K O D   K I C O Š A
  
Borisav Stanković
 
U VINOGRADIMA
 
   Miriše mi zemlja na ispucano grožđe, a magla hladna i mrka već počinje da se ne diže tako lako. Sa sviju strana samo lupa od opravaka na bačvama i krblama. Otkako je nastala berba, noć se ne zna. Ma koje doba bilo, a čaršija je zakrčena kolima grožđa sa sela. Oko njih leno i dremljivo stoje seljaci, iščekujući kupce, mehandžije, i, uvijeni, u dugim gunjevima, sa dugačkim štapovima, "ostanima", rasteruju decu, koja se tiskaju oko kola, kradu iz njih grožđe, više radi zabave, i, zasićena, umrljana, ono što ne mogu da pojedu bacaju oko sebe, te na sve strane, gde god stanete, puca zrno pod nogama.
   Po ulicama koje vode u vinograde ili na "carski drum" vrve konji natovareni krblama, berači, argati, prosjaci, Cigani, a među njima i poneki gazda na svome konju ili magarcu. Pa kad sve to počne da se tiska, gura, pretiče jedno drugo, onda ni kokoš ne bi mogla da prođe s jedne na drugu stranu, a kamoli čovek. Samo se čuje vika konjara, škripa belih korpa što, nabacane, vire iz krbala, a između kojih se jedva vide deca koja jašu; u skutu im bošče, za pojasom "pištoljče" od čaurice, a bose im noge klate se i udaraju konje po vratovima. U strani, pored zidova, ide ženski svet. Napred su žene u anterijama, "količićima" i zagasitim šamijama; za njima devojke u tesnim mintanima, šalvarama, cipelama "na kopče". Idu one lako, plašljivo. Drže se ruka za ruku i koso okreću k zidu, da im "muškarci" ne vide nabrekle grudi. A "muškarci" zabacili dolame preko ramena, utegnuli se pojasevima do pazuha, i s puškom u ruci grabe po četiri koraka u jedan. Poneki besan, pa opali iz puške; devojke ciknu, sabiju se u gomilu, konji potrče, krble počnu da se odvajaju od samara i lupaju, dečaci na konjima se pognu, jednom rukom pridržavaju se za samar da ne padnu, laktovima i trbusima stiskaju bošče što su im u krilu, a drugom zaustavljaju konje. Ovi se brzo stišaju i pođu običnim, sitnim koracima. I kao pre, opet počnu da cupkaju, razrivaju put kopitama i grabe vinogradima, koji se izdaleka crne, a po kojima se svet već razmileo, viju dimovi naloženih vatra, šarene se obešene ženske "stajaće" haljine o granama već ogolelog drveća, odjekuju pucnji pušaka, usklici, dovikivanje. Nebo je sivo, tmurno. Brda i bregovi crne se i nepomično ocrtavaju. Cela je zemlja vlažna i mrka. Pokatkad proleti jato gavranova, ali ne grakće, već samo šušti i brzo se izgubi u mrku daljinu i maglu. A magla se polako i razvlačeci diže...
   Jesen. Da, da! Ali tada ne beše jeseni. Srce mlado, duša tek navirala, oči se raširile, pa ceo dan švrljam s drugovima po vinogradima, pucamo iz pušaka, ložimo vatre od vlažnih, zemljinih lozinaka i pušimo duvan. Tek pred večer ako dođem u naš vinograd. Još izdaleka, na ulazu, vidim gde se Marko konjar raskrečio, šubara mu štrči na glavi, on kolenima pritisnuo krblu, zavrnuo rukav na košulji i mulja grožđe što mu žene sipaju iz svojih korpa, grdeći svaku što pored grožđa bere i suho lišće. A one ga i ne slušaju šta ih grdi, navikle se, pa ga samo peckaju i diraju, on samo mulja, viče i trčkara čas ka trešnjama, gde je rakija, čas na put da obiđe svoga konja, koji čekajući na tovar pase suhu travu po jendeku.
   - A, gospodinče, - predusrete me. - Kamo čiča-Marku rakije? Tako li ti? Čekaj, da li ću da ti igram na svadbu.
   Ućutkah ga duvanom i uđoh u vinograd. Žene me jedva dočekaše i osuše grdnjama: gde sam bio? što ne radim? kako neću ni večeru da dobijem, i drugo. Odgovaram ja njima. Šalim se. Bile su sve naše: tetke, strine, ujne, neke iz komšiluka; a bila je i ona, Lenka. Samo ona, kao meni za inat, nije se dala da je vidim. Šalim se ja s njima, jer znam da mi mati nije tu. Ona je onamo, iza vinograda, pri vatri, gde, zajedno s komšinicama iz susednih vinograda, piju kafu i nude se rakijom. Zatim odoh ka trešnjama koje su bile u sredini vinograda i oko kojih je bila mala ledina. Po granama i oko stabala bilo je obešenih i poređanih ženskih haljina. Tu je bilo svilenih šalvara, anterija, mintana, lakovanih papuča i cipela. Sve ono što se pri radu prlja... Počeh da tražim što za jelo, jednako slušajući šalu, smeh i kikotanje naših što su brale oko puta. Po koja, dok joj se odnese puna korpa i isprazni u krble, ustala bi. A obično svaka šamiju zabacila, razuzurila se, bez bošče, u ustima drži zrno grožđa i siše ga. I u svakom vinogradu tako. Svuda žene, devojke. Trče iz jednog u drugi vinograd, sastaju se. Nestalo je međa, granica. Sve je jedno. Po drvetima bele se obešene haljine, iz jendeka i međa viju se gusti dimovi, čuje se prasak suvih lozinaka na vatri, uzvici pri tovarenju krbla, njihovo krckanje, kikot devojaka, razgovor žena i vitlanje dece... Svuda i sa sviju strana dim, pesma, pucnji, a sve se to meša, razastire i rasplinjuje u vlažnom, kao nakiselom vazduhu...
   Ja sam stao. Nisam osećao glad. Gledao sam i razgledao haljine što behu oko trešnje. Naiđoh na Lenkine šalvare od đizije i mintan od jumbasme. Poznao sam ih po onim zlatnim širitima. Ja ne znam zašto, ali zagnjurih lice u njih, jer su one mirisale na nešto što tako godi i potresa. Iz toga trže me vika na Spasenu, mladu, vitu, crnomanjastu i toplu ženu našega komšije, koji je odmah posle svadbe otišao u Tursku, da šije čakšire, pošto to kod nas već nestaje. Viču na nju što neće da bere. Voli da nosi korpe, da istrčava na put, gleda, obzire se, pa da posle utrči u vinograd preko jedneka, vijući se i kikoćući. A ostale je peckaju, pitaju: da li je skoro snivala muža? zbog koga istrčava? Pa, da bi šala bila veća, počnu je dirati za Marka. A Marko čuje, milo mu, pa se čini nevešt i samo viče:
   - Žene, brzo!... Brzo, bre, eno komšije već trinaest tovara, a mi,... Ih!...
   I brzo se saginje, mulja besno, a ruka mu se crveni kao krv od grožđa.
   Odvojih se od trešnje i sedoh do jednog čokota. Nisam hteo da idem tamo kod njih. Jedno, radi nje, Lenke, kao i u inat, a drugo - znam da će me terati da radim. A da im ja nosim korpe, teške su; opet da berem, brzo me zaboli krstača saginjući se. Zato sedoh za čokot, otkinuh grozd, on mi se prosu, zrna odleteše i razasuše se. Počeh da im pribiram i da im zagledam onu njihovu glatku površinu, skupljam med što se nahvatao po njoj i slušam pesmu koja baš sad otegnuto i izdaleka dolazi:
Devojčice, ružičice - ružo rumena!
A što si mi nevesela - usta medena!
   - Što ne bereš? - čuh iza mene glas mek, drhtav i vreo. Sav se zapalih, ali ipak neću da se okrenem, već odgovaram tupo:
   - Pa šta ću, kad ti za mene radiš? - I okretoh se. Više mene ona, Lenka, stoji. Čeka da se ja osmehnem, pa onda ona. U desnoj joj se ruci beli nova korpica, a u levoj "kosirče". Prsti joj ulepljeni zemljom, kako je po njoj skupljala zrna. Brada ovalna, a tamni joj i rumeni obrazi odskočili od stegnute šamije, kosa joj se izvukla i pala po čelu čak do mrkih joj i krupnih, vlažnih očiju.
   Stoji.  Čeka da se nasmejem, ali ja neću, no ćutim i čupkam lišće. Bili smo u svađi. Posvađali smo se pre nekoliko dana kad je dolazila kod nas, na bunar, a od mojih niko nije bio. Tek sto je bila počela da vadi kofu iz bunara, a ja, kao uvek, došao sam, i, tobož, doneo joj moju testijicu koju sam navlaš ispraznio u kujni, da je napuni. Pa se nisam odmicao od nje, već stajao i dodirivao je. Ona je plamtela sva, ali, zauzeta oko vađenja kofe, nije mogla ništa. Samo je počela brže da okreće čekrk, a pri tom da joj se puna, mlada snaga uvija, krši; da joj grudi više odskaču, a oble joj mišice na rukama da se pokazuju, zatežu mintan. Uhvatio sam je za pas. Nije mogla da se brani. Jer, ako me odgurne rukama, pustiće kofu koja će natrag u bunar pasti i razbiti se; a ovamo sam je ja grlio sve više i više... Ona je klecala. Htela je sve da pusti i padne.
   - Pusti me! - molila me. - Pusti, tako ti svega na svetu!... Oh, majčice moja!...
   I zaplaka se.
   Pustio sam je. Ali od jada nogom gurnuh moju testiju i razbih je.
   - Ne boj se. Znam ja da ti mene ne voliš, nego... - počeo sam da gunđam odmičući se od nje.
   Ona je izvadila kofu, počela da sipa vodu u testije, ali sva se tresla, drhtala, te voda nije ulazila u testiju. Oko deset kofa je izvadila dok je jednu testiju napunila. Čitava se bara razli. Jedva napuni tu testiju. Ali nije išla. Sva zažarena, stajala je; nije smela otići a da se ne pomirimo. Zna ona da je tada ne bih pogledao i da bih je tako uvredljivo peckao, da bi išla kao luda. I onda, čas u inat meni, raskalašna, besna, čas "unilna", kao da su joj svi po kući pomrli. Zato je tada i stajala, drhtala, njijala se. Čekala je da je ja  prvi oslovim, makar i najgrublje, a ona će već odmah da mi popusti, moli me, nasmeje se, i tako da se izmirimo.
   Ali ja ćutim. Okrenuo sam se koso i prstom šaram po zidu. Ona poče da skuplja crepove razbijene testije.
   - Što ti je ono krivo, te ga razbi?
   - Pa šta ću, kad sam ti toliko gadan, te plačeš od mene! - odgovaram nabureno.
   Gledala me. Kako se bila sagla da digne testiju, tako i ostala. Na trepavicama suze, usta bolno, plačljivo razvučena. Ali ja bejah dosta snažan, te izdržah taj pogled.
   - Ah!... - uzdahnu ona i diže testije, pa jedva iziđe na kapiju.
   Eto, to je bilo sto sam sada ćutao i tako se činio još ljut, srdit. Istina da je ona odmah, otada, pokušavala da se pomirimo, ali se ipak nije toliko ljutila što ja neću. Jer je znala, sigurna je bila, da ćemo se ovde, u vinogradu, pomiriti; da ćemo, kao i lanjske godine, s jednog čokota zajedno brati grožđe, da ću da mećem u njenu kotaricu, služim se njenim kosirčetom, pa posle, kad počnemo zrna da skupljamo, da ću, navlaš, gurati moju ruku u njenu, a tada će prsti da nam se prepliću i glave, lica, kose dodiruju. I, naposletku, da ćemo iz mojih usta da "zobamo" zrno, ali tako da jedna polovina zrna ostane u mojim a druga u njenim ustima... I zato što je znala, ona je jutros, kad je došla k nama, bila ponela novu, belu korpu i lepo kosirče, i sva je drhtala od radosti, sreće. Po četiri puta išla bi i vraćala se za jednu stvar... I sad, evo gde je došla, stoji više mene, čeka da je ja pozovem da beremo zajedno i pomirimo se. Stoji ona i čeka. Ja jednako ćutim, a osećam vatru od njene blizine. Počeh da kidam jedan poveći grozd. Ne mogu, jak.
   - Na ti kosirče! - šapnu i pruži mi ga.
   - Neka. Mogu rukom. - I od jeda što ne mogu, seknuh, da sva zrna popadaše. Osta samo peteljka.
   - Čekaj. Ja ću... - I saže se. Obrazi joj plamte, ruka drhti; a tako je topla, meka i mila. Lenka odseče grozd.
   - Evo! - I pruži mi ga. Gleda me zamagljenim i upola zatvorenim očima. Čak joj brada rumena i svetla. - Hajde da beremo! - šanu i kleknu do mene.
   - Ne mogu korpe da nosim. Teške su, - branim se ja.
   - Neka. Ti samo beri, a ja ću da nosim. Mogu ja, - hrabrila me je milo, a već grcala od sreće što ću da se odobrovoljim, ne srdim se više na nju.
   - Ne, ne! - Ustadoh. - Ići ću u "Rašku", da tamo čuvam vinograd.
   Njoj glava klonu, kosirče iz ruku ispade.
   - Ako! Idi! - pokorno prošapta i umuknu, oduprevši se rukama o zemlju, da ne padne.
   Pitah mater, ona mi odobri.
   - Idi, - reče. - I onako ovde nisi za vajdu. Samo pazi da Ciganke..., jer se sad ta vera razmilela, pa...
   Pođoh. Na kraju vinograda, do međe, bilo je nekoliko već suvih višanja, a oko njih se uvile loze sa sočnim lišćem, debelim prućem. Vile su se uza stabla, granje, te činile zaklon, kao kolibu. Bile su to "gavranice" i "drenovke". Tu je bila zemlja uvek suha. Htedoh da prođem kad - ona, Lenka! Zaobišla i stala tu. Čeka me.
   Naslonila se leđima o stablo i rukama se pridržava za grane. Pobledela, samo joj usne rumene i nabrekle.
   - Što se ljutiš na mene? Ne ljuti se, živa ti majka! - poče me moliti, a jedva govori, plače, samo da se pomirimo. Krupne suze kotrljaju se niz obraze. Diše utajano. Hoće da čuje moj dah, a kamoli glas, oproštaj što očekuje.
   - A, pa posle opet kao onda, na bunaru, da plačeš?! - počeh ja.
   - Neću više da plačem, ži' mi ti! - I da bi me uverila, poče prstima da skuplja rasturene suze po obrazu.
   - Neću!... Daj mi da te poljubim! - rekoh odjednom, i sam ne znajući zašto. I počeh da se tresem. Opi me valjda onaj miris zrela i na sve strane izmuljana u krblama grožđa i vlage... Ali najviše, čini mi se, opiše me njena usta, koja se sada - srećna usled potvrde da je volim, zastidjena od moje drkosti, a što tražim otvoreno, glasno poljubac - behu razvukla u osmeh.... Eh, to ne beše osmeh! Beše to nešto što pruža, mami, ali od velika, iznenadna stida strepi i trza se i od same pomisli na poljubac.
   - Ne, ne... - mucala je, a jedva se savlađivala da glavom ne odriče.
   - Daj mi!
   - M-m-m... - mucala je.
   - Neću silom, neću! - počeh. - Ako hoćeš daj, ako ne... - I pođoh.
   Ona napreže svu snagu. Nije smela da se odvoji od grane za koju se držala, jer izgledaše da bi pala. Pa, žmureći, pruži mi: i lice, i usta, i oko, sve. Ali ni koraka k meni da kroči.
   - E, neću! - rekoh ljutito i, ostaviv je, odoh brzo, kruto. Nisam smeo da se okrenem, jer znam kakvu bih je video. Ubrzah korake. Nisam više slušao onaj smeh, kikotanje, krckanje i tovarenje tovara, samo sam jedva čekao da pređem carski drum i odem tamo negde... Počeh da se grčim. Magla nikako da se digne. Naročito se u daljinu ništa od nje ne vidi. Siđoh i približavah se gospodskim i golemaškim vinogradima. Tu već ne beše one vreve, žagora; samo su se u redovima i iza čokota crnela leđa radnika koji su, ćuteći, brali i žurili se. Pogdegde zabelela bi se i zašuštala koja suknja. Na bedemima od šančeva stajala je po koja gomila gospode i gospođica i gledala na "drum", po kome su promicali tovari u varoš, i Cigane, Ciganke, prosjake, koji su se razilazili po već obranim vinogradima da beru jaguridu... Pređoh i ja taj put, koji beše sav crven od grožđa, raskaljan i posut zrnima i peteljkama. Dođoh do česme. Brzo siđoh u dolinu i ne gledeći na onu ledinu ispod česme, na kojoj se streljaju osuđenici, a sa koje se sada čuo zvon ovaca i svirka čobana u duduk. Iziđoh iz doline i počeh se peti našem vinogradu, koji se odmah poznavao po gomili kamenja, brestu i onom redu od divljih ruža i trnja, što je bilo na međi i sprečavalo da se vinograd ne roni u dolinu. Stigoh i, dahnuvši, izvalih se među čokote. Zagledah se u crn, dugačak, sa zarivenim vrhom u zemlju, grozd, koji beše na čokotu preda mnom. Odjednom zašušta nešto iza mojih leđa. To je bila Ciganka, i već se sagla te bere.
   - Šta ćeš? - viknuh.
   - Kosirče da ti prodam! - požuri ona i približi mi se.
   - Neću. Idi!
   - Da ti bajem, ako hoćeš. Znam i crve da vadim iz očiju.
   Pružih joj ruku. Ona ostavi korpu, veliku torbu i štapove što je vukla za sobom i kleče. Uze mi ruku, okrenu dlan i zagleda se u nj. Kako je čudno odudarala moja bela ruka od njene koščate, suve, crne ruke. Glava joj je bila umotana krpama i starim šamijama, ispod kojih su padale njene prosede kose u uvojcima niz lice joj, a lice joj ćoškasto i smežurano, vrat izdužen, smežuran, grudi crne, gole... Prljava nikad neoprana košulja virila je samo krajevima iz hrpe starih mintana, te su joj se videle čak i smežurane, bakarne boje, dojke... U onom mrkom zelenilu čokota, zgrčena, crna, s lulom iza vrata, držeći me za ruku i mrmljajući nešto u sebi svojim debelim, izbrazdanim ustima, tako je čudno izgledala, da nehotice povukoh ruku:
   - Govori!
   Ona, ne dižući očiju, prelazeći hladnim, crnim prstom po mome dlanu, poče: "Duša ti je široka, srce crno, te teško onoj koja se u tebe zagleda. Vek ti šaren, put dalek, neznan i taman. Ako preživiš..."
   Trgoh ruku.
   - Idi i naberi.
   Pa, čisto bežeći, skočih. Nešto one reči, a nešto zadah od duvana, pomešan s teškim mirisom njena znoja i neopranosti, toliko me poplaši, da je nisam smeo ni da opomenem da mnogo ne bere grožđe. Odoh do višnje, naslonih se na njeno stablo s ispucanom i savijenom korom. I, kako mi teško pade kad se zagledah u sve što beše preda mnom! U dolinu, koja beše puna već ogolela drveća, česmu, drum, vinograde i onu ledinu s koje se čak i ovde čuo zvon ovaca, video čoban gde nogom naslonjen na kolac nečijeg groba, ogrnut iscepanim vojničkim šinjelom, svira u duduk. A svirka mu oštra, monotona. S leve strane, na putu koji je bio usečen, a iz doline, preko brda, vodio varoši, iskrsnu Mitka Meraklija. Poče se penjati, gotovo trčeći. Zadigao glavu, prigrlio korpu grožđa što je naprosio i koju će sad prodati u čaršiji za rakiju. Zato se, valjda, toliko i žuri, podskakuje, nabija šajkaču na oči, isprsuje gole grudi i peva. Čak do mene dopire njegov istrošen, ali još topao glas i poslednje reči jedne te iste pesme mu:
A ja sam ti, Leno, bolan, bolan-prebolan!
   A krckanje tovara na drumu sve jače. Već se neki, koji su obrali vinograde, vraćaju kući. Dimovi vatra koje su počele da se gase viju se gušće, lelujaju se, istežu i ulaze u maglu, te se zajedno s njom lelujaju i rasplinjuju po mokroj, crnoj, obranoj zemlji.
 
1899.
 
Nazad
 
Copyright © 2005-2013 kodkicoša.com