Stevan Cuklja

K O D K I C O S A

Borisav Stankovic

STEVAN CUKLJA

I

I zimi i leti u kozuhu. Taj kozuh - sirok, navek nezakopcan, izvucen iz pojasa, kao kod sviju kasapa tako i kod njega - bio je taman, mastan, izbojen krvlju i masnom parcadi koja su prilikom secenja mesa, cerecenja butova, prskala, padala i lepila se po njegovom licu, bradi, a najvise po tom kozuhu.
Vec star, ali je jos bucmasta, okrugla, podbuhla lica, zbrckana vrata i jos sa kapom masnom i nabijenom na celo, a kad ide, ide jos i sad u stranu zabacenih ruku, sireci, krseci se, ali i spoticuci se sa jednog kraja na drugi.
Cim bi pao mrak, varos utonula, carsija se poznavala samo po fenjerima ili po svetlosti koja bi iz redova uvucenih, sniskih ducana, kroz njihove cepenke i izloge kratko prodirala, videlo bi se kako on odozgo, sa pijace, gde ceo dan provede oko kasapnica, ascinica i mehana posluzujuci i sekuci meso, pocinje da silazi.
Vec je pijan. Iz izvucenog kozuha i raspasanog pojasa vire mu stari bajat-hlebovi i lojana sveca sto nosi za kucu. Poskakuje, nabija kapu nad oci, spotice se i nikako ne moze a da ne upada po vodi, po barama u carsiji, krkljajuci i mumlajuci:
- Ja! Srbija slobodija! Kada se gazda Arsa napije i puske baca, "razveselio se", a kada Stevan larmu pravi, "u aps!"...
Tako teturajuci i mumlajuci silazi. Ide od kafane do kafane, od ducana do ducana. Gde god vidi svetlost, ulazi svuda; cim udje, da ne bi bio kao na dosadi, na steti, vadi neku svoju staru, prljavu, dugu kesu, u kojoj svaki novac menja u marjase, da bi mu bila punija i veca.
Silazi naposletku dole, na kraj varosi, gde je i njegova kuca. Jos s kraja u mraku videla bi se ta njegova kuca. Cudna kuca. Ne mala, ne sniska, cak visoka, dvospratna, ali, valjda sto je na kraju varosi, zidovi joj nisu pokriveni, a zbog kisa jos i odavna isprepukli, pa se srozali, i cela kuca izgleda pusta, gola, razgradjena.
Sto bi Stevan nize kuci isao, sve bi se duze u poslednjim kafanama zadrzavao, a u sasvim poslednjoj kafani ostajao bi do posletka. Dokle god ne bi gazda poceo da gasi svecu, namesta i dize stolice, on bi tu sedeo. I jednako, sto se vise gasila sveca, on ostajao sam, unezverenije, pijanije larmao, drao se, i ako bi imao jos novaca u kesi, nudio bi i samoga gazdu, mehandziju, samo da sto duze ostane, da ne ide, da ne odlazi.
Istom kada vec padne noc, i carsija sasvim opusti, on bi odlazio kuci. Onako pijan, batrgajuci se, jednako drzeci se ulicna zida da ne padne u blato, Stevan zna, sto god se vise priblizuje kuci, da mora da vidi kako se ispred kuce, u mraku, nesto beli. Zna da je to zena sa decom. Ma u koje doba noci da dodje, u blatu, ispred kapije, mora na nju s decom tu da naidje. Mozda ne sme sama u kuci da sedi, a mozda nema ni svece. I Stevan, znajuci to, ljutit, besan, cisto zeleci da se bije sto ga cekaju, sto se bele tako zgrceni u mraku, jos izdaleka poceo bi da se dere, vice:
- A, gladni ste? Gladni?
Odonuda bi se, zaista, sa kapije cuo ponizan, ucmao glas sto ga umiruje:
- Jeli smo, jeli!...


*

Nekada je bilo drukcije. Nekada je Stevan bio i dobar domacin i dobar gazda. Ne bas pravi gazda, ali dole, u tome kraju, gde su vecinom bili Cigani, albanti, kovaci ili seljaci, sto su se odskora naselili i jos radili zemlju, on i njegova kuca bili su medju prvima. Znalo se za nju. Kad bi ko odozgo sisao i pitao za njegovu kucu, svaki bi, cak i deca, znali da ga odvedu i pokazu mu kucu. Tako je on bio, eto, prilicnog stanja.
Kao svi imucniji kasapi, tako i on pored kasapluka jos je i ovcario. Drzao po dvadeset i vise brava ovaca. Ovce, jaganjce - kako bi cemu doslo vreme - klao je i prodavao u svojoj kasapnici, a mleko, sir, kajmak raznosio bi i prodavao po carsiji i ulicama. Od dece je imao dvoje zenskih i jednog sina-prvenca, najstarijeg. Zena mu prosta, iz obliznjeg sela, seljanka. Sama mlekarila, muzla, sirila i sa decom sedela u kuci. Retko je isla po komsiluku. Nikoga nije imala poznatog, a jos manje koga od roda. Sav joj razgovor bio sa slugama, ovcarima. Stevan je kuci dolazio uvece pa uvece. Celog dana je bio u carsiji ili koljuci ili raznoseci mleko i drugo. Kao svaki kasapin, tako se i on cesto opijao. Nekada sam, a vecinom u drustvu dolazio bi pijan i kod kuce produzavao pice i veselje. A ponekada u drustvu cak i sa Ciganima. I to onim Ciganima iz carsije koji su vecinom bili dobre gazde. U produzenju carsije, pri kraju varosi, ispodizali su svoje ducane i kuce. Kolika bi puta, dosavsi odozgo pijan, s njima sedeo i kao sa svojim komsijama pio, ljubio se i u kuce jedan drugome isli, docekivani svagda i casceni.
Sin mu je dotle rastao. Uvek u lepo, cisto obucen. I sto sin sve veci, sve lepsi bivao, a uvek u cisto kao devojka, navek u novo obucen, to i Stevan, kao stideci se, da ne sramoti svoga sina, sve vise pazio na sebe, uzdrzavao se. A kad mu sin stupi u trgovinu najbogatijeg gazde, kod kojega se retko koji momak zadrzavao, jer ga je svaki potkradao, - pa kada mu sin ne samo godinu dana izdrzao, vec godinama poceo da ostaje, da mu gazda sam na velike sume svake godine povisava platu, da mu poverava novac, kasu, cak i u ime gazdino zakljucuje i isplacuje kupovine, prodaje, a cela carsija, sve gazde pocele da upiru oci u njega, navode ga kao primer postenja, vredonoce, cestitosti - to i Stevan, gord, ohol, da sina ne sramoti, da ga ne ponizi sobom, sasvim se trgao. Redje vec poceo da se opija. Jos manje da se kao pre druzi ma sa kakvima, a najmanje sa svojim komsijama, Ciganima. Ducan, kasapnicu, stao cistije da drzi; gornji boj kuce brzo okrecio, dvoriste kaldrmisao i novu dvokrilnu portu postavio. Zeni i deci poceo da nabavlja i kupuje odelo, i narocito zeni da svaki cas preti, grdi je, natresa se nad njom sto takva prljava, neocesljana ide, sto time "dete" sramoti.
Uvek, kad god bi posao od kuce, svakog jutra, sa nasladom, srecno, poceo bi da grdi zenu:
- Kakva si to majka? I ti si mi neka majka!
A odlazeci, pretio bi joj:
- Pa de, kao sto te dao bog, takva, u tim salvarama, koje kao da ih od Ciganke kupujes, izidji sada takva na sokak, te svi da te vide, i da, ako dete slucajno podje otuda, ne moze od srama pravo kuci da dodje, vec da se krije i da zaobilazi.
I radostan odlazio bi u carsiju da tamo radi, kupuje stoku, preprodaje, a da neprodatu kolje i na svojoj kasapnici krcmi. Ali uvek izbegava da prodje pored gazdine magaze, gde je bio sin. Ne sto ne bi voleo da ga vidi; koliko puta, krijuci se, izdaleka prolazi tu samo njega da vidi, ali nikada nije pravo, otvoreno kod njega isao. Bojao se da cestim dolaskom, vidjenjem, ne da povoda da gazda sto posumnja... I najvise da ne bi, kakav je on bio uvek u tom masnom kozuhu, koji bio prljav, krvav od mesa, a sin mu uvek cist, utegnut, u novo odelo obucen - time, sobom, ponizio sina; zbog njega on da ne mora da se stidi i crveni pred gazdom i drugim trgovcima.


II

Od sinovljevog ajluka - sto mu ga je sin gotovo ceo davao, ali o kome je morao sinu da daje tacna racuna na sta bi ga utrosio - kupovao je Stevan i preprodavao stoku. I to je radio uvek po uputstvu svoga sina. On je bio u velikoj radnji, prvoj trgovini, koja se isto tako bavila kupovinom stoke, koze, vune, - pa je i mogao navek da tacno unapred zna kada ce biti najbolje da se sto kupi. Koliko puta Stevan, izlazeci iz turskog groblja, gde je bila stocna pijaca, i prolazeci pored gazdine magaze, ali izdaleka, podalje, da ne bi kao pao u oci, video ga sin i naljutio se na nj, iznenada bi spazio kako otuda sin izlazi i zove ga:
- Otac!
- Sta, sinko? - trceci, uzurbano i cisto ponizno staje otac preda nj.
Sin tiho, kratko, kao u poslu, nemajuci kada, kazao bi koju stoku, koje koze da ide i da gleda, ako moze sto vise da ih kupi.
Stevan, mada zna koliko, po koju cenu, ipak srecno, ponizno pita sina, ovaj mu kratko, uceci ga, sve potanko kaze i onda ga brzo ostavlja, vraca se u magazu.
Stevan, blazen, ide, trci, kupuje. Uskoro cene skacu i Stevan vidi kako zaista zarada biva sve veca. Ali, sto je vise zaradjivao, bogatio se, sve je zabrinutiji bivao. Jednako, srecan, blazen, brinuo se, gledao da kucu udesi kao sto treba. Narocito gornji boj da je okrecen, sobe sa duzim prozorima, novim vratima, i da su sve kao sto treba namestene, gde ce sin kada se ozeni stanovati, ziveti, jer je znao, unapred pogadjao, da ce se ozeniti bogatom, iz dobre kuce, otuda iz carsije, a i dok se ne ozeni, kao momak, kada dodje, da ima gde da legne, odmori se u cistoj, lepoj, namestenoj sobi, kao sto njemu dolikuje i na sto se vec navikao kod gazde... I ne moguci ni sam da se otrese tog svog kozuha, masnoce, mrlja krvi, parcadi mesa od klanja, ipak jednako je na zenu gundjao, grdio je sto takva, prljava, ide, vuce se.
- Pa odakle izvlacis te krpe? Dokle ces? Zasto ti kupujem te haljine? Valjda ne zbog tebe, nego zbog onog deteta... More, idem ja kod njega i da kazem: "Sinko, bre! Zar od one tvoje majcetine nista ne moze? I grdi, i psuj, i bij, i kupuj haljine! Aja! Jos eto onako ide, vuce se... Nemoj, sinko, da nam dolazis. Nemoj da se jedis, nemoj da se sramotis!"
Majka, grcajuci od radosti, odgovara:
- Ama rabota, covece! A i ne mogu. Nisam se jos naucila!
Ali jednoga dana sina nestalo. Stevan, prestrasen da sin nije, sigurno, pokrao gazdu pa pobegao, bio je kao lud. Posle se videlo sta je. Ne znalo se otkada, samo znalo se da cim je prvi put u zivotu otisao kod jedne mehanske zenske, otuda vise i ne izlazio. Samo nije mogao nikako da zamisli da ona nije dosla tu, u kafanu, samo za njega. Jos manje, da je njeno razvijeno, belo, krupno telo u onoj kafanskoj, uskoj, cetvrtastoj belo okrecenoj sobi, ispunjenoj suknjama i slikama i fotografijama, jedino za njega. Za njegovu mladu, cistu snagu, za njegovo belo, sveze, devojacko lice, koje je majka toliko negovala i cime se toliko ponosila, i u koga je cela carsija upirala oci. Nikako on to nije mogao da zamisli, a jos manje da ona pored njega i druge ne samo ima, vec zove, moli da, sto vise placajuci joj, ljube je i grle. I kada jedne noci on se zaista morao da uveri, ona toga jutra osvanula zaklana, mrtva, a njega u varosi nije bilo.
Stevanu cisto laknulo kad je cuo da je sin zato pobegao; cak je i zenu, mater, tukao kad je ova pocela da place i cvili za sinom:
- Ako, mori! Ako je ubio! Neka ubije kucku. I sada, mrtva da ustane, pa bih je ubio.
Ali se posle brzo trgao, uplasio kad je cuo da, ako ga uhvate, nadju ma gde, sudice mu, i sigurno ce biti na smrt osudjen. Nikako to nije mogao da veruje. Ispocetka isao i stajao ceo dan u sudu, jednako dosadjujuci i predsedniku i sudijama. Oni mu odgovarali. On nikako ne verovao. Jednako dolazio, sedeo, cekao po hodnicima, pred vratima, da mu nesto drugo kazu, a ne to. Kada se posle uverio da zaista moze biti streljan, poceo da pita da li moze sud njemu mesto sinu da sudi; njega mesto sina da osudi na smrt, vesala, kako god hoce. Kada ga i zato odbili, on onda unezveren, sasvim preplasen, poceo da ide piskaralima, da njih tamo moli; placao i davao im novaca da pisu toboz molbe i lepe takse. Castio sve od reda. Kada nestalo novaca, odmah, rado, prodao i ovce, i ducan, i kasapnicu, samo da moze sto vise da daje, podmicuje. I to toliko, jednako, svaki dan, da je one koji su to jedva cekali, od toga ziveli, vec bilo zao i stid.
- Da dam! Da dam, rode, da dam, brate! - nudio je on. I da ne bi ko video i time onoga kao uvredio, krisom mu cuskao, uturivao u ruku, moleci ga uznemireno: - Nista to nije. Ne mogu ja za to da ti platim. Nego za dusu da mi ucinis. Za dusu, sinko, brate... oh!...
I dolazio bi da brzo jos stogod proda, donese, da, samo da bi jednom doslo to pomilovanje. I sto god je vise osirocivao, ogolivao, sve je uzurbanije, uplasenije prodavao sto god bi nasao i odmah tamo nosio, davao. I to svakome, pandurima, vratarima. Samo neka je taj nekada, ma u koje doba imao kakvoga dodira sa vlascu. Neka mu samo taj kaze, obeca, da mu moze uciniti, on je odmah donosio i davao.
I, kad sve prodato, kad otislo sve, cak i grede sa kapije, vrata i prozori sa ostalih soba na kuci, i poslednje zenine nove salvare, vuna iz duseka, njegov alat, noz i secivo, koje je nosio uz silav, a pomilovanje nikako ne doslo, on, ne smejuci da ostane trezan, sam da ostane, jer bi video da od toga nema nista, poceo da se opija, kuci celoga dana ne bi dolazio, vec kad ne bi imao kuda, kada duboko noc padne. Pokatkada nocu u prizemnoj, dubokoj sobi, gde su spavali na goloj zemlji, pokriveni ponjavama, kad bi se slucajno otreznio, trzao iza sna, odmah bi poceo da vice, dere se, kao inace poklapajuci se nicke i udarajuci glavom o zid:
- More, ubicu ih! Sve cu ih ubiti. I sud, i predsednika i nacalnika i te rospije mehanske... sve to otuda... odozgo. Sve cu da pobijem!... Pa i tebe, i vas cu da pobijem! - poceo bi da se okrece i vice prema zeni kad bi video kako deca preplasena uplicu se, trce oko matere, a vise njih kako ispod ponjave drhti i trese se materina glava. Mozda i ona place za sinom koga nikad nece videti, za svojim lepim Ristom, uvek u novo obucenim, za njegovim cistim, lepim, devojackim licem, sto je majka toliko negovala i cime se toliko ponosila.
- Oh, sve cu ja, sve da pobijem! - nastavljao bi Stevan ludo da krici, dere se, udarajuci glavom o zid i poklapajuci se nicke.
Sutra, uostalom, nista nije bilo, do, kao uvek, ono njegovo uvece odozgo, sa starim bajat-hlebovima i svecom u pojasu, pijano batrganje iz mehane u mehanu.

1906.