K O D   K I C O S A
  
Borisav Stankovic
 
BABA STANA
 
I
 
   To je bila cuvena i jedina pralja koja je oduvek prala strance iz toga kraja i iz tih hanova, furuna, ascinica. Svi su oni bili vecinom Grci, Cincari. Ona ih je prala odreda, kako gazde i njihove sluge, tako i putnike i koji bi padali na konak i tu po nekoliko dana odsedali, da se odmore, operu, ociste i opet dalje krenu na put.
   Za nju se nije znalo odakle je i cija je. Znala se samo kao takva: stara, pogrbljena, sa suvise dugackim rukama, zabradjena novom, velikom zutom samijom, u takodje novoj sirokoj anteriji koja se za njom vukla, i sa onom njenom, u onoj pravoj, sirokoj ulici, starom, sniskom kucicom, koja se jos odovud crnela i u koju je ona odlazila svako vece, jedva vukuci za sobom te velike zavezljaje i bosce prljava vesa.
   Kao za sve, tako i za nju se govorilo da je prvo bila sluskinja, da je, kao sve druge, tako i ona bila upropascena od slugu, a za nju se govorilo da je od samoga gazde, jer je bila toliko lepa i mlada da posle, kada je ostala trudna i kad je htela da rodi, gazda oterao od kuce i onda ona ovamo sisla i pocela da pere te strance i da se vidja po tom kraju.
   Bila mlada, lepa i tek, kao svaka, posle prvog porodjaja, sasvim razvijena, a posto dosta zaradjivala od pranja tih stranaca, uvek raskosno obucena.
   I tada, kada vec bila sasvim stara, jos se pamtilo njeno nekadasnje nosenje. Znali se njeni mintani, od jumbasme, od svile. Oko pasa i prsiju tesni da puknu, a rukavi im siroki i, da bi se sto vise videla njena puna, obla ruka, cak gore, do lakata, kratko zakopcani. Dugacke i teske joj salvare nikada joj nisu bile dobro stegnute, cvrsto opasane, vec ovlas, tako da se jedva drzale, jedva joj visile o kukovima, te joj uvek izmedju njih i mintana bilo, za citavu saku, gole kosulje, kroz koju se video njen razvijen, jedar stas.
   Uvek zakicena cvecem, i to mnogo, utrpano; u tim njenim takodje novim haljinama, a sve od jasnih, otvorenih boja, da cim bi se pojavila, jos s kraja ulice ili carsije, odmah bi se videla.
   Uvek, cim bi se pojavila, jos izdaleka videlo bi se njeno crnpurasto lice i okrugline joj od ociju i vlaznih usta. Ne gledajuci ni u koga, vec, kao u inat, besno ide, krsi se, susti, zabaca ramena i laktove. O njoj se svasta govorilo. Za nekad bogate neke Grke i Cincare iz toga kraja, a tada sasvim vec osirotele i ostarele, govorilo se da je to zbog nje. Ona sisla ovamo, pocela da se vidja, i otada oni poceli da propadaju. Za svaki nestanak novca kome putniku u kom od tih hanova ili mehana govorilo se da je i ona bila umesana. Da je, toboz, uvece, nocu, i ona zvata i da je ona tamo u skrivenim i uvucenim sobama sa tim putnicima pila, pevala, veselila se i posle pokradeni novac sa gazdama delila.
   Otuda, govorilo se, toliko bogatstvo kod nje, tolike svakidasnje nove, raskosne haljine. Otuda je mogla za kratko vreme da kupi onu staru, snisku i, dok ona nije dosla, gotovo pustu kucicu. Otuda je mogla onu sobicu, koja je gledala na ulicu, da okreci, na prozorima da se vidjaju ciste, bele zavese, saksija sa cvecem, a unutra da je lepo namestena: puno belih carsava, puno obesenih haljina, pa cak i slika... I da zato, sto je tako raskosno namestena, kako se govorilo, trebalo je imati mnogo, mnogo novaca da bi se moglo u tu sobu i kod nje uci.
   Tako, za svaki toboz dolazak ma koga Grka, Cincara iz toga kraja k njoj, znalo se vec zasta on dolazi. Za svako duze, docnije gorenje svece uvece u toj njenoj sobi znalo se zasta toliko dugo gori. Nocu, duboko u noc, samo neka se otuda, oko te njene kucice, cuje kakvo veselje, kakva pesma, svirka, svaki bi znao da je to sigurno kod nje. A vec znalo bi se zasta je kod nje.
   Dok u stvari nicega nije bilo.
   Preplasena tim osramocenjem od gazde, isterivanjem iz kuce, znajuci da nema sta vise da izgubi, cega da se vise plasi, strepi, kao u inat tamo njima, gore, u varosi, prva ona sisla ovamo i pocela da pere te strance i da se vidja po tom kraju. Nijedna zenska nije ne samo smela, nego smatralo se za nesto najgore da tu dodje, da njih pere i da se tamo, medj njima vidja.
   U pocetku imala muke. Koliko njih morala rukama da udara. Koliko njih da surovo, silno odgurava od sebe. Narocito gazde od hanova, ustajale, besne, zasicene. Pa onda njihove sluge, koji su se zaboravili, nasrtali, trazili zgode, mraka, coskove. A na zadirkivanje i podsmehe: zasto, kada je tako postena, onda vise tamo gore u varosi ne pojavljuje se, a jos manje da se vidi u onoj ulici gde je pre sluzila, i kako toboz, posto gazda umro, sada je njegovi sinovi zovu da se ponova vrati njinoj kuci.
   - Kada opusti! - odgovarala bi kratko, nabusito i, cisto bezeci, zurno bi pocela da ide iz hana u han, kupeci sto pre taj ves i noseci ga tamo svojoj kucici koja je bila na domaku, sa kraja, u pocetku one prave siroke ulice. Bila je to stara, sniska i uvucena kuca. Od nje se videlo samo polegli krov koji se mogao rukom dohvatiti i jednim korakom na nj popeti. On se pruzao cak do sredine ulice i cisto kvario celu ulicu sa kucama vecinom bogatasa: sve cetvrtaste, visoke, sa balkonima i bastama. Dok njena kuca bila sasvim srozana, pola u zemlji. Unutra, sem one sobe ciji su prozori gledali na ulicu, i mozda kujne, mucno da je jos stogod bilo, ili bar od tog sirokog krova nista se ne vidjalo. Moglo je samo da se vidi malo dvoriste koje je bilo kaldrmisano starom, vec pobelelom kaldrmom. Tamo su stajala korita u kojima se prao i lezao nakvasen prljav ves, odakle je ovamo curila i sirila se sapunica i ostala voda.
   Sem toga, drugo, ono sto se o njoj govorilo i pricalo, nije se moglo nista da zna. Posto sem nje i uvek po jedne sakate ili corave starice, neke bivse prosjakinje, koja je kod nje bila vise cuvar nego sluskinja, a najvise da ima ko, kad ona nije kod kuce, da primi taj prljavi ves koji bi bio poslan, niko se vise nije vidjao da kod nje ulazi ili izlazi. Sa komsijama niti ma sa kojim iz te njene ulice nije ni govorila, niti se zdravila, nazivala boga. Jedino sto bi se pokatkad videlo kako pokoja baba, odozgo iz varosi, ili iz komsiluka dolazi kod nje. Ali i to se znalo zasta. Sigurno kakvoj sirotoj zeni, udovici sa sitnom decom, nestalo brasna. I sada, posto do pazara mora da kupuje gotov hleb iz tih furuna, a para nema, zato silju tu babu da ona kod nje, Stane, dodje, moli je da ona ode i kaze kome od tih pekara, koje ona pere, da joj ovaj daje na veresiju hleba.
   - Hocu! - radosno, predusretljivo docekivala bi. Uvodila bi je u onu njenu namestenu i okrecenu sobu. I od radosti sto moze kome da ucini, toliko bi babu nudila kafom, rakijom, i to najboljom, da bi ova, ako bi bila halapljiva, morala pijana da odlazi od nje. A odmah posle babe videlo bi se kako i Stana zaista odlazi tamo, kod tih pekara, i narucuje da, za njen racun, toj i toj udovici daje se koliko ona zaiste hleba, brasna, sto god hoce. I raspolozena, zadovoljna, sva srecna, pobedonosno krseci se, susteci svojim raskosnim haljinama, u visokim lakovanim cipelama, zakicena cvecem, produzavala bi da ide dalje po tim pekarnicama, mehanama i po tom kraju.
 
 
II
 
   A ceo opet taj "njen" kraj, gde je bila stara crkva, kao svaki pocetak varosi, odavno ostavljen i napusten, bio je sasvim vec truo, Sekuci varos i carsiju protezao se pravo ka groblju. Po njemu se nizali ti hanovi, mehanice, pekarnice i ascinice. Sve staro, rasklimatano sa trulim cepenkama i uvucenim ulazima. I kao sto se oduvek znalo, jednako su tu bili naseljeni samo stranci, Grci, Cincari, uvek bez porodica, sami. Tu nocivali, prali se, cistili, te je izgledalo jos prljavije, trulije. Navek carsijom i olucima bila je crnina. Ispod svakog praga i ulaza curila je necistoca i sapunica te se navek osecao vlazan, kiseo zadah.
   Odmah u pocetku, do same crkve, izdizao se cuveni Sareni han. Njime je taj kraj i pocinjao. Zidan na dva sprata. Gore redovi prozora, olepljeni hartijom, vise njih polegao krov sa bezbroj dimnjaka. Sa lica nekadasnje sare, krec, razne figure - zbog cega se i zvao Sareni han - odavno otpale i jedva, mutno se raspoznavale. Sa tim gornjim spratom, crnim krovom, bezbrojnim dimnjacima, onako glomazan, nadnoseci se nad carsijom pretio je da je svojim padom svu ne ispuni, ne zatrpa. Donji mu sprat vec bio uzi. Tu je bila mehana, klupe, kelneraj, razastrte asure, na kojima su putnici sedeli, jeli, pili i odmarali se. A kao u svakom hanu, dvoriste po kome se od necistoce i konjske mokrace cisto gacalo. Tamo bio i bunar, stala i, cak ukraj, bila i ona neizbezna kazandzinica. Ona se i leti i zimi pusila. Uvek se od nje sirio miris na presnu kominu od rakije koja se u njoj pekla i u kojoj je, navek, bilo vatre i ognja, ne zbog posla, koliko obicaja, adeta radi. Pa se i za nju, kao i za sve kazandzinice pri takvim starim, napustenim hanovima, prica kako se u njoj nocu, kad po mecavama i snegovima, izdaleka, kakav nepoznat i stran putnik u gluho doba noci tu padne na konak, onda se on ubija, novac mu se sav oduzima i on se mrtav nosi u kazandzinicu da tamo do zore izgori, te tako traga mu nestane.
   Od toga se Sarenog hana i sa jos nekoliko furuna i mehana sprocu njega taj kraj i sastojao, jer jedino su one licile na prave istinske zgrade. Sto se dalje islo ka groblju, sve je bilo raspadnutije, trulije. Jedva se moglo zamisliti da se moze tu ziveti. Sve dublje u zemlji. Gotovo bez krova. Jedino sto se videli cepenci i truli pragovi, a tamo unutra nabijen pod sa starim kamenjem od nekadasnjih zidova i opeka. Ali opet za sve te zgrade nikada se nije znalo koji je gazda, cija je radnja. Gazda bio uvek "na vilajet", a u radnji vecito zastupnik, obicno gazdin kakav rodjak: brat, sinovac. Taj bi tu nekoliko godina sedeo, isao natrag, a otuda, sa "vilajeta" opet dolazio drugi, da zastupa, da sa momcima i slugama nastavlja radnju. I uvek, valjda usled dobrog zivota, poceo bi brzo da se goji. Caksire bi postajale uske, vise samo o kukovima; pintani sasvim mu otesne i prsa, kao u zenske, klempavo vise, a lice podbuhlo, bezizrazno. I, svi oni, nikada kako treba obuceni. Ovlas, onako kako su nocu ustajali, pekli hleb, gotovili jela, tocili pica, takvi su i danju ostajali, u jedva navucenim caksirama, nezakopcanim nogavicama, odakle su virili goli listovi nogu. Bosi, sa jedva uguranim prstima u speknute papuce i ogrnuti starim, masnim kolijama, tako bi se uvukli. Ili bi isli iz ducana u ducan jedni drugima; ili bi se izvaljivali bilo po cepencima, gde je doskora vadjen i radjen hleb; ili unutra po klupama i astalima, na kojima se doskora jelo i gde je jos bilo mrva i oglodanih kostiju. Ili, sto je najgore, zavlacili bi se iza ducana i tamo, u dvoristima, ogradjenim, da ih niko ne vidi, cistili bi se, prali. Jedan drugoga sisali, brijali.
   I cele nedelje bilo bi tako. Dok bi gore, vise njih, varos, carsija, brujala, dotle bi ovamo bilo mrtvo. Niko se ne vidjao da dolazi, prolazi, jos manje da ko, iz varosi, silazi ovamo. Ovi opet, kao da nisu smeli gore, u carsiji, ni da se pojave. Sto bi imalo, obicno hleb, on bi se jos ujutru, po momcima razneo. Cak, da ne bi putnici, seljaci, musterije, dolazeci ovamo u varos i ulazeci u nju onom pravom ulicom, morali tu da prodju pa onda navise, gore, u pravu varos i da se u carsiju popnu, bila je prosecena uska ulica, koja je vezivala tu pravu ulicu i vise njih carsiju. Tako se taj kraj smatrao kao nesto necisto, kao nesto ostavljeno u varosi silom, bez krivice, ko zna po kakvoj kazni i zbog cijeg greha - kao kakav zig, sramota, dosudjena joj celog veka.
   I da nije bilo sluzbe i onih praznika, a narocito sprovoda, opela mrtvaca, niko ne bi tu sisao, jos manje da vidi kakav taj kraj izgleda. Znalo bi se samo da on postoji, da je dole, oko crkve. Sasvim propao, od njega su svi digli ruke, i kad god se cuje da je neko ubijen, poharan, da je to bilo tamo i da samo neko treba da se tamo vidja, odlazi, pa da je sasvim propao i pokvaren.
   Ali se ipak moralo radi te crkve, sluzbe bozje, radi sprovoda, opela mrtvaca. Moralo bi se prateci mrtvaca tu da dodje, tim krajem da se ode na groblje. I jos, sto uvek prilikom subote, pazara, kao nekada za vreme Turaka, tako i tada, Turci i Arnauti i ostali trgovci, koji su dolazili da kupuju konje i ostalu stoku, jednako su tu odsedali, tu padali na konak.
   I zaista, cim bi dosao petak, uoci subote, uoci pazara, i poceo da pada mrak, vec bi otuda bilo drukse, zivlje. Poceo bi da se siri miris pecenja, zaprzavanih, masnih jela. Svetlost od obesenih fenjera, pokazujuci ulaze na mehanama, vec bi sikljala i ukrstavala se. Iz one prave ulice, kojom se ulazilo u varos, videlo bi se kako se tamno, u gomilama, priblizavaju grupe putnika. Turci, Arnauti, Cigani, dzambasi. I kao da dolaze u svoju kucu, tako ovamo pravo, slobodno dolaze, razuzuravaju se. Iz varosi, iz sporednih ulica, silaze i sticu se starice, zene, deca, sluge; idu iz mehane u mehanu, iz hana u han trazeci te Turke, nadajuci se da im oni, od njinih muzeva ili sinova koji su sa radnjama tamo, u Turskoj, stogod ne donose: novaca, poruke kakve i pozdrava. I sto mrak jaci, dolazak putnika veci. Vec bi pocela da se oseca konjska vonja iz stala i dvorista.
   Sprocu Sarena hana ispred svoje pekarnice po obicaju vec stoji cuveni Mana Grk. Grbav, dugacke glave, jakih vilica, utrpan pamuklijama, brosljav, sa brojanicama, radosno, sladeci se, kao pozdravljajuci putnike, goste, dere se:
   - Kevalos!
   Krezubi, nekada bogat, a tada sasvim propao Kosta Kazak, sa pola uvucenom u usta mustiklom, zavucenim rukama u stare, otrcane caksire, sisao i, znajuci da im cini cast, ide iz mehane u mehanu probajuci rakiju. Suludi Jovan, star, a jos bela, sveza lica, koji vecito po podrumima pretace vino i rakiju, vec pijan, izisao i nasred carsije dere se koliko ga glas drzi. Iz gornjeg dela varosi i carsije sve gazde, bogatase, nize i mece na neko svoje "t'nko vlakno" i nosi ih cak u Carigrad. Stojmen Gajdardzija, sa dugackom, crnom kolijom, sa gajdetom ispod pazuha, spotice se pijan, batrga po carsiji, iduci iz mehane u mehanu svirajuci. Suv, visok, ispijen. Jednako zaudara na kamfor, jednako lezi po bolnicama. Vuce se za njim ona duga kolija, on se naginje nad gajdetom, svira i jedva s mukom izdize od gajdeta glavu u stranu pevajuci:
Otkad tebe ja poznadoh,
otad patim ja!
   I sto noc jace, svirka, pesma i graja sve veca. Cele noci bi se culo kako piste zurle, biju bubnjevi, prozori se tresu, hartija i cerciva zveckaju. U samom Sarenom hanu, po obicaju, igrali bi coceci. Istina, ne kao pre mladi, lepi, ali jos pod vodjstvom nekada bele, strasne, cuvene Ajse, zvane "dukat".
   Krupna, odavna ostarela i ugojena, ali jos u belim salvarama, jos u jako otvorenim i isecenim jelecima. Nabeljena lica, sa crnom pegom, tackom medj obrvama, ona sedi medj gostima pijuci zajedno s njima, a umornim, malaksalim glasom i dahirom prati igru i pesmu ostalih coceka. I tek duboko u noc, valjda sasvim opijena, videlo bi se kako i ona igra. Kako njeno staro i tesko telo vije se i trese. Igra "na noz". Pada i udara kolenima o pod, i uz divlje, pomamno odobravanje i tapsanje, vitla se, krsi svoju oznojenu snagu, svoja mlitava, sparuskana prsa, a sva u znoju, sa ulepljenom kosom, belilom koje bi pocelo da curi od znoja, i sa tamnim, strasnim krezubim ustima.
   Govorilo se da i Stana, kada je bila mlada, da je tamo dolazila, vidjala se, docekivana pozudno i dopadljivo. Mnogi Turci, begovi, trgovci, nudili je da je vode sa sobom, u svoje hareme, uzmu za svoju zenu, sto je ona, sa radoscu, zadovoljstvom, sve odbijala.
   Sutra, u samu subotu, to se produzavalo. Jos jace, besnje i sa vecom guzvom i larmom od dovedene i kupljene stoke i od dolaska seljaka, koji, svrsivsi posao, pijani silazili bi ovamo, da se tu jos do mile volje napiju i najedu. Sa njima pocele bi da se vidjaju i seljanke, takodje "cuvene", nabeljene, sa obojenim i potkresanim zulufima... Dok uvece ne bi nastala ona cuvena guzva, larma i oko placanja racuna bitke, svadje, da bi morala policija da sidje, sto je ona jedini put tada i silazila, i bijuci sve odreda, i gazde, mehandzije, i goste, pocela da rasciscava, da ih rasteruje. Pijane silom da ubacuje u njihova kola ili na konje i, zajedno sa kupljenom stokom ispred sebe, da ih tera cak do na kraj varosi, i da ih tek izvan varosi ostavlja da odlaze u gunguli, produzujuci pice, boj, pesme.
 
 
III
 
   Ali sve to za baba-Stanu odavno bilo. A i ona odavna se bila zaboravila: kada bila tako mlada, lepa; kada se onako raskosno, besno, kao u inat nosila; kada sama zivela u onoj svojoj kucici, pomagala one sirote zene, udovice... Sve se to jedva pamtilo, a ona znala se samo kao takva: stara, pogrbljena, sa suvise dugackim rukama. A od celog njenog zivota pamtilo se samo ono "njeno": ono pobacivanje i ubijanje deteta; ono njeno vucenje kod tih stranaca i na tom kraju i docnije, kada ostarela, onda njihovo dolazenje ovamo kod nje. Istina, retko, kao u goste, da je vide, obidju, donesu joj ponuda, jer sve to bile njene svakidasnje musterije, koje je ona jos kao decu, cim su sa vilajeta ovamo dosli, jednako prala i krpila. Ali bas to njihovo dolazenje ovamo kod nje, to se njoj nije moglo nikako da zaboravi i oprosti. Ne sto su im oni smetali, vec sto su tim svojim dolaskom kod nje, u njihovu ulicu, time ih kao vezivali, sa tim krajem i njih, prave varosane, i tu njihovu ulicu sramotili. A opet, sto god je bilo kod nje najljuca rakija, najbolja kafa, najlepsa kruska i jabuka iz tursije, znalo se da je to od njih, da su to oni njoj donosili, i to su posle iz cele mahale za sve bolesnike krisom, da se ne dozna, trazili i uzimali od baba-Stane za ponudu dusa. Ali baba Stana to niti je gledala niti htela o tome da zna. Uvek, cele nedelje, videlo bi se kako otuda iz toga kraja, vec zaista mnogo ostarela, zaista suvise pogrbljena, vuce za sobom one zavezljaje prljava vesa, ili kako sedi ispred one svoje kucice. Viri zajedno sa onom vise sebe uskom kapijom. Zgrcena, obgrljenih kolena. Celog dana, ma koliko on bio dugacak, dosadan i pust, ona bi tu tako presedela cuteci, ne gledajuci ni u koga, klonule glave kao dremljuci. Retko, vise na zadirkivanje no na pitanje, culo bi se kako, uporno, odgovara:
   - Kako si, baba-Stano?
   - Dobro!
   - Sta radis?
   - Nista!
   Ali ma koliko bila slaba, stara, uvek posle one subote, onog pazara, guzve, tisme - sutra, u nedelju, ona bi morala tamo da se vidi. Ide iz hana u han, iz furune u furunu, toboz skupljajuci ves. Cas bi sustala, odmarala se, cas bi produzila dalje. Jedva ide. A sa sviju strana, iz sviju ducana, radosno, mada jos mamurni, jos neispavani od pazara, docekivali bi je, zvali i nudili rakijom:
   - Na, baba! Na, baba!
   Ona jedva odgovara:
   - A... a... hocu.
   - Na, baba, rakije! Pij, baba, rakije!
   I cak do nje u sredinu carsije istrcavali bi nudeci je. Ona bi od svih pila. Sto nije mogla da popije, to bi zajedno sa stakletom gurala u dzepove od one njene duge, siroke anterije i produzavala da ide. A vec ispred furundzinice Mane Grka sam bi je Mana Grk docekivao stojeci, radosno, sa postovanjem. Uzimajuci od nje te bosce i unoseci ih za njom, ponizno, poslusno bi je uvodio unutra, kod sebe, u svoju pekarnicu.
   - Majcice! Kako si, majcice? - nudio bi je tronuto, usrdno, jer njega je ona kao i odnegovala. Ne samo sto ga jos kao deckom prala, nego ga i upucivala. Novac, od ajluka sto dobijao, njoj davao i ona mu to cuvala, stedela, da je mogao brzo da kupi tu svoju pekarnicu. Pa i sada, ovako ostareloga, jednako ga prala i krpila.
   Mana Grk odmah, ako bi video da su joj bosce teske, naredjivao bi slugama da oni to uzmu i odnesu njenoj kuci, a nju bi jednako nudio, castio. A svakada najboljom pecenom jagnjecom glavom, koju je on za nju od tolikih za vreme pazara silnih pecenja sam izabrao i ostavio... Tako isto bila bi docekivana i u Sarenom hanu i svuda. Svi su nju radosno docekivali, gledali. Pored toga sto ih je ona jednako prala, jos vise zato sto im je ona bila jedina kao neka spona, veza sa tom varosi, sa tim gore ulicama, carsijom, i kucama, medj kojima je bila i njena kuca, u koju su oni mogli da dolaze, smeli da udju i da slobodno kao kod svoje kuce, tako i kod nje, "majcice", tamo, sede, odmaraju se, budu posluzeni slatkim, kafom. I sto je najglavnije, jedini put u svome zivotu sto im je bilo kao dopusteno da tamo, u onoj njenoj sobi, ako ne mogu da imaju, ono bar kod nje da osete miris kuce, kreveta, namestene sobe, zavesa, carsava i zenskih haljina.
 
 
IV
 
   No, docnije, i to je sve redje i redje bivalo. Da ju je bar tada htela smrt, te koliko-toliko, opet bi lepo bilo. Ali to nije bilo, a baba Stana nije mogla vise. Morala da prestane da ih pere. A izgledalo je da nije bilo ni potrebno. Odavno, valjda videci po njoj kako se moze pranjem tih stranaca doci do lepe zarade, mnogog novca, pocele da se vidjaju kako iz varosi dolaze druge zene, mlade zene cak i devojke, i nude se da ih peru. I to toliko njih da je gotovo svaki han i ascinica imao svoju. I sto je najgore, ne kao ona, da sve odbijajuci, ne smejuci niko da joj pridje, nosi se besno, raskosno; vec sve, druge, cisto im se umiljavale. I kako bi koja otuda sisla, vise iz toga kraja ne bi ni izlazila. Tu bi ostajale i da spavaju. Eno "Strizena Marika", istina seljanka, nabeljena, ali sa vecito vrelim rumenim jagodicama, nikako ne izbija. A i na samim njima, tim Grcima, Cincarima, to se poznavalo. Lica su im bila vec cistija; haljine oprane, okrpljene i ne kao pre navek nezakopcani, neumiveni, razuzureni... Baba Stana je sve to videla i znala. Istina sa jetkoscu, ali ipak znala je zasto oni sve redje i redje dolaze ovamo kod nje. Jos manje da ko pre, posle svake subote, obilaze je. A kamoli da joj, kao nekada, ako ne oni sami a ono po slugama salju ponuda: rakije, pecenja, sto im preostaje od pazara. Cak ni Mana Grk. I on prestao da joj dolazi. A nije bolestan. Svake subote, uoci pazara, cula bi ona njegov jos jak, krestav glas kako docekujuci, pozdravljajuci goste, putnike, dere se sa nasladom:
   - Kevalos?
   Ali najteze joj je bilo sto ovamo kod nje u kuci nigde nikoga. Ona njena sluskinja, koja je nekada sedela tamo oko ognjista, oko korita, da cuva i pazi, sada, videvsi kako Stana sasvim ostarela, kako cuti, nikad joj nista ne zamera, sto god zaiste ona joj daje, time oslobodivsi se, samo je od Stane trazila da joj da da se sto vise najede i onda celoga dana, drhteci da ne izmrzne, makar u najvecim vrucinama, lezi tamo u kujni uvijajuci se ponjavama i krpama. Korita u dvoristu, osusena, stojala su izvaljena i sva isprepukla. A i sama kuca dosla trosnija i trulija. Zaudarala na prasinu i crvotocinu. Trebalo je samo jedna iskra pa sva da izgori. Zato valjda baba-Stani i ne milelo se da sedi unutra, jos manje da ide u kujnu, dvoriste, vidi, nadgleda. Zato je valjda nje i bilo celoga dana ispred kapije, slusajuci kako prolaznici, narocito komsije, videci je, odmah secajuci se na ono "njeno", a sada ovako sasvim zgrcenu, ostarelu, sa gnusanjem, okrecuci glave od nje, cak kada izmaknu, sami sebi govore:
   - I jos ne umre!
   A ona je htela da umre. Zelela je. Dosadilo joj vec. S dana na dan osecala je kako joj coskasta laka glava sve vise tezi, vuce je zemlji. Kako joj se prsa sa ledjima lepe, dodiruju, te jedva moze na svojim vec otecenim nogama da ih drzi, a kamoli da ih nosi. A i vreme joj dosadjuje. Svako vreme, zima, prolece, svaka promena nju stiska, gnjavi, da ne moze oci da otvara, a kamoli ruke da dize. Ali smrt nece. A ona sama na sebe ruku da digne, sama sebi smrt da stvori nije smela, jer zna se da onda covek na onom svetu mora biti osudjen da samoga sebe, svoje telo i mrsu jede...
   A najgora joj bila bi jesen. Kada sve ogoli, opusti. Kada pocnu oni neprekidni vetrovi da, prodiruci svuda, kroz zidove, vrata, pukotine, zavijaju, hucu, pa posle, kao sjedinivsi se, dizu se iznad kuca, iznad varosi i goneci se gore rasprostiru se i jure po poljima suseci i ono malo sto po prisojima na zaklonima preostalo. A tamo gore, u varosi, nastajalo bi dovlacenje drva, kupusa, klanje stoke, spremanje pastrme. Nastaju veselja, svadbe, slave, prosevine. Nikako ne prestaju svirke i pucnji pusaka. A dok ovamo kod nje jedino sto se ona njena sluskinja, sasvim obezobrazivsi se, sve vise i jace drala i natresala na nju:
   - Daj mi, mori, da jedem!
   Pa ne samo to, nego pocela da dovodi i neke svoje drugarice, takodje prosjakinje. Cak suludi Jovan i Stojmen Gajdardzija, kada bi ih isterali iz koje mehane i stale, tu bi dolazili da sa onim prosjakinjama po kujni i po dvoristu nocivaju. A uvek tukuci se medju sobom toboz sto jedan drugome kradu ponjave. I onda prava jesen. Vecita magla, vecita kisa. Duge noci. A ona ne moze iz kreveta da se makne. Lezi. Oseca kako joj kosti, kao raspadnute i odvojene, svaka za sebe tezi. Nocu, granje od susednog drveca, povijano vetrom, obaralo bi sa krova ceramide. Sutra oko kuce, po oluku od streje citava hrpa. A nema ko da rascisti, nema ko da pozove majstore da dodju, metnu druge. Uzalud uzela neku devojcicu. Cak je i usvojila. Bila bez igde ikoga. Zvala se Cveta. Vizljasta i vec dosta velika. Istina sa jos uskim, ali vec ociscenim licem i izrazitim, ocrtanim ustima. Ali nista to ne pomoglo. Ona mogla samo po koji sud da metne na mesto gde bi prokapljavalo, kakvu krpu u koju rupu da ugura i zapusi je i jos da ode u carsiju i iz ducana donese sta treba, kafe, secera, a ovo, drugo, vece, nije mogla. A da bi je i poslala da nekoga, coveka, muskoga, potrazi i ovaj dodje, vidi, uredi, sagradi sto treba u kuci, koja vajda, kada je znala da i sa njom, Cvetom, i to samo zato sto je njena usvojenica, niko ne bi hteo ni da progovori a kamoli da se sa njom razgovara. Jer nasta? I za nju znalo se sta ce biti. Isto to sto i baba Stana. Sigurno ce i ona biti upropascena od nekoga. Posle ce i ona prati te Grke, Cincare; i onda ce se s njima tamo i po tim hanovima vuci... I onda nasta? I tako je ostajalo da se Cveta mesto nje, baba-Stane, vidja kako izlazi, ide po carsiji, kupuje, donosi, a baba Stana da tamo u sobi, u krevetu lezi, cuti i ceka...
   Retko, vrlo retko, kada bi bilo lepo vreme, ako bi mogla da se izvuce i da se vidi ispred kapije. I to nikada u drugi dan do samo kada bi bila subota i onaj pazar. I to uvece, kada bi nastalo ono razilazenje i njihovo onda ovamo ispred njene kapije prolazenje zajedno sa kupljenom stokom, videla bi se i ona. Jedva bi se ona raspoznavala na kapiji, toliko bi bila zgrcena, a opet obucena u novu anteriju i povezana novom samijom. S mukom, ali ipak jos raspoznavajuci, svakog bi odgledala, kao otpracala, mada nju niko vec nije pozdravljao. I ko bi je video, cinio bi se nevest. Jedino Suljo Ciganin. Ako bi i on dosao tada na pazar, kupovao kao uvek konje, posao ovamo, cim bi nju video, odmah bi zastajao. Jos odozgo, cim pocnu da ovamo polaze poznao bi se njegov buljuk. Najveci, najlepsi. Sve povezano repovima jedno za drugo. On napred na najlepsem konju. Uvijen velikom calmom i salom oko glave, i kao nekada sa po deset i vise oko pasa obesenih kamdzija. Samo sada pogrbljen. Ne izvija se kao pre i besno kamdzijama ne izmahuje da iza sebe dovodi u red buljuk. Pogrbljen, malaksao, gotovo kao usadjen i ucvrscen u samaru, klati se tromo i uspavano. Oko njega sinovi, unuci. Dugih glava, dugih nogu, na neosedlanim konjima i s prutovima pomamno teraju i obilaze buljuk. I cim pocnu da se ovamo ka njenoj kapiji priblizavaju, videci da je ona vec tamo, a znajuci sta ce sada biti, da ce on, otac, cim je vidi, odmah sici, zastati, i sobom i svom tom kupljenom stokom zakrciti celu ulicu, privuci opstu paznju, odmah bi, kao da to izbegnu, poceli zivlje, brze da teraju konje... A to bi bas starca trzalo, razdremljivalo. Odmah bi zaustavljao, silazio sa konja. Poturajuci se, vadeci iz pojasa, silava "pljosku" sa rakijom, dolazio bi k njoj.
   - Stano! Baba-Stano! Kako si, mori? Kako si, starke? Moze li se? - nudio bi je.
   Ona, jedva, s mukom raspoznavajuci ga, radosno, cisto kao da grakce, predusretala bi ga.
   - A... Moze! Moze!
   - De rakije! Nazdravi mi! - I da ne bi ona kao ispustila pljosku sa rakijom, on bi joj sam brizno, pazljivo uturivao u njene suve, drhtave ruke.
   Ona bi pila. Ali posle svakog gutljaja sa neugodnoscu, - jer da njega nije bilo, ne bi ona toliko pila, ne bi joj posle, kao sto ce joj sigurno sada, uvece, nocu tesko biti, - odbijala bi ga:
   - Ne mogu vise!
   - Pi, Stano! Pi, stara Stano! Kako si? Zivis li? Mozes li da zivis?
   - Zivim! - Cudno, nekako resko, culo bi se kako ona odgovara.
   Sulja, zagrejan, nazdravljao bi joj. Poceo bi da se s njome sali, da je dira:
   - Zasto, mori, ne podje za mene kada te toliko molih, kada ti tolike haljine i nize dukata davah?
   - Hajde! Hajde, pijanico! - vec bi ga ljutito ona prekidala cim bi poceo o tome da joj prica, nadovezuje, kako ju je i koliko voleo, kako nikada nije smeo to da joj kaze, a sada, ovako pijan i star, nemajuci valjda zasta sada da crveni, eto joj prica, govori.
   - Idi! Idi, pijanico! - okrecuci glave od njega, oterivala bi ga od sebe.
   - Zasta? Hajde sa mnom! - nastavljao bi on odlazeci i podrzavan sinovima penjuci se na konja, upadajuci u onaj svoj dubok samar. - Hajde, Stano! Hajde tamo sa mojom babom da sedis. Hajde bar da se gledamo! Imanja imam, stoke imam!
   Ona, odavna okrenuta od njega, ne bi mu ni odgovarala. A opet, i dalje bi ostajala ispred kapije da gleda za svima ostalim, da ih kao prati, gleda kako se preko mosta, izvan varosi, drumom u noc gube. I dugo, duboko u noc tako bi ostajala, dogod ne bi nastalo tamo ispod mosta, u reci, oko opstinske kasapnice, urlikanje pasa sto locu krv. Jos i kada bi izbila mesecina, kada bi se mesec nadneo nad mostom, poceo po reci, igrajuci se, da se ogleda, te oni, psi, preplaseni, usplahireni, urlikajuci, jureci za njim, nastali da ga hvataju i dave po vodi, poceli da tim svojim jezovitim urlikanjem i lajanjem na mesec ispunjavaju i potresaju celu varos, - ona bi i tada i dalje ostajala. Uzalud bi Cveta, preplasena time, a bojeci se da jos koji zaostali pijani prolaznik slucajno se ne omakne i ovamo na nju, kod kapije, ne padne, prikljesti je, pocela svaki cas da istrcava i da je moli i preklinje da udje unutra. I nju bi ona vracala natraga, odgurivala od sebe:
   - Hajd i ti! Ne diraj me!
   I jedva na jedvite jade ako bi Cveta uspela da je unese, i to gotovo silom, na rukama, onako sgrcenu i vec obamrlu od nocne vlage i svezine.
   Dugo, po citave mesece ne bi se vidjala. Dok ne nastupi ono sto je najgore, najstrasnije: da je ziva, a mrtva. Svi su bili uvereni, znali su da je mrtva. Uzalud bi se opet pokatkad vidjala, izlazila na kapiju, videlo se da je ziva; ipak, svaki je znao da je mrtva. I to opet ne kao za sve druge, koji se kao ona tako "zapekli", godinama ne umiru, pa svi vec cisto zele, jedva cekaju da umre.
   Za nju ni to. Znalo se da je mrtva. Samo se nije znalo kada i u koji je dan umrla. A da je umrla, to je bilo sigurno, i da je ili u kuci ili u dvoristu tamo negde zakopana. Te njene pare ili ta Cveta ili neko, opet iz tog kraja, ko zna kakav i koje vere, uzeo, ili medju sobom razgrabili i razneli. Kada bi neko u cudu pitao se: kako, da je zaista umrla, da bi joj sigurno bila pratnja, pogreb, odgovaralo se:
   - Eh, za kakvu opet pratnja! Za kakvu dusu crkva, opelo, pogreb!
   I onda nastade ono: deca komsijska, oslobodivsi se, pocese da prolazeci uvek sa krova svlace ceramide i lupaju njima po ulici; gotovo svakog dana da se blatom i kamenjem bacaju u kapiju, gadjajuci i uceci se nisanu, puneci i zasipajuci dvoriste kamenicama. Cvetu uvek da docekuju hukom, vikom, obasipljuci je i udarajuci je kamenjem, da se je ona uvek morala da vraca sa kapije cvileci od udaraca:
   - Majcice! Majcice!
   Kljasti, slepi, prosjaci iz cele varosi pocese ovamo da silaze, vidjaju se oko kuce i po ulici, i kao osecajuci miris skore smrti, gozbi, jela, podusja, sve vise i vise da se skupljaju. I nocu bi se tu vukli. Koliko puta culi bi se jezoviti, sa grozom, uzvici prolaznika, koji nocu, posav kuci pa natrapavsi spotakne se o nekoga od tih kljastih, suludih koji zavukav glavu u zid, rupu, isprecio se ovamo na ulici i hrce, drhti, trese se. I ovaj, naisav na njega u mraku, pazeci ga, odskace ispunjen strahom i grozom i psujuci:
   - More, sta je ovo i otkuda ih ovoliko! I sto ta vestica vec ne crkava?
   A za nju, i to komsije koji su znali da je jos ziva, govorili su kako jos ne moze da umre, jos ne moze da se raskrsti, rastane sa dusom, sto pocela majka u snu da joj dolazi, zove k sebi na onaj svet, ali nece da je primi samu, vec sa onim detetom, koje je ona udavila i zakopala. Pa sad toboz vidja se kako u gluho doba izlazi iz sobe, ide po kuci, po dvoristu, trazeci to dete, naricuci, placuci za njim... Kako toboz jednako iste, trazi popa da mu se ispovedi, da je pricesti i ocisti kakvom molitvom, jevandjeljem, bozjom reci... sto, naravno, niko za to popu nije smeo ni da spomene, posto se znalo da on kod nje ne bi smeo ni da se pojavi, a kamoli vidi... A sve to ko zna da li je bilo. Jedino sto je bilo i sto se znalo, to je da ona jednako lezi, da je bolna, i to mrtvo bolna.
 
 
V
 
   Jedne jeseni, ko zna zasta, kako, da li sto zaista oseti grob, da zaista dolazi smrt, da je zaista vec tu, da nema vise, da je svrseno sve - pa da li kao u inat, kao poslednje, kao od jada, bola, tek sve, celu varos iznenadi i zaprepasti. Ne samo da se pokaza ziva, da poce opet da se vidja na kapiji, nego, sto je najgore, sto niko nije mogao ni u snu da sneva, a kamoli da pomisli, - poce da podvodi.
   Na uzas i gnusanje sviju pocese kod nje da se vidjaju zenske. Vecinom one pralje iz tog kraja, a i druge. Cas u godinama, prezrele, ali zato u raskosnom odelu, cas mlade, tek devojcice.
   Odmah se sve razbeze. I prosjaci, kljasti i deca komsijska. Ona, baba Stana, poce opet da se vidja kako stoji na kapiji i sva obucena u novo odelo, i cak zakicena cvecem, a ovamo od starosti sva zborana, crna, skamenjena lica. Samo joj oci dosle nekako cudne, vrele.
   I brzo se kuca opravi. Krov proredi, steze; kapija se podize, ucvrsti. Nocu, po pustoj ulici poce otuda da sikce svetlost, dopire toplota, ugrejanost, pesma, smeh ljudski. Danju vidjalo se kako momci, sluge, opet kao nekada, donose bureke, pecenja, rakije... Prvi, cim poce kod "majcice" da ima da se pije i jede, sidje i dodje Stojmen Gajdardzija sa onim gajdetom, da po cele noci svira i peva. Takodje i Mana Grk. Kao da nikada nije ni prestajao. Mada sasvim krezub, star, ipak jednako se tu vrzao. Cele noci i ostajao, vise da slusa i gleda te zenske i pesme. Kao da je tek tada uvideo kako mu je celog zivota u onoj njegovoj furuni navek bilo hladno medj tolikim brasnom, drvima, cadji i pepelom...
   Komsije, prenerazeni, ne znajuci sta da rade i da cine, pocese da joj nude trostruku cenu za tu njenu kucicu; posle da joj prete kako ce je silom oterati, ili kako ce je zapaliti, da i ona zajedno sa kucom izgori, te tako jednom vec je nestane, izgubi se, da se svet jednom vec nje oprosti i dahne dusom. Jer, eto, od sramote, cuda, u svet ne moze se izici. A najgore to sto dolazenjem tih stranaca ovamo kod nje, vucenjem sa tim zenskima mogu oni otuda, iz njenog dvorista i njene kuce, da gledaju i slucajno, mozda, i njine kceri i mlade zene da opaze, sablazne. Ko zna sta moze biti. A i za same njih, ljude, bilo je tesko da, kada covek podje iz kuce u ducan, pa prolazeci tu ne mora, slucajno, silom, pogled da mu se otima tamo, ka njenoj kapiji, nadajuci se da ce videti nesto...
   Ali kada jos poce i Cveta! Da li od rana bluda, tek odjednom razvi se i prolepsa kao da iz vode iznice. U njena pre vremena jako razvijena prsa nadodje toliko strasti i topline. A govorilo se da je sama baba Stana kupa, oblaci, doteruje; da Cveta ne sme da izidje, a da prvo ona vidi, sama joj svilenu samiju ne namesti, kosu joj udesi: razmakne je i razredi i u kosi cvece dotera, da ono istaknutije stoji, da jace i lepse mirise.
   - Tako, sinko! Bar za zivota!... - govorilo se kako joj ona namestajuci je vrelo, drhtavo govori.
   Danju, videlo bi se kako ona stoji na kapiji obucena i zakicena cvecem, nepomicno i pognute glave. Tamo, iz kuce, culo bi se Cvetino, toboz poslom, pevanje. Glas joj pun, topao i strastan, razdragan, da je cisto smetao i bunio prolaznike. Kada bi Cveta iz kuce izasla, pojavila se u dvoristu, mogla se pokatkad, pored baba-Stane na vratima, i ona okom da uhvati i ona da vidi: njena razvijena mlecna prsa, njeno jos detinje, ali okruglo i puno lice i njena raskosna polovina gotovo gola od tanke joj kosulje oko pasa. Nocu, opet, nastalo bi ono sto je najgore. Po dve-tri noci svetlost se ne gasila, pesma i svirka ne prestajale. Ona, baba Stana, govorilo se, sedi tamo u celu. Senke ljudi krijuci se oko kuce jednako se vidjale. I sto bi noc vise nastajala, sve bi gore i besnje bivalo. Stojmen Gajdardzija vec bi se valjao pijan sa svojim sparuskanim gajdetom i onom dugom kolijom, ne moguci vise da peva i svira. Gore u carsiji, oko cesme gde su fenjeri, nastalo bi hvatanje od pandura ovih sto su bili kod nje, i ako nisu imali novaca da se otkupe, onda bijenje i odvodjenje u zatvor. Po okolnim ulicama, po kapijama, u zaklonu, mraku, vidjale bi se matere sa decom, ciji sinovi i muzevi jos nisu dosli kuci, kako cele noci drezde, strepe i premiru od straha, iscekujuci da se otuda od nje, baba-Stane, ne pojavi... A izgledalo je da je baba Stana bas to, taj strah, tu strepnju zelela: da je jednom svi oni, cela varos, vide, osete. A ne kao obicno, nikada nista. Covek se rodi, zivi... Upropaste ga, i ni okom da se pogleda; celoga veka radi i rinta, ni rec da mu se kaze. I jos "dusa joj nije za crkvu, nije za groblje, za opelo". Zivi, dise, a oni ga sahranjuju. I kada je tako, onda bar ova deca, Cveta i druge, za zivota, dok zive, neka zive! Neka se nose, krse. Neka snagu, lepotu trose, rasipaju... A ne kao ona sto celog zivota dusu isposti, snagu isusi.
   I svake noci bilo bi isto. Sve gore, sve besnje, da komsije nisu znale sta da rade. Cisto ne zeleli  ni noc da dodje. I jos ujutru, kada bi se videlo kako, cisto kao u inat, nepomicno i pognute glave, opet stoji na kapiji, opet obucena u novo i zakicena cvecem, od jeda, besa, priblizujuci joj se, poceli bi:
   - A mori, vestice! Sta ih dovlacis, mori, sta ih dovlacis, mori, sta ih pustas, skupljas?... More, sto nece jednom da se pokolju i pokrve, pa i tebe da zakolju. I tebe, tebe, vestice!
   - Ao, sto opet moja glava... I ne vredi, - ni to ne bi htela da dovrsi, toliko bi je mrzelo da odgovara.
   - Glava ti ne vredi. Ali dusa ti pogana. Jezik ti pogan. Pogan i ko te rodi, zdade... I gde ce ti, bre brate, dusa na onom svetu?
   - Koji "onaj" svet? Ciji "onaj" svet? Tvoj onaj svet, - kao nikada dotle, tako bi se culo kako mu odgovara.
   Ovaj jos vise besneci, zgranjavajuci se, jer, eto, sada i odgovara, sto do pre, celog zivota, nije se usudjivala, nastavljao bi:
   - Pa kada vec ti, vestice... kada je tebe djavo nosio, kao sto te nosi i odnece te; ali sto ovo drugo, sto ovu decu...
   - Deca! Sta? To ce im ostati. - I jasno, uporno, gledajuci ga pravo, okretala bi mu se ona. - A sta ti? STa ce tebi ostati? Sta ces ti imati?
   Ovaj vec obezumljen od tolike drskosti njene, odgovaranja, poceo bi da dize ruke i da se nad njom natresa, kao da je smozdi:
   - Ja! Je li ja, vestice? Ja - kuca, dom, deca, imanje, vestice! To cu ja...
   - Ponesi, ponesi sobom u Saprance! - pokazujuci mu glavom na groblje, okretala bi se od njega da ga ne gleda vise; jos manje da ga gleda kako ce sada ovaj odlazeci, od besa ne znajuci sta da radi, mada mu je kolija navucena, ipak je svlaci i opet oblaci, pljujuci oko sebe i psujuci:
   - Bre, bre! Koliki poganluk! Pih!
 
1907.
Copyright © 2005-2008 kodkicosa.com