K O D   K I C O S A
 
 
 
Nakon dugog većanja po bircuzima sa obe strane Dunava dogovoriše se nekako Lale sa Sremcima da sagrade novi most preko reke, pošto je najbliža ćuprija bila jako daleko, pa se moralo zdravo mnogo zaobilaziti. Krenuše Sremci udarnički i svoju polovinu napraviše od ljutog čelika, ali se zaprepastiše videvši da su Lale svoj deo sklepale od običnog dudovog drveta.
- "Da nam most treba, to ne sporimo... al' nikako nismo hteli da sremska rđa pređe na drugu stranu..." - objasniše Lale...
 
 
 
Na vašaru u Banatu kupio jedan čovek lubenicu pa kako nije imao sočim da je raseče, on se obrati jednoj grupi Lala koja je sedela pred bircuzom:
- "Ima li ko od vas bricu?"
Lale samo puše, pljuckaju i ne odgovaraju.
- "Ej, ima li ko od vas bricu?" - opet će ovaj.
Na to jedan Lala izvadi lulu iz usta, pljucnu preko kamiša i lagano procedi:
- "Deder, opcuj mater, pa ćeš videti ko ima bricu..."
 
 
 
Tri Banaćanina sedela pokraj obale, pa će jedan pitati drugog:
- "Kol'ko daješ da skočim u vodu sa sve gaće?"
Dok su se oni pogađali, slučajno se omakne treći i padne u vodu sa rečima:
- Ta, gosino mu tane, ja odo, a vi kol'ko date!!!"
 
O Banacanima kao Lalama
i o njihovom humoru
Vitomir Sudarski
"U slavu smeha Banacana koji
je lagan kao i kolo njino ali ostriji od jatagana."
Milos Crnjanski: Apoteoza
 Banacani su poznati po nadimku - Lale. Cesto, pogresno, sve Vojvodjane smatraju Lalama. A kao sto svi Vojvođani nisu Lale, nego samo Banacani, tako ni svi stanovnici mnogonacionalnog Banata nisu Lale, vec samo Srbi - starosedeoci. Poznate su, i rado slusane, sale o junacima banatskog humora - Lali i Sosi. A zasto uz banatske Srbe ide nadimak Lala, manje je poznato. Da li po cvetu istog imena? Nekoliko starih legendi, teorija i tumacenja nude odgovore na postavljeno pitanje.
 
Carica i Banacani

   Posle pobede nacionalno sarenih trupa Marije Terezije protiv Turaka, uprilicena je, negde u Backoj, velika vojnicka smotra. Postrojeni po regimentama, vojnici su ocekivali pocetak ceremonije. U stroju su bili prekaljeni borci - granicari iz Srema i Backe. Nedostajali su samo Banacani. Do tada niko od carskih oficira nije mogao sa sigurnoscu da kaze: da li ce uopste oni stici. Ali, neposredno pred Caricin dolazak, uspelo je i banatskoj regimenti, posle vise neuspelih pokusaja, da predje nabujalu Tisu.
   Postrojili su se, brze-bolje, na levom krilu vojnicke smotre. A onda se, sa svitom, pojavila Marija Terezija. Primivsi raport, posla je u obilazak eselona vojnika pozdravljajuci ih i deleci im odlikovanja. Medju visokim oficirima i carskim dostojanstvenicima nastala je primetna zbunjenost i komesanje kada su saznali da su bas tog trenutka stigli i Banacani. Jer, prethodnog dana bile su potvrdjene informacije da Banacanima visoke vode Tise ne dozvoljavaju prelazak. Zasto nisu predvideli odlikovanja za cuvenu banatsku regimentu. Podelivsi Sremcima i Bacvanima odlikovanja, Carica je na kraju stigla do Banacana. Videvsi da za njih nema gvozdene kolajne nije se zbunila. Skinula je svoj skupoceni, zlatni carski lanac na kome je u obliku priveska bila prekrasna lala, cvet koji je u to vreme bio simbol lepote, harmonije i bogatstva. Sa osmehom i zadovoljstvom prisla je banatskom oficiru i stavila mu ga oko vrata. Sa svih strana, kazu, odjekivalo je vojnicko: "uraaa...uraaa..." Tako se, eto, na ovoj smotri, medju mnogim gvozdenim krstovima, nasla i zlatna "lala -orden". Za vreme rucka, ljubomorni na Banacane, vojnici i oficiri ostalih regimenti ismevali su banatske vojnike nazivajuci ih - Lalama.
   Od tada, pa do danas, Banacani ostadose - Lale.
   Po drugoj legendi, Marija Terezija nije bila samo zasluzna za nadimak, vec je Banacanima bila i kuma.

Cvecem na Banacane

   Posle mnogih junacki odbijenih napada turske vojske na granicama Austrougarske, u kojima su visoko junastvo pokazali granicarski pukovi sastavljeni od Srba, Marija Terezija je odlucila da krene na put i vidi te, tada vec slavne junake. Putovala je, kao i uvek, dilizansom i sa velikom pratnjom. Put do Petrovaradina vodio je preko Slovenije, Slavonije i Srema, gde se zaustavila da se odmori. Posto nije zelela da prelazi Dunav, koji je te godine valjao velike vode, znajuci i da putevi do banatskih i backih karaula nisu u dobrom stanju, odlucila je da smotru granicarskih pukova izvrsi u Sremu.
   Komandantima pukova iz Banata i Backe naredjeno je da odaberu najbolje vojnike i da ih odmah prevezu na sremsku stranu i pripreme za smotru. Za mesto parade izabrana je udoljica, koja vijuga od padina Fruske Gore do Dunava. Tu udolicu danas preseca stari put Novi Sad - Beograd u blizini Gladnosa.
   Bio je, legenda kaze, divan, suncan, prolecni dan. Pukovi su rano pre podne postrojeni a Marija Terezija se, posle mise, dovezla na smotru. Docekali su je uparadjeni granicari postrojeni u tri esalona: banatski, backi i sremski. Komandant je, kao i uvek u ovakvim prilikama, podneo raport predavsi carici veliki buket lala, tada veoma skupocenog cveca, jer su ga imali samo bogati ljudi s obzirom da je lukovica dovozena cak iz Holandije. Primivsi raport i cvece Marija je posla u obilazak granicara. U prvom esalonu cekali su je, u stavu mirno, Banacani. Stigavsi do njih, impresionirana njihovim izgledom i vojnickim drzanjem, spontano je pocela da baca lale na granicare govoreci: "Sta ce meni ove lale? Ovo su - moje lale (pokazujuci na Banacane), ovi junaci brane moju carevinu." Posle smotre, najboljim granicarima su, na improvizovanom prijemu, urucena mnoga odlikovanja i nagrade.
   Tako je ostala prica o lalama kao cvecu, carici i Banacanima kao lalama, a na mesto smotre kasnije je postavljen spomen-kamen.

Lala - gardijsko obelezje

   Legenda govori da je car Franja Josif imao običaj da za svoju telesnu gardu uzima u službu odabrane Banaćane. To su morali da budu zdravi, hrabri momci, vični sablji i pištolju, dobri jahači, sposobni da izvrše svaki zadatak. Po nacionalnosti
nisu bili samo Srbi, već i pripadnici drugih, u carevini, nacija. Sve gardiste spajale su visoke sposobnosti vojnika i specifične oznake na reveru uniforme - cvet lale. Zbog takvih oznaka i kitnjastih uniformi gardisti su bili rado viđeni na balovima i zabavama. A na ulicama, videvši ih u prolazu, mnoge su dame uzdisale izgovarajući: ¨Eno naših Lala!...¨

   Legende su uvek zanimljive, mada nedovoljno pouzdane da se prihvate kao odgovor na postavljeno pitanje: kako su Banaćani postali Lale?
O tome smo pitali mnoge naučne radnike.
Svi su izjavili da nauka nema precizan odgovor, već da postoje hipoteze. Ukazivali su na dva puta koji vode ka odgovoru: lingvisticki i etnološki.

Lala je - gazda

   Kustos Muzeja Vojvodine u Novom Sadu Marija Banski upucuje na Srpski rijecnik Vuka Karadzica: "Lale, f. pl. ponajvise u pjesmama: Lale i veziri:
Turci braco, lale i veziri
Lale scau biti Bugarina
bude njega lale i vojvode."
   Sudeci po ovome, rec lala oznacava uglednog coveka, gazdu, dobrog domacina. Da je to najverovatnije znacenje nadimka Lala, vidi se i u Rijecniku hrvatskog ili srpskog jezika (Zagreb, 1898-1903. godine). U njemu se za rec lala kaze da je tursko-persijskog porekla i da u tim jezicima oznacava velikasa, dvoranina. "Turski je car, kao od milja ovim imenom zvao dvoranine." A u mnogim narodnim pesmama, navodi se u recniku, rec lala upotrebljava se upravo u ovom znacenju.
   Dakle, sasvim je verovatno da su Turci u Banatu, zalazeci u kuce imucnijih porodica pozivali domacina sa Lalo i da se taj naziv medju Srbima odomacio, pa su se oni, u pocetku svakako u sali i podsmehu, na ovaj nacin oslovljavali a kasnije su ih i drugi tako nazivali.

Po cvetu na pantalonama

   Marija Banski ukazuje i na drugu mogucnost. U 18. veku Srbi su nosili pantalone na cijim je nogavicama, u visini dzepova, bila izvezena stilizovana lala. Cvet lale bio je onda u velikoj modi i veoma skup. Prelazeci u Srbiju, Banacani su bili zanimljivi tamosnjem stanovnistvu zbog svojih, lalama ukrasenih, pantalona. Stanovnici Srbije tada su se oblacili drugacije. Muskarci su nosili caksire sivene po ugledu na Turke, takozvane poturlije. Videvsi Banacane sa izvezenim cvetovima skupocene lale na pantalonama, prozvali su ih Lalama: "Dolaze nam - Lale".
   Etnolog iz Vrsca Milan Milosevic takodje je pristalica "etnoloske varijante". I on smatra da su Lale dobile nadimak zbog stilizovanog ukrasa na granicarskim caksirama iz druge polovine 18. i prve dekade 19. veka. Ove ukrase vezle su zene muzevima ne samo na caksirama nego i na dorocima (kabanicama), kosuljama i drugim delovima odece. Milosevic ukazuje da je u razgovorima sa poslednjim vrsackim kabanicarem Milanom Janovcem, doznao da su kabanice kocijasa barona Daniela (imao je zamak u Starom Lecu) i barona Bisingena (dvorac u Vlajkovcu) bile ukrasene lalama. Odeca sa takvim vezovima bila je onovremenska moda. Sirila se na mnoge strane i bila je prihvacena u celom Banatu.
   Istog misljenja je bio i Milivoj Milosavljevic, etnolog iz Kikinde. On kaze: "Na caksirama, na rastis, na preklopcu koji se zatvarao navise, uvek je bio izvezen cvet lale i po tome cvetu su Banacane, da bi se razlikovali na zboru, ili vojni, nazvali  - Lalama."
   Arheolog iz Vrsca Rastko Rasajski tvrdio je da su ukrasi na caksirama Srba u Banatu deo sireg, medjunacionalnog kulturnog uticaja. Kod Madjara, ovakvi ukrasi poticu jos iz desetog stoleca, a mozda i ranije, iz vremena seobe naroda. Odomacili su se i kod Rumuna. I Marija Banski je bila misljenja da su ovakva ukrasavanja deo mode mnogih naroda ne samo u nasim krajevima.

I ostali kazu: po cvetu

   Direktor kikindskog muzeja Milorad Giric iznosi da se na delovima namestaja iz proslosti, posebno na sanducima za devojacku spremu, uvek nalazio po neki ukras, slikan ili rezbaren u obliku lale. Ocigledno je, da je ovaj cvet u proslim vremenima bio u velikoj modi.
   I etnolog zrenjaninskog muzeja Elena Petrov pretpostavlja da su Banacani ovakav nadimak dobili zbog toga sto su na namestaju imali cvet lale. Dr Milka Jovanovic, saradnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti kaze: "Prema pisanju profesora Milenka Filipovica, Banacani su dobili nadimak Lale zbog lala izvezenih na belim cojanim caksirama."

Oni pevaju

   Zagovornici lingvisticke osnove isticu nekoliko mogucih varijanti. Po jednoj, Banacani izgovaraju reci pevajuci samoglasnike i njihov izgovor zvuci otegnuto. Dolazeci u 18. i 19. veku, Nemci su sa iznenadjenjem slusali banatski izgovor srpskih reci. Iznenadjeno su zakljucivali: "sie lalen" - "oni pevaju!" I od nemacke reci "lalen" nastao je nadimak za Srbe koji tako govore, kao da pevaju.
   Radomir Subotic, knjizevnik i novinar iz Novog Sada, tvrdi, da je naziv Lala za Banacanina izveden od reci - zemljak. Za rec, zemljak, nemacki je izraz - landsman. Nemacku rec Srbi su izgovarali kao lacman. Tepanjem je lacman presao u laca, a laca u - Lala.
   Saznali smo i za "tepajucu" varijantu: bogati banatski trgovci doneli su lale iz Evrope i njima osecanje da su drustveno uvazeniji. Zbog toga je ime ovog cveta korisceno i za iskazivanje posebne paznje, ljubavi i tepanja. Uspavljujuci decu zene su pevusile: "Spavaj, spavaj, najlepsi moj cvetku, spavaj, spavaj, lalo moja..."
   U radu Vere Milutinovic Ornamentisani sanduci u Vojvodini navodi se: devojacke skrinje ukrasene lalama, Nemci su zvali "die lade", sto je znacilo upravo to - sanduk, kovceg. Pretpostavlja da je ime izvedeno od cehovskih lada. Isti izraz prihvacen je i u madjarskom jeziku, uz atribut túlipanos - sanduk ukrasen lalama. Ona smatra, da su za vreme kolonizacije Panonske ravnice, modu donosili stanovnici nemacke i madjarske nacionalnosti iz Evrope. Tako je preko njih lala prenesena i kao ukras. Ali, moguce je da su kalfe, koje su iz ovih krajeva u 19. veku odlazile u "frent" u razvijenije evropske zemlje, po povratku donele modu ukrasavanja iz Evrope.
   Sef katedre za etnologiju Filosofskog fakulteta u Beogradu, akademik dr Petar Vlahovic, upozorava da u naucnoj literaturi ima malo podataka o poreklu naziva Lala.
   "Opste je prihvaceno misljenje - kaze on - da je naziv nastao u vreme srpskog romantizma, sredinom proslog veka, na teritoriji sadasnje Vojvodine. U nauci je takodje prihvacena teza da se poreklo nadimka vezuje za ukras u vidu lale (tulipana) na odeci srpske etnicke skupine."
   Profesor Vlahovic je uveren da samo Sremci nisu Lale. Po njemu su to i Bacvani.
   Medjutim, kada je rec o humoru, dileme nema: Lala je uvek stanovnik Banata! Po Banacanima, i Bacvani bi mogli da budu Lale, samo, kada ne bi bilo reke Tise.

* * *

   Banatski humor je poznat po pricama i anegdotama o Lali i Sosi. Sve sale su inspirisane mentalitetom stanovnika ravnice. Podneblje i ravnicarski uslovi zivota izgradili su karakteroloske tipove - Lalu, Sosu, Pantu, pop Jocu...
   Junak banatskih sala je stanovnik sela, koji se iskljucivo bavi zemljoradnjom. Prve sale su stvarane na racun njegovog nesnalazenja u gradskoj sredini. Da bi se odrzao, i preziveo, morao je da se brani, a odbranu je zasnivao na prilagodjavanju situaciji: pravio se vise neuk, nego sto jeste, da ne shvata i ne razume i ono sto mu je sasvim jasno. Razume se, njemu nije u interesu bilo da to shvati, pa se pravio naivan i onda, kada je duhovno i iskustveno bio superioran.
   Oduvek je Banacanin znao da zivot donosi mnoge nuznosti, koje se ne mogu izbeci, vec se moraju strpljivo podnositi. Da bi se lakse otrpele, malo je sta drugo toliko bilo od pomoci kao - humor. A svaki je humor suprotstavljanje postojecem stanju; podsmeh i otpor nasilju. A nas Lala, uvek daleko od vlasti, trpi razne pritiske, bolesti, poreze i kuluke, vojske i ratove.
   Nezasticeno je izlozen okrutnostima i ponizenjima od predstavnika drzavnih moci (policajaca, oficira, birokrata i dr). Sa svim tim se tesko rve i nosi. Mnogo mu je lakse kada se posluzi - humorom. Na svoj racun gradi takve sale u kojima sagovornik trajno ostaje u neizvesnosti: da li je sala na njegov, ili na Lalin "trosak". A u salama na racun onih, koji ga okruzuju, u duhovnoj nadmoci nad njima, prepoznajemo samo istinsku lalinsku - samoodbranu.
  Lale su samo Srbi - Banacani. Za stanovnike nacionalnih manjina ne vezuje se nadimak - Lala. Veoma dugo u Banatu traje proces kulturne asimilacije Srba doseljenika iz nevojvodjanskih sredina. Treca, pa i cetvrta generacija doseljenika iz Crne Gore, Like, Srbije i Bosne i Hercegovine, oseca se Crnogorcima, Licanima, Srbijancima, Bosancima i Hercegovcima. Veoma retko - Banacanima! Otuda u grupi viceva sa međunacionalnom sadrzinom nalazimo i one sa Lalinim sunarodnicima iz dijaspore: Miljanom Crnogorcem, Perom Bosancem, Milojicom Srbijancem, Vukojem Hercegovcem.
   Ova vrsta banatskog humora najcesce se stvarala i stvara anonimno, prenosi se kazivanjem, pa je istoricari knjizevnosti svrstavaju u usmeno, narodno, literarno stvaralastvo. Razume se kazivanjem i prepricavanjem, humor se menja, doradjuje i cesto primenjuje na nove dogadjaje, drustvene situacije i odnose. S obzirom na prirodu vica, vremenom se mnogi od njih trajno gube, a neki se, najcesce politicki i vojnicki humor, sa slicnim drustvenim zbivanjima ponovo javljaju. (Vicevi o posleratnoj nemastini danas se prepricavaju kao humor aktuelne situacije.)
   Pored toga sto vicevi o Lalama izrazavaju zivotno iskustvo ove nacionalne skupine stanovnistva (odnos prema politici, vojsci, crkvi, dobru i zlu) i sto su laki u mnogim od njih ima iznenadjujuce dubine i filosofske mudrosti. (Na primer: "Bolje je biti blesav k'o svi, neg' pametan k'o niko.")
   Duhovitost Lala je dobrodusna, lisena pakosti i zlobe, sto je opsta karakteristika banatskog humora. Popularni Lala je tolerantna licnost. To se opaza u svim njegovim zivotnim situacijama, kao i u odnosima sa okolinom. Ponekad se cini da on i preteruje u tolerantnosti (vicevi o seksu) i da njome zeli da izazove sazaljenje. Ali, kao da je u takvoj samokriticnosti i njegovo superiorno shvatanje relativnosti zivota. U takvim, ali i u mnogim drugim salama, u kojima je Lala izlozen nasilju, inteligentno otkriva svet onakvim kakav jeste, i vedro ga koriguje u svet kakav bi zeleo i kakav bi trebalo da bude.
   U medjunacionalnoj komunikaciji mnogi vicevi stvoreni u drugim sredinama, sa drugim ličnostima, ali sa slicnim osobinama glavnih junaka, prelaze u lalinski humor, kao sto se i vicevi iz lalinskog humora preuzimaju u humor drugih sredina. Ne retko, licnost Lale, njegove zgode i nezgode, prepricavaju se kao dozivljaji Bosanca, seljaka iz Zagorja, ili zemljoradnika iz Gabrova (Bugarska). Dakle, vicevi se pricaju i prenose, medjusobno razmenjuju, mnogi sa slicnom sadrzinom se prozimaju, preuzimaju i zive u raznim narodima. Njihovi glavni junaci nose razlicita imena, ali iste karakterne crte. (Gabrovac u Bugarskoj, po karakternim crtama, kao da je Lalin rodjeni brat!)
   Istorijsko iskustvo je naucilo Banacane da je bavljenje politikom najcesce "opasna rabota". Zbog toga je odnos Lale prema politickim temama krajnje uzdrzan. Sve ce uciniti da izbegne izjasnjavanje (Kad ga pitaju koja je stranka najbolja, on odgovara: "Najbolje je kad je covek zdrav!") A ako dodje u situaciju da ne moze da sakrije sopstveni stav, pribeci ce nekakvom slikovitom odobravanju, koje ce samo na izgled da bude u saglasnosti sa stavom i misljenjem sagovornika. (Na pitanje kako zivi, prvih posleratnih godina, odgovara: "Divno, nikad bolje, cak i - bogato! Tamo di sam nekad' drz'o so, sad' drzim brasno.") Jer, kao sto je poznato, rec u politici ume da bude izdajnicka. Dobro znajuci to, Lala je u odgovorima uzdrzan. Iskustvo ga je naucilo, da rec ume i slucajno da izleti, pa da bude okrutno upotrebljena protiv njega. Zato prikrivajuci reci, sakriva znanje, a ono provokatora uspesno navodi na pogresan put.
   U politickim anegdotama Banacanin se do vrhunca koristi sposobnoscu da izigrava nevestog coveka. (Na pricu da je Jugoslavija jednom nogom u kapitalizmu a drugom u socijalizmu, Lala pita: "Dokle cemo stajati tako raskreceni?") Mnoge ovakve sale zrace visprenoscu. Ona se opaza u mnogobrojnim vicevima cehovljevskog humora iz vremena otkupa poljoprivrednih proizvoda i torture seljaka zbog nemogucnosti da udovolje zahtevima drzave. Svi ti vicevi, zbog svojih zaoka, bili su dugo godina oznaceni kao - reakcionarni. Jer, cuvsi sta sve treba da se uradi, da bi se lepo i bogato u socijalizmu zivelo, Lala kaze: da sve to i treba sto pre uraditi, da bi se "gospocki" i bogato zivelo - "k'o pre rata". Ili, na pitanje, da li bi preziveo jos jedan rat, odgovara: "Mozda bi' ... al' oslobodjenje - ne bi'". Ali, iako Banacanin ne mesi hleb od politike, vec ga ona najcesce "mnogo kosta", on u svakoj prilici iskazuje svoje rodoljublje. (Lala i Serjoza Rus, Lala i rodoljubiva pesma, Lala i Dzon Amerikanac i dr).
   Banat je oduvek bio visenacionalan, a stanje stvarnih medjunacionalnih odnosa odrazavalo se uvek i u humoru. Redovno, kada su se zaostravali odnosi Srba i pripadnika drugih nacionalnosti, kada su se Srbi Banacani osecali ugrozenim, i Lala je u humoru postajao nasrtljiviji. Razna su istorijska iskustva u Lalinom odnosu sa pripadnicima nacionalnih manjina. Kad god je u njima "varnicilo" stvaran je banatski, lalinski vic. Istorijska medjunacionalna "varnicenja" mozemo da merimo i brojnoscu stvorenih viceva. Najbrojnije su sale sa Peterom Svabom i Pistom Madjarem. Iduci tim putem, moglo bi se zakljuciti, da je u istoriji Banata najmanje bilo sukoba Srba Banacana sa njihovim komsijama iz rumunske i slovacke nacionalne grupacije. Jer, ako se negde i nadje poneki vic o Lali i Mirci Rumunu, on je uvek bezazlen. Ali, sa velikom sigurnoscu tvrdimo da je tesko, gotovo nemoguce, naci vic o Lali i Janu Slovaku!
   Visevekovnim zajednickim zivotom stvarana je na tlu Banata kultura medjunacionalnih odnosa. Ona se odlikuje uocljivim civilizacijskim vrlinama pripadnika svih nacija. Na osnovu tolerancije stvorene su mnoge sale, kojima se ne povredjuju nacionalna osecanja. (Stari Crnogorac drzi na krilu unuka i prica mu kakvi su mu preci bili, pa ga pita da li je sve razumeo, a on odgovara: "Igen, deda, igen!")
   U vecini sala sa medjunacionalnom tematikom, razume se, Lala trijumfuje. Cini to sa neskrivenim uzivanjem nad pripadnicima velikih naroda, posebno svetskih supersila. (U tome je on i njegov narod, uvek - treca supersila!) A kada se naruga pripadniku malog naroda, kao da mu nije mnogo milo, dodje mu nekako isto, kao da je ismejao svoga Pantu, Zivu ili Mitu. Dabome, da sa istinskom nasladom sve nadoknadjuje onda, kada trijumfuje nad Dzonom Amerikancem, ili Serjozom Rusom.
   Banacani su posle Drugog svetskog rata, sa velikim zadovoljstvom stvarali viceve na racun novodoslih komsija: Miljana Crnogorca, Pere Bosanca i Mane Licanina. Izmedju novodoslih sunarodnika i Lala starosedelaca, vicevi su proizasli iz mnogih sukoba razlicitih iskustava, obicaja i ambicija.
   Posebnu "aromu" nose one sale u kojima Lale uporedjuju svoja ratna iskustva sa iskustvima novodoslih suseda. Banacani se uvek drze inferiorne pozicije sa koje mogu uspesno da ismeju "herojske podvige" onih, kroz cije su krajeve prosle nemacke ofanzive. Sasvim suprotno svedocenju istorije, Lala je u anegdotama uvek pacifista i antiheroj, uvek neka vrsta - banatskog Svejka. (U pricama o ratnim strahotama Lala dodaje i banatske: "Za sve vreme rata nismo imali - kvasca!") To je i razumljivo, jer je zemlja oduvek trazila muku ratara, on je ziveo od njenih plodova, a ratovi su mu redovno donosili sakacenja i smrt i parlog njegovim oranicama. Iako se sa Pistom i Miljanom najcesce megdanci, sve vreme mu Zika Sremac cuci u podsvesti. ("Svako ima svoga Sremca!")
   Uz sve receno, medjunacionalni odnosi nisu za Lale crne rupe u kojima treba da nestanu njegovi susedi. Oni su samo jos jedna od mnogih prilika da se salom iskaze lepota ljudskosti. A sto se zaoka u njima tice, one jesu "ostrije od jatagana", ali nisu ubojite. Razvijali su Banacani (svih nacija) imunitet, da mogu da se smeju, pa i medjusobno podsmehuju, a da se time ne razdruzuju. Naprotiv, da u svim tim salama obogacuju svoje medjunacionalne odnose.
   Najneobicniji, a najbrojniji deo banatskog humora je o Lali i seksu. Ni jedan narod na svetu, koji neguje seksi-humor, nema sale sa konstrukcijom da se glavni junak ne jedi sto mu "cela Kekenda" spavala sa zenom. ("Ih, k'o da mi je Kekenda neka vel'ka varos!")
   Koliko je ovaj humor popularan, govori i ova statistika: za cetrnaest godina zapisao sam vise od hiljadu viceva o Lali. Vise od polovine su na temu  - Lala i seks!
   Zanimljivo je pitanje, koje zahteva posebno istrazivanje: kada je, kako i zasto, u Banatu, nastala (i od koga) ovakva vrsta humora? Po nekima ovi vicevi su u proslosti bili vezani za Petera Svabu. Mnogo je tesko radio i nije se preterano jedio ako mu je Lala spavao sa zenom. Jedan od viceva, objavljen 1936. godine u Osisanom jezu nagovestava mogucnost ovakvog odgovora. (Vic: "Nikakve Svabe")
   U banatskim seksi salama preovladjuje filosofski stav, da se, za neverstvo zene, ne treba jediti i da ga valja stoicki primiti kao i druge prirodne nepogode, koje ne uzrokuju velike materijalne stete.
   Najveći broj sala je sa originalnom osnovom, mada ih ima i sa pozajmljenom iz svetske i nase literature. (Na primer: "Lala i zlatna ribica!")
   I u lalinskim vicevima nalazimo "tvrde" i "mekše", sa vise, ili manje slobode u izrazavanju. Sve do polovine ovog veka, u humoristickoj stampi u nas, izbegavani su "tvrdi" seksi vicevi, iako su rado kazivani i jos radje slusani.
   Lala je, kao sto se iz mnogih anegdota moze videti, spretan da skrece paznju sa bitnih na sporedne elemente dogadjaja. Sa takvom sposobnoscu on uspeva da ukloni uzrocnike eventualnih nevolja. (Na primer, na vest da mu prijatelj, u njegovom zitu povalio Sosu, on proverava, pa kaze: "Nije moje zito, nije mi ni prijatelj, a i radi ono sto ne mora.")
   Banacanin ce u humoru predstavljati sebe seksualno nemocnim. (Na pitanje sta vise voli: Bozic, ili seks, on odgovara - "Bozic! Dolazi cesce.") Predstavlja se i kao smokljan. (Zatekavsi komsiju da place nad grobom njegove Sose, tesi ga: "Ne placi, Mito, opet cu se ja ozeniti.")
   A ponekad, Lalu prati i cudan sticaj okolnosti, (Vic sa vezanom kravom!) koji sam po sebi vise govori, nego sto bi Lala hteo i mogao da objasni. U takvim situacijama Lala se zrtvuje, dize ruke od svega, predaje se, jer sta je - tu je.
   U ovako koncipiranom humoru Sosa je zdrava i slobodna zena. Ona uvek zna sta hoce. (U bioskopu vice: "Ruke k sebi!... Ne, vi levo, viii, desno!") Sa Lalom je iskrena. Priznaje da je spavala sa komsijom, ali je to uvek u nekoj "zabludi". I ona ume da vidi samo sporedne cinioce dogadjaja a da zazmuri nad glavnim. (Zaticuci golu komsinicu na Lalinom krilu, ona reaguje: "Pa, zar nemas stida!... jutros sam ti opeglala caksire!")
   Sve u svemu, Lale bi rekle, da od seksa ne boli glava. Zlo i jed donosi im uvek - nesto drugo.
   Dobro je poznato da se u Banatu odvajkada dobro jelo i jos bolje pilo. Mnogi od viceva o napitom Lali, koji se prepricavaju u Vojvodini, su originalni. Ali, ima ih i preuzetih iz humora drugih naroda.
<- Nazad
 
 
 

 
Moja Sosa
 
Moja Sosa anđeo je pravi,
samo ima rogove na glavi.
 
Lala
 
 
 
Neće Lala u katane
 
Ama neka vile nosu
i tu moju ženu Sosu!
Sve mi veli: "Moje lane,
upiši se u katane."
 
A ja opet zlo se plašim,
a to zato što ne znadem
da pomamne vrance jašem.
Ja ih, znate, samo - kradem.
 
Sovra iz Kikinde
 
 
 
Sovra iz Barande objašnjava Gaji iz Kikinde gde će se naći.
- "Pa, Gajo, kad dođeš u varoš ti svrati u bircuz kod "Tri mačka", p'ako me ne nađeš za stolom, znaj sigurno da sam pod stolom..."
 
 
 
Vraćali se uveče dockan dva Banaćanina dobro nakresani pa kad su prolazili pored uličnog sata, jedan od njih uhvativši se za banderu, stade brojati otkucaje.
Pošto je nabrojao šesnaest otkucaja reče:
- "Bože, Tozo, ovako dockan nikad nije bilo..."
 
 
 
Gazda Panta pijan, prate ga tamburaši.
Naiđe popa, pa mu veli:
- "Ej, nesrećniče jedan, zar da te ovi prate?!"
- "Bolje i ovi, nego ti, oče proto!"
 
 
 
Copyright © 2005-2008 kodkicosa.com