-
Đura Jakšić
-
-
Đura Jakšić je napisao pesmu "Otadžbina" i
imao je ugovoreno sa izdavačem u kom roku da
je uredi i preda. Đura je u brzini, u
poslednji čas, odneo pesmu napisanu na listu
hartije, masnom od bureka, koji je netom
pojeo.
-
-
U jednoj anegdoti pesnik Đura Jakšić seda na
fijaker unatraške, kočijaš ga upita što ne
sedne napred, na šta mu Đura kaže:
-
"Pa gde ste vi videli da Srbin gleda
unapred?!"
-
-
Sedeli tako u kafani za dva različita stola
srpski pesnici Đura Jakšić i Radomir Brzak.
U jednom trenutku konobar donese Đuri
Jakšiću ceduljicu od Radomira Brzaka na
kojoj je pisalo:
-
"Stihoklepcu koji je svakom mrzak
-
mućak jaje, mućku daje,
-
Brzak."
-
A Đura mu na poleđini pomenute ceduljice
odgovori:
-
"Oj, pesniče glasa štura!
-
Pa zar daje koji prosi?
-
Pa zar ćuran jaja nosi?
-
Đura"
-
-
Branislav Nušić
-
-
Nušić je, priča tako otprilike ide, često,
gotovo svakodnevno sretao na ulici nekog
starijeg gospodina koji mu se usrdno
javljao. Naravno, i Nušić se njemu
odjavljivao. Sve bi bilo u redu, da se ovaj
Nušiću nije svakodnevno obraćao sa:
-
"Dobar dan, gos'n Đoko."
-
Pošto je to potrajalo, komediograf ne izdrža
no ga jednog dana zadrža, te mu reče:
-
"Izvinite, gospodine, ali vi mene držite za
Đoku, a ja sam Brana."
-
-
Stevan Sremac
-
-
Pisac Stevan Sremac bio je u društvu u kojem
se poveo razgovor i o porezu. Neko vreme je
slušao razgovor, a zatim se i on uključi:
-
- Mislim da bi od svih poreza najunosniji
bio onaj na žensku lepotu.
-
- Kako to?
-
- Jer bi ga svaka žena s oduševljenjem
plaćala.
-
-
Kad se Sremac pojavio na vratima jedne
kafane dočekao ga je uzvik "Aha". Tu su bili
Simo Matavulj, Stevan Mokranjac, Brzak,
Veselinović, koji je slavio desetogodišnjicu
svog književnog rada. Slava je bila skromna:
kafa, vino, pivo, duhovit razgovor, prekidan
sviračima. Kada je vince udarilo ulice, a
rakija reč otvorila, kako kaže pesma, nizale
su se zdravice Janku Veselinoviću. Pisac je
bio tronut, ustao je i rekao drugovima:
-
"Molim vas, braćo, pijte malo lakše, ako
mislite da dočekamo zoru, jer nas ima mnogo,
a od treće banke ostalo je samo šest dinara,
a ja više ni marjaša ne mogu da dodam."
-
-
Janko Veselinović, filosof Boža Knežević i
pesnik Vojislav Ilić sedeli su u kafani "Kod
prestolonaslednika". Sremac kaže da su tamo
sedeli oni koji vole da popiju a ne pitaju
koliko su popili nego koliko imaju da plate.
Jednog dana nađu se sva trojica i u horu
dobace kelneru:
-
- Momče, rakije!
-
Kelner nije dobro čuo pa pita:
-
- Rakije? Kakve, molim?
-
- Zelene, brate - reče Vojislav - one
zelene, vidiš da je već jesen, daj da još
malo uživam u zelenilu...
-
- Te, brate, te - potvrdi Janko. - One
zelene što je gorka. Krvavo zaradim, gorko
pijem.
-
- Oh-hoj, Bože moj - huknu filosof Boža. -
Zaboga što pitate, pa gorke dabome. Gorke,
ta i život je gorak...
