u snu vodio kolo, ili je to bio Zamfirov ućko; tako i smeh onaj Zonin ne mogae nikako da izbije iz glave. I ona mu dođe uasno nemilosrdna i gadna. I kad je ona takva u snu bila, razmiljae Mane, bila bi ona takva, i jo gora, i na javi. Zato je toga celoga dana u nedelju bio Mane vrlo sumoran, a zato, opet, i nije proveo nedelju kao dosada to je obično provodio.
   Ali "svako čudo za tri dana", veli narod. A Mane je bio sin toga naroda u koga je postala za utehu ona reč: "Ko zna zato je to dobro?!" - i on se naskoro pribrao i ispravio. Nije padao u melanholiju i sentimentalnost, nego je odmahnuo rukom i rekao: "Usput, diko, usput, peruniko", i malo po malo slike su sve bleđe i bleđe bivale, dok nisu sasvim ičezle, a s njima i spomen na Zonu. I da nije bio on čapkun-Mane, o Zoni ne bi bilo ni reči u ovoj pripoveci, iako joj je ime u naslovu, jer Mane bi rekao: "Drugi sokak, druga devojka", a to bi rekao, to bi i uradio, jer bi svud dočekan bio, i priča bi se, verovatno, nastavila sa drugom nekom junakinjom pripovetke. Ali se Mane nije tek onako zvao čapkun-Mane, nije zabadava bio sin čuvenog orđija i bratanac jo čuvenije Doke, bio krv njihova, - pa se nije zadovoljio samo time da joj okrene leđa i da na drugoj strani potrazi utehe, nego je pre toga hteo da joj spremi neto da ga dobro zapamti, - a za to je, opet, moralo doći ovo to je dolo, i pripovetka se morala svriti samo ovako kako će se i svriti.
   Posle nekoliko dana Mane je iao opet ponosito i vedra čela. Vratila mu se stara bezbrinost njegova i vesela ćud, i on se opet alio i zadevao mlade lepukaste muterije kad bi mu se svratile u dućan i iskaljavao bi se po starom svom običaju za seljančicama kad bi proao kraj njih, a na Zonu nije vie ni mislio ili, bolje reći, mislio je na nju, ali samo jo utoliko ukoliko je eleo da joj se osveti. A na osvetu je jednako mislio od onog večera od rastanka kad joj je pripretio osvetom. Ali kako, na koji način će joj se osvetiti, to jo nije znao, i zato je sad mislio samo o načinu osvete. I, kako je bio dosetljiv, to mu nije trebalo dugo da lupa glavu. Posle tri dana on je već imao ideju o osveti i zadovoljan trljao ruke pri pomisli da to neće biti san koji zorom bledi i nestaje ga kao magla sa Paa-čaira to se die i nestaje je pod zracima sunčanim, nego će to biti java, suta java; i bruka će pucati po kafanama, po čariji, po mahalama, pa čak, moda, i po novinama. "Ah", tresnu se u grudi Mane, "to će mi bidne ćef da gu, ete, ture i u novine!" Ostalo mu je jo samo da smisli o pojedinostima kako će da izvede svoje delo osvete.
   Pa kako je cela ta stvar bila i drska i luda, to je Mane drao da je sasvim prirodno da je sme slobodno poveriti tetka-Doki, koja je, uostalom, i duna da mu pomogne, jer ona mu je, miljae on, onom svojom proevinom svu tu bruku i nevolju i natovarila na vrat. Zato joj sve potanko ispriča i ono to je bilo, a tako i ono to treba da bude, i naravno da ju je odmah pridobio za stvar, jer Doka je na takve stvari bila uvek gotova kao, to rekli, bos u baru. Doki se divno dopalo; tako joj se dopalo da ga je u znak zadovoljstva tresnula rukom i umal' mu rame nije odvalila. "Akoljs'n bre!" - podviknu ushićena Doka - "kuče orđijino! Sag te priznavam dek si tetino tetinče! Takoj te iskam, eeku nijedan!"
   Za tu stvar trebala je Manu kao pomagač jedna enska, vitka i povia, i on zapita Doku da li zna ona koju takvu ensku. Tetka Doka se ponudi sama. Povisoka je, a kurana je.
   - to da traim po ma'ale, eve sam ti ja! - veli Doka.
   - More, tetko, - brani se Mane od ove nove i neočekivane napasti - nesi ti veće za tej rabote. Iskam visoka i t'nka nika da je...
   - to, to, bre? Pitaj, bre magare, tetina, on da ti kae kakva sam bila t'nka i visoka kad me uzede, ete, moj Sotirać...
   - Ama, bila si de, ama sag, ete, nisi!
   - More, uzni si ti sal mene, pa ič ne beri brigu! Ako treba da se tepamo s nekoga, - pa će se i tepamo. Ako treba da se bijem s patrolu, - lasno za toj! Će se bijem, a ti sal da seiri.
   Umiruje je Mane i veli da nikakva boja neće i ne sme biti, ali tu treba enska vitkija i laka. Tetka Doka se brani i veli da je ona laka, i zove ga da se ogledaju: "Ajde da preripujemo koj će pobolje da preripi kočije u avliju tam'!" Ali se nikako ne sloie. Mane ostade pri svom; njemu je potrebna bila tanka, visoka i mlada devojka, i to samo za jedan sat. Razmiljali su, razgovarali, ređali i prisećali se koju bi to mogli zamoliti da im pomogne, pa nijedna nije podesna bila. Sve to je Doka spomenula nisu bile zgodne za ovo čudno, a pomalo i opasno preduzeće, jer ili je bila plaljiva, ili brbljiva, ili zaljubljena u Manu, pa će raditi za sebe i svoju korist: obesiće mu se o vrat i upotrebiti događaj u svoju korist, ili tako neto učiniti to bi upropastilo ovu ovako lepo zamiljenu stvar.
 
* * *
 
   Mislio i mislio Mane, dok se naposletku ne seti Mitanča Petrakijevog, poznatog već čitaocima iz glave pete. To mu je iz detinjstva dobar drug, iako neto mlađi od njega. Toliko  su lepo iveli da su čak i pobratimi. On će, miljae Mane, biti taman za taj posao. Kuraan je, drzak je, ima puno tih ludih avantura, a to je ovde najglavnije, ćosav je i ima nene enske crte lica; i kad se prerui u ensko odelo, izgledaće visok i vitak u tom odelu. I Doki se dopala ta misao, i ona ostade i dalje u toj zaveri imajući u njoj i svoju određenu ulogu, kojom će pripomoći da stvar ispadne kao to treba i da osveta bude izvrena.
   A Mitanče jo jednako ivi odvojen od roditeljske kuće. Majka mu kriom alje novaca i inače ga pomae, ali otac, stari Petrakija, jo nikako da se odljuti: nikako neće ni da čuje za njega iako je već nestalo uzroka svađi između oca i sina. Jer Mitanče je dobio pouzdane vesti da mu je njegova fatalna supruga Hermina bila umeana u neku poveću internacionalnu druinu za pravljenje i proturanje lanih forinti, sa seditem u Oravi, gde su svi pohvatani i osuđeni na robiju, a među njima i ona, Hermina. Time je ta fatalna veza bila raskinuta, i sad je Mitanče opet bio slobodan. Ali mu otac nikako ne prata jer mu ne veruje; boji se lakomislenosti njegove i jo nikako neće da zna za njega, pa zato na sva navaljivanja majke njegove nije mu dopustio čak ni o slavi da mu dođe u kuću. Zato Mitanča jo jednako natee i tavori s ovom malom platom i, da ga majka kriom ne potpomae, bilo bi zlo i naopako. Ali i ovako, u ovim tekim prilikama, sačuvao je staru svoju veselu ćud i jo je uvek gotov na svaku, pa i najdrskiju ludoriju i budalatinu.
   Njega se, dakle, sada setio Mane, a setio se jo i toga da Mitanča uasno mrzi čorbadi-Zamfira, jer je ovaj podstrekivao čorbadi-Petrakija da onako uradi sa sinom, a i sad ga jo jednako hrabri i svetuje da to due istraje u svojoj odluci. Kao krvni neprijatelj čorbadi-Zamfirov, Mitanča je dobro doao sada Manu: da se sloe i sloki da napadnu na zajedničkog im neprijatelja.
   Uveče nađe Mane Mitanču u Trgovačkoj kasini. Uz čaicu mastike, mezetiući maslinke, razgovaraju se o tom. Kae mu Mane u čemu je stvar, a Mitanče, naravno, odmah pristane. Dopao mu se taj način i ushićen je bio dosetljivoću pobratima Mana i trljao je ruke i smejao se zadovoljno, uveren već unapred da će im sve lepo i lako ispasti za rukom.
   - Pobratime, - uzviknu Mitanče - u vatru, - u vatru, u vodu, - u vodu! Sas teb' ću, pobratime!
   - Znam te, de! - veli mu zadovoljno Mane.
   - E, to će mi ćef bidne, pobratime, da ostanu rezil u čariju i u svet, ete, te jaguride čorbadijske! - grdi Mitanče, koji je od isključenja iz nasledstva omrznuo na čorbadijski stale i sasvim postao plebejac i demokrata. - E, mnogo mi ćef da ti pomognem. Ti si uivaj; nakrivi si kapče, a za onaj reč "kuče u čaire" ubavo će gi se osveti!... E, to da ti ne davaju devojče?! Koj su oni, to su pa oni pobolji od teb'?!... More, men' mi muka i al mi za men' to si ja nemam niku sestru, ama sproti teb' priliku, - pa ja da gu ukradnem i dadnem, em sas kakav alal!...
   - Eh, - gruva se u prsa Mane - sal toj da si dočekam da gu pukne bruka i ode aber po ma'ale, pa posle sal tol'ko da poivejem kol'ko od zajca op'nci da pocepam! Tol'ko, pobratime, e to mi veće treba i svet i ivot!?... Ja iskaem moja da si bidne, a oni mi gu ne davaju; ta kad ne moe toj da bidne, e nek' si ostane rezil... pa neka gu tag uzne koj oće i koj sme...
   - Će da gu uzne, ama treba da si ima travu stiskavac...
   - A sag jote ima, pobratime, da najdemo jednoga kočijaa. Ama cvrst da je, bata da je...
   - Ti ič brigu da si ne bere za toj! Znam si jednoga, Stavre Jare se vika... Antika kočija!... U svata se razbira. Taj to moe da ti izraboti, ete, nikuj poslu, veće nikoj ti toj ne moe!... Iz Turcko tri risjanke iz arem ukrade si i preturi gi ovam' preko granicu... Poznava se sa sve me'andike, amamdike i stare bule, vikaju ga i ciganski konzul...
   Odoe i nađoe Stavre Jare. Pristade i on odmah. Kad mu kazae sve ta je i kako je, reče im Stavre Jare:
   - More, ako iskate, moe da ukrademo sve tetke, strinke, kume i kumice. Ja misleem neto će bidne pocvrsta posla, a za ovaj to mi kazaste, - kolaj rabota!...
   Ugovorie sve ta će i kako će, gde će ko nabaviti ono to treba i gde će se naći na urečeno vreme. Mane će čekati Stavru u Trgovačkoj kasini; kad Stavre spremi sve, neka dođe i neka mu javi. Tako ugovorie, a zatim se raziđoe.
 
* * *
 
   Već je veče. Na arenoj česmi, obrasloj drevnom mahovinom i okruenoj alosnim vrbama, puno sveta. Vreva velika, smeh i kikot, guranje i psovke; pukne amar ili prsne koja testija, zatim se čuje zveckanje tesaka, čuje se andarevo: nazad!, pa opet neto kao amari, posle objanjenje, - čuju se reči: "Ja sam, bre, vojnik, poreska glava, plaćam, bre, porez!" a zatim opet: "Aj si, keleu nijedan, teb' ću te gledam", ili: "A ti si pa neka devojka!" i tome podobni razgovori. Jedni odlaze, drugi dolaze, i oko česme jednako puno. Polako se sputa mrak, noć septembarska. Svet iz čarije prolazi i hita kućama po mahalama. Na istoku rezonuju: ko nije video fajde od očiju, neće ni od trepavica; ko nije pazario i ćario danju za videla, neće ni uveče spram sveće, - i zato malo ranije zatvaraju dućane. Iako su malo gramzivi za parama, ali oni vole i rahatluk, i vreme im nije novac; zato rano zatvaraju dućane i majstori i trgovci i grabe kućama. eljni domaćeg kruga, one domaće i tiine i razgovora, oni neće to vie vremena da provedu na poslu, nego otkidaju od toga vremena i hitaju kućama da u prijatnom rahatluku provedu neko vreme, da narede, pregledaju, pokaraju i pomiluju ukućane pre sveće i večere. Jedni, a njih je većina, idu pravo kući, - to su oni to svako veče sruče pazar u kesu i nose ga kući; pod jednim pazuhom nose kesu, a pod drugim neto kupljeno usput čime će se uveličati kućevna večera. A drugi, koji takođe rano zatvaraju dućan, ali koji ne nose uveče pazar kući, ne idu pravo kući, nego svraćaju obično u kafanice. Od sviju kafanica i kafana najznatnija je i najinteresantnija i najposećenija Trgovačka kasina. Tu svraća najraznovrsniji svet, ali se ipak od starina naziva trgovačka jer njih ima ipak najvie. Tu svraćaju i oni krupni trgovci to trguju s Bečom i Carigradom, i oni sitni to od tih krupnih pazare espap i sami ga u kolicima u prvi mrak doguraju u svoj dućan; tu svraćaju i tanki praktikanti i debeli liferanti, koji obično prate debelog kaznačeja, omiljenu ličnost u okrugu, s kojim su obično svi "per-tu" i zato mu nikad ne daju da on plati to je pio, već kad se kaznačej mai za dep i pita: "ta imam da platim?", a kelner samo kae: "Nemate nita; plaćeno je", a kad ovaj začuđeno gleda po kafani i pogledom kao pita, vidi tek nekog gde odmahuje rukom, a to mu znači: "Ne pitaj! To mi je mana da sam drueljubiv!"
   U kafani puno. agor i razgovor na sve strane. Dolazi i Mile s harmonikom i seda obično u jedan ćosak. On obično pre večere odsvira ovde, a posle večere gde svira - ko bi to znao! Tako, naizmence, - malo posvira, pa onda pije, mezetie i pui, pa opet svira. Baki retko kupi, jer on upravo i ne dolazi u Kasinu radi bakia (jer on bi po ovom bakiu umro od gladi), nego dolazi radi tombole, koju svi rado i redovno ovde igraju, samo malo docnije, kad se svi igrači skupe. A dotle provode vreme kako ko zna. Neki igraju andara, neki domina, neki "e-be", ali svi čekaju kad će se tombola otpočeti, a ona ne moe, ba i kad se svi skupe, dok ne dođe neophodni i potrebni Nacko, jer on je, tako reći, diplomirani vikač. Njega, dakle, svi čekaju, samo ga ne čeka skoro premeteni iz Beograda praktikant Velibor, strastan ahista, koji ne igra tombole, nego samo ah, i to s farmacajtskim pomoćnikom Pajicom. S njim igra. I ti se ljudi tako strasno zadube u taj prokleti ah da se oko njih mogu svi isklati, a oni ne bi primetili! (Onomad su se čak i slikali tako sa ahom kako, zadubljeni u igru, igraju njih dvojica aha, a treći, lepi Perica, pravi im cigare i kibicuje, iako se on i ne razume u ahu.)
   Dolazi najzad i davno izgledani Nacko. On je stalan i vrlo vet vikač od ovo dve godine - tako vet, kao da mu je jo ded bio vikač. Nacko je bio galanterist, jo mu u upi stoji firma "Galanterijska radnja kod Bez konkurencije", ali zbog njegove suvine galanterije prema raznim "bubnjarima" u raznim enskim orkestrima bankrotirao je i doterao do ovoga to je sad. Ali on se ne ljuti na sudbinu: snosi je mirno i nada se da će opet biti to je bio, a zasad se tei time to je ispekao ovaj svoj sadanji zanat. A ta mu i treba vie? Mlad je, zdrav je, grlat je; ima jasan glas, dobro mućka numere u kesi, ima dobre oči, razgovetno čita brojeve i nikad se nije zabunio da kae od 66 da je 99, ili obratno, kao to se to deava onom drugom, nekom Micku, koji sem toga i uljeta kad viče, pa zato ga i ne mare igrači tombole.
   Zato nije čudo to je cela kafana graknula kad se pojavio na vratima. Svi oturaju od sebe, kao po nekoj komandi, domine, karte, table za e-be i pitaju ga gde se toliko zadrao. A on se izvinjava - kae da se zadrao zbog pisanja neke albe i davanja advokatskog saveta.
   Odmah nastade veca zivost. Kelner raznosi tablice, uzimaju svi, ko jednu, ko dve, a neko i po cetiri! Mane, i on tu, i on uzima dve tablice da igra.
   Kelner meće pred svakoga aku kukuruza. Nacko seda za jedan sto u sredini, mućnu kesom i viknu: "Počinje; molim za tiinu!" Mućnu opet kesom i stade izvlačiti brojeve i vikati ih, a cela kafana slua i meće zrno na tablu. Tek malo posle neko se mekolji, zagleda u komijsku tablicu, viče: "Mućni!" Nacko odgovara: "Mućkam". Jedni viču: "Mućni bolje!", drugi opet: "Dobro je, dobro!", poneki dodaje: "Dobro je! to da se mućka? Neje pljoska s rakiju, ta da mućka!" Tako se jedni smeju, a drugi ljute. Samo Mane niti se smeje niti se ljuti. Stoje table pred njim, a on čak i ne slua niti ređa; misli njegove i nisu sada ovde u kafani, zato se ne osmehnu ba nijednom na Nackove ale. Jer Nacko je bio rado sluan to je imao i onako kao nekog humora. Dugom praktikom na tombolama izvebao se i znao je iz iskustva da su cifre uvek nekako suvoparne, pa je umeo to vikanje ciframa svojim humorom i začiniti. Oslanjajući se na familijarnost koja je vladala tu u drutvu, on često pri vikanju nije ni vikao i izgovarao cifre, nego neto drugo, ali svakidanji i redovni posetioci i igrači znali su ta mu to znači, i svi su pogađali i metali na jednu istu cifru. Pa tako i sada, dok je vikao cifre, vikao, a sada poče onako.
   Viknu Nacko:
   - Madarska buna...
   A svi meću zrno kukuruza na broj 48.
   - Fuzija...
    Igrači meću na broj 87.
   - Didić! - viče Nacko.
   Oni meću na broj 83.
   - Svetoandrejska skuptina...
   Igrači meću na broj 58.
   - Bontu bankrot... - razdera se Nacko.
   Svi trae broj 82.
   - Čifuti...
   Oni meću na broj 77.
   - enske noge...
   Svi se smeju i meću ozbiljno na broj 11.
   - Dosta ! Stiga! - razdera se kao lud Vane Jagurida i sruči kukuruz s table na sto, pa polete s tablom ka kasiru tako silno da je sa stolicom zajedno oborio sitnog Tasicu najdera. Predade tablu radi kontrole. I dok je on brisao čelo, primao čestitanja i očekivao pare, pojavi se na vratima kafanskim Stavre Jare.
   - Ela! - reče samo toliko. Dade znak Manu, ovaj se die i obojice nestade iz kafane...
 
* * *
 
   Stavre i Mane uputie se urno kroz neke ulice, koje su sve praznije i mirnije bivale. Sedoe u jedna kola i udarie opet drugim sporednim ulicama i uputie se u čorbadi-Zamfirovu ulicu, koja je neto ivlja bila, jer je s druge strane, malo podalje, na uglu ulice, bila česma; nadaleko čuvena sa svoje dobre vode; zato je oko nje uvek vie sveta bilo i malo dublje u noć nego oko drugih. Kola Stavre Jareta uđoe u hadi-Zamfirovu ulicu malo dublje, pa stadoe. Iz mraka priđoe jo dve prilike i razgovarahu neto tiho s Manom, koji je siao bio s kola.
   Zatim priđoe kapiji. Ne prođe nekoliko trenutaka i ču se tresak kapije i zvek zvekira, a zatim svi skočie u kola i poterae... Oni to u taj par prođoe s testijama vode tom ulicom videe pri svetlosti optinskog fenjera sve. Videe kako Mane i ona dvojica pridravaju u kolima devojku, kako je umiruju, kako je pokrivaju nekom maramom; neko muvanje u rebra videe, i čue samo to kako jedan reče: "to se smeje, budalo?" A zatim pojurie kola kao oluj brzo kraj česme, pune sveta, vičući: "Varda!" svetu, koji prsnu na sve strane kao rasplaene kokoke.
   - Bree!... Ukradoe Zamfirovo devojče! - viknue iznenađeni muki oko česme videći u kolima snanom Maninom rukom oko pasa stegnutu ensku priliku u zelenoj bundici, s jednim manjim zaveljajem u rukama i drugim većim na kolima (u kome behu duek, jastuci, i jorgan) kraj nje. U kolima jo kolevka, koritance i dubak...
   - Leleee! Crna Taano, u zem da propadne! - viknue enske, gledajući za kolima koja lete preko  kaldrme i kreu varnice, koja su već daleko izmakla i silno pojurila u Dokin sokak. - Ih, ih, ih, lele! Kakva sramota!... Crna, crna Taana, kako će u svet da iskoči, - devojče gu stanula pobegulja!...
 
 
 
 
   U njoj je prva verzija o događaju ispričanom u proloj glavi, verzija koja je ponikla podalje od pozornice događaja i zato je, kao posve neverovatna, brzo i propala.
 
   Osvanulo lepo jutro. Počinju oivljavati i čarija i mahale. Kreće se svet na svoja opredeljenja polako i postepeno, onako, to rekli, po činu i gospodstvu. Najranije se krenue na rad batovandije i dunđeri, za njima zanatlije i trgovci idu i otvaraju dućane i iznose mangale i meću ih na ivice trotoara da se ćumur bolje razgori. Iza njih prolaze simidije i pekari, sluge i slukinje, i naposletku se kreće polako i dostojanstveno činovnički i gospodski svet.
   Prolaze mamurni praktikanti i policijski pisari večno promukla glasa, moda od izdavanja usmenih naredaba, a jo vie od silnih (kako se oni lepo izraavaju) "krkanluka"; prolaze učitelji, kisela lica i pognute glave, misleći jednako, danonoćno, o svom bednom učiteljskom stanju, kome valjda u svoj Evropi ravna nema; prolaze profesori sviju profesija i disciplina, istoričari i mikroskopičari, biolozi i abiolozi, filolozi i matematičari, - ovi poslednji s grdnim fasciklama popravljenih đačkih zadataka pod mikom, od kojeg popravljanja dobie i sami neki umoran i skoro reći glup izraz na licu. Pojavljuju se i popovi, zastanu za časak na avlijskim vratima, vade grdne čeljeve i brzo čeljajući u red doteruju bradu, a zatim se urno kreću na svoj posao; ure se da pre od sviju stignu na kasapnicu ili riblju pijacu da ugrabe bolji deo. Prolaze đaci, i sitni i krupni, muki i enski, osnovci i preparandisti. Osnovci idu sa knjigama i lepinjama pod mikom, i daveljaju i galame, a preparandisti s knjigom pod mikom, britvicom o kuku i brigom za vratom, idu u grupama, ali ne daveljaju i ne galame, nego idu tiho i ćute i izgledaju zlovoljni i zabrinuti. Zlovoljni to nisu imali vremena da pročitaju lekcije, a nisu imali vremena zbog nekih neprijatnih vesti koje stigoe iz Engleske, jer tamo se pobunili fabrički radnici u Bradfordu protiv kapitalista. I poto ne znaju kakav će poloaj prema svemu tome zauzeti engleska vlada i parlamenat (donji dom bar!), - moraju biti zabrinuti...
   Sve to prolazi i hita svak na svoj posao, ili sedi u otvorenom dućanu i čeka sefte i muteriju, da pazari i da prevuče paru preko brade i rekne: "Oho-ho! Od tebe sefte, a od boga beriket". Svi su dućani već davno otvoreni i pazare, samo Mana kujundije dućan - preko običaja, kao nikad dosad - stoji jo jednako zatvoren, iako je već malo podocne, jer je već davno prola mnoga sila i gospodstvo; proao i okruni načelnik, i predsednik suda, i direktor gimnazije, i upravnik preparandije, a sva ta gospoda - kao to je svakom poznato - ne moraju, pa se i ne ure ba bogzna kako da su prvi na poslu u kancelariji. To je odmah palo u oči prvim komijama Maninim, a posle toga i velikom delu čarije. I kako je koji čas prolazio, sve im je čudnovatije izgledalo to, jer, kao nikad, danas je za pakost pokuljala muterija varoka i, ko god dođe do zatvorenih vrata, samo začuđeno pita: "A... majstor Manča - nema li ga?" ili: "Mača, nema gi tuj?" ili drugi pitaju malo podsmeljivo: "A, jote li ga nema?!... Jote si zar spiju?" vele ironično i odlaze, a to su bili većinom oni od arene česme, moda ba očevici sinoćnog prizora, koji sve znaju, ali neće da kau.
   I to je dalo povoda svakojakim nagađanjima, tumačenjima i pričama najčudnijim i najneverovatnijim. Jedna takva strana verzija bila je ta da je policija uhvatila neke lane dvodinarce i, prirodno, posumnjala odmah na Manču. Zato mu je noćas pretresla dućan i kuću i nala, vele, dva puna korita lanih dvodinaraca, pa čak i kalupe, sakrivene pod patosom, i uhapsila ih sve, - i Mancu i kalfe i egrta Potu. Neki su ga čak čuli kad su prolazili kraj načelstva, i poznali Potu po glasu (jer Pote se čeće derao kad ga tuku u dućanu, i otud mu poznaju glas), i vele da je alost bila sluati tu dernjavu i kuknjavu Potinu. To prihvatie i ene i stadoe kleti Manču (a zna se da je enska kletva stranija i bra i savrenija nego i sam Teslin telegraf bez ica, jer ide pravo čak u nebo). "Kad je već", govorahu one, "njega i kalfe navukao đavo na taj prljav posao, neka ga i nosi, ali to da u to umea i nevinu decu?!" I jednako ponavljahu: "Crna majka - misleći na Potinu majku - ta je čula i doivela, - i ta će jo sve čuti i doiveti!"... Mnogi primetie kako im je tek sada puklo pred očima, i sve im je sada, vele, jasno. Sad im je jasno otkud Mani tolike lakovane plitke cipele da ih i radnim danom, po kii i blatu, nosi!...
   No taj glas nije mogao dugo da krui po varoi i da opstane, jer oko jedanaest časova doa je, na veliko čudo i zaprepaćenje sviju, sam glavom Manča s Potom egrtom i otvorio dućan. "Valjda su ga, na jemstvo vie viđenih građana, pustili da se iz slobode brani?" mislili su i razgovarali građani. Ali, kad su ga malo bolje posmatrali, učinilo im se da taj čovek ba ni najmanje ne izgleda kao čovek koji iz apse dolazi. Jer, na veliko iznenađenje njihovo, Manča nije doao ni čupav, ni neumiven, ni neobučen, - ukratko, nije bio bedna izgleda, kako obično izgleda čovek kad ga kakav belaj snađe, pa prenoći u apsi, nego je, ba naprotiv, izgledao kao kita cveća. Na njemu sve svečano. Lepo obrijan i oian, veseo i raspoloen, samo izgleda malo neispavan. Za pasom mu revolver prikriven, a vie njega svilen vezen jagluk prosipa prijatan miris nadaleko. Lepo se zdravi sa svima, ali je, izgleda, malo zamiljen, no ipak to nije od nevolje, jer se ponekad i osmehne i jednako suče svoje tanke crne brčiće. A jo kad videe da se Mane i ne osvrće čak ni na policijskog pisara, a kamoli na andara, i da ih čak i ne otpozdravlja, - onda otpade svaka, pa i najmanja sumnja i verovatnoća za taj glas. I onda nema vie ni govora o kalupima i lanim dvodinarcima, govorahu ljudi. "Kojeta!" branjahu ga opet sad neki, "Mane je vredan i poten mladić kao i otac mu; ima zlatne ruke, koje vie vrede i od pravih srebrnih, a kamoli od lanih olovnih dvodinaraca! Dumbusio mladić noćas, uspavao se, odocneo, - eto, to je sve!" Ali kad ga videe da se samo malo zadrao u dućanu, izdao naredbe, pa opet duhnuo kao vetar, zavrtee opet isti ti sumnjivo glavom i rekoe: "Ama, - nije bez nita! Ima neto! Ima neku muku!" Ali ta je to neto, i kakva je to muka, - to niko u toj gomili ne znade da kae...
 
 
 
 
   Tu je opisano kako je tetka Taska donela u Zamfirovu kuću prvi glas i opiran izvetaj skoro o svemu onome to se u varoi govorilo, i kako je ta vet kao grom porazila domaćicu Taanu.
 
   Stari Zamfir nije tih dana bio doma. Po svom običaju otisao je na svoj čifluk, gde se često i rado bavio po nekoliko dana radi domazluka, a moda jo - kako je besposlena čarija govorila - i radi neke čivčike svoje, neke "Bele Vele", kako su je svi zvali, a koja je, po onom da "medved najbolju kruku ugrabi", imala cmolju mua. Iako su Zamfira varoke ene nemilosrdno kritikovale zbog toga i govorile: "Toj li je za njegove godine?! Deda se vika, - a pogle ta praji! Bela glava, bre, brate!", ipak je on redovno i rado dolazio tamo. I nesreća je tako htela da se ovih dana tamo nađe i da sevdalie i slua kako mu seljanke pevaju pesmu koju je na čifluku rado sluao, pesmu:
 
Zapregni, Velo, zapregni,
zapregni skuti, rukavi.
Izmesi, Velo, izmesi,
izmesi čistu pogaču!
Će dojdu, Velo, će dojdu,
će dojdu selski sejmeni!...
 
   Ali dok je on sluao na čifluku omiljenu pesmu, desilo se ono oko njegove kuće, - i kritici i grdnjama na njega nije bilo kraja. "Nesreća drta!" grdile su ga ma'alske ene, "to si dom ne sedi, veće si kri vrat po čiflaci, a po kuću, sokak i ma'alu mu se taraf-taraf čini!" Tako su govorile jer su sve verovale da se sinoćni događaj mogao dogoditi samo zbog nemara i te izvesne lakomislenosti hadi-Zamfirove. I nisu mu oprostile ni kad je, istoga dana posle podne, stigao sa čifluka, i videle ga kako je otiao gospodinu načelniku. "Docne si se setija, hadijo! Bee mu rabota!" rekoe tvrdo uverene da to su videle i čule, da je to viđeno i čuveno! Jer celo pre podne toga dana vrzmale su se ispred i oko kuće hadi-Zamfirove; privirivale i ulazile unutra pod raznim izgovorom: jedne traile hadiju, druge pozajmljivale čunke za razboje, jedne traile na zajam malo soli, k'ne i tome podobne stvari. Ali Zone nigde ne bee, niko je nije video (a čudno bi im bilo da su je i videle!). Spazile su samo to da su domaći svi nekako smeteni, rasejani i zabrinuti - i tada im je sve jasno, jasno kao dan bilo...
   A tako je nekako ba i bilo. U kući Zamfirovoj doista je bilo neto tuno, neto sve rasejano, neki umor i tiina celoga toga dana, sve dok nije u sam mrak banula u kuću tetka Taska, i s vrata, pre "ivo zdravo", sva zaduvana i usplahirena, zapitala:
   - Zone kude vi je? Sag si dođo' iz lojze, pusto ostalo! Filoksera ga poručala!... Zone tuj li je?
   - Tuj, ta to? - odgovara joj začuđeno Tasana.
   - Zdrava li je, iva li je? - pita tetka Taska, a ne moe jo nikako da se izduva.
   - Etee, - otee Taana - kako da ti reknem?...
   - Ama doma li je? Nije iskačala nikud? - zapita tetka Taska, a uprla ispitivački pogled u Taanu i donju usnu isturila kako ćepenak.
   - Zato me pa gleda tol'ko?! - pita je začuđeno Taana.
   - to te gledam, - to si je moje znanje, a da bee ti ena od čorbadijski red, - trebae tvoje znanje da je!... Pitujem te: kude ti je Zone?
   - Ete, pa ovde si je!
   - Vazdan-dan? - pita Taska.
   - Vazdan-dan! - odgovara Taana.
   - I svu noć?
   - Taske, mori! - viknu Taana, poplaena od njena pogleda.
   - Neje nikud iskačala?
   - Neje... Neje iskačala ni u avliju! Treći dan veće... Mori, zato me pituje?
   - Pa kude je? Vikni gu! Okni gu pri nas. - Zone, mori! Ela 'vam-ke pri tetu ti! - razdera se tetka Taska.
   Zona se odazva na poziv i izađe iz sobe. Umotana u bundicu, sa povezanim čelom i omotanim vratom, bleda i malaksala, izađe; osmehnu se bolno, pokloni i poljubi tetka Tasku u ruku, pa se spusti i sede na minderluk i gledae umorno i tuno dole ustranu.
   - to ti je, mori?
   - Bolna sam, teto, - odgovara polako Zona.
   - Bolna?
   - Glava gu boli, - veli Taana. - Ima si zauke, ta nikakve se napraji; nita ne valja, veće tri dni, ete.
   - Pa mnogo li si bolna? U čariju i ma'alu nesi iskačala?
   - Za kakvo iskačanje pa zbori? - pita je tiho i bolno Zone.
   - Pa, demek, za spaciruvanje, ete, nesi iskačala?
   - Jok! - odgovara Zona umorno i uvi se jo jače u svoju zelenu svilenu bundicu, sede i nasloni čelo na ruku, oduprtu o koleno.
   - Da čuje, demek, nito... to se zbori. to ima, to nema po ma'ale, i po svet, za toj si mislim i zborim!... - veli Taska.
   - Jok, teto, - odgovara tiho Zona, pa zaroni jo jače svoju lepu, bledu glavu i ake i zatrese je bolno. - to će mi veće svet, i čarija, i ma'ale?!...
   - Pa, ete, dete si, - veli joj tiho Taska - ako u tej godine neće, a ti kada će?!
   - Bilo je! - proapta Zona, pa se zavali i pade licem na iljte od minderluka.
   - Pa ćorče i slepče nijedne, - planu tetka Taska - skutaste se tuj kako brabinjci u zem, pa ni čujete ni vidite pa to se zbori i čini! A po ma'ale puna bruka... iskočila reč, ide prikanja, a ja u zem da propadnem odi tija reči!...
   - Kakvija reči? - zapita je Taana.
   - Eh, pa zbore si... Zbore po čariju i po ma'ale.
   - Tugo, a to si zbore?
   - Loe si zbore, Taano.
   - Leleee, a za kog si zbore?
   - Za kog si zbore? Za hadi-Zamfirovi se zbori! - veli Taska i pogleda kriom na onu koja je nepomično leala na minderluku i kao da nita nije ni sluala ni čula. - Idi si, dete, poskoči i rek'ni si po jedno kafence. Iska teta i majka ti da popiju po jedno kafe, - veli Taska Zoni - pa gi prati, ete po izmećarku.
   Zona se die i ode, a Taska skide amiju i raskomoti se, pa sede, i tek sada, kad se udobno namesti, a ona zajauka, ama onako enski, kao na groblju.
   - Crna Taanoo, - zakuka Taska - crna i trikleta drukeee! Trai si krivo drvo sas dve krive grane, pa jednu za teb' a drugu za men' crnu tetku, da se besimo zato ivot veće nemamo!...
   - to, mori?...
   - Ete, crna sam ti mutulugdija, Taano! Sas crn ti aber dođo'!...
   - Ćuti si, ne zbori! - viknu Taana. - to je bilo, zbori!
   - Mori, bruka po čariju i po ma'ale! - poče apćući tetka Taska. - Ona luda Doka zar je pustila taj reč! Pipka gu izela, treska gu fatila, pa gu ne pustila odi Mitrov pa sve do urđovdan, ete!... Po čariju se, ete, zbori da je Zona stanula pobegulja, pobegulja za onoga - onoga kockarina...
   - Koj, mori?
   - Zone, mori... nae Zonče...
   - Za koga reče?
   - Za onoga dimpira i nesreću Manču...
   - Tugoo, toj si zbore! - viknu Taana, pa se uhvati za glavu, a posle se umiri malo, pa poče: - Ete, kako moe da si stane "pobegulja" kad si je, ete dom; dom si sedi dete; tri dni neje iskočilo iz kuću!... Kako moe toj i da si pomisli?!
   - E, idi si, pa gi pituj sama. Oni si takoj zbore. Devap ne mogaem da si veće dajem, - tol'ki me pituvae! Koj me sretne na put, ne zbori mi: "ivo-zdravo", ni me pituje: "Kako si, Taske?", veće si zbori: "Lele, a to vi ocrni obraz Zonče vae?!" - "Ćuti si, kučko, zborim si ja, kako je ocrnela obraz? - Pa stanula, reče, pobegulja za Manču onoga... E to gu ne dadoste za njeg', kad je k'smet? Da gu dadoste sas alal, ne bi bilo sag, ete, sas aram i sas bruku!..." zbore si. - Ama koj vi reče za toj? Vidoste li s oči, ta da takoj moete da zborite? pitujem gi pa ja. - "Ne vidosmo, zbore si, ama druzi vidoe i pričae ni; ta sag po ma'ala za nito drugo sal za toj se zbori". Pa kako gu je ugrabija? pitujem gi pa ja. - "Pa, zbore si, adija ne bee gu tuj, a oni znali za toj, pa Mane si dođe lepo s kočije i s kardai, i ona gi, reče , pričekala u akamsko vreme; oni čuknue u portu, a ona si iskoči, ta jala u kočije!... Pa em to na iskoči, - đene-đene, ama to si ponese, zbore si, jote i jorgan i jast'ci, i kolevku, reče, i sve to treba ete-te... ete, za spijenje, kako da će, reče, pod čadar za skera da se udadne"...
   - Tugooo! - uzviknu Taana, pa se zaplaka i sede sva malaksala na minderluk.
   - A ja dor ču' to, - nastavi plačući Taska - a men' mi se noge odsekoe, pa kako da nesu moje noge!... Ća da sednem tam, nasred čariju, - tol'ko si be' oslabela odi zort i rezilak golem...
   - Pa koja si zbori toj?...
   - Mori, jedna li zbori?! Sve si zobre, sve me pituju. Pa si ne znam veće ni to je poloe: eli kad me pituju, eli kad si čuti i promine, te sal gleda na men', a dua gu se smeje to gu je, ete, kef zaradi na rezilak i sramotu!...
   - Gospod gi sudija, - kune Taana. - E to gi je milo da l'u i zbore kad nito neje bilo! Devojačku sreću da batisuju... Pa kako se naprajilo toj čudo, reci mi, Taske, ako zna?
   - E, ne znam ni sama si, Taano, veće si i sama krstim s obe ruke, i pitujem: to je ovoj?! I kazuju jote i to: kako gu na kočije odvezoe u Dokine; tam je, zbore si, noćila; svu noć goree sveće u kuću, - toj kazuju...
   - Za Doku zboree?! Mori, odi tuj nesreću moe da je iskočila reč i sokak-lafovi tija, ubija gu Gospod!
   - Sreto' se ja i s njuma, - veli Taska - ama ne smeem da gu pitujem nito zato je luda... Ama ona si mene pituje: "ivo-zdravo, Taske!" viče preko sokak. "to se, mori", reče, "naprajilo toj pri vas? Koj se to udava, koj se pa eni? 'Oće li", vika, "skoro da potrupamo malko u svatove? Pustija li je", reče, "Manulać mustaći, ta da prilega", reče, "na mladoenju?" - A to je pa teb' ti krivo za Manulaća i za mustaći? zborim gu pa ja. Ako je k'smet, pa pobolje za Manulaća nego za Manu; para paru vukuje, a čorbadijski sin čorbadijsku kerku, - toj si je, vikam, red u ovaj svet. - "Čorbadija duu dava i gubi, a pare ne dava", reče pa ona. "Za toj pa da nije! Nekoj si je", reče, "bogat sas pare i bruku, a nekoj sas zdravje", reče, "i sas sevdah; pa takoj je", reče, "i sas Zonu i Manu":
 
Ako pare, reče, nemame,
oka i pol sevdah imame.
 
   Sas stihovi zbori!... Ludo, to da gu praji?... A ja to da zborim i da se karam s budalu? Pokupi si skuti, pa brgo kroz čariju kako kučka kad gu poliju s vodu... Ama ona si neće da ćuti, veće ide poza mene i zbori sal da čuje čarija. "Ako neje istina za dananji sokak-laf, pa će bidne!" reče Doka. "Ako danas neje, će bidne jutre. I jote gori rezilak će dočekate! Sag se berem zbori da je Mane doeja pri njuma, pa je đene-đene; ama skore će čujete i će se zbori i jote poloe! Će da da Gospod", reče, "pa će si ona sama da dođe i čuka na Mančinu portu! Mori, vaa bruka i rezilak će se u novine i u knjige", reče, "turi! Da zapanti", reče, "ovaj moj reč, i takoj da se", reče, "pozdravi od men' do onu", reče, "brljivu čorbadiku Taanu!" - zavri Taska, diući se da ide i obećavajući da će ona da prokljuvi već ko je proturio taj glas. A zatim zovnu jo Zonu da se oprosti i s njom.
   - Pa idi si u krevet, - savetuje je tetka Taska, koja je vaila u toj kući kao lekar ili, jo bolje, kao neka "Zlatna domaća knjiga"; jer kad ona nekoga oceni da je bolestan i propie mu neki lek, taj mora leći u krevet i uzeti lekove, pa ma se osećao zdrav kao bik. - Legni si i pospij malko, a ja će ti veće pratim, jutre "zapisi" odi dervii iz Leskovačku tekiju, - oni pomagaju. Prilepi gi i obloi gi na iju, pa će te mine i će ti prođe boles'... - veli joj ljubeći je u čelo i ispraćajući je.
   - E, - zavrte tuno glavom Zona - moje si je bilo, teto! - reče bolno i ode sputene glave polako, i kao senka tiho, u svoju sobu...
 
 
 
 
   Ona je nastavak glave trinaeste. U njoj se pripoveda kako se za taj čudan i mnogima neobjanjiv i zagonetan događaj zainteresovala i zauzela i sama mesna tampa, i kako je htela i pokuala da stvar načisto izvede. Drugim rečima, tu je izneta jedna jalova misija g. Ratomira, direktora novina.
 
   Celoga toga dana - dok se jo kod hadi-Zamfirovih nije ni slutilo ta se sve tamo po gradu priča - kruile su po čariji i po mnogim mahalama slične priče, najčudnovatije, i jedna se na drugu gomilala, jedna drugu potiskivala. A pričati sve to bilo bi i dugo i dosadno, a i izlino. Dosta je samo spomenuti da ih je bilo svakojakih. Pričalo se kako je Zona oteta na česmi, kako je u kola bačena i u toj guvi kako je troje kolima pregaeno. Drugi su, opet tvrdili da je svojevoljno pobegla, a to su potkrepili time to se nije otimala, i to su svojim rođenim očima videli na kolima ne samo nju nego i ponete stvari, kao: krevetske haljine, kolevku, koritance - i dubak!... Zatim, kako je odmah odvedena i ispitana u nekom selu kod popa Zipe (koji je već poznat kao čovek koji lako sudeluje u takvim avanturama, pa zato je jednako na epitimiji po manastirima, gde lepi balegom konice ili trebi pasulj od mehuna). I to je dalje bilo od čarije, tamo po mahalama i vinogradima, sve se čudnovatije i neverovatnije i opirnije sama stvar pripovedala. U Banji i na Mramoru pričalo se toga dana uveče da je bilo ne samo otmice nego čak i pukaranja; bilo je i mrtvih i ranjenih, a među poslednjima i sam stari, nesrećni otac lepe nevaljale "pobegulje" Zone, za kojega su, opet, postojale dve verzije: jedna, da je poginuo, a druga, da je samo ranjen; po jednima, lako ranjen, a po drugima, teko, - tek to je iv; bori se s duom i prokleo je, vele, ćerku, koja mu je tako zagorčala njegove stare, poslednje dane...
   U samoj čarsiji i po glavnijim cetralnim ulicama glasovi o tom događaju nisu, naravno, bili tako preterani, ali se ipak dosta tota pričalo, tumačilo, i kitilo i dometalo, tako da se čovek, sluajući sve to, nije mogao snaći i razabrati. A sve je to bilo i dolo otuda to se htelo suditi i zaključci izvoditi iz Maninog ponaanja. - Manu toga dana nije dralo mesto. Nekoliko puta je posle podne dolazio u dućan, sedao i počeo da radi; nekoliko puta uzimao preko krila neku puku (a svi su verovali da njome očekuje nekoga i pitali ga je li puka puna) i arao joj srmom kundak, i nekoliko puta opet bataljivao rad, ustajao i odlazio. A čulo se i da je prole večeri, po starom običaju, bio u amamu, odrao, po običaju, poslednje "momačko ili bećarsko veče". Pa sve to, a i to je danas celoga dana u svečanom ruvu, - sve je to davalo povoda najčudnijim i najraznovrsnijim nagađanjima.
   Interesovanje građanstva bilo je toliko jako, događaj sam po sebi tako interesantan i tajanstven, verzije tako mnoge, kontroverzije tako velike - da nije nikakvo čudo to se i sam gospodin Ratomir, direktor i glavni urednik lista "Slobodna reč", najpre zainteresovao i pribeleio sve to je čuo, a posle - ne mogući se ni sam snaći u tom haosu i lavirintu od naraznovrsnijih protivrečnosti - to se, velim, reio da sam, gde treba, izvesti, a posle da po svetoj novinarskoj dunosti - kao pravi sluilac istine, pravde i potenja - obavesti i svoju čitalačku publiku. Imao je već i gotov naslov koji je glasio: "Roditelji, pazite na svoju decu!" a i moto, koje je glasilo "Ćud je enska smijena rabota!" Znao je mnogo i nije znao nita, - zato se krenuo Mani u dućan. Krenuo se k samom izvoru, tako reći, pozornici događaja, da svojim očima vidi, svojim uima čuje i svojim perom da opie. Bio je radostan unapred to će na licu mesta prvi on naići na obilan materijal, i pre od svoga protivnika, direktora lista "Vinik", doneti tu senzacionalnu vest. Tako će se restaurirati u očima publike i javnog mnjenja, koje ga je dralo za lentinu od onog fatalnog slučaja kad mu je jednoga dana list zadocnio, izaao na pola tabaka, i u njegovom rođenom i vlastitom listu stojalo od reči do reči: "Umoljavaju se potovani čitaoci za izvinjenje to je list zadocnio i to je iziao samo na pola tabaka. Krivica nije ni do redakcije i ekspedicije, ni do ajnlegerke, nego do urednika, jer je - pisalo je u listu - direktor i glavni na urednik svu noć lumpovao, i sad, pijan kao zemlja, spava, i ne zna nita ni za sebe, a kamoli za list".
   Zato je pohitao radi materijala, a da će ga umeti obraditi, - to je već njegova briga, upravo, nije ga ni briga bilo za to, jer njegovo je pero i u Beogradu cenjeno bilo. to on napie, to je bilo napisano. A i to mu je ne jedan rekao da je njegovo pero, kojim on pie, prosto jedna aoka umočena u uč, a i on sam se često s uzdahom izraavao da "pie krvlju srca svojega i sokom ivaca svojih". I to nije, da kaete, odskora - odvajkada je to. Jo njegovi đački kolski zadaci silno su se odvajali od ostalih zadataka drugova njegovih: bili su i dui i jedriji, puni smelih, originalnih i slobodoumnih misli, tako da je već i zbog toga nemoguć bio u koli. Doterao je do estog razreda, i tu je zapeo jer je izgubio pravo na dalje kolovanje. To ga je dovelo u sukob i u zavadu s dravom i drutvom. I on se, napojen tako iz pehara uči (iz kojega svaki u ivotu mora makar malo da gucne), posveti tekom ali svetom urnalističkom pozivu, - postade borac za istinu, pravdu i slobodu. I tako se ipak u nekom vidu obistinie slutnje i elje kapetan-Mikajla, kuma, koji mu na krtenju dade ime Ratomir, da bude, to jest, junak i borac, kako mu samo ime kazuje. Nije mu se dalo da svri akademiju, da mu mač bude oruje, ali, kao to vidite, postade borac ipak: mesto mača izabra pero, da ga ono hrani i brani, - pero, koje ni za koje novce ne prodaje!
   I sad se, kao to već rekosmo, krenuo u nadi da će moda biti stofa čak i za jedan pikantan i senzacionalni podlistak. Reio se da pohodi tri mesta: da intervjuie Zamfirove, Manulaćeve i Manu. Samo na ta tri mesta. Naravno da i to nije bilo lako. Nije bilo bez nekih tekoća, naročito kod naega sveta, koji je, na alost, izostao iza vajcaraca i Amerikanaca (severnih, naravno), pa jo nikako neće da uvidi i da prizna da je ipak javnost i urnalistika i javna kritika jedini najbolji i najradikalniji lek svakom uopte drutvenom zlu i mani. I on je bio spreman na svaku eventualnost i neprijatnost, jer nije mu to prvina bila da tako negde pođe za podatke i fakta, a vrati se sa čvorugama po glavi i masnicama po leđima; ali se teio da je takav urnalistički hlebac, i da sluioci istine u svemu redovno najgore prolaze.
   Otiao je najpre Zamfirovima. Kad skočie na nj sve tetke, ujne i strine, - sve Uranije i Kaliope, Taske i Taane, sva ta enskadija - pa zadakae na nj na sva tri jezika, srpskom, grčkom i ciganskom, g. Ratomir je, tako reći, pre izleteo odatle nego to je uao... Ali ga to nije mnogo zaplailo: teio se to se samo na rečima svrilo a nije dobio, kao to je mogao, nijednu stolicu u glavu ili saksiju u leđa.
   Odatle je g. Ratomir krenuo Manulaćevoj kući, jer je bilo jedno, dosta jako i prilično rasprostrto i podravano miljenje da je Manulać, i niko drugi, odveo devojku. Pričalo se da ga je u tom, se njegove, čak i devojačka majka, Taana, pomagala, poto Zamfir nije hteo ni da čuje za Manulaća, nazivajući ga s bagatelisanjem "zevzek-Ibraimom". Kad je doao, kazao je "Pomozi, boe!" jer je bio lepo dočekan, slatkim posluen i kafa poručena, ali kad je otpočeo jednim poduim uvodom - koji ukućani nita nisu razumeli - i preao na stvar i razgovetnije rekao zato je doao, traeći čak i Zonu, da s njom progovori, ukućani se prosto zgranue, pokazae mu vrata, i tako ode i bez kafe, zadovoljan to nisu, kako su mu pripretili, pustili s lanca čuvenog njihovog zeljova.
   Izlazeći, mislio je u sebi: Boe moj, mnogo li smo jo iza srećnih, civilizovanih naroda! Mnogo li će jo vode Niavom proteći dokle na svet ne oseti blagotvornu moć tampe, te osme svetske sile!... Ostade mu jo Mane. On je čovek mlađi, svetski, suvremen, iako nosi fes i brabolos-pas, - pa valjda će od njega to saznati moći. Njega će bar moći onako lepo intervjuisati, miljae g. Ratomir. Srećom, zatekne u dućanu Manu. Odmah pređe na stvar. Postavljao mu je pitanja, ali se, na veliko iznenađenje svoje, ni ovde nije koristio. Mane neto nije bio najbolje raspoloen, pa nije hteo nita da odgovara ni odmah, a kad je jo razabrao da g. Ratomir hoće da ga metne u novine, onda mu je isuvie razgovetno kazao ta ga čeka ako to učini, jer ga je samo zapitao kratko i hladno: zadrava li se on podue uveče, zna li ta su to ćuteci, i nosi li fenjer kad se vraća kroz sokake i budake kući. A kad ga je ovaj začuđeno zapitao nato sve to, i otkud sad taj razgovor, otkud fenjeri i sokaci, ćuteci i budaci, Mane mu je odgovorio hladno i mračna lica:
   - Za pisuvanje da batali ti toj, tol'ko ti zborim! Zato ja sam si esnaf-čovek, pros', i nesam pismen; nesam činovnik ni učovnjak, ni presednik, ni pa poslanik, ta da si ćutim kako porena riba brena, kad me ture u novine, ta kako kučku rezile!... A za ono pa to te pitujem, demek, za docna kući idenje... znaje, ima tesni sokaci, budaci, ćuteci, - a t'mnina je - pa moe lasno bez fenjer da se soplete priko niki direci to su pokraj zid, ta da se stroi!...
 
 
 
 
   U njoj je izneto ta je u hadi-Zamfirovoj kući porodični savet ili komarila, sastavljena iz tetaka, strina i ujni, reila odnosno pronesenih glasova; kako, to jest, da se najzgodnije demantuju svi ti lani glasovi koji su se pojavili ili će se pojaviti, i oni po čariju i oni po tampi, ako ih bude bilo.
 
   Naravno da hadi Zamfir nije smeo nita čuti od svega toga i stoga ga je sa zebnjom očekivala Taana kad se vratio od gospodina načelnika, i kriom ga posmatrala neće li pročitati to na licu njegovom: zna li ili ne zna za sve te glasove od kojih je njoj bučala glava ne samo od tetka-Taskinih referata nego i od sviju drugih strina, ujni i tetaka koje se posle Taskine pohode izređae i napunie joj glavu, da već vie ni jedna jota valjda ne bi mogla stati. Posmatrala ga je i dahnula je duom jer joj se učinilo da joj domaćin jo nita ne zna. Bio je, istina, ljut, ali on je obično uvek ljut i kad ide na čifluk i kad se s čifluka vraća. (Za ovo drugo su mu komijske ene verovale, ali za ono prvo nisu, nego su tvrdile da se stari lisac samo pretvara, samo da bi se pokazao pred Taanom kako nerado ostavlja kuću. A tako isto mu nisu verovale ni za ono da će prodati čifluk.) Ta noć je, dakle, mirno prola, ali je Taanina radost ipak kratkog veka bila. Jer sutra na podne, kad je stari Zamfir doao iz čarije, bio je ljut kao ris. Čuo je sve. Kako je grmio po kući, kako se sve razbealo od praske i gneva njegova! Svi su povukli, a Taana i Zona najvie. Da je to samo pust glas i lana kleveta bila, nije Zamfir ni sumnjao; ali zato i toliko da se pojavi, - to ga je besomučnim pravilo!... I Zamfir pokaza Zoni onu lipu pred kapijom u avliji. Samo dotle, reče joj, sme ići; ni na avlijska vrata ne sme vie sama, bez nekog od starijih, izići! Svima je preseo ručak; Zamfir nije ni seo, a drugi niko nije onda ni smeo. Sve je vraćeno natrag u kujnu, nedirnuto, onako kao to je i doneseno. I pokućar Koce, ta će, nego zadri na ručak i pudara Provira, da bude toga dana njegov gost. Priseli su za bogatu sofru, za one mnoge gospodske đakonije na onoj velikoj siniji, i kao davno to nisu, jeli su i slagali u se polako i natenane čitav podrug sahata. Nukali jedan drugog, prestajali, pa se opet naklapali, otirali svoje debele seljačke brke, pili i nazdravljali jedan drugom, ba kao da se nita u toj kući nije ni desilo...
 
 
* * *
 
   Tako se nije smelo vie trpeti niti je moglo ostati, miljae Taana. Glasovi su se bestraga rairili, zahvatali sve veće razmere i postajali sve verovatniji, - tako su je izvetavale silne rođake koje su joj neprestano dolazile i referisale, i odlazile, da se opet skorim s novim glasovima vrate. Toga drugoga dana uveče skupio se čitaocima poznati porodični savet da pretrese sve, da se posavetuje i da rei ta da radi. Prestale su da istrauju ko je proturio taj glas, a vie ih je zanimalo otkuda toliki tako uporno tvrde da su sve to videli to se sad priča. Otkud gotove pripovetke kad ni trunke istine nema?! To im nikako nije ilo u glavu i bilo im je zagonetno. Eto, i sam Manča se odriče toga: kae da je u to vreme igrao tombolu u Trgovačkoj kasini, i poziva se na svedoke koji su ga videli. I on sam kae da je to la i kleveta; ako je ko kriv, - kriv će biti Manulać: ako je gde odvedena, to je, veli, odvedena Manulaćevoj kući, pa i ako je la, ali bar izgleda, veli, verovatnija, jer je i prilika da čorbadijska ćerka bei u čorbadijsku kuću. I tako se ponegde i tumačilo. Ali time je samo jo veća zabuna načinjena i uneta u javno menje koje se time podelilo, pa jedni tvrdili da je Mane, a drugi da je Manulać odveo Zonu, a to nijedno ne valja! Stoga je porodični savet reio, na predlog tetka-Taske, da će najbolje biti, i najlake će se zapuiti usta lai i kleveti, ako se devojka provede, i svet je tako vidi u krugu njenih tolikih anđela hranitelja, među kojima, doista, ne moe pokliznuti i vrdnuti sa staze vrlina ni sam crni đavo, a kamoli jedna čedna i bezazlena devojčica u pupoljku svoga mlađana ića!...
   Ugovorie da sutra pre podne cela rodbina ide u amam, gde i tako nisu odavno bili. I Zona će moći, jer joj je danas već mnogo lake. Tu utvrdie tačno i poimence kojim će je sve ulicama odvesti u amam, a kojim će je, drugim ulicama, vratiti iz amama. Tako će se, govorahu, jedared za svagda zapuiti usta svakoj lai i kleveti...
   Tada se sve raziđoe zadovoljne, samo Zona ostade tuna i ne mogae zadugo oka sklopiti. Oplakala je dan, lila suze, klela svet, ali i sebe, jer je u dui osećala da je sama dala povoda onim svojim dranjem i uvredljivim rečima kojima je uvredila jednu iskrenu i njoj tako predanu duu čoveka koji joj sada opet u mati iziđe pred njene umne oči i mio, divniji i miliji nego ikada dotle...
 
 
* * *
 
   to su reile, to su učinile. Sutradan se iskupila sva mnogobrojna rodbina i krenula se, sa Zonom u sredini, u amam. Jednim su je ulicama odveli, a drugim su se ulicama posle svi vratili. Tako je svetu javljeno bilo da Zona nije nikud bila odvedena, nego da je kod roditelja, i tako da nita od svega onoga to se kojegde priča nije bilo. Svet se okretao i blenuo za njima, izvirivao kroz prozore, istrčavao na avlijska vrata i radoznalo ih gledao, i kada su ili tamo i kad su se vraćali amo;  kad su ili u amam, on se čudio, a kad su se vraćali iz amama, - on se smeio.
   Sa ćepenka i levo i desno čarijom ispruili majstori i trgovci ije, pa gledaju za njima.
   - Mičo, mori, - zapita svojim tankim glasom, udevajući konac u iglu, terzijica Vače atorče, i zapita svoga prvog komiju, Miče ebinče, kubediju, - ću te, ete, pitujem za nito! - pa podie glas da bi ga čula tetka Taska, koja je ba u taj par sa Zonom i ostalima prolazila tuda. - Ću te pitujem, ako, demek, zna da mi kae nito... Eli se, Mičo, devojke vode predi svadbu u amam, eli posle svadbu?...
   - Pre svadbu, - odgovara Miče ebinče - ja si tol'ko znam i pantim... U na varo, - taj si je adet...
    - Pitujem, - veli Vače atorče - zato, zna... Eto, zab'ravija sam zar onaj stari adet, pa iskam da znam. Zato sag iskočija niki nov adet, pa niki sad vode i posle...
 
 
 
 
   Miljenje nekog Milisava Jekonomije o toj, tako da kaem, "krađi i prekrađi" Zone, koje je, upravo, bilo miljenje inteligentnijeg i slobodoumnijeg dela publike; ili kraće: kako je tetka-Taskin plan i račun s onom korporativnom etnjom totalno propao.
 
   Sutradan je tetka Taska htela da vidi efekat koji je proizvela ona jučeranja etnja kroz onoliki svet i ulice, i zato je i sama zaredila po mnogim kućama, navijala razgovor na onu stvar, ali se pokajala i ratosiljala jer je uvidela da je propala kao nikad dotle. Nije nita pomoglo: glas koji je jedared pukao nije se mogao zadrati, i stvoren jedared sud i miljenje nije se moglo potrti. Ostao je glas i nadalje i miljenje ono staro, samo obogaćeno i nakićeno novim dosetkama i zajedanjima. Jer sa sviju strana je obasue pitanjima, kojima se - posle onako eklatantnog dokaza da je sve la i kleveta - ni najmanje nije nadala. Jedna je zapitala: "Kod koga gu nađoste: kod Manulaća, eli kod Manču?"; druga: "Kad gu vrnuste dom?"; treća: "U lojze li gu ufatiste?" a četvrta ba zagrdi pitanjem: "Eli gu sas dandari vrnuste? to reče gospodin načelnik?" - i sve takva neka, luđe od luđega, pitanja, tako da je tetka Taska savila ipke i pobegla čak u lojze. Tako je pripalila kandilo, tamjanom okadila odaju, i klekla pred ikonu i na grčkom jeziku bacila anatemu na sve, a najvie na Mana, koji je, kako je ona uverenja bila, sve to ujdurisao!
   Glas, jedared rairen, ostao je, i niko ga vie nije mogao demantovati i povratiti natrag u usta klevetnicima. Zoni ostade ime "pobegulja" iako je vraćena; jer to to je vraćena nije jo značilo da joj je povraćen i stari dobar glas njen. - Svi su tumačili da je to lako bilo: nita lake od toga. Upravo, drukčije nije moglo ni biti kad stari, bogati Zamfir i gospodin načelnik ive lepo.
   A to je najlepe objasnio neki gospodin Milisav Jekonomija, koji se potpisivao "ovdenji", a nazivali ga Jekonomijom jer to mu je bila nekako struka, najmilija tema za razgovor, o kojoj je najradije u kafani, za stolom, s razumevanjem razgovarao. Učio je neto zemljodelsko-umarske kole, ali, kako sam nije imao zemlje da je racionalno obrađuje, nije je hteo obrađivati ni kod velikih gazda da ne bi pripomogao jo većem propadanju malih gazda i postajanju latifundija ili velikih gazdinstava ili veleposeda, koji će tada neminovno gutati one male posede. Zato, a i stoga to je mislio da narodu treba prvo izvojevati političke slobode, bacio se na pravnu struku. Advocirao je, slao dopise, postavljao po novinama pitanja ovome ili onome ministru pod potpisom "Neboja"; iao u deputacije, bivao predstavnik liste, primao pred sudom na sebe da je on pisac otrijih uvodnih članaka, i sve takve krupnije narodne brige i poslove otaljavao. Mrzio je nepravdu i nejednakost, i ekonomsku, i političku, i socijalnu, i smelo se izraavao u krugu svom, u kafanici "Kod prepečenice", gde je redovno sedeo i govorio o berićetu lanjskom i ovogodinjem, o optinskim koevima, o kii i sui, i eleo seljaku kiu. I kada se spusti tako davno eljena i očekivana kia, on je onda zadovoljan i nudi duvanom one oko stola: - Pravi, boga ti ljubim! Nema to ti danas, kad ovako pljuti ovaj boji blagoslov, ne bi' dao - veli, pa priča raspoloen dalje. Da mu, veli, neko kae: "ta bi voleo, Milisave, due ti, pravo kai: il' da ti dam jedan milion, ili jednu dobru kiu za naeg seljaka?"... - "Časti mi moje, kune se Milisav (stara zemljodelsko-umarska krv!), časti mi moje i ove mi pričesti, - to jest, kud ja odoh - ovo nije vino, - nego ove mi rakijice i ovoga blagoslova to pljuti, časti mi, ne bi' - veli Milisav - ni pogledao na milion, nego bi' rekao: Aman, brate ta će mi milion? Daj ti, brate slatki, meni kiice; pa kad ima na 'ranitelj, na gedo, - imaću i ja. Daj jednu kiicu, daj boji blagoslov onom veselom gejaku..."
   Eto, tako je objektivan, pravičan i nesebičan čovek bio taj Milisav Jekonomija, čije ćemo miljenje izneti opirno i tačno, kao da je iz stenografskih beleaka vađeno. A koje miljenje mislimo da neće biti na odmet kad od jedne takve osobe dolazi. I onda nije nikakvo čudo to je njegovo subjektivno miljenje i osvojilo i brzo postalo objektivno i opte miljenje celoga grada...
   - More, znao sam ja to - govorio je Milisav, opet u krugu svojih, u kafanici "Kod prepečenice" - da će to biti ono tono nai stari rekli: "Pojeo vuk magarca", čim se to tiče bogatake kuće. Jer evo, brate slatki, sasvim prosta stvar! Čobradi-Zamfir ima kuće, dućane, čifluke i vinograde, a gospodin načelnik, jopeta, nije s raskida za kakav dobar krkanluk pa jo kad je i muftaluk, - pa se to nekako sloi, ujdurie mu se to nekako... Vrana vrani oči ne vadi... Teko sirotinji! Lako je njemu, nego muka je nama - meni i tebi, i onome tamo bratu, - i pokaza na zajmodavca Ljubisava - muka je potenim ljudima!...
   - More, znam ja sve to, - nastavlja Milisav, dreći na donjoj usni cigaricu, a u isto vreme praveći novu - pa zato i lajem toliko. Zar je meni milo da se povlačim od sveta?!... Čudite se to čutim, to se tuđim, to se poneki put, pa boga mi, i naljemam ove rakijčine!... (Uostalom, znaće se i to u svoje vreme...) Od muke je sve to, brate... Ne mogu... ne mogu da gledam ta se ovo radi - pa to ti je! Eno, gledam samo... Uzmi samo po naim novinama!... Novine, novinari, bre brate, ako ko boga zna, ko jedni najčestitiji i jedni, zaista, najsvesniji sinovi ove zemlje, - pa, eno, i oni profanisani... Eno, uzmi po novinama! Sporečkaju se dvojica, dva siromaka, reći poguraju se malo, a po novinama sve raspričaju nadugačko i nairoko: "Juče su se sporečkala dvojica, i posle kraće amalske i alaske svađe i grdnje, i potukli i uznemirili čitav ovaj kraj, kao da smo u centralnoj Africi, a ne u civilizovanoj Jevropi... ta će stranci reći na to? A nae budne policije niotkuda, da nas, vele, potedi od svega toga!..." Eto, tako kau kad je o sirotinji red. A kad se gospoda potuku s ambrelima da sve prti, - a oni samo ukratno piu: "Bili smo", vele, "očevici jedne neprijatne scene; aliti je i eleti je da se takovo to vie nigda ne ponovi"...
   Ili, jo bolje, uzmi ovo napriliku: ive nevenčano gospoda, i niko neće da kae i nazove to pravim njegovim imenom. Ama, kresni mu, brate, reci: popu pop, bobu bob!... Nego umotavaju to, kriju u kučine, te: simpatiu jedno drugom, te brak na levu ruku, te morganatički, te divlji, te neki nedozvoljeni i nedoputeni odnosi - i sve tako neto. A kad sirotinja, to ne moe da se formalno uzme zbog troka, počne kao gospoda, - da vi' kako onda nađu izraz i pogode pravo ime, onda prosto vele: spanđali se...Onda pie u novinama:
   - "Taljiga", reci Proka, "i veerka Sosa ive naočigled sveta i policije nevenčano. ive na sablazan svetu, a najvie na sablazan onim čestitim i mirnim susedima. Čudimo se", vele, "kako naa vredna policija, koja je tako revnosna i brza kad koga treba kazniti za nepočupanu zubaču pred kućom, i za đubre u kući, - kako je sada tako indiferentna i spora prema ovom, i to moralnom, đubretu!..." - More, - zavri Milisav - mrzi me i da pričam, - samo se naljutim, pa onda ne valjam i nisam ceo dan ni za kakav posao...
   Svi mu odobravaju, vele da je sve tako kao to on kae, poručuju čokanjče lincure, a on opet nastavlja.
   - Pa tako je s ovim sad. Ona je odbegla, ili oteta, - to ne menja mnogo stvar; glavno je da je to fakat, nepobitni fakat koji se vie ničim ne moe oboriti! E, ali je to čorbadijska, bogataka ćerka, njen otac i načelnik ovako - i tu metnu jedan kaiprst kraj drugoga, da pokae kako se Zamfir i načelnik slau - i onda, to ne sme tako ostati! Ne sme niko preko javnih glasila ni reči zucnuti o tome, iako tampa postoji, iako smo se mi krvavili i po apsanama trunuli, i koske nae ostavljali - samo da je dobijemo. I to će nam onda sve to?!... I poto je ona čorbadi-Zamfirova, - onda daj policiju i andare, trči po kućama i vinogradima, vraćaj je kući, zamai oči svetu da ne vidi bruku, i zapui mu ui da ne čuje istinu!... Ama neće se ofajditi time! Ostade to - bee mu! Ni za milion miraza ne bi je ja - ja, ovako kako me sad vidi, koji sem časti i inteligencije nita pod ovim nebom nemam, - ja je, ev' vidi, ne bi' uz'o, pa ni za sve one kuće, dućane, čifluke, vodenice i vinograde!... Časti mi moje, - ne bih! A 'nije malo kad se čovek u svoju čast zakune... Ona je, vidi, sad u mojim očima, - zavri Milisav podignutim glasom, lupajući na svaku reč akom o sto da su se sve tresli i zvečali oni silni čokanjčići - ona je sad prosto kao jedna knjiga iz antikvarnice... Ama, vele, nova knjiga, neisečena, - jok, jok! Je li ona dospela u antikvarnicu, - ona je stara! Ona je sad, ista Zona, nikako druke, nego kao jedna ponitena taksena marka!...
 
 
 
 
   Na ta su se sve reili čorbadi-Zamfirovi, samo da bi ućutkali glasove.
 
   Kroz usta istoga toga Milisava govorio je veći deo građanstva, i to je ostalo, i takoreći stereotipisalo se. I samo utoliko ukoliko je kod nas "svako čudo za tri dana", samo utoliko se manje i ređe govorilo, - govorilo se i tumačilo samo onako kao u prvi mah.
   Zamfirovi su se teili da će to ipak proći, ali kad posle kratkog vremena postade i pesma, i kad je čue, - svi su bili kao utučeni. A pesma je glasila:
 
Na portu seđae to Zone Zamfirče.
Tud se paciruje Manulać bankirče.
- "Zdravo-ivo, Zone! to ti rade doma?"
- "Zdravo su mi doma, serbez si iviju,
serbez k noći leu, spiju, uranjuju
teke u sobu mi često nagviruju:
Doma li si, Zone? vazdan me pituju!..."
 
   Vie se nije moglo trpeti. Morao se traiti neki način i lek zlu. Zato su odmah i nali da će biti najbolje da brzo sve stvar. ta će biti jesenas, neka bude večeras. A valjda je i suđeno i pisano da to tako bude.
   Zato se prve nedelje po podne krenu tetka Uranija (jer je od tetka-Taske, koja je inače svravala takve stvari, oduzeto svako punomoćje, poto je bila oglaena za baksuza) da ona pokua da raskravi i oslobodi Manulaćeve starije i da im sama ponudi i opomene ih i da im mig za proevinu. Ako to misle, neka se - da im kae - i poure, jer Zoni se javljaju mnoge prilike - trae je neki oficiri, tri frontovna i dva akademska, a oni opet nisu ba radi da im dete ide u gurbetluk, nego bi voleli da im je tu na očima, i radije bi je dali u kakvu čestitu ovdanju trgovačku kuću - tako, otprilike, neka kae.
   Tetka Uranija ode, ali se ne vrati. Nema je ni u ponedeljak ni u utorak celoga dana. Kod Zamfirovih odmah osetie da nije dobro kad ne sme da dođe, zato se u četvrtak krenu sama Taana do Uranije da vidi ta je bilo. Zla slutnja se obistinila. Tetka Uranija joj je sve ispričala. Kad im je, veli, ona razgovetnije nagovestila zato je dola, oni, Jordanovi, su se učtivo izvinjavali: da im dete nije jo za enidbu, da nije odsluilo vojsku, da će ga moda poslati gore u Grac na vie trgovačke nauke (na to se tetka Uranija grohotom nasmejala i rekla: "Lelee, staro magare, ta mu se sag toprv setiste za samaricu!"), i sve su takve neke stvari navodili da je očevidno bilo da se na fini način izvlače i odbijaju. Jasno je bilo da neće, i da veruju čarijskim glasovima, jer je Uranija odmah sutradan čula - dostavljeno joj je - da se Persa, Manulaćeva majka, jasno i razgovetno izrazila na jednom mestu kod ena da zato neće Zonu za sina to iz njihove porodice jo dosada, hvala bogu, niko nije "skočidevojku" uzeo, pa neće ni Manulać, makar se nikada ne oenio, makar otiao u kaluđere, u Svetu Bogorodicu Gabrovačku. A sem toga - pričala je Uranija - i to je imalo neto da znači, i nije tek onako to je Jordanovica neobično stala hvaliti Manu kujundiju, ba sada (e, to to ba ona i ba njega da hvali?), kako je momak naočit, dobar, "krotak kako devojka", reče, kako je sem toga čula da su se nekad Mane i Zona pazili i sevdisali, i kako im je zar pisano da se i uzmu. A da to ne bi bio prvi slučaj niti kakvo čudo da se orode čorbadijska i zanatlijska kuća, spomenula je neke davnanje slučajeve koje je jo kao dete sluala, gde se čorbadijski sin oenio pudarskom ćerkom, i obratno, gde se poljak to je čuvao blizu groblja oenio nekom trgovačkom udovicom i uao u punu kuću; a Mane je, veli, tek neto vie: rastapa zlato, okiva ikone, kuje minđue i belenzuke, pa i ovo sad sa Zonom, zavri Persa Jordanovica, moe da ispadne po onom narodnom: "Zlatu će se kujundija naći"...
 
 
* * *
 
   Jasno je kao dan bilo da je Jordanovica ciljala na Manu, da je drugim rečima htela reći: Kako ste drobili, tako i kusajte. Ona sumnja na Mana. A Mane, opet, kako su čuli, ne da se ni opepeliti da je on togod u to umean. - Eno, onomad je istuk'o jednog to ga je zapitao ta je on sad: momak, udovac, ili ta li? Brani se da nije ni snevao ono to mu se priiva: nit' je odveo, niti je pokuavao, niti pak izneo taj glas za devojku; ako je ko uradio, to nije niko drugi nego Manulać. Međutim, i oni koji su i mislili da je Manulaćevo maslo sve to, batalili su tu pomisao kad su ga videli i bolje zagledali, jer su nali da taj ne bi mogao povesti za sobom ni jednu junicu na ularu, a kamoli najlepu devojku kao to je Zona!...
   Mane, Mane je majstor za tako neto. Čupkun-Mane, orđijin sin, krijumčarska stara krv, - on je i niko drugi pustio taj prokleti glas, koji Zamfirovima ne da spavati. Da je staro tursko vreme, čorbadijsko vreme, uzdisahu Zamfirovi, bilo bi lako: degeneci (a moda i surgun) mu ne bi falili, - ali je Srbija za fukaru slobodnija, pa muka!...
   Zato nađu da će jo najbolje biti ako polju na mesec dana Zonu u goste kojoj od sestara. A imala je tri zeta u okolini. Spreme je u P*, pa tamo neka posedi kod sestre, - moe joj se kakva sreća javiti tamo. I tamo ima bogatih trgovačkih kuća, a lepoticama se ba ne moe bogzna kako pohvaliti to mesto. A najposle, ako joj se ba i ne javi sreća, a ono je i to neka fajda to će se neko vreme ukloniti ispred očiju sveta: svet će je zaboraviti, pa će i glasa onoga tako polako nestati.
   Tako i urade. Dođe zet Gope po Zonu i odvede je. Ali je nesreća bila to to je ona pesma o Zoni stigla pre nje u P*, i Zona je samo interesantna bila tamo, i nita drugo. I mesto da ostane tamo tri-četiri meseca, ili dvared due nego to su mislili, - vratila se odande posle est nedelja, tuna i zlovoljna, tueći se na dugo vreme provedeno tamo.
   Posle dve-tri nedelje dođe po nju drugi zet, zet Toke, i odvede je sobom u L*, drugoj njenoj sestri. A bolje da nije ni dolazila, jer i ovde je ona prokleta pesma pre nje stigla, pa je bilo kao i u P*. I jo gore od onoga. Tamo su je tek kalfe počele pevati, i to tek solo, - a ovde je već i egrti pevahu, i to u horu: u duetu, tercetu, kvartetu, kvintetu i tako dalje. Pevali je i egrti i tamburai! - Tu se jo manje skrasila nego u P*. Ovde ni tri nedelje nije ostala. Uasno joj teko, dugo i dosadno bilo, i ona se vratila zlovoljnija i tunija nego ikada to je bila.
   Trećem zetu u L* nisu je ni slali, jer su im odatle pisali da je ne dovode sad, bar jo za neko vreme, dok se ućuti s nekom prokletom pesmom, koja se tamo sad najvie i najradije peva, a počinje sa: "Na portu seđae". Zona je bila - to lepo rekao tada potar i telegrafista Pajica, Edison nazvani - bila je sudbine jednog rđavo adresovanog pisma koje luta iz mesta u mesto, pa se, crno od silnih igova, vraća poiljaocu s onim hladnim, zvaničnim i nemilosrdnim natpisom: "Return! Adresat se ne nalazi u mestu!..."
 
 
 
 
   U noj su opisani očajni koraci učinjeni od strane Zamfirovih na sve strane, a najvie oko Mana, kome su u poslednje vreme akcije počele naglo skakati.
 
   Prola čitava godina od onog kobnog večera, a stvar jo jednako stoji da ne moe biti gore. Manje se, istina, govori, ali kad se već govori o tom, samo se onako govori kako se prvih dana govorilo. Govori se dvojako, i ovako obično, a i u stihovima. Na ono prvo mogli su neto i odgovoriti, ali na ovo u pesmi nita: morali su sluati i oćutati. A malo koje veče da im ne prođe pored kuće gomila kalfica, trgovčića ili pisara iz divizije i iz ranih vojnih slagalita, i ne zapevaju ba pred kućom.
 
Teko dolji kud se voda sliva
i devojci koja sama dođe!
 
   I tako prola čitava godina, - vek čitav za Zonu, na koju sva rodbina popreko gledae - čak i oni dalji, koji davno već ni pristupa ne imađahu u hadi Zamfirovu kuću, - i oni je napadahu i odricahu se srodstva s njom. A tek kako je bilo Zoni i onima to dolaahu! ta je saveta i karanja progutala za tu godinu, - to samo ona zna! Otac Zamfir je s njom vrlo malo govorio, a tetke i strine bolje i da nisu, jer čim zinu i otvore usta, one jo samo pozleđuju rane svojim hukanjem i kukanjem: kako su i one devovale i aikovale, ali toga čuda nije bilo; kako će ko nikoja ostati usedelica na sramotu Zamfirovih, iz čije su se kuće u srećno vreme već u petnaestoj godini udavale! Ili je kriom pogledaju, mere je očima od glave do pete, vrte glavom zabrinuto, saaljevaju u sebi, apćući: "Lelee", ili putajući zvuke "ccc!", a to sve Zona, naravno, da i čuje i vidi, pa joj teko, i plače po vazdan...
   Jedina majka Taana to je bila nenija prema njoj: teila je da to nije nita, ali je i ona kriom pogledala i tajom plakala. Uasno je provodila i dane i noći; danju crne misli, a noću strani snovi nizahu sve crnje i crnje slike iz budućnosti Zonine.
   Često noću misli Taana, i dugo ne moe oka da sklopi misleći o Zoni, pa valjda pod utiskom tih crnih misli i zaspi, pa često sneva nemile snove. Sneva Taana, a ko njena Zona učena, nije vie onako umiljata, ali je učena - vrlo učena, sve na svetu zna, nosi čak i naočare. Čudi se Taana otkud sve to zna i gde je naučila Zona sve to?! Govori francuski, nemački, grčki zna. Ide po gospodskim kućama, kurdisuje klavire, svira iz neke velike knjige i pečali pare, i uči gospodsku decu da govore francuski i odasvud donosi silne pare i meće ih na gomilu. Ujutru ode, a uveče dođe. Nema vie one raskono bujne kose, onog dugog lepog kurjuka, - otrcao se i krzao jednako, dok nije doao tanak i kratak, malo dui od mačjeg repa, a posle nestade i njega. Odsekla ga Zona, oiala se, a na travoj glavi joj muki eir neki (pa dola ista poznata madmazelj d'Angulem, to uči decu francuski). Krsti se Taana, brie suze i pita je: "to se napraji, dete, rezil? to iskube, mori, kurjuci? Koj će te takvu, bez kurjuci uzne?!" - A Zona joj odgovara: "Mori, glaj si posla, nane, - ja li ću se zar udam?! Ba! Meni mi stiga i ovako!" - "Lele", plače Taana, "istin' li zar iska devojka da ostane!?" - "Ama, pa moe da se i udam", odgovara Zona, "teke neje zort! Ima vreme, nane! Zato si ja pečalim i zbiram onol'ke pare? Za miraz, nane! Pa moe i da se udam za nikoga... da se udam za onoga ćele-efendiju Isidora, agent to je osiguravajućega drutva... a moe lasno da si ostanem i devojka... A, jedna li ću sam ja takva!?"...
   Nikad tunija i utučenija nije Taana bila nego posle toga sna. Celoga dana joj nije izbijala iz glave slika madmazelj d'Angulem, poznate u mestu učiteljice (sa osobitom metodom za lako i perfektno učenje francuskog jezika), koja se sa Lafontenovim Basnama često viđala po glavnim ulicama. Sutradan je pozvala Uraniju i Kaliopu, reena da učini jo jedared, poslednji put, korake u obe kuće - u Maninu i Manulaćevu. Zamilila ih da odu - Uranija do Manine, a Kaliopa do Manulaćeve kuće, i da ih zapitaju i zatrae da otvoreno kau ta misle s devojkom - pa kud puklo da puklo! Ove odoe i vratie se s neveselim glasima, jer Uraniji rekoe da sumnjaju u Manulaćeve, a Kaliopi opet odgovorie da sumnjaju u Manine...
 
 
* * *
 
   Sve ovo rađeno je, ako ne ba s odobrenjem, a ono sa, znanjem hadi Zamfirovim. Ah, da je ono staro tursko vreme, uzdisae stari Zamfir, kad je on posle pae i vladike bio prva sila, - sve bi to drukčije bilo. Ali ovako nije ostalo hadi-Zamfiru nita nego da duva na nos, pa da sam potrudi svoje čudo i gospodstvo i da sam trai leka tome zlu i nevolji. Dok je maloduna enskadija očajavala misleći da je sve propalo, on je, kao čovek, bio jači i staloeniji, i, kao iskusniji, drao je da jo nije sve propalo. A nadao se uspehu jer je spremio teren. O Mani se lepo izraavao. U jednom drutvu hvalio je Manu kao jednog dobrog zanatliju i pričao im kako je lepo iveo s ocem njegovim, pokojnim orđijem, kako su jedan drugom u pomoći bili - on orđiji kad je zbog nekog krijumčarenja mogao da povuče, a orđija opet njega odbranio od nekih pijanih askera. Tako je govorio već od dueg vremena i pustio da se to čuje i dalje, da dopre do Mana. Pa ne samo da se zadrao na hvali rečima nego je i delom dokazao da ga ceni: poručio je preko svoga čoveka jednu Bogorodičinu ikonu da je Mane okuje u srebro, - i poručio i bogato mu isplatio.
   I kad je tačno izveten bio da je Mane sve to čuo, i kad mu se Mane počeo već i javljati, - krene se jednoga dana sam glavom čorbadi-Zamfir, ne kazujući, naravno, nikome nita. Ali to to je obukao pantalone gugutkine boje i poneo skupoceni tap od abonosa davalo mu je svečan izgled, i ukućani su odnekud slutili  da se domaćin krenuo na vrlo vaan posao.
   Tako je hadi Zamfir poao čarijom, idući polako i dostojanstveno, birajući, kao golub, gde će da stane. Hod mu je bio kao hod čoveka koji se krenuo da se onako malo proeta jednog lepog septembarskog dana, da se nagleda lepote i arenila na pijaci, gde seljanke prodaju grođe i breskve. Uz put se zadravao malo kraj grupa seljančica, zaustavljao ih i pitao ih kako su zadovoljne s berićetom i kad će biti berba u njihovom selu.
   - Iz koje si selo, dete? - zastade Zamfir i zapita jednu seljančicu.
   - Iz Vrtite.
   - Tatko - koj ti bee?
   - Stojanča... Topal-Stojanča...
   - Stojanča... Stojanča? - priseća se hadi-Zamfir, pa ne moe nikako da se seti. - A, majka... kako ti se zvae?
   - Bela! - odgovori devojče.
   - Bela? Ne li Bela Stojančina? Pa ti li si gu kerka? - reče začuđeno, i mai se za grozd i pipnu zrno-dva. - Bre, bre! Zar tol'ku golemu kerku ima Bela?! Znav'am Belu Stojančinu... Poznavam ti majku! - veli Zamfir i gleda lice devojčetovo, - valjda u pameti sravnjuje crte kćerina lica sa majčinim. - Poznavam gu, poznavam! ponavlja Zamfir. - I Topal-Stojanču, tatka ti, poznavam ubavo! Krotka ena, ubava domakica bee! E li jote onakva dobra tkalja kako u onoj vreme to bee?... Bee dobra tkalja - i ti si takva da bidne, kako, kako, ete, majka ti! - reče i tiho uzdahnu pri pomisli da će sve biti to je bilo, samo on neće vie biti, onaj negdanji!... - He, 'aj idi si, - veli joj - pa se pozdravi na majku... Rekni gu: pozdravija, ti se hadi Zamfir... Poznavam gu, kako da gu ne poznavam!... Bee dobra argatka... rabotila mi je u lojze... Bee vatra za rabotu... vredna... radi i sve poje. Voleem gu kad potrči! Pa da gu pozdravi, dete! Rekni: čorbadi-Zamfir... to imae lojze u Ćurline...
   Tako je jo neke zaustavio i pitao za berićet, pa utom stie i do Manina dućana. Mane mu se javi, a on ga otpozdravi onako u hodu. Prođe dućan za nekoliko koraka, a posle zastade, kao da se setio nečega, i vrati se i uđe u dućan na veliko zaprepaćenje Manino, koji skide brzo fes i skoči sa sedita, ali ga Zamfir povrati, uzev sam stolicu.
   - Ostani si, ostani!... Sedi si!... Ti si raboti, a ja će si sednem malko.
   Mane pokri glavu, - zbunio se, iskaljuje se i maa za tabakeru.
   - Pa, Mančo, kako si?... Kako pazar, ali-veri kako? - zapita ga Zamfir posle kratke pauze, praveći i sam cigaru.
   - The, sprama godine! - veli Manča raspremajući ispred sebe onako u čudu i zabuni jednako.
   - Sag vidi čudo? - otpoče hadi Zamfir. - Ima si čovek sijasvet deca, pa sve zdrava i cvrsta i ubava, a jedno... ono najmalecno to je, ono uto, slabo i nikakvo, - i tatko ga pa pobolje voli odi sva druga deca! E, zato je toj sag tako u svet - koj će da zna!... E, toj ti je sag alis i sas men'... A sag će ubavo i vidi i razbere zato ti, demek, toj tol'ko dugo zborim! Imam si dom teste muljike, i sve pobolje i poskupe, a na ovuja mi keif da pijem tutun, a one si sede dom, pa ako su poubave i pobolje odi ovuja! Ti si esnaf-čovek, majstor na muljike... razbira se u tej stvari... E, kai mi, zato je toj?
   - He, - snebiva se Mane, a utanjio glasom jo vie. - Ima si čovek keif i na nito to je poloe... naučija se...
   - Ha! - odobrava Zamfir. - Akoljs'n za taj reč!... Ovuja muljiku imam si... zna od koje vreme gu imam? More, i ne pantim veće!... Od tatka mi ostade, a on gu dobija u damno vreme odi vladiku Melentija, onoga to ga u grčku bunu obesi peka vera tuj na niavsku ćupriju... Pa zar za toj mi moe da je keif da čurim na njuma. Ako gu neki put zab'ravim dom, a men' mi se ne čuri, keif nemam!... A imam si dom teste, bre, em poveće i poubave i poskupe. Da gu izgubim, batalija bi' i duvan i čurenje!...
   - Tabijat ti takav, hadijo!
   - ... Pa ete mi se - nastavlja hadi-Amfir razgledajući cigarluk o kome je reč - nito sag batisala: spade gu prsten, i srma se pokidala, pa i ne prilega veće na muljiku. "Prati gu - zbori mi gospodin načelnik - po Mamut-agu (on si ide sag u Tursko, a skoro će se vrne odande), pa da gu, reče, odnese u Prizren, eli u Peć; tam' su, reče, majstori za takve rabote!" - More to će mi i Peć i Prizren i Stambol, - ovde si je Stambol i sve, zborim mu pa ja. Imamo si mi ovden, vikam ja, gospodin načelniče, kujundiju, ama antiku kujundiju! Pobolji to će mi, i kude da ga traimo... to ni treba drugi, vikam ja, pri, ete, naoga Manču? Nae si je dete... Sam ću gu - ako se, kad minem kroz čariju, setim - sam ću gu, vikam, odnesem do njeg'... Ako gu on ne bude ekimin i doktur i ne opraji gu, oću si batalim i duvan, zato cigara-puenje bez ovuj muljiku ne biva!... Lezet, taj slas' nema!...
   - Fala, fala, čorbadijo, za taj čes' i reči tija! - veli snebivljivo Mane.
   - ... Ta već nedelja dana kako gu nosim, pa sve si zab'ravim... Ta i sag, vide li kako pokraj tvoj dućan prominu' - ća pa da zab'ravim, ama se seti' i vrnu' da teb' da mi, ete, kurdie muljiku... - zavri hadi Zamfir i prui mu cigarluk. - A ja će pratim za njuma - dodade - kad bude gotova...
   Mane razgleda mutiklu. Kae mu da se i lako i brzo moe popraviti, za četvrt sahata, i pita ga gde će biti, da je polje za njim.
   - to da mi prati?! Kad vika da je za čerek sata gotova, pa ja će si tuj pričeknem, a sud i gospodin prisednik mi neće pobegne... Poeja sam u sud... - veli Zamfir praveći cigaru i mećući je u jednu mustiklu. Povuče nekoliko dimova, pa baci cigaru i vrati mutiklu u futrolu. - Ete, toj si je, alis to ti otoičke reče: "Ima si čovek keif i na nito poloe... naučija se!" Vide li? Ne čudi mi se. Keif si nemam na drugu... Isti taj duvan, ama, neje ta ista muljika! Tri-četiri dima, pa gu frlji'!...
   Mani milo to mu čorbadi-Zamfir navodi njegove reči. Zadubio se u opravku mutikle. Sam radi, jer je maločas poslao sve mlađe iz dućana i ostao sam.
   Tiina. Zamfir razgleda po dućanu i izjavljuje od vremena na vreme svoje i čuđenje i zadovoljstvo, a Mane se udubio u posao, pa radi, ali se kradom ispod očiju počeće pogledaju, zavaravaju jedan drugoga, dok im se jednom pogledi ne susretoe.
   - Ahaha! - zeva Zamfir i zevajući pita: - Kol'ko si platija, Mane, za ovuj Verthajmovu, ete, kasu?
   - Za koju? - pita Mane. - Za onuj pogolemu, eli za oveja male?
   - Bre! Tri li ima? - zapita začuđeno Zamfir, i sad tek spazi i onu veliku iza leđa.
   - Za golemu, dvokrilnu, est stotina, a za malu, za svaku po dvesta pedeset.
   - Aferim, - hvali ga Zamfir - kada doivesmo i toj da nae dete ima si tri kase.
   Mane mu kae da su mu obe potrebne zbog dragocenosti kojih ima mnogo, pa ne moe da ih svako veče odnosi i ujutru opet donosi u zelenim kesama, kao nekad to su stare kujundije radile.
   - Eh, - veli mu Zamfir - kude su bili oni stari sprama teb?! Onoj beoe prstendije i dugmedije, a ti si zlatar, juvelir jedan moe da se vika! - laska mu Zamfir.
   Dugo se jo razgovarahu o momcima i čiracima i o pazaru, kad uđoe dve seljančice u dućan da kupe grivnu - jedna starija, a druga mlađa.
   - ta iskate? - pita ih Mane.
   - Ja neću da pazarim, sal prajim drutvo... iz jedno smo selo, i komije... Ona iska da kupi nito... sag prvi put kupuje, pa se sramuje... - reče starija i pokaza ma mlađu, koja je stisla pare u aku, pa se zablenula u Mana i zastala odmah na ulazu u dućan.
   - to iska, to ti treba?
   - Iskam, trebe mi srma-mustaći... Lele, - tre se mala - posmeila sam se! - zamuca zastiđeno devojče i pokri akama pocrvenele obraze. - Trebe mi, ete-te, iskam srma-belenzuci...
   - E, toj moe - umea se stari Zamfir, koji se slatko nasmejao. - Toj moe, toj ima. Belenzuci se prodavaju, a mustaći se sal davaju, a ne prodavaju - i stade očinski milo gledati obe muterije. Zausti da ih pita iz koga su sela i čije su, ali se uzdra, valjda zato to je u Maninom dućanu. Devojke pazarie, pa i odoe.
   Ostadoe opet sami.
   Opet mala počivka.
   - Bre! - poče hadi Zamfir - iskvari se mnogo svet! Batisae se i selskije!... Ni ima veće stid, ni čes' ni pa sramuvanje ono starovremsko!...
   - Pa, posmesilo se dete...
   - "Dete", - a vide li kako ume da zbori i to iska da pazari? Poznava li gu?
   - Ne poznavam gu, hadijo...
   - Eh, kujundija pa da ne poznava selski devojčiki! - dira ga Zamfir. - Neje nito loo... Teke... zborim si... za teb neće da valja!... Zato ti si jote adamija, praji si keif s usta, a drugi slua, pa misli, istina je... Sluaju čiraci, pa neje red za esnaf-čoveka. Iskačaju loi reči!... Ne čini nito loo, ama - neje red!... A da si ima domakicu, e, toj veće na drugo prilega! Toj si je red, ama i tagaj to ne biva pred čiraci!... A ti to radi sag?... Harči takoj i gubi si mlados' tvoj ubav... Vreme prominjuje... Treba veće da se eni... Majka ti ne moe sag lasno hizmet da ti čini... Na majku treba da misli, dete!
   - Pa će se enim...
   - E, to čeka?... Iska pare, miraz?!...
   - Jok, čorbadijo, devojku si iskam!... "Miraz"... nilijski miraz! to će mi davaju u miraz! Jednu kesu leblebije...
   - to kesu leblebije? Ama ima poneki pa će i pare da dava! Pitujem te, ete, sal toj: traija li si?
   - Nesam traija, teke...
   - U koga si traija, da ti ne dava? Imae li ga u na varo tak'v čovek?...
   - Kako da ti reknem, hadijo?... Iskoči lo reč za men': ta lovdija sam, meraklija sam, dimpir, kockarin... - iskoči' nikakav čovek, hadijo, u čariju pomeđu trgovci i esnaf-čoveci!... Ta kako sag da traim kad ubavo si znam da mi neće dadnu devojku?
   - Ta to nesi traija nikog potakvog čoveka, od red čoveka... tatko ti imae prijatelji sijasvet, a ti si mije neenet i gubi si mlados' sa selski zveri... I ja ti se s tatka ivuvaem alis kako s brata... Eli si doeja pri men' i pitaja men' da ti, demek, navodadiem za niku trgovačku kerku?... Nesi!...
   - Nesam... - odgovara Mane i prui Zamfiru mutiklu, koju je opravio.
   - Ja si sina nemam, Mane. Tatko te orđija men' u amanet ostavi. Toj si ne znaje niki - znaje bog i crna u Gorici zemja to ti tatka pokriva. Po sag da me ne zove čorbadijo i hadijo, veće tatko da me zove... Tatko sam ti, zato si mi amanet... Ako iska da se eni, men' mi sal kai... Razbra li? - zavri stari Zamfir i oprosti se s Manom, koji ga, silno tronut, pri polasku poljubi u ruku...
 
 
* * *
 
   Vrativi se kući, stari Zamfir je poverio domaćici razgovor s Manom i nije krio da se nada da ga je Mane razumeo, i da će koliko sutra ili prekosutra stvar svrena biti. A da je majka ćerki poverila, to nije, mislim, nuno ni kazivati.
   I svi se nadali i svakoga dana očekivali da se pojavi ko od Maninih. Ali su se prevarili svi. Prođe nedelja dana, a od Mane ni traga ni glasa. Čak mu je po pouzdanom čoveku poručeno da Zamfir daje uza Zonu pet stotina dukata miraza na dan prstena. Mane je bio srećan i zadovoljan posle one scene sa starim Zamfirom; razumeo ga je dobro, pa ipak nije ni koraka priao na susret eljama hadi Zamfirovim. Znao je on dobro staroga gospodara; znao je da je u kući svemoćan, da to on kae, to je kazano, a to zapovedi, da će biti i posluano. Pa ipak nije hteo nita silom da dobije. A posle, njega i nije vređalo to kako su o njemu mislili i cenili ga stariji njeni, nego ga je bolelo ono to je ona o njemu mislila i rekla, i iza njegovih leđa, i njemu u oči. I to bi ona sad učinila, kao posluna kći, od straha očeva, zastraena i prisiljena, - to mu nije trebalo. Zato je Mane ostao i dalje hladan i povučen i ostavio ih bez odgovora.
   Ovo je silno dejstvovalo na sve u hadi Zamfirovoj kući, a na Zonu najvie. Bila je kao ubijena: tuna po vazdan, sumorna i lepa kao jesen koja nastajae. Kao poutelo liće to se kidalo i opadalo, tako i nade njene kidahu se i opadahu jedna po jedna. Obuze je i pritite teko i gorko kajanje. Rastuilo je ovo tiho jesenje vreme... Ah, kako je mogla biti srećna! razmiljae sećajući se njega i reči njegovih, a sedeći usamljena, zasipana jesenjim lićem, na doksatu, i kidajući mitrovske, zimnje rue, zapeva tiho pesmu:
 
U baču mi zumbul rast'o, -
ja ga ne gledah;
na zumbul mi bulbul poj'o, -
ja ga ne sluah!...
 
 
 
 
   U njoj se pripoveda kako se dogodilo, ama sasvim od reči do reči, po onoj bačvanskoj pesmi, koja glasi: "Ja sam curu molio i lepo govorio, a sada je dolo vreme - cura moli mene!"
 
   Jevda je bila ena jo mlada i lepa, ali staroga kova, "starovremska", kako bi tamo rekli, ozbiljna i dostojanstvena. Sin njen, Mane, jako ju je potovao i bio prema njoj neobično nean i posluan. Ali ba zato joj se nije mnogo poveravao nikada. Pa tako i sada. Ono to je znala tetka Doka, nije znala majka Jevda, jer Mane nije hteo, a drugi joj nije smeo kazati to. Jevda je čula, istina, da se neto priča o Zoni, o nekom bekstvu, o nekoj otmici, ali Manino ime nije čula tom prilikom, a celoj stvari nije poklanjala nikakve vere. Ona je znala da je Zona dobro dete, i sve ovo je smatrala i prezirala kao gadne spletke besposlenog sveta - spletke koje je na jedno uho primila, na drugo pustila, čula, pa i zaboravila.
   Zato se silno iznenadila kad joj na Krstovdan priđe glavom sama Zona i poče o tom istom da joj se jada. Jevda izila malo iz crkve i sela u trem koji je oko crkve, a Zona je vrebala i uvrebala. Iskrala se od svojih, samo da se sastane s njom. Priđe joj i poljubi je u ruku, pa je odazva na stranu, u batu crkvenu, tamo pod osmanluke. I tu joj se izjada. Iznese sve ta je i kako je bilo. Plačnim glasom pričae joj Zona da je ona, istina, kriva, jer ga je volela i htela za njega, pa tetke pokvarie, ali da ipak nije zasluila da tako prođe, i da je Mane jo krivlji, jer je on izneo na glas - on i niko drugi, on, koji joj je pretio i pretnju svoju i ispunio. Upropastio je, i ona sada ostade na podsmeh kao nijedna njezina druga, zavri Zona i briznu silno u plač.
   Jevda je neko vreme iskreno branila svoga sina, verujući i sama iskreno da nije do njega krivica, ali kada Zona spomenu Dokino ime, - da je i ona tu umeana bila - Jevdi je onda sve jasno bilo, sve je verovala da je suta istina. I ona obeća Zoni da će učiniti sve kod sina i da se nada da će je Mane posluati i da ona neće dugo plakati...
   Idući kući, Jevda je razmiljala o tome. Bila je tuna i zamiljena. Plač unesrećenog devojčeta zvonio joj je jednako u uima kao zvono koje oglaava mrtvaca, a reči poslednje Zonine, koje joj je rekla pratajući se i ljubeći je u ruku: "Strinke Jevdo, eli će mi ti sag ovej jeseni da bidne majčica, - eli će mi to na prolet bidne Gorica i zelena travica!" - reči te nikako joj ne izbijahu iz glave. I sada joj je sve jasno bilo. Verovala je da je sve tako kako joj je nesrećna devojka rekla; verovala kao da je sama svojim očima gledala i svojim uima sluala. Sad joj je jasno bilo i ono raspoloenje Manino, a setila se i pokojnog orđije, oca Manina, da je i onaj uvek gotov bio na takve stvar, - a Mane je isti otac...
   Silno je optuivala sina, ali samo zato to je bio Krstovdan uzdrala se i nije mu toga dana nita spomenula. Ali sutradan napade ga svom estinom jedne uvređene čestite majke. Mane se trudio da se brani i odbrani.
   Jevda tada planu:
   - Ti duu nema, boga se ne boji... Devojačku sreću da ubije!...
   - Ama, nesam, nane... - brani se Mane.
   - Jesi, jesi, nesrećo, poznavam ja orđijinu krv!... orđijo, orđijo!
   - Nesam, nane, - brani se i kune Mane - iva mi... ete-te...
   - Dede, dede, mori... Zakuni se! to poče, pa zastade... to se ne zakune?!... Zakuni se de ako sme i moe!...
   - Ama de, nesam, nane... ete... lovačke mi sreće, nesam.
   - Jesi, jesi, Mane. Znam te ja tebe ubavo!... Jesi!... Ti da se oeni, a ona da te kune! Toj da si dočekam, crna majka!
   - Ja se neću enim, nane.
   - Mančo! - reče Jevda podignutim glasom. - Uzni se, dete, u pamet! Bog duan nikom ne ostanjuje!... Skudena i oklevetana devojka kada prokune, teko će ti bidne, sine! Do boga se, mori, čuje njojna kletva!...
   - Ama, nesam, nane!
   - Jesi! Za sve si sal ti kabaet! Ama si inaet i inćar, kako i tatko ti to bee. - Pripreti mu i samim vladikom. - Mori, pri deda-vladiku ću iskočim na daviju. Kako ti to misli?! Zar da skudi devojku, pa da si kapče nakrivi?! Crkvu pobolje da si batisaja i oganj u nju frljija i zapalija gu nego to si skudija devojku...
   Mane ućuta i ne htede vie da se brani, a nije mu lako bilo ni da slua karanje, zato se die i ode od kuće. Oseća se da nije ni za kakav posao, - zato uze puku i ode u polje da se razonodi malo.
 
 
* * *
 
   Iao je tako celo posle podne. Dan bio lep, topal i vedar septembarski dan, sumoran ipak malo zbog one tiine koja je obična već ranih jesenjih dana kada nas većina ptica selica ostavlja. Mane je obiao svoje vinograde, svraćao i posedeo jo u nekima, a kad sunce već na smiraju svom bee, vrati se i Mane ne uloviv nita. Od samih misli i osećanja nije lovio nita; jer, kako je u mislima zanet bio, mogli su mu zečevi preko puke preskakati, a on ih ne bi opazio a kamoli gađao!
   Već je pao mrak kad je stigao i prolazio kraj poslednjih vinograda to su najblii varoi. Iz misli ga tre enski glas. "Bata-Mane, ti li si?" Mane se zaustavi, a iz bunja mu se pribliavae jedna enska prilika, i kad mu priđe blie, opet ga oslovi:
   - Poznava li me, mori?
   - Koj si ti? - zagleda je Mane.
   - De, nesam kumita!... to, jote li me zar ne poznaje? - smeje se enica. - Ja sam si Vaska... Vaska Gmitraćeva, zar me ne poznava... to sam bila u hadijske izmećarka, a donosila ti aberi od Zonu...
   - A, ti li si, Vaske, devojke?...
   - Ba, nesam vie devojka, - veli zadovoljno i ponosito - veće es' nedelje kako sam udadena...
   - Bre! A za koga se udade?... Koj ti bee čovek?...
   - Za Gmitra grnčara... Imamo si tuj lojzence, pa iskamo prekojutre gorjze-branje da prajimo... Ete mi ga tuj i covek mi... On me i pusti sag pri teb'... Ja te vido' kako prođe, pa te čekam odamno... Imam jedan aber za teb' i pozdravlje...
   Mane se tiho iskalja, pa se krene i pođe polako, a za njim pođe i Vaska, mlada enica, koja se silno prolepala otkako se udala. Srećna i vesela u svom novom ivotu, elela je sreću celom svetu, zato je rado pristala da bude posrednica između dvoje nesrećnih. Opazila je Manu kad je proao u lov, otrčala Zoni i kazala joj sve, vratila se odande i vrebala i uvrebala sada Manu pri povratku kući. - Posle kraće počivke, razmiljajući kako da otpočne, progovori enica:
   - Mori, zato me ne pituje, bata-Mane, od koga si je, ete, aber i pozdravlje?
   - Pa toj si je tvoje znanje.
   - Pa pituj me, de!
   - Pa od koga?
   - Pozdravila ti se Zone...
   Mane ćuti i nita ne odgovara.
   - Ču li, mori, pratila me Zone da te mahsuz nađem i da ti reknem da gu mnogo milo za teb'... Bez teb', reče, ivot si nema...
   - Kol'ko će put pa tija isti reči da mi kae i zbori?...
   - to, ne veruje, bata-Mane?
   - Da se nesi posmeila, nevesto?... Zna: Manulać i Manča slično mu dolazi, - ta moe da si zab'ravila za koga ti rekoe...
   - Ama, de! - smeje se enica. - Mori, kakav Manulać?! Eek... pule čorbadijsko!
   - Ja se veće jedanput prevari'... Drugi put neće me lasno prevarite!
   - Jok, jok, sag je drugo! Prizortilo je... Eve, pratila ti ovoj cveće! Sama ga je trgala u baču, za teb' ga trgala! Poljubila ga kad mi predade za teb', - poceluj ga i ti sag! Reče mi jote da ti reknem: da pročeti iz njeg'... "Kako je, reče, ovoj cveće bledo i vene, takoj, reče, bledi i vene i njojno lice od karasevdah"... - reče enica i predade mu kitu belih hrizantema. - Jote te je pozdravila da gu proćava, zato je prolet damno minulo, jesen dola, - zmiske rue su cveće!... Nesu rue od prolet, ama neje, reče, veće ni ona to je bila! Bilo cveće - bilo i Zone!... - zavri drćućim i zaguenim glasom mlada enica i obrisa kriom suze, pa mu prui kitu zimskih bledih rua.
   - Eh, - uzdahnu Mane bolno i dodade jetko, primajući i miriući rue. - Dobro si je to si "kuče u čaire" nosi i pojas, ta imam kude da ga zadenem, ete, ovoj prateno cveće...
   - De, pa i ti! Kakav si! - ljutnu se Vaska, jer je razumela prebacivanje. - Da zab'ravi ti onoj to je bilo. Sag da gu vidi, bata-Mane, kakva stade: nikakva se napraji!... I ti panti oneja reči!... Čorbadijsko dete, pusto, ludo; raslo u svaki dovlet; zar znalo ono to je muka i nevolja?... Ama, sag, sag da gu vidi i čuje to si tvori i zbori!... Sluaj to ti zborim... Nesam jote svrila rabotu... Ima, jote koda mi ti mnogo da ti reknem... Pozdravila ti se Zone i rekla da ti reknem: Ako ti je jote krivo na njojni stareji, - lasno za toj... Ima si ona čare i za toj! Svet si zbori da je pobegulja, pa kad takoj vika, zbori, kada nito neje bilo, a ono dođi k noći i ukradni gu... će te čeka, pa, vika, ako se zove "pobegulja", - berem da znaje zato se tako zove. Ete, toj ti se pozdravila! Vodi gu, reče, - u am će ide s teb'!
   - Ama, kako da se enim, da si 'ranim i enu, kad sam, ete, lovdija, fukara? Kad ulovim, će večeramo; kad ne ulovim nito, bez večeru će legnemo. Za men' je sirota, sproti men'... More, kude se je enila fukara iz čorbadijsku kuću?!
   - Eh, de pa i ti! - smeje se Vaska
   - Boga mi ti kazujem!
   - Vika: ti gu sve to napraji; ti si zavrzaja, ti sag pa i odvrzuj!...
   - More, kakoj će mu pa sag toj bidne? Čarija zbori da gu je Manulać ugrabija, - pa sag, biva li ja da gu ukradnem?... Kujundija sam, ama... "noseno zlato"... biva li?...
   - Mori, ćuti si, nesrećo kujundijska! - prekida ga enica i pljesnu po ramenu. - Kako pa to zbori!... Zato, inćari, inćaru nijedan!... Sve si ti toj napravija! - reče smejući se - pa sag "Manulać", vika! Ih, majka mu ostarela!... Mori, znavamo si mi ene ubavo to je i koj je Manulać, a koj pa Manasija kujundija, i to si moe kad 'oće... Ih, to si ti, bata-Mane, pa nesreća nika!
   - Ama, ti me pa l'e, Vaske!
   - Ne l'em te, bata-Mane, dve mi oči!... iv mi Gmitrać, - a Ni da mi dava, - ne davam ga!... Da gu vidi, tvoje Zone, pa da gu ne pozna! Nikakva se naprajila! Eve, da vidi, koliko gu milo za teb' - tag će gu zar veruje. "Odnesi mu i ovoj - reče mi Zone - i pituj ga: eli je bilo jote u svet da je devojka na momka ovoj pratila?! - reče i predade mu zavijenu svilenu maramu.
   - to je ovoj?! - kliknu Mane začuđeno kad razvi maramu. - eftelija?!...
   - eftelija! - proapta enica i ustuknu poplaeno dva-tri koraka ustranu.
   - eftelija?!... - proapta Mane i zaljulja se od neočekivane sreće.
   - Ee! - tvrdi Vaska.
   - I... Zone ti, ete, dade ovuj efteliju? Za men' ti dade?!...
   - Zone...
   - L'e me, mori!
   - Ne l'em te, - kune se enica - dve mi oči, ne l'em te... Ovakva da se naprajim - ako te l'em! - reče i savi kaiprst kao kuku.
   - I Zone pratila? - pita je ponovo Mane.
   Zone, a koj će drugi da prati? - odgovara Vaska. - Ako ima boga i duu, a ti si, belkim, pročeti, pa će vidi ubavo kol'ko je bolna od karasevdah... "Ja si učini' toj, zbori si Zone, a on sag neka si čini to si hoće i miluje!... Ako mi, reče, ne dođe sag u jesen u kuću, - na prolet će mi dođe tam' pod Goricu!..."
   - Ama! - viknu radosno Mane, i u onom oduevljenju ispali puku, iako su bili već na samom ulazu u varo gde ih je Gmitrać čekao, pa zavali ruke iza potiljka i pođe silno kao orao kad hoće da poleti.
   - E, to da reknem? - zapita Vaska i potrča za njim.
   - Rekni gu: Pozdravija vi se Mane da ga čekate, rekni, u prvu nedelju.
 
 
 
 
   U njoj je opisano poslednje momačko veselje Manino.
 
   Mane je otiao zadovoljan kući. Poljubio majku u ruku, kazao da pristaje, a sve ostalo, reče, njena je briga! Sutra će, reče, od Zamfirovih doći k njoj Kaliopa, pa neka njih dve udese tako da ispadne svima po volji i po hataru. Jevda je sva srećna bila kad je čula to, i nije se ljutila kad joj je Mane kazao da ide da se nađe i malo provede s drutvom.
   Te je večeri Mane otiao i produmbusio sa svojim drutvom. Nikom nije kazao zato i kroto, - samo je Mitku, onom Petrakijevom, sve poverio, ispričao mu to je bilo, zato je večeras veseo, i pobratimio se ponovo s njim.
 
 
* * *
 
   U Kaloferlijskom hanu dumbus i veselje... To se Mane sa drugovima veseli... Čuju se ćemaneta, pite zurle, zveckaju čampare, a goč potresa temelje staroga hana i sasipa prainu i crvotočinu sa plafona na vesele goste... To se Mane sa drugovima veseli... Čuje se svirka nadaleko! Čuje je i Zone kroz onu meku i tihu septembarsku jesenju noć, a već pre toga stigao joj je pozdrav i vest da se to u njeno zdravlje vesele... I dosad od derta nije spavala, a danas zadugo nije sklopila oka od silne radosti i zadovoljstva.
   A Mane sedi sa kardaima i veseli se. I niko, sem Mitanče Petrakijevog, ne zna zato se Mane veseli, zato je veseo, zato časti sve i zato nemilice baca baki, i ne da nikome da plaća!...
   Prema njemu sede čengije; odmaraju se od malopređanjeg burnog i besomučnoga igranja. Sve lepa od lepe, a među njima najlepa mala Aja, najmlađi i najomiljeniji čoček, koja boluje od sevdaha. Zato se i odvojila i povukla u ćoak, i odande jednako gleda netremice u Manu i čeka kad će poručiti onu njegovu (ili bolje reći, njihovu) pesmu "Kad ja imam", pesmu koju je dilber-Dudija donela amo čak iz Mostara, a čučuk-Aja je najradije i najlepe pevala, jer se cela pesma na nju odnosila, i Mane dosad uvek na nju mislio i gledao kad se ta pesma pevala. I kad god su otpevali tu pesmu, dobijala je čučuk-Aja lepa bakia i jo lepih reči i pogleda od Mane i svega drutva Maninog. Ali večeras Mane nije poručivao nita. Zato Aja dade znak Dudiji da zapeva tu pesmu. Dudija zapeva, a ostale čengije prihvatie; zapevae i ulsefa i Aja, prateći pesmu udaranjem u dahireta. Zapevae onako malo orijentalski - tiho i sanjivo, malo kroz nos zapevae:
 
   Kad ja imam rujno vino, -
zat' ga ne pijem? Aj-haj-haj!
Kad ja imam čarne oči, -
ej, zat' ih ne gledam?!...
 
   Čučuk-Aja ga pogleda sanjivo svojim stranim, velikim, bademastim očima, ali Mane i ne primeti to. Iskapi čau vina, ali je ne pogleda kako je dosad uvek činio. Misli njegove ne behu tu, ali ipak tu blizu, nekoliko kuća odatle, kod Zamfirovih. Zamiljao je sada Zonu, razdragao se; zato sam produi dalje pesmu, koju opet svi svirkom i pevanjem prihvatie.
   Peva Mane:
 
Kad ja imam belo lice, -
zat' ga ne ljubim? Aj-haj-haj!
Kad ja imam ruse kose, -
ej, zat' ih ne mrsim?!...
 
   Uzalud je Aja koketovala! Na druge oči, druge kose i na drugo lice mislio je sada Mane...
   Ni sada ne pogleda Mane Aju, ni njeno belo lice, ni njene duge kose, koje bee prebacila i ukrstila preko grudi, pokrivenih tankom providnom kouljom od burunduk-svile. On bee razvio onu svilenu maramu i gledae u nju. I tek kad mu priđe Aja s dahiretom, tre se iz sanjarija, zagrabi aku stoparaca i baci joj na dahire.
   - Pogle ga! Sal tol'ko... - reče jetko i zlovoljno Aja.
   - Malo li je? - zapita je Mane. - Zar tol'ke pare?
   - Neje za pare reč! - veli Aja stojeći i očekujući jo, kao i dosad to je uz baki dobijala. - to mi je za pare! Ovoj si ja delim sas drutvo, ali ono to je salte moje!...
   - Evo ti ovoj! - reče Mane. - Zima ide, - sas zimske rue da se zakiti! - reče i dade joj onu kitu hrizantema. - Toj ti je poslednje od men', Ajo, za igre to mi igrae, za pesne to mi pojee... za spominjuvanje...
   - Ee, - uzdahnu tiho Aja, - vido' veće ja...
   - E, tol'ko - reče Mane i odmahnu rukom.
   - Bilo, Mane!...
   - Bilo, Ajo!...
   Aja samo prevuče rukom preko čela i ostavi ga, dade dahire Dudiji, neka ona kupi baki, a ona se povuče, ućuta, i gledae kroz prozor u mrak, u noć...
   Veselje se produilo ipak, iako je Aja tuna bila. Jo se pevalo, sviralo i besno i strano čočeki igralo, i Mane sedeo, u dahireta bogato sputao, ali nijednu - ni Aju, ni ulsefu, ni Dudiju Bonjakuu - nije ni pogledao, niti je čuo nene reči kardaa Dudiji i ulsefi. Sedeo je, pio, i budan sanjao, i tek ga iz sanjarija tih tre glas spolja, jer ba pored prozora ču se: "Vrije, vrijeeee! Pariguica!"
   Svi se trgoe, pogledae na prozor. Kroz zavese se belelo, zora se prokradala u odaju koju bee od tavana do poda pritisnuo dim kao oblak gust.
   Digoe se da idu.
   Probudie staru Avu, koja je pre četrdeset i vie godina bila na glasu čoček, a sada je kao neki anđeo hranitelj i kaznačej u ovoj druini mladih čengija: nosi fenjer i kiobrane i ivi u uspomenama.
   Pustie čengije da izmaknu, a posle se i sami raziđoe...
 
 
 
 
   Ona je sasvim obična, kao to su obično sve poslednje glave u pripovetkama i romanima.
 
   Posle ovoga stvar se brzo razvijala i kraju privodila, - brze nego to je i sama Zona elela i očekivala.
   Svrila se i proevina i prsten. Mane je iznenadio Zamfira, ali i Zamfir Mana. Bilo je govora i o mirazu. Hadi Zamfir spomenu pet stotina dukata, ali ih Mane ne primi, nego odgovori da će on za toliko dati nakita svojoj nevesti. Ushićen time, stari Zamfir pokloni im jednu od svojih kuća, najlepu posle one u kojoj je stanovao.
   urno se sprema u obema kućama. Prije Taana i Jevda pohode se uzajamno čeće i razgovaraju se i savetuju ta će i kako će uraditi da sve to ispadne to bolje. One same sve to svravaju - nikoga ne pitaju; Taska i Doka, te dve tetke, veto su i fino udaljene da ne bi kodile stvari koja se tako lepo i glatko svrava. Čak je u uslove ulo da se ni na dan svadbe ne nađu one dve zajedno.
   Dođe red i na biranje i traenje časnika. Za sve se sloie, samo za devera nikako, jer to je pravo bilo pravo mladenaca.
   - Da reknes: dragička! Naeja sam pobratima! - veli Mane Zoni, koja ga je ispratila do avlijskih vrata.
   - A koj si je? - zapita Zona radosno.
   - E, ela sama da ga pogodi...
   - Kakav je? Je li je tanak, visok; ima li mustaći? - pita Zona. - Neću ga, ako nema mustaći...
   - Pa... će da ima...
   - A ta je? Od kakav si je red? E li činovnik, oficer?...
   - Neje!
   - Esnaf-čovek?
   - Neje.
   - Trgovac?
   - Neje ni toj...
   - Ama, de!... Zbori si, iva ti ja, to je!
   - Saraf i banker...
   - E, saraf! Kako moe saraf dever da bidne?! Neću sarafina!
   - Ama de, nije Čifut... naa si je vera!... Em, mlad, ubav, bogat... sarafče i banćerče... u na varo nem' ga, ete, jote jedan potakav!... Pratija sam čoveka da ga pituje...
   Zona izdie obrve i slegnu ramenima kao da hoće da kae da se ne moe setiti.
   - to, jote ne moe da se seti?!
   - Jok...
   - Ama će bidne dever! Ama antika dever... poubav odi gardijskog poručnika, ete...
   - Ama, zbori, de...
   - Manulać... - veli Mane.
   - Ba, neću si! - prekide ga ljutito Zona i zalupi avlijska vrata za sobom, ostaviv Mana napolju.
   Mane je bez ičijeg pitanja, onako po svojoj pameti, učinio taj korak. Pozvao je Manulaća on lično da bude dever uz devojku, dodav: neka se pokori sudbini, onome to je pisano i suđeno, kao to bi se, reče, i on - Mane - pokorio i pristao da bude Manulaću dever, da je njega - Manulaća, to jest - Zona begenisala i da je suđeno i pisano bilo. A kad se Manulać otimao i spomenuo da sada nisu pređanje godine, da je "oskudacija", da su im silne nepokupljene pare u narodu rasturene i izloene  propasti, Mane mu je rekao: ako je samo to, da je za to najlake! Obećao je da će mu on kupiti lakovane deverske cipele i novu zlatnu minđuu u uvo (Manulać je bio prvenac), i jo svrh toga da će mu celoga svoga veka kupovati za njegov račun ovčije i jareće koe i, kao pobratimu svom, naravno, bez i jedne pare čara davati.
   Zbog toga se, eto, sukobie i posvadie Zona i Mane. I to traje već nekoliko dana. Zona neće nikako ni da čuje za Manulaća, a Mane opet kae: il' njega il' nikoga. Čorbadijski je sin, stara kuća, pa će mu, veli, to činiti čest! A sem toga, to mu je i dunost, pričae joj Mane, jer su se on i Manulać pobratimili i zarekli: ko se prvi oeni, da mu onaj drugi bude dever. Dakle, mora!... Ali Zona neće; veli da Manulać nema ni formu za devera! - A kako je imao forme za mladoenju?! dira je Mane i dovodi je do plača. I Mane gleda kako je lepa i kad plače, i milo mu da je gleda kad plače. Kae joj da ga je u snu video kao njenog mladoenju, pa bi sad rad bio i na javi videti ga i kao devera!...
   I da se samo Mane pitao i od njega samo da je zavrilo, moda bi tako i bilo. Ali, srećom po Zonu, stie i Zamfirovima i Mani pozdrav od Manulaćevih. Manulać se izvinjava da ne moe, jer ba tih dana ga trgovački poslovi odazivaju na dui put u Leskovac i okolinu - da kupi propalu veresiju, od koje, ako to para skupi, da posle kupuje kudelju i kuskune...
   Tada se jedva jednom razvedri i sinu lice Zonino.
   Za drugog kandidata za devera lako se pogodie. To je bio Mitanča, čorbadi-Petrakijev sin, i čitateljima već dobro poznat iz ranijih glava. Na to rado pristae svi - i mladenci, i roditelji njihovi. Mitanče već moe; iz čorbadijske je kuće, mlad je, lep je, ima nausnice, drug je Manin, - dakle, niko bolji od njega da bude Mani dever. A sem toga, tako će se uzeti da je ostao momak i da onog braka sa vabicom Herminom kao da nije ni bilo. Tako treba i ocu Petrakiju predstaviti i protumačiti. I stari Zamfir uze na sebe tu dunost, obeća se da će uloiti sav svoj autoritet i uticaj na jogunastog Petrakija, i da će izmiriti oca sa sinom - sa sinom koji se kaje, koji se popravio, i koji je opet primljen u red čorbadijski, jer ga, eto, i sam stari i ponositi Zamfir prima u svoj rod!
   I uspeo je čorbadi-Zamfir kod čorbadi-Petrakija! Jer nije prolo mnogo, a trećega dana od izmirenja rano ujutru čitae iznenađene čarilije novu firmu nad vratima Petrakijeva dućana, koja je glasila: "Trgovina Petrakija N* i Sina".
 
 
* * *
 
   Licem na Svetu Petku bila je svadba. Bio je lep, vedar dan - kao i lica srećnih mladenaca. Sve se sleglo u svatove, i radovalo se to se tako lepo, i ba onako kao to je trebalo, svrilo. Tetka Taska je toga dana bila sve i sva u Zamfirovoj, a tetka Doka u Maninoj kući. Duboko u noć jo se talasalo kolo i igre, a "Jelke tamničarke" igralo se nekoliko puta do "aren-ora".
   - Ama sag pravo da mi kae to ću te, ete, pitujem, - zapita trećega dana Zamfir zeta Manu - ama ti gi napraji sav onaj dumbus?! Ete, iv ti ja, toj pravo da mi kae!
   - Hehe! - snebiva se Mane. - Nesam, nesam, lovačke mi sreće, nesam! Kud pa smem ja toj da naprajim?! - kune se Mane. - Teke sutradan, pred ručak, i ja si sam ču' u čariju, ama vikam "sokak-laf" si je... to si neće zaludnjaći da zbore?
   - He! - vrti glavom stari Zamfir i ne veruje mu. - Tatko koj ti bee?... orđija! A iverka pada li daleko od kladu?...
   A Mane mu se kune u puku, koja ga nikad nije slagala, pa tako neće ni on sad njega slagati. Zaklinje mu se naposletku čak i u svetog Evstatija, patrona lovačkog!
   Ali mu Zamfir ne veruje. Vrti glavom, ali mu ipak milo kad ih pogleda - gleda ih dugo i veli i priznaje u sebi: da drugog zeta po svom ćefu, i taku sliku i priliku kao to su Zona i Mane mučno da bi mogao naći i sastaviti...
   Milo mu sve to, milo mu to je dahnuo duom, to se kurtalisao jedne teke brige i glavobolje, samo mu nije milo to se mladenci mnogo snebivaju i stide i kriju od sveta. Zato se valjda hadi-Zamfir, odmah posle nekoliko dana, i setio svoga čifluka i jesenjih radova koji mu imperativno nalau i zahtevaju da se ovih dana neizostavno tamo pojavi i probavi. I on nađe da će biti najbolje da se ukloni malo od kuće. Pa tako je i uradio. Kazao je domaćima da ide; ide, veli, jedno, da se posle silnih briga odmori i razonodi na nedelju-dve dana tamo na čifluku, a drugo - vreme je da se, veli, i ta deca malo oslobode i iziđu među svet, jer eno blagočestivi tutori i odbornici optine turekovačke već treći dan kako se vuku sve sredinom sokaka (već im se i egrti smeju gledajući ih kako spadoe s nogu!) traeći Manu kujundiju da mu isplate i dignu poručena kandila, kadionicu i petohljebnicu, pa nikako da ga nađu: nema ga, kao da je u zemlju propao...
 
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com