|
Čekam u senci jednog starog
duda
da mesec zađe i, skrivena
tamom,
po uskoj stazi što kroz noć
krivuda,
da siđeš k meni čežnjivom i
samom.
Čekam, a lenjo prolaze
minuti,
i sati biju na tornju
daleko.
Već zora sviće, blede mlečni
puti,
a ja još čekam, - i večno
bih ček'o!
O, šta je to što mene veže
sada
za jednu put, za jedan oblik
tela,
i što mi duša zatreperi
cela,
i sva nemoćna izdiše i pada,
kad me se takne jedna ruka
bela!
I sav zasenjen pred čudesnim
sjajem
lepote tvoje, slab, bez
jednog daha,
kao da svakog časa život
dajem,
prilazim tebi pun pobožnog
straha,
posrćem, klecam, dokle me
privlače,
ko provalija tamna i duboka,
i dok se strasnim prelivima
mrače,
tvoja dva crna neumitna
oka...
|
