K O D   K I C O S A
  
Borisav Stankovic
 
TETKA ZLATA
 
I
 
   Jos kao devojka, najmladja od svih sestara, ali vecito u kujni, oko ognjista, vise je izgledala kao neka njihova sluskinja. Nikada se ona nije sa sestrama pojavila na kapiji, na kakvoj svadbi, veselju; nikada da je ponela novo, za nju narocito krojeno i siveno odelo, vec je uvek nosila stare haljine od svojih sestara, samo malo doterane i prekrojene. I to ne sto se i njoj ne bi kupile, nego sto sama ona nije htela. Nije htela sve iz straha da ne bi tim svojim novim haljinama stetila kucu, a osobito brata, koga je tako mnogo volela. I docnije, kada su joj se sestre sve razudale, a ona ih je tako lepo opremila da im nisu bile ravne ni kceri iz najbogatijih kuca, ona je ostala kod brata, da, dok se on ne ozeni, i dalje vodi i nadgleda kucu. Ali brat dugo putovao, dugo vodio trgovinu i dugo se ne zenio, tako da kada se jednom i on ozenio, ona je tada vec bila ako ne usedelica, a ono stara devojka.
   I, sigurno, ne bi se nikako udavala, jer je i sama bila nekako cudna. Istina, bila je dosta razvijena, jaka, sa cetvrtastim belim licem, plavim ocima i neznim ustima navek razvucenim u onaj samo njen, tako topao i predusretljiv osmeh, ali je bila sva kao skrivena. Skrivenih prsiju, skrivenih pleca, ruku, kukova i svega onoga sto bi na njoj opominjalo da je zensko. Ali pored svega toga ipak se morala udati. I to iz srepnje da, kada se brat ozenio, dosla snaha, pa kada budu dece imali i zbog toga troskovi kuce bivaju veci, da mozda snaha ne bi kadgod pocela osecati kako im je ona na teretu, samo zbog toga naposletku se i udala.
   Da bira, to nije mogla, nego za prvoga ko je zatrazio posla. Pa ipak nije joj bilo bas tako rdjavo. Muz, istina siromah, samac, otud iz Turske, ali dobar zanatlija. I valjda namucen samackim zivotom, bio je sav srecan sto je ona za njega posla i donela punu kucu. A osobito sto mu je donela mnogo namestaja: duseka, jorgana, jastuka, za cim je on najvise zudeo, da, jednom, i on, utopljavajuci se, odmara svoje nazuljeno telo od tvrdih, ducanskih, momackih postelja. A jos vise je bio srecan kada mu je njen brat, koji je tada vec bio vidjen trgovac, pozajmio i novaca i verovao za njega kod ostalih, te je mogao da otvori svoju radnju. A kada im se rodio Stojan i radnja poce bolje ici, muz joj, da bi se jos vise pokazao pred njenim bratom dostojan i zahvalan paznje i potpore, sav novac sto je dotada zaradio pretvorio u espap i, kada nastade jesen i sabori po okolnim varosicama, on sav espap ponese. Mislio je da ostane dva-tri meseca, pa makar i citavu godinu, dok sve ne proda, da bi se oduzio, a sa ostatkom kupio kakvu kucicu. A ona za to vreme, da se ne bi mnogo trosilo, sa Stojanom se vratila bratu. Istina da odvojeno, zasebno kuvajuci, ali bar ne placajuci kirije, tu ga ceka.
   I luda njena zenska glava, da bi samo sto vise ustedela, ne samo da je odvajala od usta, nego - a to je ubi, zato i celog zivota na to nije smela da se potuzi, zaropce, pusti suze - jer je sama svemu bila kriva... cak ni slava kad je dosla, nije htela ni kolac da umesi ni svecu da upali... Ali zato, kao neka kazna, posle toga stize i glas o muzu joj: vracajuci se i zureci da sto pre k njima dodje, jedne noci po kisi, kada je prelazio neku reku, naisla bujica i njega, konja i bisage sa parama utopila i odvukla sa sobom. A nije se znalo gde, koja reka, na kome mestu, da bi mu se bar sveca zapalila i krst podigao.
   Otada uzalud je po dva puta slavila slavu, i zimnju i letnju. Ali ne samo sto nije pomagalo, nego bilo je sve gore i gore. Bar da ostade sama, onda bi trpela i gutala da je snaha ne samo popreko gleda, vec i grdi, jer bi joj toliko radila po kuci, da bi odradjivala onaj hleb sto bi ga jela. Samo da vise ne izlazi u svet, ne pojavljuje se. A sto je najgore bilo, sto je najvise tistalo, to je sto je bila uverena da je samo zbog nje to bilo, a on, muz joj, da je samo neku drugu uzeo, ne mozda, nego sigurno ne bi umro, jos manje poginuo. A sada s njom bio je jos njen Stojan. A dete ce rasti, napredovati, i brat, ako moze podneti hranu za nju pa i za njenoga Stojana sad, dok joj je jos ovako, docnije nece moci. Dete ce i vise jesti. Trebace ga oblaciti, izvoditi na put i za to trositi. Iako je on, brat, duzan da nju, svoju sestru, hrani nije duzan jos tudje, njegovo dete... I zato, ponova steze srce i preudade se.
   Taj joj drugi muz takodje bio udovac, istina bogat, ali sto se doselio sa sela pa zeljan jela i pica, poceo mnogo da pije, mnogo da jede. A od prve zene imao jos i sina, i to velikoga, gotovog za zenidbu. I taj joj pastorak toliko bio besan, osion. Valjda sto su bili bez zenske glave u kuci, ziveli su svaki za sebe. Nikad zajedno nisu rucali, ni vecerali, niti spavali u jednoj sobi. I tako ziveci dugo, godinama, bili se gotovo i zaboravili kao otac i sin, nego dosli jedno drugom strani, tudji. A pastorak jos vise pobesneo kad vide da mu se otac ponova ozeni. Nadje se uvredjenim. Zasto pod starost da se po drugi put zeni? Zasto da ga sramoti i zasto bas nju, tu varosanku, pa jos sa sinom, dovodi u kucu i da sada ona rasipa i trosi ono sto je njegova mati s mukom pribirala i tekla na selu. Ali ona pastorku za to nikad nije prebacila, jos manje ga uvredila. Nije ga se bojala. Znala je ona da ovaj ne bi smeo na nju da nasrne, jer zna on da iza nje stoji njena rodbina, kuca odakle je dosla i brat njen, nego sto je htela da, prvo, u kuci bude mira, a drugo, sto je bila uverena da ce ih, i muza i pastorka, pre tom svojom mirnocom umiriti negoli svadjom. A najvise je zato trpela, cak je i bila srecna zbog te svoje trpnje, sto je osecala kako tom svojom patnjom iskupljuje i hranu i odelo za svoga Stojana. Samo da joj Stojan, kada uzme parce hleba, ne bude popreko pogledan; da kada obuce novu kosulju ili mintan, ne misli se da je to od ukradenog novca iz kuce. Samo da njenom Stojanu bude kao sto treba, a sto se nje ticalo, za nju je moglo da bude najgore i najcrnje. I zaista, kao na neko cudo, isti taj njen pastorak ne samo da joj Stojana nije mrzeo, a od toga je ona najvise i strepela, nego ga je cak i zavoleo. A osobito otkada je Stojan posao u skolu i poceo da se najbolje uci. Onda taj njen pastorak u Stojanovom dobrom ucenju nalazio kao neki i svoj ponos, jer valjda ce se tamo, u skolama i medj svetom, uz to Stojanovo dobro ucenje sigurno pominjati i ime njegove kuce, i ne samo on i otac njegov nego i svi oni koji su odskora u varos dosli i jos su nepoznati. I zbog toga ponosa i sujete bilo bi tesko onom koji bi na Stojana ruku digao, a i na samu nju, njegovu mater, izdirao se kada bi video kako ona Stojanu ne da da obuce nove cipele kad podje u skolu ili kada bi cipele pocele da se cepaju, a ona nece odmah nove da mu kupi.
   - A mori! - poceo bi na nju da vice. Drukcije nije nikako mogao da je zove. "Materom" - ne, jer je vec toliko bio veliki, a opet po imenu kao kakvu sluskinju, iako je bio toliko grub i osion, ipak nije hteo bas toliko nazao da joj ucini. - Sto Stojan da ide bos? Sto mu ne kupis? Sto ne kazes ocu da da para?
   Ona, sva srecna zbog te njegove paznje, mucala bi:
   - Pa kazi mu ti. Ne smem ja.
   - Sto da ne smes? Sto da ne da? Kad moze on sam tolike pare da rasipa, sto dete da nema kao druga deca?
   I onda bi to dete, Stojana, uzimao za ruku, vodio ga u carsiju, kupovao mu - ne opanke, nego za inat njemu, ocu, nove cipele.
   I samo to, ta njegova ljubav prema Stojanu za nju je bila dosta pa da mu sve oprosti, da sve ostalo bude - nista!
   Nista, i ta svadja njihova, prostacko zivljenje po kuci, nikad ruckovi i vecere kao sto treba. A osobito slave, Bozic i Uskrs nikad ne provedeni, ne docekivani kao sto je red. Istina, donese se, zakolje, svega i svacega puno, ali uvek bi se tada izrodila svadja izmedju njih. Komsiluk pocne da se skuplja, da ih razvadja. Ona mora od stida da se krije, ni reci da ne progovori, jos manje da sme da se umesa medj njih, jer je znala da pored tolike svadje, njih dvojica, otac i sin, ipak nekako su se, na "svoj" nacin, voleli. Sin je dopustao sebi da on oca grdi koliko hoce, ali drugi na nj da digne ruku, taj vise ne bi pisnuo! A tako i otac, koliko je sina kleo, grdio, terao iz kuce, ipak, kada bi se ovaj razboleo, on ne bi zalio novaca. Sve bi prodao, cak i kucu, krov nad glavom, samo da sina izleci.
 
 
II
 
   Ali uskoro i to prestalo. I ovaj joj drugi muz ubrzo umro i tako se svega toga otresla.
   A posto sa njime dece nije imala, to joj je bilo lako. Odvojila se odmah. Nesto od onoga novca sto je sklanjala i pribirala dok taj drugi muz bio ziv, a nesto i od onoga sto joj pastorak pri deobi dao, i, iz straha da ga ne potrosi, odmah kupila je nakraj varosi jedan plac. A tamo ulica tek se sekla, tek se delila, i u celoj njoj bilo samo dve-tri kuce podignute, a ostalo jos bilo polje. A opet, bojeci se da nece biti dosta novaca za celu kucu, podigla samo zidove, da bi imao na cemu krov da stoji, a od cele kuce, kujne i ostalih soba, samo jednu sobu sazidala koja ce joj biti za sve: za sedenje, spavanje i kuvanje.
   I uselivsi se, ona, tamo, istina nakraj varosi, ali u svojoj kuci, kao da odahnu. Tek onda vide kako je dobro ucinila sto nije ni brata niti ikoga poslusala da ostane u kuci drugoga muza kod pastorka, istina mozda da i dalje trpi i snosi svadje, ali bar u bogatstvu i u izobilju. Nikako oni nisu mogli da shvate zasto ona sve to baca i ponovo ide u sirotinju. Jedino je ona znala, nadala se, strepela da ce mozda, mozda kad tako ostane sama, sa svojim, njegovim, Stojanom, osetiti se kako se cela ona, sva, ponova vraca njemu, pokojniku, svome prvome muzu. I ne prevari se. Jer ne samo da se oseti kako se ponova vratila njemu, nego odvojivsi se i ostavsi sama sa svojim Stojanom, oseti da je njegova, prvoga pokojnika, oca Stojanova. I to toliko njegova kao da nikada nije prestajala biti. Uvek, svagda, jedino je bila njegova. Nikada drugoga, za koga se bila preudala... Jer zna ona da grleci toga drugoga uvek je osecala, uvek je zamisljala, kao da grli i ljubi svoga prvoga muza, prvoga svoga zenika, prve mozda i jedine ljubavi svoje, prvo i poslednje milovanje i radovanje.
   I koliko je tek bila srecna kad vide da i svet i komsiluk to shvati i razume, jer nisu je zvali po bogatstvu drugoga muza, "gazdaricom", nego po zanimanju prvoga, "majstoricom". I to joj tako slatko, tako drago bi...
   Ali tu radost, srecu brzo je morala da ostavlja i da se sva okrece kuci i svome Stojanu. A iz straha da se novac, sto je preostao od kuce, ne potrosi, radila je i dan i noc. Plela je, sila, tkala. I u tome imala je kao neke srece, jer je taj kraj i ta njena ulica bila nastanjena od skorih doseljenika, vecinom seljaka. I njine zene, neveste u tom varoskom predenju, pletenju i sivenju, davale su njoj da im ona to radi i nagradjivale je bolje nego da je bila u sredini varosi i da je radila za prve i bogate kuce. Jer ove, seljanke, nisu joj placale u novcu ne smejuci od muzeva, ali zato izobilja u brasnu, maslu, siru i mesu, sto je za nju vise vredelo nego gotov novac. Pored toga uzimala od svojih, osobito od te snahe, a i od ostale rodbine, stara odela i preprodavala ih ovamo sirotima, najvise Ciganima i Cigankama, kojih je, kao u svakom okrajku varosi, bilo puno sa njihovim razbacanim kolibama. Nista nju nije uzdrzavalo. Ni sto je bila "majstorica", ni sto je iz bogate, prve varoske kuce. U pocetku zidanja kuce, kada je jos strepela da joj nece novac dostici za sve, sama je iz polja i obliznje reke dovlacila pruce i kamenje i time ogradjivala bastu. Cak u prvi mrak ili ranu zoru, da je ko ne vidi, tamo u uglu baste, a zaklonjena kakvom gomilom pruca i trnja koju bi dovukla, sama je kopala zemlju, od nje sekla cerpice i posle ih redjala, susila na suncu i gomilala. I to s dana u dan, s godine u godinu toliko je bila isekla te cerpice, nepecene ciglje, da redjajuci ih kao zid, celu bastu njima ogradila. Docnije i one ostale sobe sagradila, cak i gostinjsku i u njoj dolape i rafove, a u kujni ognjiste. Nad ognjistem pocese da se lelujaju obesene nove verige, po kujni da se razleva nov pepeo, a gore, krov, grede i daske da se tamne od dima. I bunar je iskopala. Sama ga kopala sve dotle dok nije naisla na blato sa vodom, i tek onda pozvala majstore da ga sasvim iskopaju, ograde i ociste. I onda ona prva kofa vode iz bunara! Ono prvo staklo tom vodom napunjeno od kojeg, bacenog preko kuce i nabijenog na kucno sleme, i sada stoji komadje, i sada, kada sunce u podne naidje, odbija se od toga staklenog komadja te kao neka zvezda nad kucom treperi i greje... A vec gostinsku sobu nikako nije mogla da namesti. Jednako je namestala onako kako je mislila da je trebalo namestiti jos za zivota pokojnikova. Jednako je redjala i vesala vec pozutele i pocadjavele svoje nekadasnje, devojacke darove, peskire i marame. Cak i krevet namestila, na kome ce - ne sada, nego, ako Gospod da - kada Stojan poraste, izuci zanat, postane momak, pa kad pocne kao svaki momak, onim odvojenim momackim zivotom da zivi - da na tom krevetu spava i odmara se.
   Ali sto je najgore u tome bivalo, to je da sto god joj je Stojan vise rastao, ona kucu sve vecma doterivala, namestala i ututkavala, nju je - ni sama ne zna zbog cega, otkuda, zasto - sve veci neki strah, slutnja i trepet obuzimao. Mozda, mozda - a kakve je ona zle srece - od svega toga nista nece biti. Oh, da mozda Stojan - a on vec tako nemiran, tako trci, tako se nocu otkriva - slucajno ne nazebe, ne razboli se, i - ne daj, boze! - umre. I onda nasta sve? Vec kuca i ovo namestaja, sve to neka nosi djavo, ali sta njoj ostaje? Nesto najstrasnije. Jer, kada bi joj i on umro, onda ne bi smela da na sebe kidise, da sama sebi dodje glave, jer zna se da je to takav greh da bi onda bila osudjena: da joj ne samo dok je u zivotu, niko, ni Stojan, ni muz, ni njen otac, mati niti ikoji drugi pokojnik ne sme u snu doci, da ga vidi, nego i kad bi umrla, i tamo, na onom drugom svetu, ne bi joj dali da se sa njima vidi. Ne bi joj dopustili ni da im se priblizi, a kamoli, kao svaka mati, kada umre, onda se sa svojima nadje tamo na drugom svetu, kada joj vec nije bilo sudjeno dole na zemlji. A njoj, kada bi ona zbog Stojanove smrti sebi glave dosla, ne samo sto to ne bi bilo dopusteno, nego ne bi joj dali ni da im se priblizi, toliko bi bila osudjena zbog toga svoga samoubistva. I onda, kada zbog toga ne bi smela sa sobom da svrsi, sta bi joj ostalo da sa sobom cini? Da jednako glavu kamenom tuce, ali da je ne okrvavi; da sebe gladju mori, ali kada pocne da se mre, opet da mora jesti da bi ostala u zivotu. I tako, da se vuce, kuka s dana u dan na groblju, ukopava se u njihove vec napukle grobove, samo da bi joj sto pre smrt dosla, a obicno bas tada smrt ne dolazi. Eto toliko njih! Eno vec poludele Marije, stara baba-Andje! One pored sinova i kceri i sve unucice pokopale, i jos su zive, jos se vuku... I, boze, nikome ne dosudi, nikome ne daj! - ipak ponekada se zaborave pa se najedu, napiju i pocnu da se smeju!...
   I kad joj te slutnje, te misli pocnu da dolaze, nju - ma gde bila, ma u kakvom poslu - to kao noz presece, te unezvereno pocne da se krsti i sapuce:
   - Ne daj, boze! Molim ti se, boze!
   A jos ako tada Stojan nije kod kuce, pa ako pocne da pada mrak a njega iz skole nema, a povrh svega pocnu da se otuda, iz polja i iza bregova osecaju kao neki vetrovi i oluje, ona se savim izgubi.
   - Nemojte, bre!
   I izmahujuci iza sebe rukama, kao da sprecava i potiskuje te vetrove i nepogode, istrcava na kapiju. Prolaznici, uplaseni njenim licem, uzdrhtalim ustima i vec sa navrelim suzama u uglovima ociju, pitaju je:
   - Sta je, snaja-Zlato?
   - Cekam Stojana! - odgovarala bi kratko i cisto kao ljuteci se sto je jos pitaju, kad znaju kakva nesreca njenom Stojanu moze da se desi. A ako tada pocnu pored nje da prolaze u tuci i jurenju njegovi drugovi pri vracanju iz skole, obamiruci od straha da mozda u toj svadji i on nije, i da ce sada prva kamenica njega mozda pravo u celo, u oko, i da je onaj krik, uzvik, sigurno njegov, ona svakoga ko god protrci pored nje pita: - A, bre, je li tamo i moj Stojan? - A glas joj se u grlu gubi i kolena klecaju.
   Stojanov drug, nemajuci kad da staje, bezeci od kamenice sto za njim leti, samo joj dovikuje:
   - Nije, nije! Iza nas je on.
   Pored toga sto je to donekle umiruje, ipak to njegovo nepojavljivanje u ulici sa ostalom decom toliko je izmuci da ne zna sta ce. Mada i sama vidi kako je jos vidno, tek poceo prvi sumrak, njoj pocne da se cini kako je jos otkada pao mrak, kako je odavna, uveliko crna noc. I, onda, zasto ga jos nema? Sigurno je nesto bilo sa njim, jer uzalud je ne muci i ne sece ovoliki strah. Sece je i po polovini, po prsima i po kolenima, da se jedva, eto, naslonjena uz kapiju drzi. I kad se vec naposletku jednom i on pojavi, ona sagleda onaj njegov alevi fes i onu sarenu torbu sa knjigama, ona mu, sa nogama otezalim vec kao od tuca, samo u carapama polazi u susret. Od toga silnog straha za njim sva se kao sparuskala, salvare joj se smakle, kukovi joj rasklimatani. I kada vec oseti njegovu ruku u svojoj oznojenoj i vreloj, pita ga i kori:
   - Pa gde si, sinko? Gde si dosada? Eto vec ceo svet dosao, a tebe nema. A ja ovamo, sama, pa... I umalo sto ne grne u plac.
   Ali Stojan veselo prica gde je bio. Kada se pustio iz skole i prosao pored "ujkine", njenoga brata kuce, ujak ga zvao. Tamo sedeo, igrao se, cak i jeo, pa, evo, u torbi od toga i poneo. I dajuci joj torbu, gotovo strogo govori joj da je ne pritiska rukama, a osobito njenim od posla jakim zadebljalim prstima, te da mu se ne bi time u torbi izguzvala koja knjiga, a najvise ne obrisalo i umrljalo na tabli sto je toga dana pisao i crtao. I ona tu njegovu torbu cak sa strahom uzima i pritiskujuci je samo laktom i dlanom od ruke nosi je, a drugom rukom njega vodi. Ne moze da se nagleda kako mu se vec cevanice nogu jasno ogledaju, kako mu se pri hodu kolena cetvrtasto izdvajaju i kako sav on, vec uveliko, lici na oca. Celo isto kao u oca pocelo da se oblo nadvisuje, obrve da se razdvajaju i crne, a ispod njih da se pomalja onaj dug, malo savijen ocev nos sa onim rasirenim nozdrvama. Cak i jabucica pocela iz grla da odskace, da se ocrtava i isto onako kao i u oca da mu puca pri gutanju pljuvacke.
   Posle vecere jedva bi izdrzala dok upali kandilo ispod ikone da sto pre legne i, pokrivajuci i sebe i njega jorganom, zgrabi ga k sebi u krilo. I uzrujana, potrsena, jednako bi se naginjala nad njim, utopljavajuci ga i pokrivajuci ga, ali odupiruci se laktovima i kolenima da ga ne bi pritiskivala. Njegove rucice uvlacila bi u svoja topla nedra; njegovu glavu bi naslanjala na svoje grudi, osecajuci toplinu njenu. Pa onda miris njegove kose, koze. I onda ono sto je za nju bilo najdraze, najvece, to je sto grleci ga tako pocela bi da oseca kako, sto god joj Stojan vise raste, a ono se iz njega sve jace izdvaja onaj narociti miris, miris kojim je njegov otac mirisao. I tada kada bi Stojan poceo da je tim ocevim mirisom zapahuje, svu ispunjava; kada bi pocela od toga da joj snaga treperi i dusa izumire, ne moguci vise i ne smejuci da ga ljubi, samo bi naslanjala svoje uzdrhtale usne na njegovo celo, pocela bi da grca nad njim:
   - Milo moje i jedino moje!
   I onda onako u noci, sasvim sama, sasvim slobodna, potpuno, cela bi se ona podavala toj sreci, suzama, proklinjuci sebe sto je takva: sto eto, kad nije nista, dete je zdravo, evo ga u njenom krilu i narucju, zasto onda ona da strahuje, zlokobi i da mozda - a kakva je ona pusta i crna! - sigurno mu time i nesto nasluti.
 
 
III
 
   I samo zbog toga crnog predosecanja da joj Stojan poraste i podje na zanat da to ne moze i nije njoj sudjeno docekati, zbog toga straha Stojan je jednako morao da bude mali. Kada i svrsi skolu, izuci celo crkveno pevanje; kada poce da se vise ne vitla po basti i dvoristu, nego da sa drugovima ide po carsiji, seda na ducanske cepenke i po polju baca kamen sa ramena, i tada nikako ona nije dopustala da je zaista on porastao. Uzalud su je uveravali. Uzalud je vec odavna amamdzike nisu sa njime pustale u amam na kupanje.
   Ali sve to nije pomagalo. Nikako u to nije smela da veruje, vec samo dodje kuci pa se isplace. Zar ona ne zna? Zasto je prave tolikom ludom? Zar ona ne vidi kako je zaista vec veliki, vec porastao, ali zar sme, crnica ona, da popusti, jer zna, uverena je da ona to ne sme docekati, da joj nije sudjeno da to dozivi, i da ce se morati, kada bude to doslo, tada sigurno, sigurno desiti nesto strasno, i to njemu. Ili ce se on razboleti ili ce nekako nesrecno pasti, ugruvati se, osakatiti. - I eto zato, a to niko ne zna, vec je prave ludom. Jer odlazuci to rascenje njegovo, ona oseca kako odlaze i tu nesrecu. Jer to: da joj Stojan poraste i podje na zanat, i to pokojnikov, svoga oca zanat, to je toliko bilo za nju da kada bi o tome pocela da misli, cisto bi je vrtoglavica hvatala od straha i srece.
   Ali pored svega ipak je i ona sama osecala kako to zaista dolazi, priblizava se. A to i po svome bratu videla je. On poce cesce da silazi ovamo k njoj, jer se znalo da je njegova duznost da on, ujak Stojanov, nadje majstora i pogodi se sa njime. A ona je cak osecala kod koga majstora ce ga brat dati. Sigurno kod Cvetka, tadanjeg najboljeg majstora. A da je to vec istina, brat svrsio, ugovorio sa majstorom i da se ceka samo dan, videla je po samom ponasanju bratovljevu prema Stojanu. Prestade da ga mazi, priziva i donosi mu poklone. I, kada dodje, on pocne kao da ga grdi i imenom, Stojanom, da ga ne zove vec samo: "A bre... ti!" I naredjuje mu da ga on sluzi, on donosi casu vode a ne kao dotada ona.
   A medjutim odavno je bila krisom nabavila nove, jake cipele, potkovane "na alcama" i klincima; sasila mu caksire, i to sa gajtanima i nogavicama, jer trebace da su jake, durasne, da izdrze kad Stojan pocne na zanatu da slusa i radi. I sve to slozeno i poredjano u kovceg; svakog dana se nalazila oko njih da bi ih sto vise gledala. Stari kovceg vec prestade da krcka od njenog cestog otvaranja. Nekada po celo bi jutro provodila uz taj otvoren kovceg, gledajuci te haljine, jednako gladeci ih rukom i osecajuci pod prstima ostrinu dlake nove materije i udisuci miris od ispeglanih gajtanova. Ali ako tada izidje iz kuce pa jos pocne da je obilazi, zagleda, onda je tek najludji i najbezumniji strah hvata. Gleda kako je novo drvece vec izraslo i ogradjuje kucu. Sama kuca svojim velikim krovom sasvim se izdvaja od ostalih u mahali, od kapije do kucnog praga beli se kaldrma, a ispred kuce bunar vec sa kapakom, cekrkom i gvozdenom kofom. Cuje se kako voda zubori i tece ispod kamenova, obraslih mahovinom; a ovamo velika gostinska soba, namestena, ututkana, sa otvorenim prozorima. Kupa se ta soba u bastenskom zelenilu i hladu zajedno sa onim namestenim krevetom, na kome on treba, kada odraste, postane momak, domacin, da lezi i odmara se. Tada kao da vidi na tom krevetu otisak njegova tela. Ali odmah nju spopada onaj bezumni strah, uzas: da, mozda, sve to nece biti. Odmah bi padala. Vila bi se u klupce, obgrljujuci kolena, gledajuci ocajno, unezvereno oko sebe. Krstila bi se, saputala, molila:
   - Ne daj, boze! Molim ti se, boze! Nemoj, boze, oh!
   I, brzo, kajuci se sto je izlazila i gledala, kad je znala da ce je to snaci, bezala bi i zavlacila se u prvu sobu. Sedala bi tamo u kut, grcila kolena i drhtala, tresla se. A spolja, kada pocne mrak, nju pocne svaki huk vetra do srzi da potresa; svaki krik, plac i uzvik na ulici u srce je udara i probada... Jer, eto, on, Stojan, tamo je napolju, sa drugovima, u carsiji, ko zna, mozda ti vetrovi i ti krici bas oko njega se viju, oko njega nalecu, gone ga. I gotovo luda, jos tako usamljena i zavucena, pocne da place, place. Sva bi se zanosila od placa. Takvu bi je cak i Stojan uvece zaticao. I njega onako odraslog pa ga je vec bilo stid od tog njenog vecitog placa i poceo bi ljutito da pita, da je kori:
   - Ama sta je, mori, nano? Sta ti je? Zasto places?
   - Pa necu, sinko, vise da placem!
   Zaustavljala bi se umirena, kad bi ga videla, brisuci rukama suze sa usta i ociju.
   I od toga straha, neiskazanog bola i slutnja pre vremena gotovo se presavi. Oko usta, zbog tog vecitog drhtanja, pocese da joj izbijaju malje; obrve i trepavice, zbog tih uvek zadrzavanih suza u uglovima ociju, pobelese joj. One njene od rada koscate ruke izduzise joj se, i zile i kosti na njima zbog jednakog znojenja, vreline od straha, pocese da joj se zute i bele. Sva dodje cetvrtasta sa izbrazdanim i ostrim licem, ali zato sa nekim tako toplim, blazenim i napacenim izrazom.
   Ni tada, ni docnije, ne moze da se seti u koji dan, u koje vreme bese, kada dodje bratovljev sluga i javi joj da ce sutra Stojana da odvede majstor-Cvetku na zanat. Cak i slugu ne dariva nicim, a to se posle celog zivota nije mogla da nakaje, jer toliko se izgubi. I posle nista nije znala. Ni kako je Stojana sa igre dozvala, ni kako pokupila svu komsijsku decu, njegove drugove, i dala im veceru da Stojan zajedno sa njima vecera, kao prastajuci se od njih, ni kako ga posle okupala, metala u postelju, a vise glave poredjala spremljene haljine. I onda legla sa njime i, kao toboz, spavala. Zapaljeno kandilo je dogorevalo i prskalo, i ona, lezeci do njega, i to nepomicno, da ga ne probudi, osecala je pod sakom i prstima onu rosu i znoj sto je Stojanu izbilo po celu i licu od kupanja i zdravoga sna. A odozgo, kroz noc, kroz tavanice jasno i cisto poce da silazi, da se leluja nad njima on, pokojnik, muz, otac njegov. U istim onim caksirama, u istom fesu, mintanu, zakopcanom do grla, i to onom mintanu sto ga je nosio svaki dan, sa tesno zakopcanim rukavima, da mu se ne bi smetali pri radu. A same ruke, prsti izbodeni od igle, voska, umrljani cirisom. Samo mu lice drukcije. Ne izbolovano, ne mrtvacko, nego usplahireno. Kao nikako ne verujuci da je zaista vec to docekao: da je njegov Stojan zaista porastao, i da sutra polazi na zanat, i to njegov zanat. On, kao plaseci se i prezajuci, sve se vise naginjao nad njim, da ih sto bolje vidi, i uveri se, a ona, pokazujuci na Stojana kako je sve to istina, plakala je i govorila pokojniku:
   - Eto docekasmo, docekasmo...
   Ali sutra je za nju bilo najgore. Vec dok ga je oblacila i spremala i bila u kuci, hrabrila se, ali kada ga povede i izidje iz ulice u carsiju, tek tada vide koliko je to. Sredinom carsije vodeci ga morala je na sve strane da se okrece i javlja. Sama carsija, ducani, tezge i poredjani espapi na njima, - sve joj to igralo i blestalo. Prolaznici, videci je takvu kako ide sredinom carsije, a ne zabradjenu duboko, ne obucenu u novo, odmah, a narocito po tom njenom idenju, sredinom carsije, znali su da sina vodi na zanat. I gotovo svi pocese da ustaju i da je pozdravljaju:
   - Srecno, srecno, tetka-Zlato!
   - Hvala, dabogda i vi docekali! - Jedva je mogla toliko da odgovori, jer joj usta bila puna vode koju je s mukom gutala, a oci pune suza, da je morala da krije glavu.
   I sto god se vise pela i priblizavala majstorovom ducanu, njoj carsija sve gusca i nacickanija izgledala. Ducani puni, cepenci puni, cak puna i ona velika i prazna pijaca. Svi piljari, prodavci, nosaci, pa i seljaci, i njihovi konji sa svojim tovarima, kao da sve to stalo, okrenulo se, pa samo u nju gleda. Nije znala kuda ce i kako ce. Drzeci Stojana za ruku i osecajuci kako mu je ruka sve hladnija (a to zato sto je njena bila sve vrelija i znojavija), ona kao da toboz njega hrabri, da se ne boji, ne plasi, a ono u stvari sebi poce da govori:
   - Ne boj mi se, cedo! Ne boj se, nanino!
   A s mukom jedva je isla i prolazila, jer joj se sve vecma i vecma suzavala carsija, a sve to svrsavalo se i tonulo u onu crnu tacku gde je bio majstorov ducan, jer iza njega i oko njega za nju nista vise nije bilo. Sto se vise priblizavala tamo, sve vise je osecala kako sustaje, kao da joj se noge ne micu. I kada vec pridje, skoro domile, gotovo samo jos nekoliko koraka joj je ostalo, vec poce da sagleda sam ducan, tezge i u njemu unutra da razaznaje i majstora i svoga brata, koji je tamo cekase, umalo je ne uhvati nesvest. Oseti da vise ne moze, da ce pasti, naciniti larmu, skupiti carsiju oko sebe i time mozda novoga majstora naljutiti i brata osramotiti...
   No srecom brat, koji je sigurno gledao kako ona dolazi i kako sve sporije ide, pa kad vide kako ona stade i poce da se muci da produzi, on, dosetivsi se sta je, brzo istrca pred nju. I kada vide kakva je: bleda, unezverena, jedva drzeci se na nogama, on joj gotovo ote Stojana iz ruke, naljutivsi se na nju:
   - Sada hajd, pa idi tamo gore, kod nas!
   Ali ona kao da nista nije ni razumela ni osecala da je on to, brat joj, ispred nje. Utom dodje i majstor. Rukova se sa njome, ali ruke su joj bile tako hladne i tako ukocene da, posto se rukovala sa majstorom, ona zaboravi da spusti ruku.
   Majstor, videci je kakva je, poce kao da je tesi i hrabri:
   - Ne boj se, ne brini se, tetka-Zlato, za Stojana! Ne brini se, cuvacu ga ja, ne boj se ti...
   - Ne bojim se! - samo promuca, a ono njeno oko, kojim odgleda kako joj Stojana odvedose u ducan, bilo je toliko puno suza, toliko se blestalo, da brat joj, da presece sve to, cisto je otera:
   - 'Ajd sada idi! Idi kod nas gore! Idi i sedi tamo sa zenama.
   I ona se odvuce. Samo sto joj u ocima ostade zapazena unutrasnjost ducanska i tamo u kraju njenom Stojan kako stoji unezveren i uplasen.
   I zaista, celo popodne ostade kod bratovljeve kuce. Ali kad dodje vece, poce da pada noc, niko je, ni brat, nije mogao da zadrzi da ostane da noci. Ja! Zar to? Zar ona celoga zivota to, ovo vece, i ovu noc, cekala pa sada da ostane. I navlas cekajuci da sto gusci mrak padne, ona podje kada je bilo dockan. I kad podje, oseti mrak, oseti se kako prvi put u zivotu ide sama, bez sluge, bez fenjera, od srece i radosti sva se ispravi, nozdrve joj se rasirise. Kad dodje kuci, kapiju ne zakljuca, vec pade preko kucnog praga. Jer eto i to bi! On joj ode na zanat i zbog toga ona prestade da je udovica, vec postade majka Stojanova. Jer eto, sada, kao svaka majka, ona moze u crni mrak da odlazi, u samu kucu cak i da ne ulazi, jos manje da se zatvara, zakljucava, vec ovako ispred kuce, oko kuce, gde hoce, da lezi, cuva... I to je ono zasto je ona toliko strahovala, drhtala i plakala da mozda ona nece docekati i doziveti. Jer to sada sto svoga Stojana odvede na zanat, nije bilo samo sto je time dokazano da joj je on sasvim ocvrsnuo, pa da nece odsada trebati svaki cas se brinuti za njegovo zdravlje, niti sto ce posle nekoliko godina, kada izuci zanat, on postati domacin, on voditi brigu o kuci, niti sto ona time, dajuci ga na zanat, i kao neki svoj dug oduzuje prema njegovome ocu, svome muzu; nego sto je ona sada prestala da je zenska, vec samo majka. Cak i svoje krsteno ime gubi i jedino se zna kao "tetka Zlata", majka Stojanova. I onda ne samo da je slobodna i ravna svakome, nego i vise od ostalih. Svaka mora sa postovanjem i podizuci se da je pozdravlja; kada hoce gde da sedne, da joj cini mesto do sebe. U ocima svih, celoga sveta, ona nije vise ni kao nekadasnja devojka, ni kao zena, ni udovica, vec samo kao mati Stojanova. Mati onoga Stojana sto je isto kao i oni, eto sada, posao na zanat, i isto ce kao i oni uskoro ga izuciti, uskoro kao i oni kuciti kucu, biti domacin i onda, kao takva, sama moze da ide kako hoce i gde hoce. I nezabradjena, i nezakopcana, cak i bosa. A ne kao dotada da ne sme da se pojavi a da nije obucena kako treba. U novom i zatvorene boje odelu i zakopcana do grla. Od samije samo nos i usta da joj se vide, a nikako kosulja na prsima. Kad ide carsijom, nikako da ne sme sredinom vec samo jednom stranom, i to sve uza zid. A vec u prvi mrak kod kuce da je, prva svetlost u mahali mora da zasvetli iz njene kuce, da bi time dala na znanje da je tu, u sobi, a ne napolju, izvan kuce, medj svetom... A sada sve je to otpalo, prestalo. Ne samo da je slobodna nego, kao svaka majka, i cista, cista od svakoga i svacega!
 
1909.
Copyright © 2005-2008 kodkicosa.com