K O D   K I C O S A
  
Borisav Stankovic
 
RISTA KRIJUMCAR
 
   Laktom o sto, nogama o pod, kao da se prikovao, tako seo na stolicu. Samo da se mrdne, pokrene, srozao bi se, tako je ukoceno, ukruceno sedeo. Slobodnom desnom rukom sara okanicom po prljavom stolu i, ne gledajuci u svirace, zapoveda im:
   - Svirajte!
   A sve jace, kruce produzava da sara po stolu, po prosutom vinu, po mrvama od hleba i oglodanim kostima.
   - Sta, gazda? - poceli Cigani da ga pitaju udesavajuci cemaneta.
   On ih i ne pogleda, vec poce jace da se grci, uvlaci u sebe, cas gurajuci ruku duboko u caksire, cas namestajuci belu maramu, obvijenu oko glave, nabijajuci je sve vise na ostro, obrijano celo. Pa opet i dalje sara po prljavom stolu dnom okanice koju je drzao po sredi cvrsto, grcevito.
   - Sto ne sviras?
   Okrenu se, odjednom, i lupi okanicom tako silno da se razbila, presekla napola. Gornja pola odskocila, a donja osta zabadajuci mu se u ruku. Krv potekla, a on ne samo da ne dize ruku, vec kao da je jos vise pritiskuje, da bi staklo jace, dublje ulazilo u meso, te mu vise, sto vise, tekla krv. Nek istekne sva!
   Cigani uplaseno poceli da se izmicu i spremaju se da beze.
   On ih zaustavi.
   - Ovamo! - viknu im tupo. - Sviraj!
   - Ama sta, gazda?
   - Sviraj! Sviraj kako kum kuma na sud vodi.
   Jedan od njih, kao najslobodniji, izdvojio se od ostalih, prisao mu s vrata:
   - Drugo, ako hoces, da ti sviramo. Da ti sviramo nesto mekamlijski. Da sviramo ono sto predsedniku sviramo...
   I pocnu kresteci, jako, da sviraju i promuklim, razderanim glasovima da pevaju.
   On podigao ruku da ih kao zaustavi, prekine, ali brzo mahnu, ostavi ih da sviraju, a on, kao i pre, sedi ukoceno, gleda tupo ispred sebe, gleda ravnodusno kako mu kelner, slusce, cisti krvavu ruku od stakla, umece u nju duvan, da bi krv zastala, da mu je posle uvije prljavim carsavom, skinutim sa stola.
   Bilo je dockan, duboko u noc. Po carsiji vec je retko ko prolazio. A noc bila topla, mracna, teska. Ovamo, u "sali" gde je on sedeo, sem njega i sviraca nikoga nije bilo. A ni tamo napred, u mehani, gde je kelneraj i jos vise astala i stolica, nije bilo nikoga da sedi. Stolovi dignuti i naslonjeni uza zid, stolice, preokrenute i nasadjene jedna na drugu, izdizale se u redovima. Sprocu kelneraja, tamo u dnu, po podu i po klupama, uza zid, spavali seljaci koji nisu mogli toga dana odmah s pazara otici kucama, jer su im sela bila udaljena. I, onako poredjani jedan uz drugoga sa torbama i bisagama oko glava, uvijeni u kolije i ponjave, oznojeni, prasnjavi, u opancima neizuvanim po nekoliko nedelja, s carapama i obojcima davno nepresvucenim, crnili su se otuda sireci tezak, prasljiv, znojav zadah, i jako, umorno rkali i sikali...
   Jedna jedina prljava lampa, obesena u sredini mehane, blizu velike plehane peci, tupo i mutno osvetljavala sve to: i njega u "sali" sa sviracima, i kelneraj, uz koji je dremao decko, momak mehanski, Cincarce neko, sitno, pljavo, bledo, podbuhlo. Vise je licilo na zensko negoli na musko. Prljavom mokrom krpom dremljivo je brisalo stakla, case, i svaki cas plasljivo pogledalo sad u Cigane, sad u gazda-Ristu. Jedva cekalo kad ce se i on dici i otici. Ali kad god bi ga tako pogledao, uvek bi se i tupo, ponizno smeskalo. Bojalo se da Rista ne primeti kako jedva ceka da on ide iz mehane, jer mada ga je, otkako je ono u ovoj mehani, sad prvi put videlo u njoj, ipak slusalo je za njega.
   Bio je to taj cuveni i strasni krijumcar. Istina, seljak otuda sa same granice, ali i trgovac. Pored sverca kupovao je po granicnim i planinskim  selima koze i jarceve za tursku vojsku. Bojali su ga se cak i Arnauti. Medjutim, bio je to mali i sitan seljak. Samo su mu oci bile ostre, usta tanka. Odelo mu proste caksire, opanci, dugacki suri gunj. Bela marama obavijala mu kratko osisanu i obrijanu glavu. Za pasom, u silavu, jedan jedini mali nozic.
   Cigani su svirali. On je jednako gledao onako tupo i mutno ispred sebe u sto, u svoju krvavu ruku, ispruzenu po stolu.
   Cigani poceli da pevaju:
 
More, proklet da si, majcice,
oh, proklet da si!
More, sto me ne da za Dzelepa,
oh, za Dzelepa!
 
More, u Dzelepa kuca golema,
oh, kuca golema!
More, u Dzelepa puska martinka,
oh, puska martinka!
 
   - A! - trgao se Rista i podigao ostro, obrijano lice svoje. - Ovamo! - viknu im.
   Ciganin pridje, pognut, svirajuci mu. Rista izvadio zdravom rukom iz caksira prljavu, masnu banku i lepi mu je na celo. Ciganin, zaradovan, poceo da ulepsava, i utom pokvario ono sto je pre svirao.
   Rista se trgao ljutito:
   - Ne to! Ono sviraj! - viknu mu on.
   Ciganin uplaseno poceo silno da svira. A Risti kao da se dopalo bas to poderano, krestavo, sviranje, jako pritiskivanje po zici.
   - To, samo to!
   Nagao se ka cemanetu i zeljno slusa tu svirku koja je bila tako ostra, isprekidana, tako tesko padala.
   Utom se vrata mehanska, koja se u carsiji, osvetljena fenjerom, visoko i cetvrtasto ocrtavala u mraku, otvorise sirom, i na njima se pojavi gospodin Stanko, isterani ucitelj, cuveni zelenas i piskaralo. Sitna, bobicava lica sa jakim istaknutim vilicama, retkih ridjih brkova. Na njemu gerok i pantalone staroga kroja, toliko stare, opsivene siritom po krajevima, da se boja odelu nije poznavala, samo videlo se da je staro ali cisto, negovano, svaki dan cisceno.
   Kao i uvek isao je on sirokim korakom zabadajuci ispred sebe stapom. Cim ugledao Ristu, zaradovan, uputi se k njemu, i poce jos s vrata glasno, otegnuto razvlaceci:
   - A, gazda-Risto, jesmo li tu, a? Jesmo li tu?
   Sluga brzo prisao Stanku i, da ga ne bi cuo Rista, tiho, uplaseno poceo da ga moli:
   - Gospodine Stanko, molim te, nemoj. Nemoj da ga zadrzavas. Ne smem ja... Otkada vec sedi. Noc je. Koje je doba!...
   Stanko prezrivo, ne slusajuci ga, prilazi pravo Risti zabadajuci stapom, lupajuci visokim potpeticama i po s dva prsta debelim djonovima na cipelama koje su, speknute, strcale ispod kratkih mu i sirokih pantalona. Nastavljao poceti govor isto onako otegnuto i razvlaceci:
   - A tako tebi danas tvoj kum? Tako tebi tvoj kum, a? Nego nista. Ne boj se ti. Sutra, sutra cemo mi njega, pa u sud. Ne moze on tebi nista. Nema napismeno. A i da ima, zastarelo je. U sud cemo mi njega!
   Rista ga zgranuto, uplaseno gledao kako se, podvlaceci stolicu pod sebe, namestao do njega, za sto, siroko, raskomocujuci se. Pa kad mu opet poce o kumu, o danasnjici, on ga preplaseno prekide:
   - Hoces da pijes, gospodine?
   - A, picemo, picemo. Sve cemo mi to na njegov racun. Pokazacemo mi njemu. Nema on pravo. On ti to nije dao, a ni ti to nisi primio. Otac njegov tvom ocu dao. A i nema napismeno. Ne dugujes ti njemu nista...
   - Dugujem! - viknu muklo Rista, i setivsi se svega sto je bilo toga dana, onog vucenja s kumom po opstini i kumovog bledog, gnevnog lica, on poce da zabada prste druge, zdrave ruke u meso, samo da ne bi skocio na Stanka sto mu to govori, spominje.
   - Dugujem! - tvrdio je zaguseno. - Hoces da pijes, gospodine? - nudio ga je, a jedva se pridrzavao za stolicu da ne skoci.
   Srecom bas tad udjose jos dvojica. Bili drugovi Stankovi, tako isto piskarala, nekadasnji praktikanti i pisari iz opstine. I, zacudo, svi obuceni jednako, po istoj, staroj modi, samo ovi lepse, bogatije. I na njihovim crvenim podnadulim licima poznavalo se pice, lumpovanje.
   Cim usli i opazili Stanka i gazda-Ristu, upute se k njima. Vide kako se Rista jedva pridrzava za stolicu i, nagnut ka Stanku, ukoceno, pritiskujuci rukom banku, vuce je po stolu, daje je Stanku, da je prekine, da mu ne govori o dogadjaju s kumom, i jednako ga, promuklo sisteci, nudi:
   - Pij, gospodine!
   Brzo pridjose Stanku i gurnuse ga:
   - Stanko, uzmi i cuti!
   Stanko ih i ne pogleda. Mislio je da to govore iz zlobe, kako bi ga posle oni uzeli, oni mu vodili parnicu, pisali tuzbe, ali kad im vide uplasena lica, pa kad posle spazi kakav je gazda Rista, trze se i sam. Brzo uze onu banku i ucuta.
   Rista odahnu. Digao se. Baci im jos jednu banku.
   - Neka piju! - jedva sto promuca momku. I grceci se, uvijajuci se u svoj dugacki gunj, namestajuci belu maramu oko glave, gotovo pobegao iz mehane.
   Presao preko carsije. Dosao na tursko groblje. Uputio se navise, ka Sobini, gde je bilo njegovo selo, granica, planine, drhteci jednako i uvijajuci se. I sve mu se cinilo da cuje kako sada u mehani Stanko i oni drugi sede, piju i pricaju o njemu i njegovom kumu.
   A sve to bilo je oko nekog davnasnjeg malog duga. Svega pedeset grosa, sto je stari kum, otac kumov, njegovom jos ocu bio uzajmio. Rista - ne sto nije hteo to da plati, ili sto nije imao, ili nije znao za to - nego uvek nekako zaboravljao, nije imao prilike, a najvise zbog toga sto kumu nikada nije odlazio, jos manje kod kuce da je bio. Jos izmalena, kao decko, bio se odmetnuo od svoje brace, kuce, celog sela. Poceo taj sverc i bavljenje po granici, kupujuci, docnije i preprodavajuci stoku Arnautima, za tursku vojsku. Nije se zenio, nije imao dece, zato nije ni imao potrebe da odlazi kumu, sastaje se s njim i vidja. Pa i posle, kad su mu otac, braca, svi pomrli, kuca na njemu ostala, on se opet s kumom nije vidjao. A i da je bas hteo, sve se nekako stideo. Bojao se da, kad mu ode, ne bude nesto kao sto treba pred kumom: da nije dobro obucen, cist, obrijan, uljudan. A on je zbog toga svog vecitog lutanja uvek i bio aljkavo, prosto, seljacki obucen. Zaudarao je na masnocu i zadah od koza, ovaca i njihovih koza i vune...
   I zato, kad god bi u mesec dana dosao u varos, kad god bi kroz tursko groblje poceo da ulazi u carsiju i pomesao se medj ostale seljake, vukuci i on svog konja s tovarom, pa u gomili, larmi zakrcujuci celu carsiju, poceli da idu navise, ka pijaci, pazaru, on bi se navek jos izdalje saginjao, grcio, uguravao u gomilu, da bi bio sto manji, sitniji. Cuvao se da ga, kad prolaze sprocu kumova ducana, kum slucajno ne bi mogao spaziti otuda iz ducana svog, gde se video na tezgi kako sije opkoljen espapom, lep, puna, zbog sedenja i sivenja, bleda lica, u modrim caksirama i zakopcanom mintanu koji mu je stezao siroka, puna, gojna prsa i ramena.
   Tako se to godinama protezalo. Mozda bi ih tako i smrt rastavila, da jutros, kad se opet sa gomilom seljaka priblizavao kumovom ducanu i poceo da se krije, a tek sto da ga prodju, da tada, kao da ga neko nozem presece, ne vide kako ga kum otuda, iz ducana, sa tezge, kroz toliki obesen i poredjan espap, spazio, kako skoci i u tren, odgurnuv ostale seljake, stvorio se u sredi gomile pred njim.
   - Tako li ti? - cu njegov besan glas i vide kako mu dohvatio konja za uzdu.
   Vise nista nije znao, nista, ni kako su na kumovu viku dotrcali panduri, i svi u gunguli, vodeci u sredini konja mu sa tovarom, posli ka opstini, uzbunili celu carsiju, a s obe strane po ducanima poceli da se skupljaju, gledaju. Nije znao ni kako su ga odveli u opstinu, ni kako je sve priznavao. Sto god je kum rekao, naveo u svoju korist o tom dugu: koliko je, od koje godine, kako mu ga je on toliko puta trazio, a ovaj ne samo da nije hteo platiti, vec nikako i ne dolazio, niti mu se javljao, bezao, krio se, - sve je to Rista unapred priznavao, sve.
   Samo je znao kako je preplasen, unezveren, jednako gledao u kuma, u njegovo gnevno, siroko podbuhlo lice, u njegovu ruku, punu, izdignutu, savijenu u laktu, zakopcanu mintanom i kao u svakog terzije, od mnogog sivenja obojenih klasnja, sa prstima modrim, izbockanim od igle, pa kako se ta ruka gnevno dizala, spustala na sto u sudu, zastrt zelenom cohom, sa jevandjeljem, krstom, svecama usadjenim u cirake radi zakletve, a oko njih bili panduri, policaji, kmetovi, predsednik. Dalje nista nije znao, ni kako je kum, kada se naslo, procenilo da je tovar, psenica sto je bio doneo da proda, dovoljan i za dug i za interes, pristao da mesto novca uzme psenicu i njemu kazao da sada moze ici; ni kako je, grceci se, uvijajuci se, pazeci da u hodu ne dodirne nikoga, najmanje koga od pandura, da ga ne bi opet vratili, i on morao i dalje da je tu, da gleda u kuma, pa cak i konja bio zaboravio da uzme i povede, nego policaja istrcao za njim i podviknuo mu:
   - Ej, konja uzmi! Kuda ces bez konja?
   A on se okrenuo, zavukao ruku u dzep, izvukao pregrst sitna novca i bacajuci ga policaji cisto placno poceo da muca:
   - Molim ti se, brate... Evo, daj kome panduru i neka mi konja izvede u Arsinu mehanu.
 
   Rista, mada je otkada posao, usao u tursko groblje, da bi iz varosi izasao; mada je odavno grabio po njemu, ipak jednako se spoticao. Ispred njega crnelo se to tursko groblje, poklopljeno mrtvim, nepomicnim nebom koje se tamo oko planina sklapalo. Nije gledao kuda ide. Samo kad bi zapeo o koji kamen, izlomljen natpis turskog groba, kao osvescujuci se, jace bi se skupljao, grcio. Ispred njega jednako se crnelo i produzavalo to groblje siroko, pusto, puno kamenja, osusene trave i balega, protezuci se cak na kraj varosi i gubeci se u Cosku. A i ona se crnela i potamnela svojim zelenilom. Sa Pljackavice video se porub neba. Po bilu strcali redovi suma. A ovamo, iza njega jednako mu bila varos. Kao da nikako nije mogao iz nje da izidje, kao da mu je bilo "pisano" da gleda u nju i jednako da slusa kako otuda iz mehane sada Stanko i oni drugi pricaju o njemu, o kumu, o danasnjici.
   Jedva, spoticuci se, poce da nailazi ka sredini, gde je bila "kula", bela okrecena zgrada, ozidana malterom i cigljama, gde je prvi put docekivan vladalac, a sada u njoj pazarnim danima opstina meri stoku naplacujuci takse, arende.
   Prodje i nju. Od nje nastupao "park", novo, tek sada zasadjeno setaliste. Bagremovi, skoro zasadjeni, u redovima, jedva odskocili od zemlje, aleje i ne poznaju se, a klupe, proste daske na kocevima, vec se izvalile, raspale i bele se. Preskocio jendek i usao u park. Ali mu aleje smetale. Preko njih milio. Gacao u rovitu, tek iskopanu zemlju, ili bi iznenada, medj alejama, u kom zaklonu, naisao na kog pijanog seljaka: legao, zaspao i rce. Kod njega puna torba pazarene soli, secera, kafe. Varoski psi iskupili se obilazeci oko njega, ne smeju da pridju. A seljak, kako posao iz mehane, pijan, srecan, kao da je jedva cekao da naidje na zemlju po alejama, isciscenu, meku, nabubrenu, da sto pre, odmah, slatko, srecno se pruzi, lezi, spava... Da, da! I Rista, kad god je dosada dolazio u varos, isto je ovako, ne gledajuci gde ce leci, gde ce osvanuti, srecan sto je bio u varosi, jeo sto god je hteo, gledao ducane, carsiju, slusao svirke, pesme, pio po mehanama, darivao coceke, lepe Ciganke, - isto je ovako, ne znajuci nista za sebe, na po puta pijan, srecan, padao, spavao...
   A sada sve ode. Kum presece sve. Ne samo sto vise nece biti jela, pica, mehane, vec ni u hatar varoski njegova noga nece pristupiti. Bar preko granice, tamo u Turskoj, da je blizu kakva varos, ali nigde nikakva! Sve sama planina i u njima njegova kuca sa jos nekoliko rastrkanih koliba, kuda mesecima ne dolazi, osem kada ga put nanese, da se presvuce; ali odmah se opet izgubi na granici, po visovima, Arnautluku, po selima krijumcarskim. Vuce se s Arnautima po pustim, prljavim hanovima, kulama i kolibama, kupujuci i preprodavajuci stoku, a najvise barut, duvan i kafu.
   Vec je bio presao groblje i usao u krajnje, sniske i razvucene mahale. Pogdegde, iz gdekoje kucice videla bi se utrnuta i izlomljena svetlost. Iz jedne mehanice, cak tamo iza ovih mahala, na drumu, cula se pesma i svirka. Njemu to dodje grubo, tesko. Cisto bi usao i sve ih pobio.
   Grcio se jednako, a snaga mu, meso, odurno drhtalo kao od neke mrse, covecjeg mrtvog tela. Poce prolaziti guste redove topola koje su bile na kraju varosi. Sidje u dolinu, izadje iz nje i poce se peti putem cuvene Cuke, koja se onako krecnjava, gola, ispucala, svake noci belela i odudarala od cele planine i drugih bregova, pokrivenih zelenilom i tamom.
   Peo se brzo, uzurbano. Kad se ispeo cak na vrh, oseti ispred sebe planinu, granicu, sade i okrenu se varosi.
   Ogrnut, mali, poklopljen iza sebe tamom i mrtvilom planinskim koje se cak i na nebu osecalo, crneo se on na Cuki. Ispred njega je bila varos, topla, obvijena mekotom i maglom, a sredinom ispresecana i isarana fenjerima.
   Rista je cisto osecao tu toplotu, miris njen, miris kaldrme joj, sniskih, poredjanih, uvucenih krovova, osvetljenih mehana, ascinica, jela, pica, coceka, Cigana, sviraca.
   Cisto kao da vidi kako sad u svojoj kuci sto je bila do Sahat-kule, koja se navek videla kako se cetvrtasto i tamno izdize iznad varosi, u svojoj sobi, osvetljenoj, namestenoj, kum posle vecere, izvaljen, zadovoljno lezi i odmara se. Zadovoljan sto je danas, jedva eto otkada vec, naplatio i taj dug od njega. Rista samo sto prinese ruke ustima, licu i zagrcnu se:
   - Oh, kume!
   Ali to bese sve. Brzo se okrenu, sidje i nestade ga iza Cuke, od koje je nastajalo penjanje po gudurama, prolomima, gubeci se u svezini i divljini planinskoj.
   I za godinu dana zbi se sve.
   Jednog proletnjeg dana, za vreme okopavanja i ciscenja vinograda (a kumov vinograd bio iznad sviju, gotovo u samoj planini), cu se otuda pucanj. Niko isprva nije obracao paznju. Zar jedared biva pucanj, i zar se i jedan tamo nadje mrtav? Ali se uskoro cela varos uzbunila. Odozgo kroz isti park, kroz isto tursko groblje, silazila su tandrcuci i odskacuci od kamenja jedna otvorena kola, pracena piskom dece i zena sa razbacanim i razvucenim samijama. U kolima, kroz lotre, videlo se covecje mrtvo telo. Bio je to kum mu. Poznavale se njegove modre caksire i oklembesena mu ona obla ruka, zategnuta mintanom, sa obojenim, od igle izbockanim prstima. Lice mu se nije videlo. Bilo je pokriveno peskirom, kako od muva, da ne
bi na nj padale i pljuvale ga, tako i od radoznala sveta.
 
1905.
Copyright © 2005-2008 kodkicosa.com