T. R. Ðorđević - Beleška o Vlasotincu

K O D K I C O Š A

Tihomir R. Ðorđević

BELEŠKA O VLASOTINCU


Srpski činovnik upoznaje svoju otadžbinu, svoj narod i život njegov skoro jedino, na dva načina: ili kad se premešta, ili kad vrši kakvu dužnost van mesta u kom obitava. Naročita putovanja radi proučavanja naroda i otadžbine retko mu i na um padaju, jer to sopstvena sredstva teško dopuštaju, a naročitih sredstava toga radi nema.
I onaj, ko je rad da vršeći kakav zvanični posao u otadžbini, o njoj što i razbere, prinuđen je da zakida od svoga odmora, da bi mogao što saznati, pribeležiti i kazati onome, koga slučaj ili nikako, ili teško dovodi u prilike, da što o svojoj zemlji i narodu sazna.
Kad god bi mi se ukazala prilika, da ma kakvim poslom prokrstarim, ma gde po narodu našem, ja sam uvek nosio otvoren beležnik, zakidao od odmora, i u beležnik upisivao: što opazih, što čuh ili što osetih. Beležnik mi beše vazda otvoren i za one, koji behu voljni, da mi molbu ispune, i da po porudžbini u njega što unesu. Na ovome neka je priložnicima uvek hvala, ma da im je odziv malobrojan, a dar vrlo mali.
Na taj način uneseno mi je u beležnik prilično beležaka i u pirotskom okrugu, dok pregledah škole u njegova dva sreza: vlasotinačkom i lužičkom, u krajevima koji su sa mnogo strana interesni, ali koji, na žalost, pored svega svog interesa, ostaše samo površno razgledani, jer vreme provedeno u njima beše ograničeno i svedeno na najmanju meru.
Ovom prilikom vadim iz tih svojih beležaka, belešku o Vlasotincu. - Ne pišem monografiju niti imam pretenzija, da izradim što iscrpno, već samo beležim ono što o Vlasotincu čuh i videh dok bejah u njemu. Koliko je, toliko je, mislim da nije na odmet!
Kad se pođe iz Leskovca na istok, za dva časa putovanja na kolima divnom ravnicom, a krasnim nasipom, pošto se na sredini puta pređe preko Morave, stiže se u kotlinu, koju čine bregovi, iz čijih klisura dolazi Vlasina. U toj kotlini, kojom se uski put Vlasinin vezuje sa moravskom ravnicom, na neobično živopisnom položaju leži varošica Vlasotince.
Na širokom ocednom platou, čije krajeve pere brza Vlasina, okruženom sa sviju strana vinogradima, prositre se na levoj strani Vlasininoj veći, a na desnoj manji deo ove interesne varošice.
Ona je interesna i izgledom svojim i stanovništvom svojim.
Izgledom je Vlasotince interesno, jer je zadržalo stari oblik, koji i za vreme Turaka imađaše. Sve druge varoši, što ih pridružismo domovini, izmeniše svoj oblik, približivši ga obliku, što ga imaju i druge varoši u Srbiji, a Vlasotince osta isto, staro Vlasotince sa lavirintom krivih, uskih ulica neravnoga poda, niskim dućanima i ćepencima, sklonjenim kućama, koje su ograđene visokim slabim zidom, ili koga se često nalazi najpre dišer-avlija - spoljnja avlija, - u kojoj su: koševi, kola, stoka i drugi domazluk, arem-avlija, gde je kuća, i pored kuće divna bašta ispunjena krasnim cvećem i osmanlucima.
Nekoliko kafana po planu, nešto neznatno novih dućana i kuća, sva je izmena.
I stanovnik se Vlasotinca odlikuje od stanovnika drugih mesta. On je zadržao svoju staru nošnju i stari način života.
Nešto činovnika i po neki prerušeni, ali samo odelom, Vlasotinčanin, to je promena; ostalo je sve po starom.
Sredinu varoši zahvata prostrana pijaca, koja je i pre oslobođenja bila tolika. Oko pijace je nešto novih građevina, a okolo toga sve je starinsko.
U ovome idilskome mestu, gde život vrednog žitelja teče: tiho, bez šuma i jednoliko, gde te svaki građanin dočekuje nasmejana lica, bez izveštačenih manira, proveo sam četiri i po dana.
Kad bi čovek imao vremena, da podvrgne analizi i dušu, i srce, i dela, i želje ovih ljudi, malo bi našao od onoga, što je svakidanje, ovde bi našao, cini mi se, najviše onoga, što je u nas neobično, što je stajaće.
Koliko sam za ovo kratko vreme zapazio stanovnik je Vlasotinca neobičan bio u prošlosti, pa je neobičan i sad. U prošlosti beše neprestani borac za svoja prava, koji u svakoj prilici, bez dugoga razmišljanja, ulagaše svoj protest za pogaženim pravom, i težaše da ga vaspostavi. U sadašnjosti se ozbiljno nosi svojom dužnošću. On oseća da je slobodan, i svoju slobodu ceni; i ako ti to ne kazuje, na licu mu čitaš. Vlasotinčanin je pošten, predusretljiv, ljubazan, nasmejan, a opet ozbiljan i pažljiv.
Vlasotinčanin sa grozom pominje vreme turskoga gospodstva. On Turke i sad mrzi onom istom žestinom, kojom ih mržaše onda, kad pod njima beše, ma da u Vlasotincu nikad nisu sedeli Turci kao građani, ma da tamo nijedne džamije ne beše, sa koje bi odža pozivao verne na molitvu, a Srbe u razdraženje dovodio. Do oslobođenja u Vlasotincu je stanovao svega jedan carinar, jedan pisar, jedan buljubaša sa sedam pandura. Ali su Vlasotinčani čudnovat soj. Njih su tištale patnje srpske, i tome svome osećanju umeli su oduške davati.
Svaki se skoro Vlasotinčanin ponosi, što je potomak predaka, koji su krvlju svojom tražili prava sebi i svome narodu, ili koji su na teškim mukama provodili čemerne dane u tamnicama, dalekih aziskih pokrajina turske carevine, ili koji su tamo i svoje kosti ostavili.
Namera mi je, da progovorim reč dve o neobičnim primerima njihovih težnja za vreme dok pod Turcima behu. Ovi su primeri vredni pažnje i ja ih ispisujem koliko o njima razabrah.
Vlasotinčanin s ponosom govori o ustancima svojim za vreme Turaka. O tima ustanicima koje oni pljačkama nazivaju govoriće vam svaki od njih: i dete, i mladić, i starac: neko zanosno i pesnički, neko prosto i isprekidano, bez veze i reda, mešajući i ono, što je tuđa tvorevina; ali svaki sa ponosom i oduševljenjem.
Kratkoća vremena ne dopuštaše mi, da ova pričanja o mučeničkim naraštajima ovoga mesta, i o njihovim čestitim naporima i mukama što zabeležim, ali sam zamolio g. Kostu Stojanovića predsednika opštine i narodnog poslanika, koji mi pripovedaše o događajima pod Turcima i o udelu Vlasotinčana u njima, da mi to pribeleži. On je to učinio s onom istom gotovošću, sa kakvom se mašahu oružja njegovi preci i sugrađani, da dadu maha svome nezadovoljstvu onda, kad se nadahu da će time sebi stvoriti bolje dane. Neka mu je iskrena hvala, što mi dade mogućnosti, da učinim ovaj pomen.

———

Prvi vlasotinački ustanak bio je oko Đurđeva dana 1809. godine.

Tada je došao u Vlasotince Ilija Strelja iz Gradišta više Vlasotinca ¹), Stanoje Kala i Sava Dedobarac iz Dedine Bare. Oni pozovu Vlasotinčane na oružje protivu Turaka, rekavši im, da je srpska vojska zauzela Niš, i da će skoro dopreti i do Vlasotinca. Na takav poziv ustanu listom Vlasotinčani, i late se oružja, te ih se preko 400 sa Savom Dedobarcem krene u Grdelički Derven - Prosečnicu. Kad tamo stignu smeste se u Dedobarskom Hanu, da tu Turke dočekaju i prolaz im spreče.

Baš u to vreme pošli su bili neki leskovački Turci sa familijama u Vranje. Srbi ih dočekaju i sve ih potuku.

Među tim iznenada udari iz Vranja turska vojska sa topovima i drugim oružjem. U Dervenu se otpočne žestoka borba Turci topovima razruše zidine hana u kome je bila municija, koja se zapali, i koje od toga, koje od neprijateljskog oružja propadnu skoro svi ustanici. Tu je pao i Sava Dedobarac i mnogi odlični ljudi iz Vlasotinca.

Kad je za ovo čuo Ilija Strelja, koji se bavio u Vlasotincu oko daljega podizanja naroda, sam samcit pobegne.²)

Odmah za ovim nagrnu Turci na Vlasotince, i što god su mogli uhvatiti potuku i porobe, a varoš opljačkaju, i za tim spale.

Što je od naroda moglo pobeći pobegne u zbegove u planine, ali i tamo veliki deo od gladi ispropada.

Posle kratkog vremena paša nađe četvoricu Vlasotinčana i naredi im da odu u planine, ida zakažu narodu, da ga je car pomilovao i oprostio mu. Narod posluša i vrati se na zgarište svoga domišta, gde načini kolibe u kojima je dugo stanovao dok nije malo k sebi došao.

¹) Strelja je ranije bio od Turaka utekao u Srbiju, vojevao protivu njih i izišao na glas, i već se pročuo kao "leskovački vojvoda". - Kad se srpska vojska 1809. god. primakla Nišu, Strelja pređe Nišavu i Zaplanje i dođe u Vlasotince. Uz njega pristanu i okolna sela, i tako se ovde počne ustanak (M. Đ. Milićević, "Kraljevina Srbija", str. 116.). - U "Pomeniku znamenitih ljudi u srpskog naroda novoga vremena" od M. Đ. Milićevića strana 609.-702. ima biografija Ilije Strelje, gde se kazuje i kako je Strelja došao da pobuni Vlasotince i zatvori Prosečnicu.

²) M. Đ. Milićević u "Kraljevini Srbiji", strana 116., a sa nekoliko reči opširnije u "Pomeniku znamenitih ljudi" strana 700. i 701., ovako kazuje o Strelji posle poraza na Dervenu:

"Čuvsi za tu nesreću, Strelja samo vikne:

" - Hatkinju!

"Vlasotinčani ga opkole, i navale na njega pitanjima i prekorima:

" - Šta bi? Kako bi? Šta učini od nas, od Boga da nađeš? Gurnu ni ugarak u kuće, pa sad bežiš?

"Strelja puši, ćuti, ni u koga ne gleda. Izvedoše mu bedeviju. On usta, prekrsti se, baci joj se u sedlo, pa odbivši oblak gusta dima, progovori:

" - Vlasotinčani! Ja Prosečnice ne zaptih, družinu izgubih, vaše kuće sagoreh, i vas porobih. - Sad idem da sve to platim glavom. Ali, Vlasotinčani! Naš će trag ostati: njega kerovi ne mogu olizati. Po našem tragu doći će drugi, doći će treći, doći će četvrti... Dobar je Bog... Što ne mogosmo mi - moći će neki... Koji će to biti? Kada će doći? Ja ne znam; ali da će doći, tako znam kao što vas gledam...

"To izgovori, hatkinju obode, i kao munja odlete ka Kamenici, k srpskoj vojsci! Ali kamen da je nađe! Mesto junačke srpske vojske, koja se spremala, da otme Niš, Strelja vide strahotnu građu za - Ćele-Kulu!"

———

Drugi ustanak Vlasotinčana bio je, po beleškama g. Koste Stojanovića 10. aprila 1839. godine.
Stanko Bojadžija, Cona Vidosavljević i Cona Vučić, sva trojica iz Vlasotinca podigli su tada narod iz Vlasotinca i okoline na oružje protiv Turaka, i stavili su se na čelo pobunjenika. Pobunjenike podele na dvoje: jedno odeljenje otide da zauzme Grdelički Derven i da spreči dolazak Turaka iz Vranja, a drugo otide ka Leskovcu, jer su vođi bili ugovorili sa Srbima Leskovčanima, da i oni ustanu.
Među tim vlasotinački gospodar Latif-beg, čim je opazio pokret narodni pobegne u Leskovac, i kaže Turcima u Leskovcu, šta se sprema.
Leskovčani Turci stanu se pripremati: spreče ustanak Leskovčana i pođu na već pobunjene Vlasotincčane.
Skupljeni Turci iz Leskovca i okoline udare prvo na Grdelički Derven. Srbi ne mogoše borbe izdržati, a pobedioci za tim udare na Vlasotince i razbiju pobunjenike.
Narod sa familijama pobegne u planine. Osmorica Srba budu uhvaćeni i ubijeni, tri žene budu u ropstvo odvedene, sve što se moglo odneti bude opljačkano, a varoš i pobunjena sela budu spaljena.
Posle ovoga se nastavi gonjenje ustanika.
Jedan je sukob bio kod sela Crne Bare, gde su se pobunjenici hrabro držali. Borba je bila očajna, mnogo Turaka izgine, ali Srbi budu razbijeni. Tu padne i jedan od vođa pobunjenika, te mu je i sad telo kod Crne Bare pored puta. Ostali vođi napuste svoje porodice i pobegnu u Srbiju gde su mnogo godina proveli. Familija Stanka Bojadžije bude oterana u Jedrene, i tamo je dugo bila, dok je car nije pomilovao, te došla u Vlasotince.
Na skoro posle ovoga car je izdao ferman paši leskovačkome, kojim se saopštava razbeglom narodu, da ga je pomilovao. Fermanom se naređuje, da se sva raja slobodno vrati i slobodno živi.
I tako se narod vrati svome gorelištu.
Čim se narod vrati, paša mu pošlje 200 kola hleba da se privremeno zahrani, dok se za zimu ne pripremi.
Vinogradi oko Vlasotinca bili su te godine toliko rodili, i ako su bili neurađeni, da bi se rod mučno mogao sipati i da su sudovi bili sačuvani, a ovako narod je morao sve grožđe sipati u rupe, koje su toga radi bile iskopane.
Na belešku g. K. Stojanovića imalo bi se primetiti to da nije ovaj ustanak bio 1893. godine, jer se zna pozitivno da je bio 1841. g.
U Riste Daskalovića iz Vlasotinca, video sam jedan trebnik, koji je nekad bio svojina popa Simona Pop-Stefanovića. Ovaj pop Simon bio je učesnik u ustanku, koji podiže Stojan Bojadžija. Pošto je ustanak propao, pop Simon bežeći stigne zbeg u kome je bio i Stojan Daskal, učitelj iz Vlasotinca, pa mu pomenuti trebnik pokloni govoreći: "Stojane, evo ti ovaj trebnik, ja ću poginuti, a ti ćeš se onda zapopiti, pa će ti trebati, uzmi ga, služi se, samo te molim da me u proskomidiji pominjes." - Stojan primi trebnik i na prvome listu zapise ovo: На 1840. требникъ поклонія попь Симонъ Стоян Даскал Диже се светъ н: 1840. м-ца апрілія денъ 5.
Rista Daskalović, u koga se našao ovaj trebnik, kazuje da je u zapisu na oba mesta prvobitno bila zapisana godina 1841. Sinovac Stojana Daskala da ovaj trebnik nekom popu na Vlasini, da se njime služi, a ovaj iz kazivanja nekih ljudi sazna da je buna bila 1840. godine, pa prvobitne godine izbriše i popravi na 1841. Ovaj se popravak i raspoznaje.

Na ovome mestu hoću da iznesem još neke podatke, koji se tiču pokreta sprskog naroda u godini 1841. kad je već govor o tome događaju, i kad je vlasotinački ustanak samo deo toga pokreta narodnog.
M. Ð. Milićević u "Kraljevini Srbiji (strana 36.-51.) zabeležio je podatke, koji se odnose na rad srpskoga naroda u starom niškom okrugu, ne bi li se taj kraj prisajedinio oslobođenoj Srbiji, kojoj 1834. god. bi povučena granica tako, da Niš sa okolinom osta Turskoj.
"Niševljane, veli Milićević, to silno zabole.
"Mnogo puta na razne načine, moliše oni kneza Miloša da ih izbavi iz turskih ruku. Knez pri svoj dobroj volji svojoj nije mogao izbaviti ih."
Za ovim Milićević iznosi dokumente, koji ilustruju težnju narodnu od 1834.-1841. godine i rad kneza Miloša, dok najzad "zločesta turska uprava i narodna silna želja spojiti se sa Srbijom" ne učiniše te godine 1841. buknu u niškoj okolini prava buna na Turke.
"Ustanike u Zaplanju predvodio je neki Nikola Srndaković ¹) iz Gornjeg Dušnika; Nišavu je digao Miloje Jovanović iz Kamenice; Vlasotince - Stanko Antonović ²) Bojadžija i Ceka Vučković iz Vlasotinaca, a Leskovčane - Koca Mumdžija iz Leskovca, i Pop Ðorđe iz Poljanice" (Kralj. Srbija str. 49.).
U napomeni na istoj strani pobraja Milićević imena još nekih ljudi iz ovoga ustanka, i među ovima i Stojana Čavdara iz Krčmira (treba Krčimira). O ovome Stojanu Čavdaru vidi "Bratstvo VI. str. 294. do 306. gde mu je napisana biografija od Svet. M. Marića učitelja i gde se između ostaloga veli: "Duša zaplanjskih ustanika bili su Stojan Čavdar i Nikola Srndak" (str. 296.).

¹) Ovog Nikolu obično nazivaju Srndak, a ne Srndaković. Ovako sam i sam slušao u Zaplanju, a vidi i "Bratstvo" VI str. 296.
²) Na str. 117 "Kraljevine Srbije" preziva Milićević ovog Stanka - Atanasković.

O pokretu niškoga kraja kazivao mi je Neša Kačamaković, trgovac iz Aleksinca, koji je rodom iz Kamenice, ovo:
"Prebegao sam u Srbiju onda, kad je gorela Kamenica. To je bilo 1841. godine. Meni je tada moglo biti oko 20 godina, a već sam nosio oružje.
U Kamenici je tada živeo neki Miloje (prezimena se ne seća). Bavio se trgovinom, i ne znam što Truci su ga zvali Kapetan Miloje ¹). Nosio se Turski, vrlo bogato. Jahao je uvek na hatu. Dva momka jahala bi pred njim, a dva za njim.
Taj Miloje bio je sa mojim ocem Nikolom Kačamakom ortak u trgovini.
Još pre toga bio je u dogovoru sa knezom Milošem, da digne narod na Turke.
Godine 1841. baš oko Uskrsa, diže se buna;
Moj je otac tada bio opasno bolestan.
Paša niški videći da se narod komesa, poče slati ljude Miloju, da pitaju šta je to. Miloje mesto da im odgovara, zatvori ih u kulu.
Dolazi Miloje te mi obilazi oca, pa mu to priča. Otac mu kaže da greši što tako čini, već treba da šalje mesto jednog pet svojih ljudi, koji će Turke razuveravati o njegovom znanju za pokret, da bi sebe sačuvao za bolje prilike. Miloje je tada odgovarao: "Sebe ne žalim, a bolje prilike ne tražim!"
Najposle Turci udare od Niša. Narod ostavi sela pa stane bežati pravo srpskoj granici. Moj je otac onako bolestan jahao, a mi smo ga pridržavali i tako spasli.
Kad se Turci primakoše, narod razvali plot, pa pređe na srpsku stranu. Turci pokušaju, da i sami pređu granicu i pođu na narod, tražeći svoju raju, ali im sprski buljubaša odgovori: "Vaša je raja tamo, ovamo nema raje, ovamo je slobodni narod srpski."
Turci se vrate, zapale Kamenicu, koja sva izgori.
Miloje nije hteo bežati, već osta u Kamenici zatvorivši se u kuli, pa je kroz mazgale pucao na Turke, dok ga jedno tursko zrno nije kroz mazgalu zgodilo.
Pre no što je po Miloja nastala opasnost, jedan od rođaka mu beše mu doveo hata, da na njemu umakne. Nu Miloje ne hte bežati, da mu narod ne bi prigovarao, već pogibe.
Docnije su Turci odobrili narodu, da se vrati, da obere berićete i da ponovo radi levine."

¹) Čuo sam da to kapetansko zvanje znači u Turaka i ismevanje. Za otresitije Srbe vele da su govorili: "čaur-kapetan", - "Srb-kapetan".

Od drugih sam saznao, a i sam sam se uverio da se porodica Milojeva iz Kamenice preselila u Soko Banju, gde je i sad. Milojev sin Marko udavio se u Banji, u šoporu kupajući se.
Saznao sam da se u crkvi gornje-matevačkoj nalazi nekakav "Pentakostar", na kome ima zapis, koji se odnosi na Milojevu bunu. Toga radi zamolio sam svoga srodnika Jovana Stojanovića učitelja humskog da mi taj pentakostar nabavi, da bih video zapis. Ne znam što, tek mi Jovan ne mogaše knjigu poslati, već je bio dobar, te je ceo zapis prepisao. I taj prilog ispisujem ovde onako kako ga je Jovan prepisao:

Rukopis dalje glasi:

———

Godine 1860. pokušali su Vlasotinčani takođe da se od Turaka oslobode.
O ovome ustanku zabeležio mi je g. Kosta Stojanović ovo:
Moj stric Ðoka Stojilković, pop Stanoje Janković i Ranđel Gorunović, svi iz Vlasotinca, zdogovorili su se tada da podignu narod na Turke. Da bi bili i od Srbije potpomognuti namisle javiti knezu Milošu za zla koja im se čine. Napišu mu žalbu, u kojoj izlože mnoge zulume: ubistva, odvođenje i silovanje ženskinja, turčenje i t. d.
Pošto su sve izložili, ispotpisuju se na žalbi, probuše jedan štap kao sviralu, i u štapu smeste žalbu, štap odozgo zatvore da se ne poznaje. Izvesni ljudi pod izgovorom da će u pečalbu, uzmu štap sa žalbom i dođu u Srbiju, služeći se onim štapom kao i običnim štapom od potrebe. Ovako su molbu preneli da je Turci ne bi mogli naći baš i kad bi ih pretresli.
Kad je knez Miloš primio žalbu Vlasotinčana i video šta je u njoj, pošlje je caru u Stambol, s molbom, da zakrati Turcima nasilje.
Pošto car primi žalbu pošlje Sadrazama, kome dade neograničenu vlast, da stvar ispita, i da nepravde kazni i suzbije.
Čim Sadrazam dođe u Niš, odmah pozove one ljude, koji su bili na žalbi potpisani, da pred njim dokažu zulume i nepravde. Potpisnici namisle da i sad, kad je Sadrazam tu, prirede jedno delo koje bi ga još više uverilo o nepravdama, koje se narodu čine, te udese jedno ubistvo. Nađu nekolicinu Srba i to: Jovu Petrovića, Petra Ðurkića, Petra Dinkića, Miloša Šelića i Petra Planinca, sve iz Vlasotinca i nagovore ih da ubiju nekog Krstu iz sela Lomnice, koji je dotle špiunirao Srbe i izdavao ih Turcima, podvodio im srpske devojke i t. d. pa da se krivica za ovo ubistvo baci na zulumćare Turke. Petar Planinac i Petar Dinkić napadnu na Krstu i noževima ga iseku, a oni koji su za ovo ubistvo znali stanu jadikovati, kako im aramije Turci ubiše najboljeg čoveka, kako je to greh i t. d. samo da bi Sadrazamu stvar što gore predstavili. - Nu Sadrazam naredi strogu istragu, ubice budu pohvatane pa na sudu i krivicu priznadu, i priređivače cele stvari: Ðoku Stojilkovića, popa Stanoja i Ranđela Gorunovića izdadu, pozvavši se i na svedoka Hadži Stamenka Vančića iz Vlasotinaca, kome je Sadrazam obećao, da će ga pustiti kući i dati mu nagradu, ako pravu istinu kaže, te ovaj sve prizna. I tako Sadrazam sazna, da su ona trojica kolovođe, da su platili ljude da oni Krstu poseku, s namerom, da Turke pred pašom okaljaju i t. d.
Kad je Hadžija sve ovo ovako posvedočio, onda mu paša rekne: "E sinko, kad ti to sve tako lepo umeš kazivati, i ti si njihov drug, pa ćeš i ti s njima na vešala."
I tako kolovođe: Ðoka Stojilković, pop Stanoje i Ranđel Gorunović, zajedno sa Hadži Stamenkom Valčićem budu obešeni 1. septembra 1860. godine.
Petar Planinac i Petar Dinkić budu posečeni.
Pored ovih budu osuđeni na smrt: Miljko Vidosavljević i Petko Džudža, nu budu od smrti pomilovani i oterani na robiju.
Jova Petrović pobegne u Srbiju.
Petar Ðurkić i Miloš Šelić oterani su u Anadol na po dvadeset godina robije.
Pored ovih osuđeni su na robiju: Stojan Buđa, Mita Vujić, Cvetko Kucula, Hadži Anđelko, Hadži Koca i tri seljaka iz Orašja. - Stojan Buđa, Miloš Šelić i ona trojica iz Orašja, tamo su i pomrli, a ostali su se vratili kućama, ali sa velikom materijalnom štetom.
Tako je svršen i ovaj pokušaj Vlasotinčana, koji je poznat pod imenom Sadrazamska Plačka ili Sadrazamsko Vreme.

———

O oslobođenju Vlasotinca priča K. Stojanović ovo:
U početku zime 1877. god. čuli smo za veliku borbu između Rusije i Turske. - Turci su sa porodicama: iz Vidina, Lom-Palanke, Sofije, Pirota i drugih mesta bežali preko Vlasotinca za Vranje i dalje.
Videći da su Turci u nezgodi, i da i srpska vojska napreduje, mi Vlasotinčani ustanemo na oružje 10. decembra. - Turski činovnici, koji su u Vlasotincu stanovali odmah pobegnu u Vranje.
11. decembra zarobismo 180 Turaka i uzesmo im oružje. - Tog istog dana dođe i Kole Rašić, i sve nas naoružane nađe. Kolu sa drugovima odredimo stan i kuću pok. Stojilka Bornodolca.
Oko varoši smo bili postavili straže, koje nam javiše da Turci dolaze.
Kad Kole ču za dolazak Turaka, odmah sa drugovima sedne na konja i pobegne iz Vlasotinca. Vlasotinčani pak, među kojima sam i sam bio izađu pred Turke, pokore ih, otmu im oružje i municiju i pohapse one koje pohvataše.
12. decembra opet smo imali borbu sa Turcima kod Orašačkog Mosta i pobedili smo ih.
14. decembra borili smo se kod Kozaračke Čuke sa redovnom vojskom turskom, gde održasmo istu pobedu. Zarobili smo 26 nizama, oduzeli smo im oružje i municiju i povezane ih doterasmo u Vlasotince.
16. decembra borili smo se na Kosovici, više Grdelice. I tu smo odrzali pobedu.
19. decembra, bio je po nas opak dan. Dogovorili smo se bili sa Leskovcanima - ustanicima, da podju od Oraovice i da udare na Grdelicu, a mi da udarimo od Kosovice i da Turke pobedimo. Nu Leskovčani nas izdadoše.
19. decembar beše u ponedeonik. Ja sam bio četovođa vlasotinački pođem sa narodom i udarim na Turke. Borba je trajala od jutra pa do dva časa po podne. Leskovčana nema, pa nema! Mi se tukosmo sami dok beše municije. Kad nam municije nesta Turci nas razbiše. Njih je bilo preko 4000, a nas svega 1200 ustanika, od kojih je samo 400 imalo pušaka, a ostali su bili naoružani motkama, sekirama, jataganima i t. d.
U ovoj borbi palo je na našoj strani 49 mrtvih i obaška ranjenih. Između ostalih toga je dana poginuo moj otac Stojan Stojilkovic i rođeni mu brat, moj stric Jova Stojilković.
Moj otac i brat mu Jova ovako su govorili narodu dižući ga protiv Turaka:
- Ustanimo sa svima sinovima svojim, jer će narod samo tako poći, ako i nas pred sobom vidi. Ustanimo, da dovršimo ono, za što je nas pokojni rođeni brat Ðoka Stojilković na niškim vešalima, pred Sadrazamom, mučenički dušu ispustio! Napred, braćo, za slobodu ustajemo.
Oni izgiboše na Kosovici, a mi njihov posao nastavismo.
Kako smo 19. bili razbijeni, mi se 20. decembra povukosmo natrag, ali se grupisasmo iznad Orašja, kod brda Vrapči Rid. Tu se ušančismo i čekasmo Turke.
20. 1 21. decembra samo smo stražarili, a borbe nije bilo.
Pokojni Stojilko Bornodolac saznavši da je u Pirotu srpska vojska odmah odjuri tamo da moli za pomoć. Pok. Ðura Horvatović pošlje nam u pomoć Jovu Popovića potpukovnika sa jednom baterijom topova i jednim bataljonom vojske, koji 22. decembra u veče stiže u Vlasotince, a sutra dan dođe nama na logorištu.
Kad se sa srpskom vojskom smešasmo i još šančeva iskopasmo, onda 24. decembra pođosmo na Turke. Borba je trajala od jutra do podne. Ali nas turska vojska vrati natrag do logorišta. U malo ovde i topove ne izgubismo. - Ovde izgubismo 76 vojnika, a bilo je i 52 ranjenika.
Ovoga dana digli smo i odneli tela pok. mi oca i strica, ali bez glave. Glave su im Turci odneli, pa ih na Grdeličkome Mostu na kolje nabili, da njima grdeličku raju plaše, da se ne diže.
Posle ovoga samo smo čuvali pozicije i čekali.
Kad pade Niš našoj se vojsci pridruži i druga vojska. Došao je Ðoka Vlajković i sa Turcima se na Grdelici svrši kao što se već zna...

*

Takvi su Vlasotinčani u prošlosti. Oni su takvi i sad. Izgleda kao da bi svaki za goli nož uhvatio.
Kad sam iz Vlasotinca polazio mnogi su me ispraćali. Bili smo svi na konjima. Tada sam video starca što pogureno ide, ali je na konju vitez, koji traži da se sa nama mladima utrkuje... Bakračlija seva, kljuse napreže poslednju snagu i juri, a starac podigao obe ruke u vis; u jednoj ovlaš drži dizgin, a u drugoj podigao debeli beli drenovak kojim se podupire kad korača. Vazduh mu raširio peševe od gunjčeta, te im se postava crveni, a puni kožni bisazi kolpkaraju i biju konja po sapima... Ponosno starac u sedlu sedi, seče vazduh, juri mimo nas i staračkim glasom peva. - Slika vredna kičice... Mlađi za starcem jure i ne daju se. Pete udaraju konje po trbusima, a kljusad brekće i žuri.
Gledajući Vlasotinčane čoveku se čini da dobiva krila, i da sam postaje junak...

O Božiću 1896. godine
Aleksinac.

Tihomir R. Ðorđević

Nazad