K O D   K I C O Š A
  
Borisav Stanković
 
STEVAN ČUKLJA
 
I
 
   I zimi i leti u kožuhu. Taj kožuh - širok, navek nezakopčan, izvučen iz pojasa, kao kod sviju kasapa tako i kod njega - bio je taman, mastan, izbojen krvlju i masnom parčadi koja su prilikom sečenja mesa, čerečenja butova, prskala, padala i lepila se po njegovom licu, bradi, a najviše po tom kožuhu.
   Već star, ali je još bucmasta, okrugla, podbuhla lica, zbrčkana vrata i još sa kapom masnom i nabijenom na čelo, a kad ide, ide još i sad u stranu zabačenih ruku, šireći, kršeći se, ali i spotičući se sa jednog kraja na drugi.
   Čim bi pao mrak, varoš utonula, čaršija se poznavala samo po fenjerima ili po svetlosti koja bi iz redova uvučenih, sniskih dućana, kroz njihove ćepenke i izloge kratko prodirala, videlo bi se kako on odozgo, sa pijace, gde ceo dan provede oko kasapnica, aščinica i mehana poslužujući i sekući meso, počinje da silazi.
   Već je pijan. Iz izvučenog kožuha i raspasanog pojasa vire mu stari bajat-hlebovi i lojana sveća što nosi za kuću. Poskakuje, nabija kapu nad oči, spotiče se i nikako ne može a da ne upada po vodi, po barama u čaršiji, krkljajući i mumlajući:
   - Ja! Srbija slobodija! Kada se gazda Arsa napije i puške baca, "razveselio se", a kada Stevan larmu pravi, "u aps!"...
   Tako teturajući i mumlajući silazi. Ide od kafane do kafane, od dućana do dućana. Gde god vidi svetlost, ulazi svuda; čim uđe, da ne bi bio kao na dosadi, na šteti, vadi neku svoju staru, prljavu, dugu kesu, u kojoj svaki novac menja u marjaše, da bi mu bila punija i veća.
   Silazi naposletku dole, na kraj varoši, gde je i njegova kuća. Još s kraja u mraku videla bi se ta njegova kuća. Čudna kuća. Ne mala, ne sniska, čak visoka, dvospratna, ali, valjda što je na kraju varoši, zidovi joj nisu pokriveni, a zbog kiša još i odavna isprepukli, pa se srozali, i cela kuća izgleda pusta, gola, razgrađena.
   Što bi Stevan niže kući išao, sve bi se duže u poslednjim kafanama zadržavao, a u sasvim poslednjoj kafani ostajao bi do posletka. Dokle god ne bi gazda počeo da gasi sveću, namešta i diže stolice, on bi tu sedeo. I jednako, što se više gasila sveća, on ostajao sam, unezverenije, pijanije larmao, drao se, i ako bi imao još novaca u kesi, nudio bi i samoga gazdu, mehandžiju, samo da što duže ostane, da ne ide, da ne odlazi.
   Istom kada već padne noć, i čaršija sasvim opusti, on bi odlazio kući. Onako pijan, batrgajući se, jednako držeći se ulična zida da ne padne u blato, Stevan zna, što god se više približuje kući, da mora da vidi kako se ispred kuće, u mraku, nešto beli. Zna da je to žena sa decom. Ma u koje doba noći da dođe, u blatu, ispred kapije, mora na nju s decom tu da naiđe. Možda ne sme sama u kući da sedi, a možda nema ni sveće. I Stevan, znajući to, ljutit, besan, čisto želeći da se bije što ga čekaju, što se bele tako zgrčeni u mraku, još izdaleka počeo bi da se dere, viče:
   - A, gladni ste? Gladni?
   Odonuda bi se, zaista, sa kapije čuo ponizan, učmao glas što ga umiruje:
   - Jeli smo, jeli!...
 
 
*
 
   Nekada je bilo drukčije. Nekada je Stevan bio i dobar domaćin i dobar gazda. Ne baš pravi gazda, ali dole, u tome kraju, gde su većinom bili Cigani, albanti, kovači ili seljaci, što su se odskora naselili i još radili zemlju, on i njegova kuća bili su među prvima. Znalo se za nju. Kad bi ko odozgo sišao i pitao za njegovu kuću, svaki bi, čak i deca, znali da ga odvedu i pokažu mu kuću. Tako je on bio, eto, priličnog stanja.
   Kao svi imućniji kasapi, tako i on pored kasapluka još je i ovčario. Držao po dvadeset i više brava ovaca. Ovce, jaganjce - kako bi čemu došlo vreme - klao je i prodavao u svojoj kasapnici, a mleko, sir, kajmak raznosio bi i prodavao po čaršiji i ulicama. Od dece je imao dvoje ženskih i jednog sina-prvenca, najstarijeg. Žena mu prosta, iz obližnjeg sela, seljanka. Sama mlekarila, muzla, sirila i sa decom sedela u kući. Retko je išla po komšiluku. Nikoga nije imala poznatog, a još manje koga od roda. Sav joj razgovor bio sa slugama, ovčarima. Stevan je kući dolazio uveče pa uveče. Celog dana je bio u čaršiji ili koljući ili raznoseći mleko i drugo. Kao svaki kasapin, tako se i on često opijao. Nekada sam, a većinom u društvu dolazio bi pijan i kod kuće produžavao piće i veselje. A ponekada u društvu čak i sa Ciganima. I to onim Ciganima iz čaršije koji su većinom bili dobre gazde. U produženju čaršije, pri kraju varoši, ispodizali su svoje dućane i kuće. Kolika bi puta, došavši odozgo pijan, s njima sedeo i kao sa svojim komšijama pio, ljubio se i u kuće jedan drugome išli, dočekivani svagda i čašćeni.
   Sin mu je dotle rastao. Uvek u lepo, čisto obučen. I što sin sve veći, sve lepši bivao, a uvek u čisto kao devojka, navek u novo obučen, to i Stevan, kao stideći se, da ne sramoti svoga sina, sve više pazio na sebe, uzdržavao se. A kad mu sin stupi u trgovinu najbogatijeg gazde, kod kojega se retko koji momak zadržavao, jer ga je svaki potkradao, - pa kada mu sin ne samo godinu dana izdržao, već godinama počeo da ostaje, da mu gazda sam na velike sume svake godine povišava platu, da mu poverava novac, kasu, čak i u ime gazdino zaključuje i isplaćuje kupovine, prodaje, a cela čaršija, sve gazde počele da upiru oči u njega, navode ga kao primer poštenja, vredonoće, čestitosti - to i Stevan, gord, ohol, da sina ne sramoti, da ga ne ponizi sobom, sasvim se trgao. Ređe već počeo da se opija. Još manje da se kao pre druži ma sa kakvima, a najmanje sa svojim komšijama, Ciganima. Dućan, kasapnicu, stao čistije da drži; gornji boj kuće brzo okrečio, dvorište kaldrmisao i novu dvokrilnu portu postavio. Ženi i deci počeo da nabavlja i kupuje odelo, i naročito ženi da svaki čas preti, grdi je, natresa se nad njom što takva prljava, neočešljana ide, što time "dete" sramoti.
   Uvek, kad god bi pošao od kuće, svakog jutra, sa nasladom, srećno, počeo bi da grdi ženu:
   - Kakva si to majka? I ti si mi neka majka!
   A odlazeći, pretio bi joj:
   - Pa de, kao što te dao bog, takva, u tim šalvarama, koje kao da ih od Ciganke kupuješ, iziđi sada takva na sokak, te svi da te vide, i da, ako dete slučajno pođe otuda, ne može od srama pravo kuci da dodje, vec da se krije i da zaobilazi.
   I radostan odlazio bi u carsiju da tamo radi, kupuje stoku, preprodaje, a da neprodatu kolje i na svojoj kasapnici krčmi. Ali uvek izbegava da prođe pored gazdine magaze, gde je bio sin. Ne što ne bi voleo da ga vidi; koliko puta, krijući se, izdaleka prolazi tu samo njega da vidi, ali nikada nije pravo, otvoreno kod njega išao. Bojao se da čestim dolaskom, viđenjem, ne da povoda da gazda što posumnja... I najviše da ne bi, kakav je on bio uvek u tom masnom kožuhu, koji bio prljav, krvav od mesa, a sin mu uvek čist, utegnut, u novo odelo obučen - time, sobom, ponizio sina; zbog njega on da ne mora da se stidi i crveni pred gazdom i drugim trgovcima.
 
 
II
 
   Od sinovljevog ajluka - što mu ga je sin gotovo ceo davao, ali o kome je morao sinu da daje tačna računa na šta bi ga utrošio - kupovao je Stevan i preprodavao stoku. I to je radio uvek po uputstvu svoga sina. On je bio u velikoj radnji, prvoj trgovini, koja se isto tako bavila kupovinom stoke, kože, vune, - pa je i mogao navek da tačno unapred zna kada će biti najbolje da se što kupi. Koliko puta Stevan, izlazeći iz turskog groblja, gde je bila stočna pijaca, i prolazeći pored gazdine magaze, ali izdaleka, podalje, da ne bi kao pao u oči, video ga sin i naljutio se na nj, iznenada bi spazio kako otuda sin izlazi i zove ga:
   - Otac!
   - Šta, sinko? - trčeći, užurbano i čisto ponizno staje otac preda nj.
   Sin tiho, kratko, kao u poslu, nemajući kada, kazao bi koju stoku, koje koze da ide i da gleda, ako može što više da ih kupi.
   Stevan, mada zna koliko, po koju cenu, ipak srećno, ponizno pita sina, ovaj mu kratko, učeći ga, sve potanko kaže i onda ga brzo ostavlja, vraća se u magazu.
   Stevan, blažen, ide, trči, kupuje. Uskoro cene skaču i Stevan vidi kako zaista zarada biva sve veća. Ali, što je više zarađivao, bogatio se, sve je zabrinutiji bivao. Jednako, srećan, blažen, brinuo se, gledao da kuću udesi kao što treba. Naročito gornji boj da je okrečen, sobe sa dužim prozorima, novim vratima, i da su sve kao što treba nameštene, gde će sin kada se oženi stanovati, živeti, jer je znao, unapred pogađao, da će se oženiti bogatom, iz dobre kuće, otuda iz čaršije, a i dok se ne oženi, kao momak, kada dođe, da ima gde da legne, odmori se u čistoj, lepoj, nameštenoj sobi, kao što njemu dolikuje i na što se već navikao kod gazde... I ne mogući ni sam da se otrese tog svog kožuha, masnoće, mrlja krvi, parčadi mesa od klanja, ipak jednako je na ženu gunđao, grdio je što takva, prljava, ide, vuče se.
   - Pa odakle izvlačiš te krpe? Dokle ćeš? Zašto ti kupujem te haljine? Valjda ne zbog tebe, nego zbog onog deteta... More, idem ja kod njega i da kažem: "Sinko, bre! Zar od one tvoje majčetine ništa ne može? I grdi, i psuj, i bij, i kupuj haljine! Aja! Još eto onako ide, vuče se... Nemoj, sinko, da nam dolaziš. Nemoj da se jediš, nemoj da se sramotiš!"
   Majka, grcajući od radosti, odgovara:
   - Ama rabota, čoveče! A i ne mogu. Nisam se još naučila!
   Ali jednoga dana sina nestalo. Stevan, prestrašen da sin nije, sigurno, pokrao gazdu pa pobegao, bio je kao lud. Posle se videlo šta je. Ne znalo se otkada, samo znalo se da čim je prvi put u životu otišao kod jedne mehanske ženske, otuda više i ne izlazio. Samo nije mogao nikako da zamisli da ona nije došla tu, u kafanu, samo za njega. Još manje, da je njeno razvijeno, belo, krupno telo u onoj kafanskoj, uskoj, četvrtastoj belo okrečenoj sobi, ispunjenoj suknjama i slikama i fotografijama, jedino za njega. Za njegovu mladu, čistu snagu, za njegovo belo, sveže, devojačko lice, koje je majka toliko negovala i čime se toliko ponosila, i u koga je cela čaršija upirala oči. Nikako on to nije mogao da zamisli, a još manje da ona pored njega i druge ne samo ima, već zove, moli da, što više plaćajući joj, ljube je i grle. I kada jedne noći on se zaista morao da uveri, ona toga jutra osvanula zaklana, mrtva, a njega u varoši nije bilo.
   Stevanu čisto laknulo kad je čuo da je sin zato pobegao; čak je i ženu, mater, tukao kad je ova počela da plače i cvili za sinom:
   - Ako, mori! Ako je ubio! Neka ubije kučku. I sada, mrtva da ustane, pa bih je ubio.
   Ali se posle brzo trgao, uplašio kad je čuo da, ako ga uhvate, nađu ma gde, sudiće mu, i sigurno će biti na smrt osuđen. Nikako to nije mogao da veruje. Ispočetka išao i stajao ceo dan u sudu, jednako dosađujući i predsedniku i sudijama. Oni mu odgovarali. On nikako ne verovao. Jednako dolazio, sedeo, čekao po hodnicima, pred vratima, da mu nešto drugo kažu, a ne to. Kada se posle uverio da zaista može biti streljan, počeo da pita da li može sud njemu mesto sinu da sudi; njega mesto sina da osudi na smrt, vešala, kako god hoće. Kada ga i zato odbili, on onda unezveren, sasvim preplašen, počeo da ide piskaralima, da njih tamo moli; plaćao i davao im novaca da pišu tobož molbe i lepe takse. Častio sve od reda. Kada nestalo novaca, odmah, rado, prodao i ovce, i dućan, i kasapnicu, samo da može što više da daje, podmićuje. I to toliko, jednako, svaki dan, da je one koji su to jedva čekali, od toga živeli, već bilo žao i stid.
   - Da dam! Da dam, rode, da dam, brate! - nudio je on. I da ne bi ko video i time onoga kao uvredio, krišom mu ćuškao, uturivao u ruku, moleći ga uznemireno: - Ništa to nije. Ne mogu ja za to da ti platim. Nego za dušu da mi učiniš. Za dušu, sinko, brate... oh!...
   I dolazio bi da brzo još štogod proda, donese, da, samo da bi jednom došlo to pomilovanje. I što god je više osiroćivao, ogolivao, sve je užurbanije, uplašenije prodavao što god bi našao i odmah tamo nosio, davao. I to svakome, pandurima, vratarima. Samo neka je taj nekada, ma u koje doba imao kakvoga dodira sa vlašću. Neka mu samo taj kaže, obeća, da mu može učiniti, on je odmah donosio i davao.
   I, kad sve prodato, kad otišlo sve, čak i grede sa kapije, vrata i prozori sa ostalih soba na kući, i poslednje ženine nove šalvare, vuna iz dušeka, njegov alat, nož i sečivo, koje je nosio uz silav, a pomilovanje nikako ne došlo, on, ne smejući da ostane trezan, sam da ostane, jer bi video da od toga nema ništa, počeo da se opija, kući celoga dana ne bi dolazio, već kad ne bi imao kuda, kada duboko noć padne. Pokatkada noću u prizemnoj, dubokoj sobi, gde su spavali na goloj zemlji, pokriveni ponjavama, kad bi se slučajno otreznio, trzao iza sna, odmah bi počeo da viče, dere se, kao inače poklapajući se ničke i udarajući glavom o zid:
   - More, ubiću ih! Sve ću ih ubiti. I sud, i predsednika i načalnika i te rospije mehanske... sve to otuda... odozgo. Sve ću da pobijem!... Pa i tebe, i vas ću da pobijem! - počeo bi da se okreće i viče prema ženi kad bi video kako deca preplašena upliću se, trče oko matere, a više njih kako ispod ponjave drhti i trese se materina glava. Možda i ona plače za sinom koga nikad neće videti, za svojim lepim Ristom, uvek u novo obučenim, za njegovim čistim, lepim, devojačkim licem, što je majka toliko negovala i čime se toliko ponosila.
   - Oh, sve ću ja, sve da pobijem! - nastavljao bi Stevan ludo da kriči, dere se, udarajući glavom o zid i poklapajući se ničke.
   Sutra, uostalom, ništa nije bilo, do, kao uvek, ono njegovo uveče odozgo, sa starim bajat-hlebovima i svećom u pojasu, pijano batrganje iz mehane u mehanu.
 
1906.
 
Nazad
 
Copyright © 2005-2013 kodkicoša.com